Nedoumice vezane za Pravoslavno ucenje(dogmate) i Bogosluzbene elemente

[Nelsim]

Njemu je krivo sto crkva nije ono sto je on mislio da jeste i to ga je razocaralo, on je mislio da je crkva skrenula sa puta i da praktikuje neke stvari koje ne praktikuje vec narod radi na svoju ruku.

 

[tripo 41]

Njemu je krivo sto crkva nije ono sto je on mislio da jeste i to ga je razocaralo, on je mislio da je crkva skrenula sa puta i da praktikuje neke stvari koje ne praktikuje vec narod radi na svoju ruku.

Vas dvojica ko babe tračare. Čim nemate nauku iz Biblije vi onda opletete po nekom. To dokazuje p........ karakter obojice.

 

[Nelsim]

Vas dvojica ko babe tračare. Čim nemate nauku iz Biblije vi onda opletete po nekom. To dokazuje p........ karakter obojice.

Mi imamo nauku iz Biblije po nasem tumacenju, a vi po nasem tumacenju nemate nauku iz Biblije.Kako ne shvatas toliko proste stvari?
Ili ne shvatas ili ne zelis da shvatis, mi tumacimo bibliju na jedan nacin i po tom nacinu sve sto radimo je biblijski, a vi tumacite na drugi nacin i sve sto radite je nebiblijski tako da koriscenje Biblije u prepirkama ne vodi nikuda jer svako ima svoje tumacenj, da bi poceli sa biblijskim prepirkama treba prvo da dokazemo koja je crkva prava.

 

[mire000]

Vas dvojica ko babe tračare. Čim nemate nauku iz Biblije vi onda opletete po nekom. To dokazuje p........ karakter obojice.

Pa ja ne videh dokaze od tebe do sada, vidim samo da izbegavas da odgovoris kada te pitam i skrenes temu u drugom pravcu...

To ''p.....'' ne znam sta ti znaci, verovatno ''pokvaren'', znas i sam da nije tako, sta treba da kazem da si mi odgovorio na (1. Pet. 3:19) , kad nisi?

 

[Nelsim]

Posto smo zakljucili da je osnova jeleosvecenja molitva i da je sve sto se upotrebljava u bogosluzenju osveceno jer se upotrebaljava u bogosluzenju, a ne zbog neke blagodatne moci zelo bih da krenemo na dalja pitanja, izvolite.

 

[tripo 41]

СВЕТА ТАЈНА ПОКАЈАЊА (ИСПОВЕСТИ)





Оно што је неоспорно јесте да је свакоме човеку, као грешнику, потребно искрено покајање пред Богом – ради поновног успостављања присне заједнице са Њиме; заједнице коју је изгубио својим сагрешењем. Еванђеоски хришћани свим срцем заступају потребност и важност покајања у животу сваког хришћанина. Ипак, они, који своје вероисповедање темеље на Божијој Речи – Библији, се ни у вези ове теме не слажу са православном науком, према чијем учењу је покајање заправо света тајна коју по Христовом овлашћењу обављају рукоположени свештеници. Посве сам убеђен да ће моји читаоци на крају проучавања и ове теме увидети сву недоследност таквог учења у поређењу са Светим писмом, ма колико богослови Источне цркве желели да нас увере у супротно.

Ево на који начин православни образлажу своје учење о светој тајни покајања, и какво је њихово мишљење о еванђеоским протестантима по овом питању:


''Ми свештеници смо најчешћи сведоци душевних озледа које настају као последица греха код човека. (...) Кад савест предузме велико чишћење, кривац настоји да се ослободи велике тајне, јер му је она тежа него јавност. Дође време кад му је чак свеједно коме ће да је повери. Може то бити најнеповерљивије лице, али ако му нико погоднији није при руци, он ће је и њему саопштити, само зато да би му души лакнуло.

Због свега тога Црква Божја је установила Свету тајну исповести. А она је заснована на овлашћењу које је Христос дао светим апостолима. ''Као што је Отац послао мене и ја шаљем вас. Рекавши то, надахну их и рече им: примите Духа Светога. Којима опростите грехе – опраштају им се; којима задржите – задржани су'' (Јн. 20,21-22).

Овим је Христос благодаћу Светога Духа овластио свештенике да опраштају или не опраштају грехе.''[1]


''Они који су се исповедали знају да је потребно уложити знатно више психичког напора па отворено признати своје грехе пред свештеником, него само у души исповедати се непосредно Богу. И уколико је то признање теже, уколико доноси човеку више олакшања него само унутрашње кајање. Зато је Спаситељ и установио свету тајну покајања кад је својим апостолима, а преко њих и њиховим законитим наследницима рекао: ''што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу'' (Мт. 18, 18). Ово обећање, дато апостолима, Спаситељ је испунио после васкрсења кад се јавио својим ученицима и рекао им: ''мир вам. Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. Рекавши то надахну их и рече им: примите Духа Светога. Којима простите грехе – опраштају им се; којима задржите – задржани су'' (Јн. 20, 21-23). (...) Према томе протестантско и секташко одбацивање свете тајне покајања представља противљење Светом писму о којем секташи кажу да је оно једини извор вере, да верују све што пише у Светом писму.''[2]


Дакле, према веровању православних, Црква је установила св. тајну покајања на основу Христове заповести и апостолског опуномоћења да опраштају грехе људи у Божије име. Наравно, подразумева се да се грешник исповеда само пред свештеним лицем без присуства других сведока, а свештеник је дужан да у апсолутној тајности чува оно што је на исповести чуо.

