Ovo je predvidjeno za nastavu fizike u osnovnoj školi:
"Brzina svetlosti je jedna od najvažnijih fizičkih karakteristika svetlosti. Još 1632. godine
Galileo Galilej (Galileo Galilei) je pokušao da odredi njenu vrednost na Zemlji pomoću svetlosnih signala, ali bez uspeha. Pošto rastojanja na Zemlji svetlost prelazi gotovo trenutno zaključeno je da
se merenja moraju vršiti u kosmičkim razmerama jer je brzina beskonačno velika. Rene Dekart
(Réne Descartes) je posmatrao položaj Sunca i Meseca tokom pomračenja Meseca, i potvrdio je da
se radi o velikoj brzini i da je njeno prostiranje trenutno. Njegov rad je nastavio Kristijan Hajgens
koji je došao do podatka da se svetlost kreće brzinom 100 000 puta većom od brzine zvuka. Postoji
više astronomskih i zemaljskih metoda pomoću kojih je poslednjih 300 godina izvršeno
određivanje brzine svetlosti u vasionskom prostoru.
Olaf Remer (Ole Rømer), danski astronom, je 1676. godine prvi odredio brzinu svetlost na
osnovu astronomskih merenja. On je posmatrao pomračenje jednog Jupiterovog meseca tokom
godine, i došao do zakjučka da mesec iz Jupiterove senke ne izlazi uvek u isto vreme. Jupiterovom
mesecu je potrebno 42 sata 28 minuta 36 sekundi da obiđe oko Jupitera.
Slika 2: Originalan Remerov crtež položaja Zemlje i Jupiterovog meseca
Tokom jedne polovine godine kada se Zemlja udaljava od Jupitera, vreme između dva
pomračenja je duže, a tokom druge polovine godine kada se Zemlja približava Jupiteru, vreme je
nešto kraće. Zemlji je potrebno godinu dana da obiđe oko Sunca, a Jupiteru nešto više od 12 godina.
Rastojanje koje Jupiter pređe za godinu dana približno je jednako prečniku Zemljine putanje oko
Sunca (slika 2). Svetlosnom zraku je potrebno 1000 sekundi da pređe taj put. Brzinu svetlosti koju
je Remer izračunao po obrascu
t
s
c = iznosi 210 000km/s.
Drugu astronomsku metodu za određivanje brzine svetlosti postavio je 1727. godine
engleski astronom Džejms Bredli (James Bradley). Ona se zasniva na pojavi aberacije svetlosti
zvezda. Zvezda se ne nalaze na onom pravcu u kome je vidi posmatrač na Zemlji, već je pomerena
za ugao aberacije. Taj ugao se može meriti i iznosi 20,5 stepeni. Takođe,potrebno je znati i brzinu
kretanja Zemlje oko Sunca. Ta vrednost je 30 km/s. Na osnovu ovih podataka dobio je brzinu
svetlosti 295 000 km/s.
7 8
Francuski fizičar Armand Fizo (Armand Hippolyte Louis Fizeau) 1849. godine prvi je
uveo metod određivanja brzine svetlosti u zemaljskim uslovima.On je specijalnom aparaturom
usmerio svetlost od svetlosnog izvora na ogledalo. Posle odbijanja svetlosti od njega prolazi
između dva susedna zupca točka,a posle odbijanja od drugog ogledala dolazi do posmatrača sa
poznatog rastojanja. Brzina svetlosti, prema ovoj metodi, je 315 000 km/s.Njegova merenja nisu
bila precizna.
Mišel Fuko (Michel Foucault), francuski fizičar, je 1850. godine modifikovao Fizeov aparat
zamenivši zupčasti točak obrtnim ogledalima.Ovaj metod je mnogo precizniji i brzina svetlosti
koju je dobio iznosi 298 000 km/s.Na isti način odredio je i brzine svetlosti u drugim providnim
sredinama.Utvrdio je brzine svetlosti u vodi ,vazduhu i gasovima.U primeni Fukoove metode
pojavile su se teškoće pri određivanju vrlo malog rastojanja za koje se pomerio svetlosni zrak , kao i
zbog održavanja stalnog broja obrtaja.
Najpreciznija merenja Fukoovom metodom izvršio je američki fizičar Albert A. Majkelson
(Albert A. Michelson). On je do 1926. godine izvršio veliki broj preciznih eksperimenata. Umesto
obrtnog ogledala postavio je obrtnu prizmu čija baza ima 32 strane. Bočne strane prizme pokrivene
su ravnim ogledalima. Takođe je ubacio još jedno sabirno sočivo velike žižne daljine. Dobijena
brzina svetlosti iznosi 299 796 km/s. Ovo je brzina približno jednaka današnjim rezultatima.
Brzina svetlosti je univerzalna konstanta i njeno precizno određivanje imalo je veliki
značaj. Prema najnovijim merenjima brzina svetlosti je 299 792 458 m/s.To je najveća poznata
brzina u prirodi. U drugim sredinama brzina je manja, na primer u vodi iznosi 225 000 km/s, u
staklu 200 000 km/s, a u gasovima 300 000 km/s. "
D