Nedoumice vezane za Pravoslavno ucenje(dogmate) i Bogosluzbene elemente

Učlanjen(a)
21.09.2015
Poruka
1.460
Ovako, vec sam otvorio temu Biblijske nedoumice, ali ova tema se razlikuje po tome sto cu na njoj odgovoriti na bilo koje pitanje vezano za PRavoslavno ucenje i bogosluzenje, poreklo ucenja ili bogosluzbenog elementa.
 
Član
Učlanjen(a)
03.06.2010
Poruka
14.297
СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА




Као што и само име казује, ова света тајна се односи на освећење јелеја (тј. уља). Пажљив читалац Светог писма ће, наравно, одмах уочити да се у новозаветним списима ни на једном месту не спомиње било какво освећење уља, те закључити да ни овај сакрамент не потиче од Христове науке и апостолске црквене праксе. Но, пре него што нешто више кажем о овој теми са еванђелске и историјске тачке гледиште, желим да наведем неколико текстова из православне литературе који нам објашњавају на који начин Источна црква схвата ову свету тајну:


''Уз лекарско старање, болесник који верује моли се Богу за своје здравље, јер Бог чини често оно што је човеку – лекару немогуће. Почесто су болеснику потребне молитве ''старешина црквених'' – свештенства, који усрдном и дуготрајном молитвом, према чину у Требнику, призивају милост Божју на болесника и моле се за његово исцељење помазујући га освећеним уљемзбог чега се овај чин и зове јелеосвећење. Тамо где су занемоћале људске моћи треба призивати свемоћ Божју која се појављује и кроз свету тајну јелеосвећења. Када наиђу болести и недаће Света црква, као сажаљива мати установила је за тешке болеснике – Свету тајну јелеосвећења. За ову свету тајну св. апостол Христов вели: ''Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим, и нека га помажу у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и дигнуће га Господ, а ако је грехе учинио, опростиће му се... Молите се, дакле, Богу један за другога да оздравите, јер непрестана молитва праведног много може помоћи'' (Јаков. 5, 14-16).''[1]


''Света тајна јелеосвећења. И она је доказ премудрог Божијег промишљања о људима. Као свезнајући, Он све предвиђа, и као милостив припрема излаз из сваке ситуације. Он зна да ће људи, после одвајања од Њега, извора живота и здравља, бити подложни болестима, па им је припремио лек у виду ове свете тајне, и препоручио својим апостолима да је врше над болесницима. И апостоли ''мазаху уљем (освећеним, разуме се) многе болеснике, и исцељиваху'' (Марко 6, 13). Зато свети апостол Јаков препоручује хришћанима да у болести користе ову свету тајну: ''Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се'' (Јаков 5, 14-15).''[2]


Из управо наведених текстова смо сазнали неколико главних података, а то су:

- Св. тајну јелеоосвећења установила је ''Света Црква'' и она се врши помазањем освећеним уљем и то над тешким болесницима;

- Ова света тајна потиче од апостола који су, ''разуме се'' помазивали болеснике освећеним уљем;

- Ову свету тајну врше православни свештеници при чему се моле (тј. читају молитве) за исцељење болесника;

- Апостоли препоручују да се над болесним хришћанима врши ова света тајна.


Према мом дубоком уверењу, текстови из православне литературе које сам малочас навео нису у складу ни са оним што произилази из новозаветног учења апостолског хришћанства, нити пак са документима из црквене историје. Оно што је сигурно јесте да православни богослови и у вези овог свог учења о јелеоосвећењу, посежу за некоректним тумачењем библијских текстова, противно историјским чињеницама – а све у жељи да докажу ваљаност светопредањског небиблијског научавања.