Током детаљнијег проучавања ове теме у наставку поглавља, на темељу Светог писма, установићемо праву истину о томе да ли је вршење свете тајне покајања – онакве каква постоји данас у Православљу – заповеђено од Господа Исуса Христа или је, попут многих других учења, настало и било обликовано много година након смрти апостола.

Лазар Милин, доказујући библијску утемељеност овог сакрамента, у својој књизи спомиње да су старозаветни пророци као и Јован Крститељ, проповедали покајање – што су касније наставили Христос и апостоли.[3] Из тог разлога није лоше да почнемо управо од те чињенице на којој православни изводе правоваљаност вршења своје свете тајне – на позиву на покајање у старозаветном периоду.

Ivica Stamenković "Pravoslavlje obasjano Jevanđeljem".

 

[Nelsim]

Sve je kako ej napisano samo je ekstremno shvatiti da je Hristos bukvalno mislio da koji se gresi oproste oprosteni su, i pri ispovesti svaki svestenik ce onoga ko se ispoveda pitati da li se kaje, ako se ne kaje svestenik ne moze da oprosti grehe, odnosno svestenik i nije taj koji oprasta vec taj koji govori u ime Bozije tj. ako se ispovednik kaje onda mu Bog oprasta, a svrha sveteniak tu je da da duhovnu pouku i da objasni onome ko se ispoveda kako da se izbori sa tim grehovima tj. da mu pomogne kao lekar bolesniku.Dakle svestenik ne oprasta grehe sam od sebe i ne moze da oprosti onome ko se ne kaje, on oprasta greh onome ko se kaje u ime Bozije, njegova svrha kao svestenika jeste da da duhovnu pouku i savet.Svestenici koji ne ispunajvaju ovo sto sam napisao ne cine te stvari po kanonima i protive se ucenju PC.

 

[tripo 41]

Sve je kako ej napisano

To ćemo tek da vidimo.


- Позив на покајање у Старом завету


Читаво Свето писмо нам даје сведочанство о Богу као Бићу коме је веома стало до добробити целокупног човечанства, као што смо то нагласили у другом и трећем поглављу ове књиге. Након избора Авраама, Исаака и Јакова и настанка њиховог веома бројног потомства – израиљског народа, те након њиховог избављења из египатског ропства, Бог им је саопштио своје заповести. Те заповести су Јевреје требале да воде ка миру и благостању – у коме би уживали уколико би Господу били послушни. Ево неких од заповести и обећања датих овом народу:


''Још рече Господ Мојсију говорећи: Кажи свему збору синова Израиљевих, и реци им: будите свети, јер сам ја свет, Господ Бог ваш.'' (3. Мојс. 19:2);


''Зато посвећујте се, и будите свети, јер сам ја Господ Бог ваш. И чувајте уредбе моје и вршите их. Ја сам Господ који вас посвећујем.'' (3. Мојс. 20:7-8);


''Сада дакле, Израиљу, шта иште Господ Бог твој, осим да се бојиш Господа Бога својега, да ходиш по свијем путовима његовијем и да га љубиш и служиш Господу Богу својему од свега срца својега и из све душе своје. Држећи заповијести Господње и уредбе његове, које ти ја данас заповиједам, да би ти било добро?'' (5. Мојс. 10:12-13);


''Ако добро узаслушаш глас Господа Бога својега држећи и творећи све заповијести његове, које ти ја данас заповиједам, узвисиће те Господ Бог твој више свијех народа на земљи. И доћи ће на тебе сви ови благослови, и стећи ће ти се, ако узаслушаш глас Господа Бога својега.'' (5. Мојс. 28:1-2. Нагласак мој.)


Уколико би пак Израиљци одступили од Божијих заповести и чинили зло пред Господом, на њих би наишле најразличитије казне:


''Али ако не узаслушаш гласа Господа Бога својега да држиш и твориш све заповијести његове и уредбе његове, које ти ја данас заповиједам, доћи ће на тебе све ове клетве и стигнуће те. Проклет ћеш бити у граду, и проклет ћеш бити у пољу. Проклета ће бити котарица твоја и наћве твоје. Проклет ће бити плод утробе твоје и плод земље твоје...'' (5. Мојс. 28:15-18).


