Poučne i zanimljive priče

LEGEND
Učlanjen(a)
14.09.2009
Poruka
8.464
Jedan čovjek i njegov sin su jednog dana išli šumom. Odjednom,
dječak zape i osećajući bol kriknu: "Ahhh!" Iznenada, ču glas
koji je dolazio s planine: "Ahhh!" Znatiželja ga obuze pa dreknu:
"Ko si ti?" Ali, odgovor koji dobi bješe: "Ko si ti?" Ovo ga naljuti,
pa ponovo dreknu: "Kukavico!" Glas odgovori: "Kukavico!" Dje-
čak pogleda oca i upita ga: "Tata, šta se ovo dešava?"

"Sine", reče otac, "obrati pažnju." Tada otac viknu: "Divim ti
se!" Glas odgovori: "Divim ti se!" Otac ponovo uzviknu: "Predi-
van si!" Glas reče: "Predivan si!" Dječak je stajao iznenađen, ali
još uvijek ne shvatajući šta se dešava.

Otac mu objasni: "Ljudi ovo zovu 'eho'. Ali, to je ustvari 'život'.
Život ti uvijek vraća ono što ti daješ. Život je ogledalo tvojih dje-
la. Želiš li više ljubavi, podaj više ljubavi. Želiš li više dobra, po-
dari više dobra. Želiš li razumjevanje i poštovanje, tada razumje-
vaj i sam poštuj. Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te
respektuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i respektuj ih. Ovo
pravilo odnosi se na svaki aspekat života. Život ti uvijek vraća
ono što daješ. Tok tvoga života nije slučajnost, on je ogledalo
tvojih djela."
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
24.09.2010
Poruka
841
Price o prijateljstvu

Jedan profesor je drzao predavanje svojim studentima. Doneo je teglu za dzem i napunio je lopticama za golf do vrha. Kada je pitao svoje studente da li je tegla puna, odgovorili su da jeste. Onda je sipao sitne kamencice, koji su usli u prazan prostor oko loptica za golf. Ponovo je postavio pitanje da li je tegla puna i studenti su odgovorili da jeste.
Kada je sipao saku peska preko svega toga, pesak je popunio sitne praznine, a studenti su ponovo odgovorili da je tegla puna. Onda je profesor sipao kafu, koja je sve to natopila. Definitivno, tegla je sada bila puna.
Onda je profesor rekao:
Ova tegla je vas zivot. Loptice za golf su sve najvaznije stvari u vasem zivotu, kao sto su porodica, ljubav, prijatelji. Mali kamencici su posao, auto, kuca, a pesak je sve ostalo, kao sto je ciscenje kuce, popravka ves masine, popravka auta... Ako prvo stavite pesak ili kamencice, nece biti mesta za loptice za golf. Onda nikada necete imati mesta u svom zivotu za one stvari koje su vam najvaznije. Ako se velike i vazne stvari uklone iz vaseg zivota, onda vam ostaju one male, ali ne sustinski vazne.
Zato, budite veoma kriticni u svom zivotu. Kucu uvek mozete pocistiti. Vodite racuna o prioritetima, jer sve ostalo je kao pesak.
A onda je jedan student zapitao. Sta je sa kafom. Profesor je odgovorio:
Ti si veoma pametan momak i poenta mog predavanja je upravo u kafi. Bez obzira koliko ti se zivot cinio prepun od svega onoga sto ga cini, uvek postoji jos malo prostora da se setis svojih prijatelja i popijes solju kafe sa njima.