Да бих доказао да учење о ''светој тајни освећења јелеја'' не потиче из Светог писма, пре него што наведем податке из дела Јевсевија Поповића, желим да истакнем једну важну чињеницу – а то је да нам ни сам назив овог сакрамента, ''освећење уља'', не даје за право да га повезујемо са било којим новозаветним догађајем. Наиме, уколико је ова св. тајна уистину утемељена на апостолској науци, изгледа невероватно да ниједан Христов ученик није ништа записао о томе да је икада са њихове стране било освећивано уље – за било какве потребе. Наиме, иако су апостоли, као и остале црквене старешине, у првом веку помазивали уљем болеснике и молили се за њихово исцељење, помињање ових догађаја нипошто не доказује постојање ''св. тајне јелеоосвећења'' – већ постојање праксе ''помазивања уљем у име Господње'', што су две потпуно различите ствари. Друго, протојереј Маринковић, наводећи чињеницу да су апостоли имали праксу да помазују болесне и да их тиме лече, говори да се сасвим извесно ''разуме'' да је ово уље било најпре освећивано (иако у Библији то нигде не пише). Но, да бих одмах разрешио недоумицу око тога да ли су апостоли заиста освећивали уље или нису, навешћу податке из црквене историје:


''Ни о помазивању болесника (...) тј. са молитвом спојено помазивање, латински oleum infirmorum, помазивање, помазивање болесника, и тек од XII. столећа код римокатолика extrema unctio, последње помазивање, не налазимо опширнијих списа, него што се налази у посланици Јаковљевој; и само се толико зна, да су болеснике дозвани »презвитери« помазивали уљем у име Господње, и да су се над њима молили ради олакшања и да је при том даван и опрост грехова.''[3]


''Освећење воде (...) – воде за свакодневну побожну употребу, а особито за шкропљење лица и ствари – је света радња, која символички указује на од Бога проглашено и очекивано чишћење, а по саслушању код Бога обредне молитве при освећењу то чишћење и врши; та св. радња потиче још из Ст. Завета; и вода за крштење, бар касније, прво је освећивана.[4] Сличан разлог је тражио, да се и уље за хризму и за помазање болесника, као и за касније уобичајено помазивање код крштења претходно освети.''[5]


Очигледно је јасно да из управо наведених података произилази да је освећење уља за помазивање болесника уведено тек много година после апостола, кад и освећење воде за крштење и шкропљење људи и предмета. Јевсевије вели да се о овој ''светој тајни'' не зна ништа више од оног што је записано у посланици Јаковљевој, а тамо не постоје никакви подаци о ''освећивању уља'' које претходи помазању. Пошто смо већ установили претходно речено, веома је важно да пажљиво проучимо све новозаветне стихове који говоре о лечењу болести помоћу помазања уљем. На тај начин ћемо се још чвршће уверити да православно учење по овом питању није библијски коректно.


- Помазивање и исцељивање у Новом завету


Уз стихове из ев. по Марку 6:13 и посланице Јаковљеве 5:14, који говоре о повезаности помазања уљем и исцељивања од болести, у Новом завету се помињу још неки – у ев. по Луки 10:3 (у повезаности са Исаијом 1:6) и у Откривењу 3:18. Пре свега, желим да погледамо значење помазања и лечења у свим назначеним стиховима, с тиме да ћемо текст из посланице Јаковљеве оставити за сам крај.

Оно што бих најпре желео да нагласим јесте да се маслиново уље код древних источних народа – па и код Израиљаца, користило приликом лечења као медицинско средство. Свакако је истина да уље није могло да помогне као лек код многих болести, али код неких сигурно јесте, као што су нпр. ране и убоји. Пророк Исаија сликовито описује отпаднуће Израиља као болесно стање читавог организма, и напомиње:


''Да грјешна народа! народа огрезла у безакоњу! сјемена зликовачкога, синова покваренијех! оставише Господа, презреше свеца Израиљева, отступише натраг. Што бисте још били бијени кад се све више одмећете? Сва је глава болесна и све срце изнемогло. Од пете до главе нема ништа здрава, него убој и модрице и ране гнојаве, ни исцијеђене ни завијене ни уљем заблажене.''[6]