Ипак, због своје велике љубави и дуготрпљења, Господ није одмах кажњавао свој народ, већ је ишчекивао његово покајање и повратак стазама божанске правде:


''Зато још говори Господ: обратите се к мени свијем срцем својим и постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца своја а не хаљине своје, и обратите се ка Господу Богу својему, јер је милостив и жалостив, спор на гњев и обилан милосрђем и каје се ода зла.'' (Јоил 2:12-13);


''Еда ли је мени мило да погине безбожник? говори Господ, а не да се одврати од путова својих и буде жив? (...) Јер ми није мила смрт онога који мре, говори Господ Господ; обратите се дакле и будите живи.'' (Језекиљ 18:23, 32);


Стари завет нам сведочи о томе да Свевишњи није био благонаклон само свом изабраном народу већ и осталим народима – који га нису познавали. Неки од примера Божије стрпљивости над паганима су били, на пример, одлагање Господње казне над претпотопним светом за још 120 година (1. Мојс. 6:1-13), још 400 година над Аморејима (1. Мојс. 15:16), или пак над великим градом Нинивом (књ. пророка Јоне).

Ипак, иако су се на основу Божијих позива на покајање упућених кроз пророке, неки људи кајали и остајали у животу, а неки не – због чега су били кажњавани, ни на једном једином месту у овом делу Библије не можемо да пронађемо ништа што би наличило на свету тајну покајања. Иако ће православни на ову констатацију приметити да се проналажење ове свете тајне у Старом завету и не очекује – јер је то новозаветна уредба, као што ћемо се уверити у даљем проучавању – овај сакрамент не налазимо ни у Новом завету – па чак ни у најмагловитијим обрисима.

Isti izvor

 

[Nelsim]

Ипак, иако су се на основу Божијих позива на покајање упућених кроз пророке, неки људи кајали и остајали у животу, а неки не – због чега су били кажњавани, ни на једном једином месту у овом делу Библије не можемо да пронађемо ништа што би наличило на свету тајну покајања. Иако ће православни на ову констатацију приметити да се проналажење ове свете тајне у Старом завету и не очекује – јер је то новозаветна уредба, као што ћемо се уверити у даљем проучавању – овај сакрамент не налазимо ни у Новом завету – па чак ни у најмагловитијим обрисима.

Nema u SZ, ali ima u Novom Zavetu, nema u SZ dosta Svetih Tajni.

LEpo sam objasnio u prethodnom postu i dokazao da Sveta Tajna Ispovesti ili Pokajanja ima poreklo u Svetom Pismu.

MOzemo slobodno da predjemo na sledecu nedoumicu.

 

[tripo 41]

Tolstoj: Učenje crkve je laž, skup praznovjerja i vradžbina

Učenje crkve je laž i skup praznovjerja i vradžbina U početku nisam htio da odgovaram na odluku Sinoda o meni, ali je ova odluka izazvala vrlo mnogo pisama u kojima me meni nepoznati korespodenti – jedni psuju zbog onoga što odbacujem ono što ja i ne odbacujem, drugi me savjetuju da povjerujem u ono u šta ja nisam prestao vjerovati, treći izjavljuju da imaju isto mišljenje, u šta sumnjam da u stvarnosti postoji, i izražavaju saosjećanje, na koje sumnjam da imam pravo; i odlučio sam da odgovorim i na samu odluku i da ukažem na ono što je u njoj nepravedeno, i na pisma koja mi šalju nepoznati korespondenti.


I ja sam se uvjerio da je učenje crkve teorijski lukava i štetna laž, a praktično je skup najgrubljeg praznovjerja i vradžbina koje potpuno prikrivaju sav smisao hrišćanskog učenja.
I ja sam se stvarno odrekao crkve, prestao sam da ispunjavam njene obrede i u zavještanju sam napisao svojim rođacima da ne puste k meni crkvene sluge kad budem umirao i da moje mrtvo tijelo sklone što brže, bez ikakvih zaklinjanja i molitava nad njim, kao što se sklanja svaka odvratna i nepotrebna stvar da ne bi smetala živima. Ono međutim, što je rečeno da sam ja „posvetio svoj književni rad i talent koji mi je od Boga dat na širenje učenja suprotnih Hristu i crkvi“ itd. I da „u svojim djelima i pismima koje sam razaslao u velikom broju svojim učenicima i po cijelom svijetu, a naročito u granicama naše drage otadžbine, propovijedam s fanatičkom revnošću nipodaštavanje svih dogmi pravoslavne crkve i same suštine hrišćanske vjere“ – to je netačno. Nikad se nisam brinuo za širenje svoga učenja. Istina, ja sam u svojim djelima iznosio svoje shvatanje Hristovog učenja i nisam ta djela sakrivao od ljudi koji su željeli da se s njima upoznaju, ali ih nikad sam nisam štampao; ljudima sam govorio kako ja shvatam Hristovo učenje samo onda kad su me o tome pitali. Tim ljudima sam govorio ono što mislim i, ako sam ih imao pri ruci, davao im svoje knjige.

Moskva, 4. april 1901.