ЛИВАДА У ЈЕСЕН – ДАНИЛО КИШ
Сећања Данила Киша на тешке ратне године: Панорама залеђеног Дунава. Код градског купалишта, тамо где стоје дрвене кабине, у леду је, као засечена у стаклену масу, пробијена велика рупа: преко рупе пребачена је даска трампулина. Наоколо војници: на брковима им се хвата слана, из ноздрва им избија пара. Из правца кабина појављује се одједном једна млада жена, гола: држи за руку девојчицу. И девојчица је гола. Кожа им је црвеномодра од хладноће. Војници их гурају на даску трампулине. Пуцају им у теме или их пробадају бајонетима. Жртве падају у тамнозелену воду Дунава. Један их цивил гура чакљом под лед. Призор је снимљен из божанске перспективе апсолутне објективности сивог зимског облака где гласови не допиру. Сада се објектив шири и видимо како са оне стране кабина стоји камера која не дрхти, не разликујемо лица; једва разазнајемо мушкарце, жене и децу. Видимо једино, негде при крају реда, у групи оних који су пристигли камионом међу последњима, једног човека са шеширом и наочарима, у излизаном сивом капуту, јер онај ко је сместио камеру у те висине (како би тиме избегао напасти детаља, описе голих телеса, призоре понижења – кад тело реагује на смртни страх својим сопственим начином – како би избегао сцене силовања, разбијених лобања и крви на изгаженом снегу, како би избегао да се чују гласови, урлици, јауци, вапаји, молбе, молитве и преклињања, како би, дакле, постигао божанску објективност у том свету без Бога), тај, дакле, не може да не издвоји, пристрасно, из те гомиле оног који је његов отац.– У једном ранијем разговору рекли сте да је тога дана ваш отац остао жив захваљујући неком чуду, а да се то чудо састојало у томе што се рупа у леду била зачепила од лешева. – Тај је механички проблем унеколико успорио егзекуцију. Изгледа, међутим, да је вест о тим варварским поступцима мађарске солдатеске доспела до међународне јавности, и да је на нечију интервенцију масакр био бар привремено обустављен. Мој отац се вратио кући у касне поподневне сате, оронуо, нагло остарео, са оним страшним погледом што га је имао у Ковину три године пре тога. Тај дан што га је провео на Дунаву и то чекање на ред пред кабинама као у предворју пакла (а није могао да не чује пуцње и урлике и бућкање воде) потпуно су срушили његово ионако начето здравље.
Повезивање са временом радње збирке Рани јади: о свом ратном искуству Данило Киш је проговорио у збирци приповедака Рани јади. Рат се не описује директно, већ посредно кроз опис тешког живота јеврејског дечака Андреаса Сама и његове породице. Локализација новеле Ливада, у јесен: Приповедач Андреас Сам оживљава сећање на оца Едуарда, који је прерано нестао из његовог живота као једна од многобројних жртава нацистичког погрома Јевреја у Другом светском рату.
Прича Ливада, у јесен састоји се из две веће целине: дескриптивне – која описује изглед јесење ливаде након одласка циркуса и наративне – у којој је описан Андијев отац, Едуард Сам, како шета том ливадом и проналази рецепт за киселицу. Но, прва, дескриптивна целина, може се поделити у две потцелине: опис ливаде на којој је била циркуска шатра и опис ливаде у којој је природа нетакнута људском руком, а у којој се збива невидљива борба између племенитог биља и корова. Прву композициону целину можемо насловити делом реченице из самог текста: И нигде више шареног вашара (а њену потцелину: Води се ту нека за око невидљива борба), док другој композиционој целини можемо дати наслов: Одједном, са запада, израња из трава мој отац.