У Новом завету, у причи о милосрдном Самарјанину, Господ Христос спомиње да су ране повређеног човека биле преливене уљем и вином, ради чишћења и успешнијег зацељења:


''А неки Самарјанин путујући дође до њега и кад виде сажали се, приђе, прели његове ране уљем и вином те их преви, па га посади на своје живинче, одведе га у гостионицу и постара се за њега.''[7]


У Откривењу Јовановом, Господ Христос сликовито говори о куповању масти ради помазања очију и задобијању здравог (духовног) вида за правилно сагледавање стања у коме се људи налазе:


''Саветујем ти да купиш од мене злата жеженог у огњу – да се обогатиш, и беле хаљине – да се обучеш и да се не покаже срамота твоје голотиње, и масти – да помажеш своје очи, да видиш.''[8]


Као што видимо, помазивање ради исцељења одређених болести спомиње се у Библији и у буквалном – терапеутском смислу, као и преносном значењу – као симбол исцељења од духовне клонулости. Еванђелист Марко у својој књизи спомиње апостолску праксу која се, додуше, не спомиње на другим местима у еванђељима, а која говори о помазивању болесних:


''А које место вас не прими и не послуша вас, излазећи оданде отресите прашину са својих ногу – за сведочанство њима. И отишавши проповедаху да се људи покају, те истераше многе демоне, помазиваху уљем многе болеснике и лечише их.''[9]


Позната је чињеница да је Господ Исус Христос људе углавном исцељивао од болести на непосредан начин, силом своје божанске Речи, без икаквог телесног контакта са њима[10], а на исти начин су то чинили и апостоли[11]. Међутим, некада су Господ и његови ученици исцељивали болесне тако што су са њима ступали у контакт додиром, полагањем руку, или уз помоћ делова своје одеће[12]. Еванђелист Марко је у 6:13 описао случај да су апостоли лечили болеснике тако што су их помазивали уљем. Ово помазивање и излечење свакако може да буде резултат лековитих својстава уља – чијим се дејством здравствено стање болесника поправљало (треба запазити израз ''лечише их'' који подразумева коришћење лековитих материја и природно излечење, а не израз ''исцељиваше их'' који би подразумевао чудесност догађаја). Такође, није искључена могућност да се овде ради о ''помазивању у име Господње'' – какво се помиње и у Јаковљевој посланици. Ипак, оно што пажљивом проучаваоцу новозаветних списа брзо мора да буде уочљиво јесте да су се околности у вези исцељивања и догађања различитих чудеса у првом веку за време апостола мењале како је време одмицало. Наиме, и сами апостоли су боловали од одређених болести од којих ни сами нису били исцељени, иако су за њим чезнули и за њега се молили. Такав је и пример ''врсног исцелитеља'' апостола Павла, који је имао неку физичку болест или неку другу сметњу коју Господ није хтео да од њега уклони (2. Кор. 12:7, 10). Такође, није био чудесно исцељен ни Павлов блиски сарадник Епафродит, који је био на смрт болестан (Фил. 2:27), већ се касније на природан начин опоравио. Исти случај је био и са Трофимом, кога је Павле, због болести морао да остави у Милиту на лечењу (2. Тим. 4:20). Шта више, и за самога Господа Христа пророк Исаија је предвидео да ће бити ''болник и вичан болестима'' (Исаија 53:3), без обзира што би могло да се подразумева да Он својом божанском силом може да учини да никада не оболи нити буде подложан слабостима.

