Šta je novo?

Radoje Domanović

LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.056
Radoje Domanović

Radoje Domanović (16. februar 1873 — 4. avgust 1908) je bio srpski satirični pripovedač.

20s9dnk.jpg


Biografija

Rođen je 16. februara (ili 4. februara po julijanskom) 1873. godine u porodici seoskog učitelja u selu Ovsište kod Kragujevca. Detinjstvo je proveo u susednom selu Jarušicama, gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu. Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, nezadovoljan malim promenama u zemlji, pokreće politički list „Stradija“, u kojem pokušava da se bori protiv mana novog režima. Razočaran, odavao se sve više boemskom životu, mnogo je pio, i usamljen, ogorčen i siromašan umro je u 35. godini života, 4. avgusta 1908. u Beogradu.
Radoje Domanović je prvi pravi satiričar među srpskim realistima, satira je glavno obeležje njegovog talenta. On je tvorac srpske satirične pripovetke.
Njegove najznačajnije pripovetke su:

  • Vođa
  • Danga
  • Stradija
  • Mrtvo more
  • Kraljević Marko po drugi put među Srbima
  • Razmišljanje jednog običnog srpskog vola
  • Ukidanje strasti
  • Pozorište u palanci
  • Glasam za slepca
  • Ne razumem
Veliki broj osnovnih škola nosi ime "Radoje Domanović", takođe postoji i Zadužbina "Radoje Domanović" koja dodeljuje nagradu sa istim imenom. Pomenimo i to da Radoje Domanović ima bistu na Kalemegdanu u Beogradu.

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
 
Član
Učlanjen(a)
05.09.2009
Poruka
7.390
DANGA - odlomak

Snio sam strašan san. Ne čudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari kad sam i ja miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena. 'Ajde da rečem da ja pravim izuzetak od ostalih, ali ne, brate, već sve na dlaku radim što i drugi, a ponašanja sam tako pažljiva da mi nema ravna. Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj, i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka, pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji, a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo.

"Baš mi krv u žilama plemenita, i ništa drugo!" pomislih u tom trenutku, i s prezrenjem pogledam na jednog prostaka što baš u taj mah prođe i u nepažnji nagazi ono dugme.

"Prostak!" izgovorim jetko i pljunem, pa mirno produžim dalje šetati, utešen mišlju da su takvi prostaci u vrlo malom broju, a neobično mi beše prijatno što je meni bog dao fino srce i plemenitu, vitešku krv naših starih. Eto, sad vidite kako sam krasan čovek, koji se baš ništa ne razlikuje od ostalih valjanih građana, pa ćete se i sami čuditi otkud baš meni u snu da dođu strašne i glupe stvari na um.

Toga dana mi se nije ništa neobično desilo. Večerao sam dobro i po večeri čačkao zube, pijuckao vino, a zatim, pošto sam tako kuražno i savesno upotrebio sva svoja građanska prava, legao u postelju i uzeo knjigu da bih pre zadremao. Ubrzo mi je knjiga ispala iz ruke, pošto je, naravno, ispunila moju želju, i ja sam zaspao kao jagnje s mirnom savešću, jer sam potpuno izvršio sve svoje dužnosti.

Odjednom se obretoh kao na nekom uskom, brdovitom i kaljavom putu. Hladna, mračna noć. Vetar jauče kroz ogolelo granje i čisto seče gde dohvati po goloj koži. Nebo mračno, strašno i nemo, a sitan sneg zavejava u oči i bije u lice. Nigde žive duše. Žurim napred i klizam se po kaljavom putu, to levo, to desno. Posrtao sam, padao i najzad zalutao. Lutao sam tako, bog sveti zna kuda, a noć nije bila kratka, obična noć, već kao nekakva dugačka noć, kao čitav vek, a ja neprestano idem, a ne znam kuda.

Išao sam tako vrlo mnogo godina i otišao nekud tako daleko, daleko od svog zavičaja, u neki nepoznat kraj, u neku čudnu zemlju, za koju, valjda, niko živi i ne zna i koja se sigurno samo u snu može sanjati.

