Psihološki testovi

[rollmilan]

Ovom našom raspravom odosmo u potpuno drugom pravcu od onog u kojem bi tema trebala da vodi, ali nema veze. Sve ovo što ste napisali potaknulo me je da oduvam prašinu sa svojih metodoloških udžbenika i da, pomoću njih, razjasnim termine koji se ovde koriste. Nakon toga, mislim da se možemo vratiti na temu.

1. Pouzdanost - jednostavno rečeno označava da li test dobro meri ono što meri. Postoji nekoliko tipova pouzdanosti:

a) Pouzdanost interne konzistencije - ovde se radi o interrelaciji stavki u testu/upitniku. Ako su te interrelacije visoke, onda je visoka interna konzistencija i visoka je pouzdanost.
b) Pretest-posttest pouzdanost - naziva se i stabilnošću merenja. Ocenjuje se tako što se jedan te isti merni instrument administrira na istim ispitanicima dva puta, u nekom vremenskom roku. Korelacija između dva zadavanja instrumenta predstavlja pouzdanost tog instrumenta.
c) Pouzdanost alternativnih formi - se određuje tako da se konstruišu dve različite forme mernog instrumenta, od različitih stavki, ali koje su po svim drugim svojstvima jednake i koje su onda paralelne u merno-teorijskom smislu. Te se dve alternativne forme administriraju na istom uzorku istovremeno, ili u malom vremenskom razmaku. Pirsonova korelacija između dve forme predstavlja koeficijent pouzdanosti.
d) Pouzdanost ocenjivača - primenjuje se u situaciji kada prisustvo osobine kod ispitanika procenjuju ocenjivači, neposrednim posmatranjem ili tumačenjem odgovora ispitanika. Iskazuje se kroz korelaciju između različitih ocenjivača.

2. Valjanost - ili jednostavnije rečeno da li test zaista meri ono što treba da meri. Postoje sledeći tipovi valjanosti:

a) Sadržinska valjanost - zasniva se na tzv. teoriji uzorkovanja iz domena. Osobinu koju merimo možemo meriti velikim brojem stavki (teorijski beskonačno); ali, pošto mi merimo sa konkretnim instrumentima, sa vrlo ograničenim brojem stavki, postavlja se pitanje da li je uzorak stavki dobro odabran. Nju procenjuju eksperti iz oblasti koja se testira, psiholozi koji konstruišu test, naručioci testa, eventualni korisnici i sl. Zbog toga ne postoji jedinstven pokazatelj valjanosti, niti njena kvantifikacija.
b) Kriterijumska valjanost - predstavlja svojstvo nekog mernog instrumenta da može da zameni neku drugu aktivnost, ponašanje ili proceduru. Utvrđuje se tako što se test administrira, pa se izračuna njegova korelacija sa tom aktivnošću, ponašanjem ili procedurom. Ako je korelacija dovoljno visoka, onda kažemo da merni instrument može da predvidi aktivnost, tj. da se koristi umesto nje. Postoji nekoliko vrsta kriterijumske valjanosti (prediktivna/prognostička, dijagnostička i sl).
c) Konstruktivna valjanost - Ovde se daje odgovor na pitanje šta meri merni instrument. Recimo, test koji meri anksioznost mora značajno da korelira sa testom neurotičnosti, introverzije, samopouzdanja i sl., jer to su "slične" osobine; isto tako, ne sme značajno da korelira sa inteligencijom, dominantnošću, motivacijom i sl., jer to nisu "slične" osobine.

Prilagođeno prema: Fajgelj, S. (2005). Metode istraživanja ponašanja, Centar za primenjenu psihologiju, Beograd.

Ovi metodološki izrazi nisu uvek laki za shvatiti, a sama teorija merenja mnogo je kompleksnija od ovoga što sam naveo. No, nadam se da će barem naša dalja rasprava biti mnogo kvalitetnija ako znamo pravo značenje izraza koje koristimo.

Ovako nešto sam očekivao od tebe , znaš moji uđbenici metodologije se nalaze u podrumu , ispod hrpe stvari pa mi nije padalo na pamet da odlazim dole , a i što bi kad si ti tu - zato hvala. Međutim ne bih se složio da ova rasprava odudara od teme, ovo su osnovni pojmovi u vezi pojma testiranja.

 

[Jurivaka]

Napisao 100Dinara:
Ovi metodološki izrazi nisu uvek laki za shvatiti, a sama teorija merenja mnogo je kompleksnija od ovoga što sam naveo. No, nadam se da će barem naša dalja rasprava biti mnogo kvalitetnija ako znamo pravo značenje izraza koje koristimo.