Као што је из Новог завета уочљиво, чудесна исцељења су била много чешћа појава у време када је Христос доказивао своје месијанско посланство међу Израиљцима, као и у првим годинама по оснивању Цркве. Нека чуда су очигледно била ''резервисана'' само за апостоле и мањи број првовековних хришћана који су поседовали благодатни дар исцељивања болесних (1. Кор. 12:9, 28). Знаменита чуда су била и она које је Христос прорекао (у Мк. 16:17-18), а односила су се на неостављање последица по верујућу особу коју је ујела змија отровница (Дела ап. 28:1-6), говорење чудним новим језицима (Дела ап. 2:1-13, 1. Кор. 12:10), испијање отрова – без његових штетних последица итд. Но, као што сам споменуо раније, како је време одмицало и утврђивала се хришћанска наука, Господ није имао више ''разлога'' да кроз апостоле чини онаква чуда као што је то био случај у почетку.[13] Тако, у посланици Јаковљевој читамо о људима који у случају болести треба да позову своје црквене старешине које би се са њима и над њима молиле за оздрављење:

''Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу. Је ли ко весео? Нека хвали Бога. Болује ли ко међу вама? Нека дозове црквене старешине, па нека се помоле над њим и помажу га уљем у име Господње. И молитва вере спашће болесника, и Господ ће га подићи; ако је и учинио грехе, биће му опроштено. Исповедајте, дакле, један другом грехе и молите се Богу један за другога, да будете исцељени. Много може делотворна молитва праведника.''[14]

У наведеном тексту увиђамо неколико ствари везаних за један те исти догађај старешинске посете болеснику. Помињу се молитва за оздрављење, помазање уљем (највероватније као видљиви знак невидљивог присуства Светог Духа) и признавање грехова ради њиховог опроштења. Апостол Јаков овде не спомиње само молитву црквених старешина, већ и молитве које треба Богу да узносе и болесник, као и остали верници ''једни за друге''. Такође, спомиње се и исповедање грехова ''једни пред другима'', а не пред свештеницима (како би православни вероватно желели да овај стих гласи). Оно што је посебно важно за исцељење болесника јесте да он мора да поседује и чврсту веру да га Господ може подићи. Јаков наиме каже:

'Само нека иште с вером не сумњајући ништа. Јер који сумња сличан је морском валу који ветар подиже и тера. Тај човек, наиме, нека не мисли да ће добити што од Господа, кад је човек подељене душе, непостојан на свим својим путевима.''[15]


Исти овај услов је важио и у већем броју случајева приликом исцељивања болесника од стране Господа Исуса Христа, док је овај још ходио земљом. Еванђелисти су о околностима који су претходили исцељивању неких од болесника записали следеће:

''И гле, жена која је дванаест година боловала од течења крви, пришавши одстрага дотаче ресе његове хаљине. Јер говораше у себи: ако само дотакнем његову хаљину, бићу спасена. А Исус се окрену и видевши је рече: не бој се, кћери, вера твоја спасла те је. И би спасена жена од оног часа.''[16]
''Тада одговори и рече јој: о жено, велика је твоја вера. Нека ти буде како желиш. И би излечена њена кћи од онога часа.''[17]
''А Исус одговори и рече им: заиста вам кажем, ако имате веру и не посумњате, учинићете не само што се догодило са смоквом, него ако и овој гори кажете: дигни се и баци у море, биће; и све што затражите у молитви верујући, примићете.''[18]
Међутим, оно што је такође веома значајно јесте и да се помазање врши ''у име Господње''. Наиме, и поред чврсте вере у Господњу свемоћ, па и по питању Божије способности да у потпуности исцели сваку болест, сваки хришћанин мора од срца да жуди за испуњењем Божије воље у свом животу. Зато се, због свога угледања на Христа, мора понашати као Он и приликом молитве за услишење одређених потреба. Господ је, наиме, рекао:


'''Јер нисам сишао са неба да чиним своју вољу, него вољу онога који ме је послао.''[19]


Приликом своје молитве упућене Оцу, и поред изузетно јаке жеље да од себе уклони сву патњу коју ће му донети распињање на крст, Исус је прихватио Његову вољу – да та молитва не може бити услишена:


