Bertolučijev Novecento, tj. 1900, odnosno Dvadeseti vek. Traje oko 5 sati, a radi se o stvaranju proletarijata i komunizma u Italiji, a malo kasnije i o usponu fašizma, sve to na makroplanu, kao i u malom - kroz odnos gazdinog sina (De Niro) i sina radnika (Depardije). Kao personifikacija najgoreg u fašizmu, njegova esencija, pojavljuje se lik fašističkog sadiste kojeg glumi Donald Saterlend (kad je pogledao ceo film, toliko mu je bilo muka od sopstvenog lika da film nije mogao godinama ponovo da pogleda). Film verno secira čitavu epohu, prikazuje bedu, nepravdu, prkos, herojstvo, užas, zlo, sjaj, blato, krv i to bez ikakvog uvijanja. Bertoluči veruje u to što je snimio i, svestan mana koje je komunizam pokazao kao politički sistem u državama u kojima je bio na vlasti, on idealizuje makar osnovne ideje koje ne podležu ni birokratiji, ni korupciji, ni tiraniji. On se ne bavi borbom socijalističke ideologije u filozofskom smislu, niti se ni u jednom kadru vidi i spominje neki komunistički intelektualac, sem Lenjina koji se vidi na par zastava. Sav teret borbe u filmu iznose seljaci, bez ikakve intelektualne retorike, vođeni samo emocijama i potrebom za pravdom. Tako film stalno oscilira između krajnosti, od gorčine do euforije, od poraza do privida pobede - zato što je i sam život takav. Njegova strast u apoteozi utopijske misli o društvu bez klasa kod mene zaslužuje čistu desetku, i više od toga. Inače, film je snimljen 1976. godine. Voleo bih da vidim da neko sa takvom strašću i verom danas snimi nešto, ali iskreno mislim da neću skoro dočekati da neko ponovo snimi jednu takvu herojsku poemu, bilo koje tematike.
Dodato posle 6 Sati 59 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Zadnji novi film koji sam odgledao je Vukodlak, ništa novo, ništa inovativno, ali je film baš onakav tip horora koji ja lično volim. Kao da je rađen prema klasičnom engleskom romanu iz doba romantizma, poput Frankenštajna ili Drakule. Lokacija i scenografija je fenomenalna - viktorijanska Engleska - glumački deo je odlično uradio posao i Entoni Hopkins dokazuje da bez starca nema udarca. Sama priča ne donosi ništa novo, ali zar je ijedan film o vukodlacima doneo neku novotariju? Ipak, za razliku od ostatka ovog podžanra horor filma, scenaristi su se potrudili i film ne pati od poluretardiranih, banalnih dijaloga i nedostatka literarne lepote. Efekti su odlični, vukodlak nije smešan kao što ume da bude, nego je baš nadrndan i na steroidima. I ono što ljubitelje ovakvog tipa štetočine naročito interesuje - metamorfoza je fenomenalna. Lepo je videti da, posle mnogo godina obesmišljavanja lika i dela vukodlaka i njegovih drugara (nekakvi sajber vukodlaci i vampiri, isti na ekserima na partiju, dnevnih vampira, vukodlaka koji se šetaju po Tajms skveru i voze kola, igraju ragbi, vampira i vukodlaka koji se vošte međusobno,...), neko vukodlaka smesti u njegovo prirodno okruženje, u jezivu englesku šumu pored jezivog engleskog imanja jezive engleske familije, i pošteno napravi klasičan horor film.