2dgw229.jpg
 

Byk

Član
Učlanjen(a)
04.02.2010
Poruka
2.355
Ima mnogo zanimljivih priča iz svekodnevnog života, iz kojih se može mnogo naučiti i koje mogu korisno poslužiti - kao iskustvo drugih. Evo, ja ću ispričati jednu takvu priču koja me se mnogo dojmila, a pročitao sam je negdje, nekada, tako da se ne sjećam ko je njen autor, niti gdje sam je pročitao. Dakle, priča ide ovako, naravno, prafraziram:

Pod prozorima nekog profesora psihologije, koji su, inače, gledali u park, djeca su svakodnevno igrala fudbal. To je profesoru jako smetalo, naročito u popodnevim časovima, kada je želio da se odmara, jer su djeca, kao što je i normalno, pravila veliku buku. Razmišljao je kako da riješi taj problem? Znao je da ako bude vikao i tjerao djecu iz parka, da to ništa neće pomoći, šta više, može stvar i pogoršati, jer bi djeca, u tom slučaju, još više pravila galamu, samo da mu napakoste. Profesor je smislio plan i počeo da ga provodi u djelo.

Izlazio je svaki dan i sam u park i posmatrao djecu kako igraju. Ostajao bi do kraja njihove igre, i davao im po neku paru, da bi mogli kupiti sladoled. Djeci u početku nije bio jasan postupak čudnog čovjeka, iako im je on prvog dana rekao da ih plaća zato što voli fudbal i voli da gleda kako igraju. Djeca su na kraju to prihvatila, kao normalnu nagradu za njihovu igru.
Ta profesorova igra se, neko vrijeme, ponavljala svaki dan. Djeca su igrala fudbal, profesor ih posmatrao i na kraju utakmice redovno im davao pare za sladoled. A onda, jednog dana, kada su djeca došla u park, profesora nije bilo. Čekali su neko vrijeme, ali, kako se profesor nije pojavljivao, revoltirano su zaključili: Cicija, ako neće da plaća, nećemo ovdje ni igrati! Krenuli su potražiti drugi teren za svoju igru, a profesor se zadovoljno smjškao, posmatrajući iz iza zavjese, kako odlaze.

To je bilo nekad! Danas bi profesora uhapsili zbog pedofilije! :lol:

Nego,htedoh da pitam - zar nije ova tema ista kao i ova: http://serbianforum.org/knjizevnost/104626-price.html samo u drugom delu foruma?:dntknw:
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.09.2009
Poruka
8.464
To je bilo nekad! Danas bi profesora uhapsili zbog pedofilije! :lol:

Nego,htedoh da pitam - zar nije ova tema ista kao i ova: http://serbianforum.org/knjizevnost/104626-price.html samo u drugom delu foruma?:dntknw:
Mogu postojati iste teme u različitim sekcijama. Na ovoj temi bi trebalo da se postavljaju priče koje imaju svoju psihološku težinu, a recimo, u takvoj temi na književnosti, priče koje imaju svoju umjetničku težinu.
 
Član
Učlanjen(a)
18.05.2010
Poruka
376
Verovatno se čitali ovu priču ali evo da je postavim shodno temi.

Našao neko orlovo jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao sa njima.

Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla. Prošle su godine i orao je ostarjeo.

Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vjetru.

Stari orao zapanjeno je gledao uvis. "Šta je to?!?" pitao je."
To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "
On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."

I tako je orao umro među kokošima, ne znajući ko je.
 
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
Priča o mudroj ženi

HandScanR.jpg


Priča o mudroj Ženi



Mudra se žena udala vrlo mlada, u dvadesetoj godini. Pala je na njegov šarm, duhovitost i dobar izgled.
Imali su divnu ljubav desetak godina, uživali su u braku kao prasci u blatu. Međutim, iz ovog ili onog razloga, nakon deset godina prestala je biti zanimljiva svom mužu.
Muž si je našao ljubavnicu, koja je izgledom podsjećala na Mudru ženu, ali bila je mlađa i zategnutija.
Muž je svoje bračne obveze sveo na zakonski minimum, a sreću i sladostrašće tražio je u mlađoj.
Mudra žena saznala je za to slučajno, jer je muž postao nepažljiv u skrivanju svoje ljubavnice.

Nije napravila ništa, nijednom gestom nije odala da zna tajnu koja bi ih mogla koštati zajedničke sreće.
Odlučila se obračunati sa svojim životom. Sa svojim željama, sa svojim ciljevima, sa svojim poimanjem muškog roda, sa potrebom za muškarcem općenito i sa potrebom za svojim muškarcem.
Shvatila je da njen muž, od svoje ljubavnice dobije sva potraživanja, a nema nijednu obavezu i zato je skovala plan.