''И поведе Петра и двојицу Зеведејевих синова, те поче тужити и плашити се. Тада им рече: претужна је моја душа до смрти; останите овде и бдите са мном. И отиде мало даље и паде на своје лице молећи се и говорећи: Оче мој, ако је могуће нека ме мимоиђе ова чаша; али не како ја хоћу него како ти.''[20]


Господ је и те како био свестан да може да избегне смрт на крсту и у тренутку уништи све своје непријатеље (Мт. 26:52-54), али се добровољно подредио вољи свога небеског Оца који га је послао ради спасења човечанства. Овакав став, кога је Господ Христос исказао мора да заступа и сваки нановорођени хришћанин (па макар колико био болестан и желео исцељење), а он гласи: ''не како ја хоћу, него како Ти.''


Помазање болесника, дакле, није никакав гарант било чијег исцељења, јер је Божија суверена воља кога ће исцелити а кога не. Такође, уверили смо се да ова ''света тајна'' није установљена за лечење тешких болесника (како то православни тврде), јер су и Трофим и Епафродит били веома болесни, а апостол Павле над њима није вршио ''свету тајну јелеоосвећења'', већ их је након молитве препустио Божијој благодати и природној борби њиховог организма против изазивача болести.

Сасвим је сигурно да су се у првом веку дешавала чудесна излечења болесника. Таквих случајева има и данас. Међутим, ни у оно давно време, као и ово наше модерно, не бивају сви исцељени – а поготово не применом тзв. ''свете тајне јелеоосвећења''.


Сматрам да из свега претходно реченог о овом сакраменту можемо да закључимо да не постоји библијска оправданост његовог постојања у облику у каквом га пропагира и практикује Источна црква.


Закључак


Сва сазнања која смо стекли приликом изучавања светих тајни у Православљу, а која се заснивају на непогрешивој Божијој Речи – Библији и подацима из црквене историје, недвосмислено указују на чињеницу да учење о њима не потиче из Писма већ у потпуности из ''светог предања''. Као што се то показало тачним и у нашим ранијим проучавањима, а што ће постати још очитије у наставку књиге, учење Светог писма се налази у непомирљивој супротности са оним које је проистекло из умова каснијих црквених учитеља, који су своје схватање хришћанских истина обликовали под утицајем нехришћанских религија и филозофија.

Једно од тих касније уведених учења јесте и веровање о Исусовој мајци Марији као небеској царици. У следећем поглављу ћемо се детаљније упознати са овим православним веровањем.

Ivica Stamenković "Pravoslavlje obasjano Jevanđeljem".
 
Učlanjen(a)
21.09.2015
Poruka
1.460
''Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим, и нека га помажу у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и дигнуће га Господ, а ако је грехе учинио, опростиће му се... Молите се, дакле, Богу један за другога да оздравите, јер непрестана молитва праведног много може помоћи'' (Јаков. 5, 14-16).''[1]
Zar ti treba neki drugi dokaz sem ovoga da je JEleosvecenje poreklom iz Svetog Pisma?
Очигледно је јасно да из управо наведених података произилази да је освећење уља за помазивање болесника уведено тек много година после апостола
Nikakvi konkretni podaci ne ukazuju da nije bilo osveceno.Nacin osvecivanja ima poreklo u SZ, a Sveta Tajna JEleosvecenja ima poreklo u NZ, dakle ova dva cina imaju Biblijsko poreklo, naravno da bogosluzenje nije isto kao i bogosluzenje u prvim vekovima kao sto ni bogosluzenje danas nije isto kao bogosluzenje u6. veku(ima jako malo slicnosti), danasnje boogsluzenje je pocelo da se razvija u 12. veku sto znaci da se bogosluzenje menja uu svom obliku, ali ne i sustini.Sveta Tajna JEleosvecenja ima Biblijsko poreklo i dobro znam da cak i HAC to potvrdjuje kao i to da sve Svete Tajne imaju poreklo u Svetom Pismu.

