- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.990
DAN KAD JE CELA JUGOSLAVIJA ZAIGRALA R`N`R Magazin "Džuboks" ugledao svetlost dana pre 50 godina
Možete zatvoriti oči za stvarnost, ali ne za uspomene... Prethodne noći razdrndani kombi nekako nas je vratio sa gitarijade u Požarevcu. Instrumente smestismo u mom podrumu. Ostade dogovor da drugari iz grupe „Vesnici“ dođu kad se probude i pokupe opremu. Nisam se ljudski ni razbudio kad odjurih do kioska na „maloj Zvezdi“. Magazin koji sam sa slatkom jezom iščekivao danima stavih ispod miške da bih ga izgustirao u miru kućne terase. Plan se izjalovio jer uskoro dođoše mojih 5 pajtaša i baš svi donesoše po jedan „Džuboks“!
Seli smo i svako je u svečanoj tišini listao svoj primerak... Neponovljivo!
Opet je 3. maj. Tačno pet decenija kako je u Beogradu izašao „Džuboks“, naš najvažniji muzički časopis, koji je na velika vrata uveo rokenrol u Jugoslaviju.
U oduševljenju zbog onog što smo videli između korica, spontano iznesmo svu opremu na balkon. Jutro razbi glasna muzika. I danas verujem da je to bio prvi privatni koncert rokenrola na Brdu i Dedinju... sve dok se komšije nisu razbudile a milicija stigla.
Tiraž od 100.000 primeraka je planuo za tri dana.
Posle sam Nikoli Karaklajiću rekao da je on za sve kriv. Jer je kao urednik prvi uvodnik započeo: Svedoci smo sve brže modernizacije života na svakom koraku. Mi smo modernizaciju preveli na 220 vati.
Izdavač „Džuboksa“ je bila „Duga“. Primerak je koštao 1,50 novih ili 150 starih dinara. Gladnoj publici će kroz nekoliko meseci najveće zadovoljstvo predstavljati gramofonske ploče, takozvane folije, sa udarnim hitovima tog vremena. Bez obzira na to što su bile za kratkotrajnu upotrebu i nekoliko slušanja, neke od njih su i danas pravi rariteti. Recimo „I Can’t Forget“, koju su „Šedouzi“ izveli 1967. na Splitskom festivalu.
U prvom navratu „Džuboks“ je izlazio tri godine i imao 39 objavljenih brojeva. Na naslovnoj strani, maja 66, bila je fotografija „Rolingstonsa“, a poslednji broj krasio je lik Skota Vokera.
Pojavio se tačno 18 meseci pre američkog magazina „Rolling Stone“ (novembar 67) i bio prvenac te vrste u jugoistočnoj Evropi. Danas znam: po mnogo čemu i prvi u svetu! Tiraž je bio 100.000 i planuo za tri dana, dok je prvi broj „Rolling Stonea“ štampan u 40.000 a prodat u samo 8.000 primeraka.
Za razliku od sličnih časopisa za mlade (Bravo, Rave, Fab 208, Sallut Les Compains, Chiao Amici, Song Hits, Hit Parader...) bio je isključivo muzičkog sadržaja bez ljubavnih priča, ukrštenica, mode, horoskopa...
Džuboks broj 6
U to vreme dva meseca je u Pensilvaniji izlazio „Crawdaddy“ (tiraž 500 primeraka!), koji je više bio fanzin nego magazin, a uporno se slavi kao prvi rok časopis na planeti. Posle, u junu se pojavljuju američki „Circus“ i francuski „Rock & Folk“. Tri godine kasnije u Holandiji se pokreće „Muziek Express“, u Engleskoj „ZIG ZAG“, a „Creem“ u Detroitu. Istorija rok štampe, da nismo bili svesni, pisala se tada u Beogradu... I zaboravila.
Karaklajić kasnije objašnjava: „Postojalo je ogromno interesovanje mladih za ovakvu štampu i mi smo odlučili da časopis izlazi jednom mesečno. Pošto nije bilo mnogo novinara koji su bili dobro informisani o rok muzici, pozvali su me da budem urednik.“ Nikola je okupio poznate novinare i fotoreportere za saradnike: Višnju Marjanović, Buča Mitrovića, Borjana Kostića, Vladana Krasića, Nenada Dukića, Rašu Petrovića, Čedomira Uroševića, Tomu Peterneka, Darka Šarenca, Tonija Nardića, Marka Isterna...
Nikola Karaklajić je okupio poznate novinare i fotoreportere.