Prestala je izvršavati svoje bračne obveze. Muž je jutrom odlazio na posao u zgužvanoj košulji, neuparenim čarapama i neopranih zuba.
Izdržao je tako jedno vrijeme, a potom se razveo od Mudre žene i oženio Ljubavnicu.
Međutim, Ljubavnica mu je dosadila nakon godinu-dvije. Pretvorila se u rospiju, kao što se svaka žena pretvori, jednom kad ju oženiš.
Muž se, ležeći u krevetu sa svojom novom ženom, često mislima vraćao u prošlost. Nedostajala mu je Mudra žena. Kako je vrijeme prolazilo, teret slatkih uspomena bivao je sve teži. I zato je Muž počeo pisati svojoj Bivšoj ženi duga pisma.

Počeo joj je slati cvijeće i kupovati bombonjere. Šarmirao ju je kao onomad, prije više od desetljeća. I tako je Mudra žena postala ljubavnica svog bivšeg muža. I uživala u životu kao nikad do tad.
izvor:diskusija
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
Tužna tuga

Tužna Tuga



nada.jpg


Jednog jesenjeg, toplog, lenjog predvečerja, koje je polako vuklo svoje skute u pravcu noći, baš u momentu kada dan prestaje da bude dan i postaje noć, starim prašnjavim seoskim putem medju zlatnim bojama natopljenim poljima žita, putem kojim je retko ko i kada prolazio, hodala je sićušna, pogrbljena starica, potpuno sede kose odevena u neku potpuno neupadljivu odeću, tako da ni ne mogu da se setim koju… Pretpostavljam da je bila jako stara jer je podupirući se na štap koji je imala u levoj ruci, hodala polako, kao da nije znala da li će biti u stanju da načini sledeći korak, ali je ipak hodala,kao da ima sve vreme ovog sveta na raspolaganju…Korak po korak.
Da ta starica nikako nije mogla biti neka obična stara žena primetio bi samo neko ko bi se malo bolje zagledao u nju, i oko nje.. njena stopala su ostavljala čudan svetao trag na starom, prašnjavom putu, i bila su potpuno čista iako je hodala bosa, a njen stalno prisutni veseli, osmeh je upotpunjavao pesmicu koju je tiho pevušila, hodajući tako, starim, napuštenim, prašnjavim, seoskim putem i ostavljajući čudnu treperavu svetlost stopala na putu i neopisivi miris svežine na istom…
Najednom je zastala, ugledavši neko stvorenje kako šćućureno sedi ispod jedne stare žalosne vrbe. Nekako okruglo, pa čupavo, ma kao neko tamno, staro olinjalo ćebe koje više nikom nije bilo potrebno, pa se eto tu našlo savim slučajno. Nije bila sigurna da li je to „neko“, pomislila je u prvi mah da je to „nešto“ i to nešto bez života u sebi, ali je ipak sela na zemlju mnogo gipkije nego što bi joj godine dozvoljavale i upitala: : „Ko si ti?“
To „nešto“ se promeškoljilo i potom kao iz niotkuda izroniše dvа tamna oka bez trunke sjaja u njima i odgovor: „Jа sаm… jа. Tugа“, rekаo je glаs šapatom, skoro toliko tiho da je bilo veoma teško i čuti…
„O, Tugа!“ povikа mаlа ženа sva srećna kao da je videla svog starog prijatelja.
„Ti me poznаješ?“ pitala je Tuga sumnjivo.
„Nаrаvno dа te poznajem, pratila si me često na mom putu i uvek neki dobar komad njega, putovale smo zajedno“…
„Dа, аli …“, sumnjivo reče Tuga,“ zаšto ne bežiš od mene, jel te nije strah?“