Једно од тих касније уведених учења јесте и веровање о Исусовој мајци Марији као небеској царици. У следећем поглављу ћемо се детаљније упознати са овим православним веровањем.
Marija ima samo jedan epitet po dogmatu, a to je Bogorodica, ona nije nikakva carica nebeska i tako nesto ne postoji u dogmatima, razlog za preveliko razvice i nastanak nekog kulta medju neukim narodom definitivno jeste mnogobostvo, ali se crkva bori protiv toga.
 
Poslednja izmena od urednika:
Učlanjen(a)
21.09.2015
Poruka
1.460
Vidiš da piše molitva vjere će pomoći a kod vas ulje, so, vodica.
Ne nije, sustina Jeleosvecenja je molitva, u jemu se kosristi ulje, ali nije ono poenta, osveceno ulje se koristi u svimradnjama, ulje se i osvecuje zbog toga jer sve sto se koristi u Bogosluzenju i drugim obredima je osveceno jer je namenjeno za tu svrhu, to sto je osveceno ne znaci da ima neku blagodatnu moc vec da je namenjeno bogosluzbenoj upotrebi, a osvecuje se da se ne bi koristilo u druge svrhe, jer kad se nesto osveti smatra se svetim,a ne necim sto daje neku vrstu blagodati, a to sto jeSveto sme se koristiti samo u bogosluzenjue.Isto ulje koristi se u jeleosvecenju kao i u drugim obredima koji nemaju veze sa lecenjem kao sto je miropomazanje ili misrosanje koje mogu da vrse i laici.Sustina Jeleosvecenja jeste molitva, bas je to pre koji dan izjavio jedan od teologa kad je predavao poslanicu Jakovljevu, on je rekao da je sustina Jeleosvecenja molitva,i to je bas zbog toga i rekao da neko ne bi pomislio da je u ulju neka blagodatna moc, jer predmeti sami po sebi nemaju blagodatnu moc.Jedan starac je jednom rekao da je za coveka koji se moli svaka ikona cudotvorna, a za onoga koji se ne moli nijedna, ovo iskazuje smisao da su molitva i vera osnova, a ne mrtvi predmeti koji se kad se istrose spaljuju i bacaju.
 
Učlanjen(a)
21.09.2015
Poruka
1.460
Šta vrijedi kada masa trči za predmetima posvećenim. Kao za tzv. svetu vodicu. Pa se izbiju na mostu za vodicu. Magija pa magija.
Nije magija iako anrod nesvesno veruje da jeste, tu si ti i dobio takav pogled, narod cesto krade delove svestenih odezdi jer veruje da ima neku magijsku vrednost iako crkva ne uci da ima i bori se protiv takvog misljenja, oni misle da je osveceno blagodatno, ali nije osveceno je samo osveceno jer ima upotrebu u bogoslzuenju, a za takvo misljenje koje i ti imas je krivo svestenstvo jer ne uci narod kako treba, a ni vecina svestenika ne zna kako treba, u Grckoj arhiepiskopiji je recimo totalno drugacije stanje.
 
Član
Učlanjen(a)
03.06.2010
Poruka
14.297
Nije magija iako anrod nesvesno veruje da jeste, tu si ti i dobio takav pogled, narod cesto krade delove svestenih odezdi jer veruje da ima neku magijsku vrednost iako crkva ne uci da ima i bori se protiv takvog misljenja, oni misle da je osveceno blagodatno, ali nije osveceno je samo osveceno jer ima upotrebu u bogoslzuenju, a za takvo misljenje koje i ti imas je krivo svestenstvo jer ne uci narod kako treba, a ni vecina svestenika ne zna kako treba, u Grckoj arhiepiskopiji je recimo totalno drugacije stanje.