Након одласка циркуса ливада изгледа тужно. Утабана је, изрована, пуна отпадака. Приповедачева пажња се посебно задржава на згаженој трави, дубокој јами у којој је био забоден шаторски јарбол са барјаком на врху, изрованом земљишту и иловачи извученој из дубине, и низу отпадака који су након одласка циркуса остали иза људи: светли поклопци пивских флаша, расквашени опушци цигарета, огризине јабука, већ зарђале коштице од воћа, згажени фишеци од сладоледа, трагови коња и људи, сасушени брабоњци циркуских звери, коре хлеба, листови старих новина на којима су седели гледаоци, истргнуте странице из ђачких свезака с цртежима, кутије од цигарета, од шибица, разваљене кесе од хартије по којима шетају мрави. Детаљи које приповедач описује, али и начин на који су представљени, откривају нам унутрашњу драму дечака чији је народ трагично страдао у злокобном метежу Другог светског рата. Страшне јаме у којима су сахрањивани живи људи, Јевреји и Срби, као и драматично бацање Јевреја под лед на Дунаву за време рата (у једној таквој поворци, коју је чекала стравична смрт, нашли су се отац, мајка, сестра и писац, тада малишан, Данило Киш, и само стицај чудних околности спасао је породицу од нестанка) приповедач пројектује на опис јаме у коју је био забоден циркуски јарбол на чијем се врху налази застава. Застава, коњи и шатори, саставни су део рата, тако да на ове детаље приповедач обраћа посебну пажњу. На месту где је стајао стари космати циркуски коњ, „пони”, земља је изрована копитима, трава искорењена, само се још нађе покоја влат згажене и измуљане сламе, сасвим потамнеле. На тај начин, приповедач посредно слика ратом захваћену стварност, у којој би згажена трава и изрована земља представљале народ који се нашао под војничком чизмом непријатеља. С друге стране, сам циркус, са својом лажном веселошћу и скиталачком судбином, симболише најпре саму приповедачеву породицу (своју трилогију коју чине књиге Рани јади, Башта пепео и Пешчаник, сам писац је назвао Породични циркус; такође, Андреас Сам, са мајком и сестром сели се у Црну Гору, што је описано у причи Дечак и пас, коју су ученици радили у петом разреду), а потом и судбину јеврејског народа. Смена ових циркуских шатри, из године у годину, представља историјски поглед на судбину јеврејског народа (али и на судбину читавог човечанства), чије се ране (жртве) непрестано обнављају, али и зарастају, падајући у заборав: Она јама од прошле године, она у којој је тада био забоден стуб шатора, сада се уопште не види и не би се могло рећи где је била, јер та је јама већ зарасла као рана, само још темељитије – није од ње остао ни ожиљак; покриле су је земља, траве, корови. А и ова ће ускоро нестати, подлокана кишом и затрпана земљом, затим ће је неко време скривати снег, а кад дођу пролећне млаке кише и пљускови, затрпаће је земљом и покрити травом, као да је никад није ни било. И неће бити ни трага од јесење свечаности која је овде цветала под ружичастим шатрама. Описујући одлазак циркуса, приповедач њихове дрвене кућице пореди са великим лађама, чиме алудира на Нојеву барку, која ипак истрајава и одолева свеопштој смрти коју је донео потоп. Симболика потопа сасвим је јасна. То је она ратна стихија зла која је захватила и потопила готово читав свет. Иза одласка циркуса на ливади остају отпаци. Набрајајући их, приповедач открива своје психолошко стање, пустош који је рат оставио у његовој детињој души. Реч је о субјективном приповедачу, који на посредан начин открива своја тешка преживљавања и патње. Отуда, приповедач описује баш јесењу ливаду. Јесен је време свеопштег умирања у природи, чиме је на симболичкој равни приче представљено ратно време у којем се нашао дечак.
Изван овог утабаног поља, траве су густе, миришљаве, измешане с касним пољским цвећем, модрим и жутим, с напуклим звончићима и свакојаким коровом који буја победнички, давећи својим пипцима, при врху већ зарђалим но не мање снажним, нежне стабљике цветова и модрозелених трава. У природи се води нека невидљива борба, неко бујање из којег стрче победничке сабље корова и њихови дуги пипци, а цвеће, погођено том незаситом навалом прождрљивих трава, буја последњом снагом, некако претерано мирисно. Коров, дакле, симболише војнике, али и све оне задојене мржњом према јеврејском народу, и уопште, све оно што гуши нормалан живот.
Отац се појављује одједном, са запада, тако што израња из траве, замахујући високо својим штапом. Глагол израњати одаје механизам функционисања дечаковог сећања. Његов лик израња из његове свести. Занимљиво је да се отац појављује са запада. Као што сунце умире на западу, тако се у дечаковом сећању појављује лик мртвог оца, који је некада обасјавао дане његовог детињства. Запад симболише и мрачно време рата, таму у људима. Опис природе која умире, биљака које насилно даве корови, буди у дечаку сећање на оца, несталог у смутним временима рата, у неком од бројних концентрационих логора. Попут биљака, и њега су сустигли дуги пипци корова. Дечак у сећању васкрсава слику оца, који шета ливадом у потрази за биљкама које скупља за свој хербаријум. У отпацима који су остали иза циркуса, отац проналази немачки рецепт за умак од киселице. Кулинарски специјалитети у гладним годинама рата делују апсурдно. Но приповедачева иронија достиже врхунац када отац окрене другу страну рецепта, на којој се налазе остаци људског измета. У гладним ратним временима тај кувар може да послужи само у хигијенске сврхе. Иронија је још већа што је кувар немачки. Зато отац ужива у тој малој освети, чиме је дочарана и беспомоћност жртава.
) HVALA