Zagrebački „Telegram“ će objaviti kako je novopokrenuti mesečnik ubrzo dobio čak 8.500 pisama podrške!
Period posle prve Gitarijade legalizovao je nove uticaje u muzici i modi. Sve je postalo liberalnije, suknje na devojkama bile su sve kraće, a muzika sve avangardnija. Umesto italijanske kancone i francuske šansone, čupavci iz Britanije su menjali muzičku mapu sveta. Tu promenu je dokumentovao „Džuboks“. Osim što je bio prvi naš magazin koji se ozbiljnije bavio popularnom muzikom, postavljao je temelje za buduću tinejdžersku i muzičku štampu.
Nikola, kao šahista i mudrac, znao je kako da uređuje „minsko polje“. Analiza prvih brojeva dokazuje izbalansiranost: engleskoj i domaćoj muzici ustupljeno je po 12 odsto, američkoj i francuskoj po 10 odsto a italijanskoj 8 odsto prostora.
„Džuboks“ je od 1966. do 1969. posejao seme što će ga gladno tržište masovno požnjeti za vreme drugog ukazanja časopisa (1974-1985). Tada magazin izrasta u istinski referentnu tačku urbane muzičke scene čitavog jugoslovenskog prostora.
Nikola Karaklajić (1926-2008)
Bez obzira na to što se takav „Džuboks“ nije dopao ideološkim čistuncima koji su tvrdili da „nedolični truju omladinu propagirajući zapadnjačke vrednosti“ i da je to „prostor gde se vrzmaju i razne nemuzičke face“, Matija Bećković rokerima poručuje da „ne pevaju tralalajke i već otpevane pesme, već da pokušaju da budu svoji, novi i angažovani“.
„Džuboks“ je o muzici pisao na toliko zavodljiv način da nije bilo šanse da to ne ostavi traga na čitaoce kojima se obraćao. Jednostavno, morao se imati u rukama. Mojoj je generaciji otvorio vidik u magični svet muzike.
Čitali smo ga do poslednjeg slova. Svaku rečenicu ili sliku doživljavali kao dragocenu informaciju, koja je neopisivo hranila našu glad! Danas, u poplavi svakojake štampe, kablovskih TV programa, interneta i ogromne ponude političara i starleta, teško je objasniti da se pre pola veka jedan časopis toliko voleo, cenio, čitao i čuvao s takvom pažnjom.
Petar Peca Popović
Izvor: Blic Online
Možete zatvoriti oči za stvarnost, ali ne za uspomene... Prethodne noći razdrndani kombi nekako nas je vratio sa gitarijade u Požarevcu. Instrumente smestismo u mom podrumu. Ostade dogovor da drugari iz grupe „Vesnici“ dođu kad se probude i pokupe opremu. Nisam se ljudski ni razbudio kad odjurih do kioska na „maloj Zvezdi“. Magazin koji sam sa slatkom jezom iščekivao danima stavih ispod miške da bih ga izgustirao u miru kućne terase. Plan se izjalovio jer uskoro dođoše mojih 5 pajtaša i baš svi donesoše po jedan „Džuboks“!
Seli smo i svako je u svečanoj tišini listao svoj primerak... Neponovljivo!
Opet je 3. maj. Tačno pet decenija kako je u Beogradu izašao „Džuboks“, naš najvažniji muzički časopis, koji je na velika vrata uveo rokenrol u Jugoslaviju.
U oduševljenju zbog onog što smo videli između korica, spontano iznesmo svu opremu na balkon. Jutro razbi glasna muzika. I danas verujem da je to bio prvi privatni koncert rokenrola na Brdu i Dedinju... sve dok se komšije nisu razbudile a milicija stigla.
Tiraž od 100.000 primeraka je planuo za tri dana.
Posle sam Nikoli Karaklajiću rekao da je on za sve kriv. Jer je kao urednik prvi uvodnik započeo: Svedoci smo sve brže modernizacije života na svakom koraku. Mi smo modernizaciju preveli na 220 vati.
Izdavač „Džuboksa“ je bila „Duga“. Primerak je koštao 1,50 novih ili 150 starih dinara. Gladnoj publici će kroz nekoliko meseci najveće zadovoljstvo predstavljati gramofonske ploče, takozvane folije, sa udarnim hitovima tog vremena. Bez obzira na to što su bile za kratkotrajnu upotrebu i nekoliko slušanja, neke od njih su i danas pravi rariteti. Recimo „I Can’t Forget“, koju su „Šedouzi“ izveli 1967. na Splitskom festivalu.