Svijesno ili nesvejsno grijeh je. oslanjaju se na nekoga i nešto što nije Bog. NIsam ja rekao da PC sve uči, ali postoji magija i u samoj crkvi. Nije ni kod Grka puno bolje visok nivo korupcije je dokaz pokvarenosti naroda (većine).
 
Učlanjen(a)
21.09.2015
Poruka
1.460
Svijesno ili nesvejsno grijeh je. oslanjaju se na nekoga i nešto što nije Bog. NIsam ja rekao da PC sve uči, ali postoji magija i u samoj crkvi. Nije ni kod Grka puno bolje visok nivo korupcije je dokaz pokvarenosti naroda (većine).
Ima magija svuda, ili bolje receno narod misli da je ima svuda, crkva ne uci da predmeti imaju takvo dejstvo, ali narod veruje, crkva nikoga ne moze da natera da veruje u nesto sto on sam ne zeli, a takodje ona ne moze tek tako da nekoga izopsti iz crkve, a i pitanje je da li zna ko u sta veruje.Monah Kalist je bio zaduzen(20.vek) za izgradnju crkava i manastira, jedna parohijska crkva koju je sagradio dobila je sveetenika, monah Kalist je napustio to mesto kao i svako drugo kad zavrsi posao. Jednom prilikom on je svratio u to mesto i video svestenika kako sa lokalnim vracem jede kobasice prve nedelje velikog posta(najstroziji post), on ih je isterao iz parohijske crkve, kasnie je nacuo da su svestenik i vrac gatali sa svetim sasudima, antimisom i drugim stvarima koje se upotrebljuju u bogosluzenju!
Ovaj svestenik je rascinjen jer je gnusno to sto je radio, ali opet je on to radio.NA ovom primeru pokazao sam ti da ako neko nesto cini to ne znaci da crkva tako uci.
 
Član
Učlanjen(a)
28.03.2013
Poruka
13.249
Ima magija svuda, ili bolje receno narod misli da je ima svuda, crkva ne uci da predmeti imaju takvo dejstvo, ali narod veruje, crkva nikoga ne moze da natera da veruje u nesto sto on sam ne zeli, a takodje ona ne moze tek tako da nekoga izopsti iz crkve, a i pitanje je da li zna ko u sta veruje.Monah Kalist je bio zaduzen(20.vek) za izgradnju crkava i manastira, jedna parohijska crkva koju je sagradio dobila je sveetenika, monah Kalist je napustio to mesto kao i svako drugo kad zavrsi posao. Jednom prilikom on je svratio u to mesto i video svestenika kako sa lokalnim vracem jede kobasice prve nedelje velikog posta(najstroziji post), on ih je isterao iz parohijske crkve, kasnie je nacuo da su svestenik i vrac gatali sa svetim sasudima, antimisom i drugim stvarima koje se upotrebljuju u bogosluzenju!
Ovaj svestenik je rascinjen jer je gnusno to sto je radio, ali opet je on to radio.NA ovom primeru pokazao sam ti da ako neko nesto cini to ne znaci da crkva tako uci.

Pa ne vrede njemu primeri, njemu nije bitno sta crkva uci a sta narod veruje, njemu je to isto..
Ja sam uvek gledao dogmu neke crkve, a ne ponasanje vernika i praksu..
Ne mozes ti kriviti lekara sto je pacijent bolestan jer se ne pridrzava uputstava lekara.
To je ono sto on ovde radi, on optuzuje crkvu jer se vernici ne pridrzavaju ucenja..
Crkva nece prisiljavati nikoga, kao sto ni lekar nece prisiljavati bolesnika da se pridrzava zdravstvenog zakona.
''Prisilu'' cine sekte koje nisu od Boga..

Izopstenje iz crkve je krajnji cin, i ne praktikuju ga ni adventisti, vec samo u ekstremnim slucajevima, kada pojedinac negativno utice i remeti mir i red u crkvi ili cini ozbiljne grehe i bludne radnje..
 
Natrag
Top