„Zаšto bi trebаlo dа bežim, pa i ti sama dobro znaš, baš kao i ja da uvek stigneš onoga za kim kreneš, nego ono što želim da te pitam je: „Zаšto si tаko obeshrаbrena? „
„… Tužna sаm“, odgovorila je tamna figura slomljenog glаsa.
Mаlа stаricа sede bliže. “ To mi je tаko žаo, a reci mi molim te zašto?. „,
Tugа uzdаhnu duboko. Da li je moguće da postoji neko na ovom svetu ko želi da čuje zašto je Tuga tužna, razmišljala je u sebi.
„ Niko me neće i niko me ne voli“, počela je sa pričom,“znam, ali uprkos tome, moja je sudbina takva, da moram ići medju ljude i tamo neko vreme i ostati iako me se boje i izbegavaju me kao najveću zarazu kojoj nema leka..i, i onda čujem kako pričaju uz lažan osmeh pretvarajući se da me ne vide da je život sunčan dan, vedar i bez ijednog oblaka, kako ja ne postojim uopšte i dok to govore umiru od bolova koje im prave grčevi u stomaku i nedostatak vazduha u plućima, pa ih čujem dalje kako u sebi kažu da treba da se obuzdaju, smire i skoncentrišu na nešto drugo, pa onda opet kada osete teret na ledjima i ramenima koji ne mogu da iznesu, dodje im da zaplaču, ali onda ih opet slušam kako sebi kažu-samo slabići plaču, pa onda vidim kako im se sakupljene suze bune i imaju rastuću tendenciju ka eksploziji iste, sa pretećom ogromnom štetom i na ostale organe u telu i opet ništa ne shvatajući i nepriznajući mene, a u želji da uguše čitav niz postreakcija na onu prvu i pogrešnu, okreću se alkoholu i drogama i sve to samo da me ne bi osetili..“
„O, znam, takve ljude sam često sretala na mom putu“, reče starica.
Tuga se skvrči još više, nekako skroz tako kao da se izgubi u sebi samoj i postade još manja…
„A, pri tome“ , nastavlja starica praveći se da ne vidi reakciju Tuge, „samo želim da im pomognem svojom blizinom i energijom koju čuvam za takve prilike, da izgrade gnezdo u kome će moći da izleče svoje rane, jer znam jedno, samo onaj ko otvori Tugi vrata i isplače sve svoje neprolivene, a nagomilane suze, može izlečiti rane, ma kako velike one bile.. Ali, ljudi to ne žele, umesto toga se maskiraju i crtaju velike osmehe preko svojih rana, ili se umotavaju u debele slojeve gorčine sve dok ne naprave kamene štitove od te iste gorčine, koja im gasi pogled, usporava hod, onemogućava disanje…“
Tuga je prikrivala suze, pa je počela glasno da plače, a onda je očajno zajecala na sav glas.
Mаlа stаricа je uzela Tugu koja se od očaja još više smanjila u naručje i umirujuće joj tiho pevušila na uho.“ Kаko mekаnа i nežnа se Tuga oseća pod rukom“ pomislila je u sebi, mazeći je nežno po glavi.
„Plači samo Tugo“, rekla je sa puno ljubavi, „odmori se, da bi opet mogla sakupiti snagu koja ti je potrebna. Od sada nećeš više putovati sama, ja ću te pratiti jer nedam da obeshrabrenje dobije još veću moć nego što je ima.
Tugа najednom prestade da plače. Onda sede i pogledа njenu novu prijateljicu, „Ali … аli – ko si ti stvаrno?
„Jа?“ reče zvonkim glasom, stаrа dаmа i nasmeja se veselo kao devojčica.
„Moje ime je Nаda!“
izvor:crnaperla
 