U prvom navratu „Džuboks“ je izlazio tri godine i imao 39 objavljenih brojeva. Na naslovnoj strani, maja 66, bila je fotografija „Rolingstonsa“, a poslednji broj krasio je lik Skota Vokera.
Pojavio se tačno 18 meseci pre američkog magazina „Rolling Stone“ (novembar 67) i bio prvenac te vrste u jugoistočnoj Evropi. Danas znam: po mnogo čemu i prvi u svetu! Tiraž je bio 100.000 i planuo za tri dana, dok je prvi broj „Rolling Stonea“ štampan u 40.000 a prodat u samo 8.000 primeraka.
Za razliku od sličnih časopisa za mlade (Bravo, Rave, Fab 208, Sallut Les Compains, Chiao Amici, Song Hits, Hit Parader...) bio je isključivo muzičkog sadržaja bez ljubavnih priča, ukrštenica, mode, horoskopa...
Džuboks broj 6
U to vreme dva meseca je u Pensilvaniji izlazio „Crawdaddy“ (tiraž 500 primeraka!), koji je više bio fanzin nego magazin, a uporno se slavi kao prvi rok časopis na planeti. Posle, u junu se pojavljuju američki „Circus“ i francuski „Rock & Folk“. Tri godine kasnije u Holandiji se pokreće „Muziek Express“, u Engleskoj „ZIG ZAG“, a „Creem“ u Detroitu. Istorija rok štampe, da nismo bili svesni, pisala se tada u Beogradu... I zaboravila.
Karaklajić kasnije objašnjava: „Postojalo je ogromno interesovanje mladih za ovakvu štampu i mi smo odlučili da časopis izlazi jednom mesečno. Pošto nije bilo mnogo novinara koji su bili dobro informisani o rok muzici, pozvali su me da budem urednik.“ Nikola je okupio poznate novinare i fotoreportere za saradnike: Višnju Marjanović, Buča Mitrovića, Borjana Kostića, Vladana Krasića, Nenada Dukića, Rašu Petrovića, Čedomira Uroševića, Tomu Peterneka, Darka Šarenca, Tonija Nardića, Marka Isterna...
Nikola Karaklajić je okupio poznate novinare i fotoreportere.
Zagrebački „Telegram“ će objaviti kako je novopokrenuti mesečnik ubrzo dobio čak 8.500 pisama podrške!
Period posle prve Gitarijade legalizovao je nove uticaje u muzici i modi. Sve je postalo liberalnije, suknje na devojkama bile su sve kraće, a muzika sve avangardnija. Umesto italijanske kancone i francuske šansone, čupavci iz Britanije su menjali muzičku mapu sveta. Tu promenu je dokumentovao „Džuboks“. Osim što je bio prvi naš magazin koji se ozbiljnije bavio popularnom muzikom, postavljao je temelje za buduću tinejdžersku i muzičku štampu.
Nikola, kao šahista i mudrac, znao je kako da uređuje „minsko polje“. Analiza prvih brojeva dokazuje izbalansiranost: engleskoj i domaćoj muzici ustupljeno je po 12 odsto, američkoj i francuskoj po 10 odsto a italijanskoj 8 odsto prostora.
„Džuboks“ je od 1966. do 1969. posejao seme što će ga gladno tržište masovno požnjeti za vreme drugog ukazanja časopisa (1974-1985). Tada magazin izrasta u istinski referentnu tačku urbane muzičke scene čitavog jugoslovenskog prostora.
Nikola Karaklajić (1926-2008)
Bez obzira na to što se takav „Džuboks“ nije dopao ideološkim čistuncima koji su tvrdili da „nedolični truju omladinu propagirajući zapadnjačke vrednosti“ i da je to „prostor gde se vrzmaju i razne nemuzičke face“, Matija Bećković rokerima poručuje da „ne pevaju tralalajke i već otpevane pesme, već da pokušaju da budu svoji, novi i angažovani“.
„Džuboks“ je o muzici pisao na toliko zavodljiv način da nije bilo šanse da to ne ostavi traga na čitaoce kojima se obraćao. Jednostavno, morao se imati u rukama. Mojoj je generaciji otvorio vidik u magični svet muzike.
Čitali smo ga do poslednjeg slova. Svaku rečenicu ili sliku doživljavali kao dragocenu informaciju, koja je neopisivo hranila našu glad! Danas, u poplavi svakojake štampe, kablovskih TV programa, interneta i ogromne ponude političara i starleta, teško je objasniti da se pre pola veka jedan časopis toliko voleo, cenio, čitao i čuvao s takvom pažnjom.
Petar Peca Popović
Izvor: Blic Online
