Mad City od Koste-Gavrasa. Glume Džon Travolta i Dastin Hofman. Odličan je, kao i ostali Gavrasovi filmovi. Prikazuje rapidno nazadovanje moralne svesti, pokidane veze između ljudi, nestanak empatije, bezdušnost globalnog sela i lešinarstvo sistema u kome živimo i nad kojim čovek više nema kontrolu, koji se vrti sam u sebi - sistem kontroliše čoveka.
Gledajući ovakav film, gledalac ne želi da se oseća prevarenim kad se dublje zamisli i postavi sebi pitanje da li je reditelj zaista bio iskren kad je snimio ovakav film. Mad City je na tragu ostalih Gavrasovih filmova, a kad sebi postavim pitanje koje sam spomenuo gore, jedna stvar čini da nenormalno cenim Kostu-Gavrasa i da mu verujem - posvećenost. Posvećenost koja mu je omogućila da celu karijeru izgradi na filmovima socijalne tematike i koja ga vodi do srži problema kojeg predstavlja u svoj njegovoj složenosti, dokumentatorskom tačnošću i studioznošću. Ovaj film nije samo obična priča o nesrećnom čoveku kome je prekipelo, mnogo je složenije, ali nije ni disertacija o problemima kapitalizma koja bi svojom naučnom tačnošću odsekla svaku vezu sa humanim jezgrom gledaoca. Vrlo dobro su izbalansirani razum i emocije. Poziva na ljudskost i u isto vreme nas tera da budemo svesni da nas gazi sistem, kako na fizičkom, tako i duhovnom planu. I ne, nema srećnog kraja. Nema ni onog kičasto-tugaljivog patetičnog kraja. Kraj ne nudi neku nadu, tačnije ona postoji kao mogućnost. Kad Dastin Hofman na kraju gomili pokušava da objasni istinu, Gavras pokušava da nam kaže da je naša nada saznanje. Ali isto tako, zvuk nesvesne gomile nadjačava istinu.
Prosto i efektno, toplo preporučujem. Dokaz da antiglobalizam i antikapitalizam nisu obavezno samo Kusturica, Čavez, Maradona i Evo Morales.