Uh, bre, 100Dinara, dobro da si ovo napomenuo. Istina, nekada se ne može bez te "teške" i usko stručne terminologije, ali, mislim, da bi je u principu trebalo što više izbjegavati na ovakvim stranicama, ako se želi postaći što veći broj učesnika za raspravu. Neke stvari se mogu objsniti i jednostavnije i razumljivije za širi krug čitalaca.

 

[100Dinara]

Nema na čemu Rollmilane, smatrao sam da je potrebno razjasniti pojmove. Moji su udžbenici uvek tu blizu

Jurivaka, slažem se da treba privući što veći broj učesnika u raspravu (i zbog toga bi trebalo pisati što jasnije) ali, takođe, smatram da rasprava treba da bude kvalitetna, i zbog toga je potrebno koristiti i stručne termine; a ako ih neko ne razume, neka slobodno pita. Uvek će se naći neko da ih objasni.

Besherat, tvoja kritika bila bi na mestu kada bi psihološki testovi pretendirali da "mere" ljudsku psihu ili ljudski um, ili sadržaj ljudskog uma u njegovoj celovitosti. Oni to, međutim, ne rade niti mogu da rade. Svaki psihološki test namenjen je merenju samo jednog dela "psihičke realnosti" individue, i mnogi testovi to rade izuzetno dobro. Što se tiče pitanja IQ-a, tu je stvar, takođe, vrlo kompleksna. Ne mogu sada da pišem o tome jer mi se spava i sutra rano ustajem ali znaj da je IQ verovatno najčešće pogrešno korišćen i pogrešno shvaćen produkt psiholoških istraživanja. Više o tome napisaću sutra. Sada vas pozdravljam, laku noć!

 

[besherat]

Eto , pogodila sam šta ne valja. Psiholozi trebaju mnogo da " zapnu " i da preispitaju sva svoja dosadašnja učenja.

 

[100Dinara]

Šta je problematično sa testovima inteligencije i tim famoznim i često korišćenim terminom IQ?

O ovoj temi mogao bi se otvoriti poseban forum, mnoge knjige i mnogi autori raspravljali su o ovom problemu a rasprave i dalje traju. Ja bih to izložio ovako:

Prvi problem jeste sama priroda inteligencije - naime, i dan danas mi nemamo jednu jasnu, sveobuhvatnu i opšteprihvaćenu definiciju inteligencije. Sposobnost snalaženja u prostoru; sposobnost snalaženja u novonastalim situacijama; sposobnost korišćenja stečenog znanja u novim situacijama; sposobnost apstrahovanja bitnog; sposobnost rešavanja problema; sposobnost uviđanja odnosa samo su neke od definicija koje se koriste a jedna kaže i da je inteligencija ono što mere testovi inteligencije.

Iz prethodnog problema proizlazi drugi problem - kako napraviti test inteligencije kada ne možemo tačno ni da odredimo inteligenciju. Postoje razni testovi inteligencije i kod svih njih možemo konstatovati da imaju manjih ili većih problema sa validnošću merenja. Oni pokrivaju različite oblasti ljudskih sposobnosti (pamćenje, pažnju, apstrahovanje, uviđanje, generalizaciju, diferencijaciju i mnogo, mnogo drugih) ali i dalje su oni samo to - umetni testovi koji se koriste u "laboratorijskim" uslovima i koji pokrivaju samo jedan aspekt ljudskih sposobnosti ispitujući ih na jedan umetni način. Skor koji se dobija na testovima inteligencije - IQ - samo je produkt tog testa i uopšte ne mora da znači da je osoba toliko uspešna i u životu.

Ovde nastaje treći problem - ljudska potreba za kvantifikacijom i upoređivanjem, između ostaloga, dovela je do toga da laička javnost, a neretko i stručna, uzdiže taj IQ skor u nebesa i smatra ga jedinim, svemoćnim, čvrstim i nepogrešivim indikatorom sposobnosti/pameti/inteligencije individue, a on to nije. Još je gore to što se veruje kako je osoba sa skorom od 115 IQ jedinica trajno "pametnija/inteligentnija" za 5 IQ jedinica od osobe koja ima skor 110. IQ skor je samo kvantitativni pokazatelj učinka pojedinca na nekom testu inteligencije, on može ali i ne mora pokazivati korelaciju sa postignućima tog čoveka u njegovom životu (posebno je pitanje i problem i sam pojam postignuća za određenu individuu). Budući da je pokazatelj trenutnog učinka pojedinca na testu to znači da je podložan umoru, manjku motivacije, spoljašnjim smetnjama i svemu ostalome što može dovesti da osoba u jednom trenutku nije u mogućnosti da iskaže sav svoj potencijal.

