Ovom našom raspravom odosmo u potpuno drugom pravcu od onog u kojem bi tema trebala da vodi, ali nema veze. Sve ovo što ste napisali potaknulo me je da oduvam prašinu sa svojih metodoloških udžbenika i da, pomoću njih, razjasnim termine koji se ovde koriste. Nakon toga, mislim da se možemo vratiti na temu.
1. Pouzdanost - jednostavno rečeno označava da li test dobro meri ono što meri. Postoji nekoliko tipova pouzdanosti:
a) Pouzdanost interne konzistencije - ovde se radi o interrelaciji stavki u testu/upitniku. Ako su te interrelacije visoke, onda je visoka interna konzistencija i visoka je pouzdanost.
b) Pretest-posttest pouzdanost - naziva se i stabilnošću merenja. Ocenjuje se tako što se jedan te isti merni instrument administrira na istim ispitanicima dva puta, u nekom vremenskom roku. Korelacija između dva zadavanja instrumenta predstavlja pouzdanost tog instrumenta.
c) Pouzdanost alternativnih formi - se određuje tako da se konstruišu dve različite forme mernog instrumenta, od različitih stavki, ali koje su po svim drugim svojstvima jednake i koje su onda paralelne u merno-teorijskom smislu. Te se dve alternativne forme administriraju na istom uzorku istovremeno, ili u malom vremenskom razmaku. Pirsonova korelacija između dve forme predstavlja koeficijent pouzdanosti.
d) Pouzdanost ocenjivača - primenjuje se u situaciji kada prisustvo osobine kod ispitanika procenjuju ocenjivači, neposrednim posmatranjem ili tumačenjem odgovora ispitanika. Iskazuje se kroz korelaciju između različitih ocenjivača.
2. Valjanost - ili jednostavnije rečeno da li test zaista meri ono što treba da meri. Postoje sledeći tipovi valjanosti:
a) Sadržinska valjanost - zasniva se na tzv. teoriji uzorkovanja iz domena. Osobinu koju merimo možemo meriti velikim brojem stavki (teorijski beskonačno); ali, pošto mi merimo sa konkretnim instrumentima, sa vrlo ograničenim brojem stavki, postavlja se pitanje da li je uzorak stavki dobro odabran. Nju procenjuju eksperti iz oblasti koja se testira, psiholozi koji konstruišu test, naručioci testa, eventualni korisnici i sl. Zbog toga ne postoji jedinstven pokazatelj valjanosti, niti njena kvantifikacija.
b) Kriterijumska valjanost - predstavlja svojstvo nekog mernog instrumenta da može da zameni neku drugu aktivnost, ponašanje ili proceduru. Utvrđuje se tako što se test administrira, pa se izračuna njegova korelacija sa tom aktivnošću, ponašanjem ili procedurom. Ako je korelacija dovoljno visoka, onda kažemo da merni instrument može da predvidi aktivnost, tj. da se koristi umesto nje. Postoji nekoliko vrsta kriterijumske valjanosti (prediktivna/prognostička, dijagnostička i sl).
c) Konstruktivna valjanost - Ovde se daje odgovor na pitanje šta meri merni instrument. Recimo, test koji meri anksioznost mora značajno da korelira sa testom neurotičnosti, introverzije, samopouzdanja i sl., jer to su "slične" osobine; isto tako, ne sme značajno da korelira sa inteligencijom, dominantnošću, motivacijom i sl., jer to nisu "slične" osobine.
Prilagođeno prema: Fajgelj, S. (2005). Metode istraživanja ponašanja, Centar za primenjenu psihologiju, Beograd.
Ovi metodološki izrazi nisu uvek laki za shvatiti, a sama teorija merenja mnogo je kompleksnija od ovoga što sam naveo. No, nadam se da će barem naša dalja rasprava biti mnogo kvalitetnija ako znamo pravo značenje izraza koje koristimo.