Vrljajući po toj zemlji, stignem u neki veliki, mnogoljudni grad. Na prostranoj pijaci toga grada iskupio se silan narod i podigla se strašna graja, da uši čoveku zaglunu. Odsednem u jednu gostionicu baš prema pijaci i upitam mehandžiju što se skupio toliki svet?
- Mi smo mirni i valjani ljudi - otpoče mi on pričati - verni smo i poslušni svome kmetu.
- Zar je kod vas kmet najstariji? - prekidoh ga pitanjem.
- Kod nas upravlja kmet; on je najstariji: posle njega dolaze panduri.
Ja se nasmejah.
- Što se smeješ?... Zar ti nisi znao?... A odakle si ti?...
Ja mu ispričam kako sam zalutao i da sam iz daleke zemlje, Srbije.
- Slušao sam ja o toj čuvenoj zemlji! - prošaputa onaj za sebe i pogleda me s rešpektom, a zatim mi se obrati glasno:
- Eto, tako je kod nas - produži on. - Kmet upravlja sa svojim pandurima.
- Kakvi su to panduri kod vas?
- E, pandura, znaš, ima raznih, i razlikuju se po rangu. Ima viših i nižih... Dakle, mi smo ti ovde mirni i valjani ljudi, ali iz okoline dolaze ovamo svakojaki probisveti te nas kvare i uče zlu. Da bi se raspoznavao svaki naš građanin od ostalih, kmet je juče izdao naredbu da svi ovdašnji građani idu pred opštinski sud, gde će svakom udariti žig na čelo. Eto, zato se narod iskupio da se dogovorimo šta ćemo raditi?

Ja se stresoh i pomislih da što pre bežim iz te strašne zemlje, jer se ja, iako sam plemeniti Srbin, nisam navikao baš na toliko viteštvo, i bi mi zazorno!

Mehandžija se dobrodušno nasmeja i tapnu me po ramenu, pa će oholo reći:
- He, stranče, ti se već uplašio?!... Međer nema naše kuraži daleko!...
- Pa šta mislite da radite? - upitam stidljivo.
- Kako šta mislimo! Videćeš ti samo naše junaštvo! Nema naše kuraži nadaleko, kažem ti. Prošao si mnogi svet, ali sam siguran da većih junaka nisi video. Hajdemo tamo zajedno. Ja moram požuriti.

Taman mi da pođemo, kad se tek pred vratima ču pucanj biča.

Provirim napolje, kad al' imam šta videti: jedan čovek sa nekom trorogljastom, sjajnom kapom, a u šarenom odelu, jaše jednog drugog čoveka u vrlo bogatu odelu običnog, građanskog kroja, i zaustavi se pred mehanom, te se skide.

Mehandžija iziđe i pokloni se do zemlje, a onaj čovek u šarenom odelu uđe u mehanu i sede za naročito ukrašen sto. Onaj u građanskom odelu ostade pred mehanom čekajući. Mehandžija se i pred njim duboko pokloni.
- Šta ovo znači? - upitam mehandžiju zbunjeno.
- Pa ovaj što uđe u mehanu, to je viši pandur, a ovo je jedan od najuglednijih građana, naš veliki bogataš i patriota - prošaputa mehandžija.
- Pa što dopušta da ga jaše?

Mehandžija manu na mene glavom, te odosmo malo u stranu. Nasmeja se nekako prezrivo i reče:
- Pa to se kod nas smatra za počast koje se retko ko udostoji!...

On mi pričaše još vazdan stvari, no ja ga od uzbuđenja nisam razabrao. Ali sam poslednje reči dobro čuo: "To je usluga otadžbini, koju ne može i ne ume svaki narod da ceni!"

Stigosmo na zbor, gde je već otpočet izbor časništva zborskog.

Jedna grupa istakla kao kandidata za predsednika nekog Kolba, ako se dobro sećam imena; druga grupa nekog Talba, treća, opet, svoga kandidata.