Da ne bi ispalo kako testovi inteligencije ničemu ne vrede treba znati i ovo - dobri testovi inteligencije, ipak, u velikom broju slučajeva (ali ne u svim) imaju dobre korelacije sa razvijenošću onih sposobnosti kojima se osoba služi u životu i pomoću kojih živi i déla. Iako ne mogu dobro razlikovati osobe koje spadaju u istu kategoriju inteligencije (a to uglavnom nije ni bitno) oni ipak odlično razlikuju osobe različitih kategorija inteligencije (npr. laku mentalnu zaostalost od normalne inteligencije). Nema neke značajne razlike između osobe koja dobije skor od 105 i osobe koja dobije skor 115 ali je zato značajna razlika između osobe od 85 i 105 ili 115. Zbog toga, i svega gore navedenog, psiholozi insistiraju da se postignuće na testovima inteligencije izražava samo kao kategorija (laka retardacija/normalna inteligencija/natprosečna...) a da se IQ skor koristi samo u svrhu obrade.

Trenutno drugi po redu najbolji test inteligencije u svetu jeste Vekslerov Individualni Test Inteligencije koji je preveden i standardizovan i za našu populaciju, te se koristi i kod nas: http://en.wikipedia.org/wiki/Wechsler_Adult_Intelligence_Scale

Verovatno se pitate zašto drugi i koji je prvi? Oni "inteligentniji" će znati odgovor

 

[rollmilan]

Verovatno se pitate zašto drugi i koji je prvi? Oni "inteligentniji" će znati odgovor

Ovo gore je tek nepogrešiv indikator nečije inteligencije
Prvo bih se vratio onom prvom pitanju koje je Nuala postavila a u vezi korisnosti testova i našeg odnosa prema njima a onda bih se osvrnuo na pitanja inteligencije.
Testiranja kao i primena ostalih statističkih metodoloških postupaka i analiza za mene su najdosadniji deo psihologije prema i prema njima gajim određenu vrstu averzije . Za mene je onaj drugi deo psihologije , deskriptivni i introspektivni (bez statistike) oduvek bio interesantniji. Međutim činjenica je da psihologiju kao egzaktnu nauku čini upravo egzaktne statističke metode jer bez toga psihologija bi se zasnivala na spekulaciji, upravo na onome na čemu se zasnivala kad je bila pod okriljem filozofije.
A sada ovo da povežem sa inteligencijijom - specifične sposobnosti inteligencije kao i vrste inteligencije nisu psiholozi izvukli iz rukava već su posledica tada nove metode - multifaktorske metode, konkretno faktorske analize . Naime ovom metodom Luis Terston izdvojio je 7 specifičnih sposobnosti i to; verbalna spretnost (V), verbalna tečnost(W), spretnost u baratanju brojevima(N), prostorna orjentacija(S), percepcija(P), memorija(M), i sposobnost induktivnog zaključivanja(I). Iza svih ovih specifičnosti inteligencije po Spirmanu stoji jedinstvena mentalna snaga g- faktor shvaćena kao opšta inteligencija . Na osnovu ovih rezultata , daljnom razradom specifičnih sposobnosti došlo se do njihovog grupisanja.
Filip Vernov daje svoj model

- Opšti faktor G

- Širi grupni faktor v:ed - Verbalno-obrazovna sposobnost k:m - Prostorno-mehanička sposobnost


- Uži grupni faktori I I I I I I I I I I II

Specifični faktori IIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIII
Kasnije su nastali slični modeli (npr. Đon Kerol).
Ovo dosada su neke osnove tzv. faktorsko analitičkog pristupa , na ovom pristupu se zasnivaju testovi inteligencije - postoji još kognitivni pristup (koga ću preskočiti).
Međutim pojavili su se autori koji su bez neke metodološke potpore razvili teoriju o višestrukoj inteligenciji, jedan takav autor je Hauard Gardner. Koristeći podatke o lokalizovanim oštećenjima mozga gde su osobe razvile samo specifične sposobnosti inteligencije tvrdio je da se viišestruka inteligencija sastoji iz sedam dimenzija inteligencije: vizuelno-prostorna inteligencija, muzička inteligencija, verbalno-lingvistička inteligencija, logičko-matematička inteligencija, interpersonalna inteligencija, intrapersonalna inteligencija i telesno-kinestetička inteligencija. Posle objavljivanja knjige "Okviri mišljenja" Gardner je dodatno identifikovao osmu dimenziju inteligencije - prirodna inteligencija, a uzima se u obzir i deveta - egzistencijalistička inteligencija. (izvor u vezi Gardera je Vikipedija)
Evo sad se pojavio i Daniel Goleman sa tvrdnjom o emocionalnom inteligencijom pa novi autori sa SQ - duhovnom inteligencijom, koja je tu metoda primenjena ?
Ako ćemo tako onda možemo beskrajno izmišljati vrste inteligencije - evo nekog mog doprinosa tome ; PKQ - inteligencija za pijenje kafe, pa GDSQ - inteligencija za gledanje domaćih serija, HUQ - inteligencija za hodanje unazad i na kraju GVNFQ - inteligencija za gubljenje vremena na forumu.
Iako sve ovo izgleda da nema veze sa testiranjem , ipak ima . Teorija o višestrukom inteligencijom potpuno negira to G, zapravo potpuno negira korelaciju između sposobnosti , što je opet negiranje testova inteligencije onakvih kakvi danas postoje. Opet s druge strane nisu dokazali (na regularan statistički način ) svoju teoriju višestrukosti inteligencije , tačnije nisu dokazali posebnosti neke inteligencije iako moram priznati da se neke čine logičnim.