Član
Učlanjen(a)
13.09.2009
Poruka
49
TRI ISPOSNIKA
Po ruskoj priči
Jednom je vladika ruski putovao s bogomoljcima preko mora. Tokom plovidbe, brod se približio os-trvcetu na kome su, po priči nekih ribara, živela tri isposnika.
Vladika je poželeo da vidi isposnike, pa je bačeno sidro, čamac spušten u more i veslači s vladikom za-veslali ka ostrvu. Kada su se primakli, ugledali su tri isposnika - jedan je bio visok, drugi manji, a treći sasvim mali; stajali su na obali i držali se za ruke. Sva trojica imali su duge sede brade.
Vladika je izašao iz čamca i blagoslovio ih, a oni mu se poklonili do zemlje. Onda ih je pitao kako vode isposnički život i kako se mole Bogu. Najstariji ispo-snik je rekao: »Ovako se molimo - 'Vas trojica gore, spasite nas trojicu dole'«. Samo što je to izgovorio, druga dva isposnika pogledaše ka nebu i uglas rekoše: »Trojica vas, trojicu nas spasite!«
Vladika se nasmejao i rekao im: »To ste vi čuli za Svetu Trojicu, ali ne molite se kako valja. Ja ću vas naučiti po Svetom pismu, kako je Bog naložio ljudima da se mole«.


I počeo je vladika da ih uči »Oče naš«, i učio ih je satima, sve do večeri, stotinu puta ponavljajući reci molitve, a isposnici su ponavljali za njim. Na kraju, sva trojica su ponovili čitavu molitvu.
Već se smrkavalo, mesec se pojavio iza mora, kada je vladika pošao natrag na brod. Isposnici su pali pred njim na kolena, a on ih je podigao i sve redom izljubio. Zatim je seo u čamac i zaplovio prema brodu, slušajući kako isposnici uglas ponavljaju molitvu. Kada se ča¬mac primakao brodu, nisu se više čuli njihovi glasovi -samo su se videli, obasjani mesečinom, kako stoje na obali, na istom mestu, i drže se za ruke.
Brod je odmah zaplovio, a isposnici postepeno iščezli iz vida; videlo se samo još ostrvce, da bi zatim i ono nestalo; samo je more treperilo na mesečini. Bogomoljci su legli da spavaju, i na palubi je sve utih-nulo. Vladika je, međutim, ostao kod krme, gledao u pravcu ostrva i razmišljao o isposnicima. Najednom, učinilo mu se kako nešto svetluca na toj strani - kao da se nešto blista i belasa na mesečini - možda galeb ili jedro na čamcu. To nešto primicalo se sve bliže, ali nikako da razazna šta je.
Vladika je prišao krmaru, upitavši ga staje to, a već je i sam video - trče po moru isposnici, bele se njihove sede brade i sve su bliže brodu. Prepao se krmar, ostavio kormilo i povikao: »Gospode! Isposnici jure za nama po moru, kao da po zemlji idu!« Svi su skočili prema krmi i ugledali isposnike, koji su već prišli uz sam bok broda, pogledali naviše i uglas progovorili: »Zaboravili smo, presvetli vladiko, zaboravili smo tvoj nauk! Dok smo ponavljali, pamtili smo, ali samo što smo zastali, promače nam jedna reč i sve se raspršilo. Sve smo zaboravili, nauči nas opet!«

Prekrstio se vladika, nagnuo se prema isposnicima i rekao im: »Uslišiće Bog vašu molitvu, sluge božje. Nemam šta da vas naučim. Molite se za nas, grešne!« Onda im se duboko poklonio. Isposnici su se okrenuli i pošli morem natrag. Sve do jutra videla se svetlost na onoj strani kuda su otišli.
 
Član
Učlanjen(a)
08.11.2009
Poruka
167
Nakon što je bio u posjeti kod prijatelja slijepac dobije od njega fenjer da ga ponese sa sobom na put.
''Ali ja netrebam fenjer, bilo svijetlo ili tama meni je svejedno''-kaže mu slijepac
''Znam da netrebaš svijetlo da nađeš put ali bez njega netko bi mogao naletjeti na tebe''-odgovori mu prijatelj.
I tako slijepac pođe sa fenjerom kući. Nije daleko odmakao i netko se sudari ravno u njega.
''Pa zar nevidiš fenjer''-upita ga slijepac
''Svijeća ti je dogorijela brate'' odgovori stranac

izvor:zen priče
 
Natrag
Top