Napravi se grdan metež; svaka grupa želi da proturi svoga čoveka.
- Ja mislim da od Kolba nemamo boljeg čoveka za predsednika tako važnog zbora - govori jedan iz prve grupe - jer su njegove građanske vrline i kuraž svima nama dobro poznate. Ja mislim da nema nijednog među nama koga su velikaši češće jahali no njega...

***

Razgovaraju, a stenju od bola i uvijaju se, ali kriju jedan od drugoga jer svakog sramota da se pokaže kukavicom. Kleard se obruka, jer je zastenjao, a istakao se junaštvom neki Lear koji je tražio da mu se dva žiga udare i nije glasa pustio. Ceo grad je samo o njemu govorio s najvećim poštovanjem.Neki su utekli, ali su bili prezreni od sviju. Posle nekoliko dana šetao je onaj sa dva žiga na čelu ispravljene glave, dostojanstveno i oholo, pun slave i ponosa, i kud god prođe, sve se živo klanja i skida kape pred junakom svojih dana.

Trče ulicama za njim i žene i deca i ljudi da vide velikana narodnog. Kud god pređe, prostire se šapat pun strahopoštovanja: – Lear, Lear!… To je on! Ono je taj junak što nije jauknuo ni glasa od sebe dao dok su mu dva žiga udarili! Novine su pisale o njemu i obasipahu ga najvećom hvalom i slavom. I zaslužio je ljubav narodnu.

Slušam te hvale na sve strane, pa se tek i u meni probudi junačka krv srpska. I naši su stari junaci, i oni su umirali na kolju za slobodu. I mi imamo junačku prošlost i Kosovo. Svega me obuze narodni ponos i sujeta da osvetlam obraz svoga roda, i jurnem pred sudnicu pa poviknem: – Šta hvalite vašeg Leara?… Vi još niste ni videli junake! Da vidite šta je srpska, viteška krv! Udarajte deset žigova, a ne samo dva! Činovnik u belom odelu prinese mom čelu žig, ja se trgoh… Probudim se iza sna. Protarem čelo u strahu i prekrstim se čudeći se šta sve čoveku ne dođe u snu.
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.575
Sabrana dela Radoja Domanovića: Ceo opus u jednoj knjizi

Domanovićev nevelik ali značajan opus, koji zapanjuje aktuelnošću i posle sto dvadeset godina, priredila na više od devet stotina strana

14-Radoje-Domanovic-korice-pre_620x0eeba19d116e35fb0.jpg


SABRANA dela Radoja Domanovića doživela su novo izdanje, i to u jednoj knjizi, zahvaljujući izdavačkoj kući "Presing" i biblioteci "OPUS", te priređivaču Nadeždi Purić Jovanović. Ona je Domanovićev nevelik ali značajan opus, koji zapanjuje aktuelnošću i posle sto dvadeset godina, priredila na više od devet stotina strana knjige koja osim pripovedaka obuhvata i publicističke radove i dokumentarne spise.

- Trudili smo se da hronološkom postavkom njegovih radova i panoramskom strukturom naznačimo putokaz za otkrivanje jednog vremena i "romana" o jednom piscu i njegovoj sudbini - kaže Nadežda Purić Jovanović. - Domanovićev književni i publicistički rad ne mogu se posmatrati izolovano od biografije, a biografija ne može biti izolovana od književne tradicije. Kao učitelj, profesor, publicista, urednik, partijski aktivista Domanović je u celokupnom svom radu bio orijentisan ka javnosti i izložen joj na milost i nemilost, a njegova dela su osim estetskog imala i očigledan društveni angažman.

Ova knjiga nam pruža priliku da na sveobuhvatniji, svestraniji način sagledamo delo pisca, koga javnost uglavnom (nepotpuno) poznaje kao duhovitog, maštovitog, ubojitog satiričara koji, prividno izvitoperavajući, pogađa upravo tamo gde treba, razotkriva društvene obmane i izoštrava, kaže Dejan Simonović, i dodaje:- Domanović je naša književna i društvena sadašnjost.

(Novosti)
 
Top