 

[Nuala]

Iako ne mogu dobro razlikovati osobe koje spadaju u istu kategoriju inteligencije (a to uglavnom nije ni bitno) oni ipak odlično razlikuju osobe različitih kategorija inteligencije (npr. laku mentalnu zaostalost od normalne inteligencije). Nema neke značajne razlike između osobe koja dobije skor od 105 i osobe koja dobije skor 115 ali je zato značajna razlika između osobe od 85 i 105 ili 115. Zbog toga, i svega gore navedenog, psiholozi insistiraju da se postignuće na testovima inteligencije izražava samo kao kategorija (laka retardacija/normalna inteligencija/natprosečna...) a da se IQ skor koristi samo u svrhu obrade.

Samo da ilustriram gore navedeno. Probat ću to na najjednostavniji način.

Svaki psihološki test ima tzv. standardnu pogrešku mjerenja jer niti jedan ne može sa 100%-tnom sigurnošću tvrditi da netko ima takav IQ ili bilo što drugo. Što je ta pogreška veća, to test teže (odnosno nepouzdanije) odmjerava dotičnu osobinu.
Ako uzmemo test inteligencije s pouzdanošću od 0.95 (a ona se kreće od 0 do 1, što znači da je ovo visoko pouzdan test), neka osoba s prosječnom inteligencijom, uz rizik od 1% da smo pogriješili, može biti u intervalu 91,36- 108, 64![FONT=&quot]
Zato koristimo kategorije, a ne brojke.

[/FONT]

 

[Petrovichu]

zavrsuju u marketinskim svrhama to sigurno

 

[bisa89]

NE zanm koiko je ova tema zastarela, ali svi pričate o tome kako testovi ne mogu da izmere sve što se nalazi u umu čoveka. Testovi nisu ni namenjeni da izmere sve sto se nalazi u glavi coveka, već mere i stvoreni su za ono što je bitno za nauku, za neki napredak u životu ljudi. Psihološki testovi nisu obični testovi koje viđamo u nekim časopisima za razbibrigu već su temeljno razrađeni i ispitani i ukoliko se pomću njega ne može ništa otkriti on se i ne koristi. Da nisu pouzdani i validni kao što većina ljudi misli ne bi se nikada ni koristili u medicini na primer za otkrivanje neke psihičke bolesti i njenog stepena, pored savremenih uređaja i neki pacijenti se nikada ne bi ni izlečili.

 

[Jurivaka]

NE zanm koiko je ova tema zastarela, ali svi pričate o tome kako testovi ne mogu da izmere sve što se nalazi u umu čoveka. Testovi nisu ni namenjeni da izmere sve sto se nalazi u glavi coveka, već mere i stvoreni su za ono što je bitno za nauku, za neki napredak u životu ljudi. Psihološki testovi nisu obični testovi koje viđamo u nekim časopisima za razbibrigu već su temeljno razrađeni i ispitani i ukoliko se pomću njega ne može ništa otkriti on se i ne koristi. Da nisu pouzdani i validni kao što većina ljudi misli ne bi se nikada ni koristili u medicini na primer za otkrivanje neke psihičke bolesti i njenog stepena, pored savremenih uređaja i neki pacijenti se nikada ne bi ni izlečili.

Sve je to u redu što si rekla, ali postoji, po mom mišljenju, jedan problem kod tih testova. Čovjek nije računar pa da ono što je u njega pohranjeno stoji tamo i kada god otvorimo računar, to nađemo nepromijenjeno. Ljudski osjećaji su podložni promjenama, a mogu biti različiti i kada je u pitanju isti fenomen, ovisno od datog trenutka, čovjekovog raspoloženja, konteksta, i čega sve ne. Recimo na neko pitanje iz testa koje bi se odnosilo na hranu, vrlo je vjerovatno da će isti čovjek različito odgovoriti, ovisno o tome da li je tog trenutka previše sit ili previše gladan. Ili, na pitanje o mržnji i ljubavi, čovjek će sigurno dati različite odgovore, ovisno o tome, da li se to jutro namrtvo posvađao sa ženom, ili je vodio ljubav sa njom.
Dakle, i kada se ne bi posumnjalo u projektovanu stručnost samih testova, opravdano je posumnjati u čovjeka i promjenljivost njegovih osjećaja.