Narod se pita i kaže: Vladike, NE prevodite nas u katolike!

Učlanjen(a)
08.02.2009
Poruka
3.957
ajde i ti procitaj jos jednom znam da je vrucina,ali se potrudi.znaci nisam napisao DOLAZI MOJ TATA,VEC SAMO TATA,jer ce uskoro biti i vama tata,sveti otac.To sto ti NISI ljubio nema veze nikakve,to je isto kao kada bi rekao ja nisam potpisao nista o Kosovu i to se na mene ne odnosi,ja mogu da idem tamo i da radim sta god hocu niko mi nista ne moze.Moze batice itekako jer su predstvnici drzave poitpisali u ime naroda.Isto tako su predtvanici vaseg kulta mrtvih isli i poklonili se i poljubili ruku svetom ocu Papi u vase ime i to je realnost koju niko od vas ne moze da opovrgne.Da li se ona tebi svidja ili ne to ne menja cinjenicno stanje.
 
Član
Učlanjen(a)
14.10.2009
Poruka
434
E aj da ti ne ostanem duzan... Ali ti opet kazes "bice I VAMA tata"... Znaci da je tvoj ko zna otkad... No dobro to sad vise i nije bitno, al reko da se lepo pozdravimo, posto se necemo cuti nekoliko dana, a bas je zanimljivo pricati sa takvima. ;)

Budi dobar kao i dosad, uvek moze bolje, ali dobro. I neka mi te Gospod Bog cuva, jer grdna su ova vremena.
 
Učlanjen(a)
08.02.2009
Poruka
3.957
imas opasne fikcije zaista je dobro da se odmoris
Mat 23:9 I ocem ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan Otac koji je na nebesima.
to je moj TATA,onaj ce uskoro biti i vama tata,jer ste ga priznali
 
Učlanjen(a)
25.05.2010
Poruka
74
* Uh, pa ovako - jeste da za malo al' - nijesam učitelj, te te ja ničem ne mogu - sve i da hoću - naučiti.

Nažalost - iskaš učitelja kao da ti nije dovoljan Jedan Jedini svima nam dat - Isus Hrist.

Verovatno se i jesi našao u toj situaciji u kojoj si - jer si uprkos svom kritičkom mišljenju kojim se dičiš - kanda ipak imao tutora po pitanju Svetog Pisma i Njegovog predanja.

A nisi uspeo shvatiti da ti je jedini potreban učitelj Gospod Bog Isus Hrist i Duh Sveti što u svemu dobrom Obitava.

Zbrojiti - u smislu sabor brojeva - s'broj + pa glasovna promena + na parove razbrojs (a jehovini valjda odbijaju da idu u vojsku - bešale).

A ima i gde Kaže:

''Gde su dvoje ili troje sabrani u Ime Moje , onde Sam i Ja među njima.''

Tako da - eto tu tog sabora i tih Dveri - koje mi pogrešno nazivamo crkvom ! je li?


E, pa - i telo beše hram Božiji:

''Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Sveti obitava u vama?

Ako neko razara hram Božiji, razoriće njega Bog; jer je hram Božiji svet, a to ste vi.
...
Jela su za stomak i stomak za jela, ali će Bog i jedno i drugo ukinuti. A telo nije za blud nego za *Gospoda i Gospod za telo.

A Bog i Gospoda vaskrse, i nas će vaskrsnuti silom svojom.
Ne znate li da su telesa vaša udovi Hristovi? Hoću li, dakle, uzeti udove Hristove i od njih načiniti udove bludnice? Nikako!

Ili ne znate da ko se sa bludnicom sveže jedno je telo sa njom? Jer je rečeno: Biće dvoje jedno telo.

A ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh sa njime.

Bežite od bluda. Svaki greh koji čovek učii van tela je, a koji bludniči svome telu greši.

Ili *ne znate da je telo vaše hram Svetoga Duha koji je u vama, kojega imate od Boga i niste svoji?

*Jer ste skupljeni skupo. Proslavite, dakle, Boga telom svojim i duhom svojim ,jer su Božiji.''

I premda je ovo gore navedeno dovoljno svakom razmnom biću da shvati da ne postoji kult mrtvih kada se poštuje Slava Gospodnja prokazana nam kroz Promisao netruležnih moštiju onih koji su Boga za života svojim bitisanjem slavili i zavredeli venac slave - da se Bog kroz njih i dalje projavljuje i Proslavlja - evo još malo nečeg na tu temu - mada ima dotičnom i drugih izvora tu i tamo ostavljenih - da ako hoće i može, tj. ima čim i ako mu Bog Da - Istinu shvati i razume a ne da je po kazivanju čovečijem - iskrivljuje.

Sama knjiga nama zbori:

Прва саборна посланица

светог апостола Петра

Глава 1

1. Од Петра, апостола Исуса Христа, избраним дошљацима, расејаним по Понту, Галатији, Кападокији, Азији и Витанији;
Јован 7:35, Дела 2:5, Дела 2:9, Дела 16:7

2. По провиђењу Бога Оца, светињом Духа доведеним у послушање и кропљење крви Исуса Христа: да вам се умножи благодат и мир.
Рим. 8:29, 2 Сол. 2:13, Јевр. 10:22

3. Благословен Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, који нас по великој милости својој прероди за живу наду васкрсењем Исуса Христа из мртвих,
1 Кор. 15:20, 1 Сол. 4:14, Јаков 1:18

4. За наследство непропадљиво, које неће иструхнути ни увенути, сачувано на небесима за вас,

5. Које је сила Божија вером сачувала за спасење, приправљено да се јави у последње време;
Јован 10:28, 1 Тим. 3:6

6. Коме радујте се, премда сте сад мало (где је потребно) жалосни у различним напастима,
Мат. 5:12, Рим. 12:12

7. Да се кушање ваше вере много вредније од злата пропадљивог које се куша огњем нађе на хвалу и част и славу, кад се покаже Исус Христос;
Псал. 66:10, Приче 17:3, Иса. 48:10, 2 Пет. 3:14

8. Ког не видевши љубите и ког сад не гледајући но верујући Га радујете се радошћу неисказаном и прослављеном.
Јован 20:29, Кол. 2:1, 1 Јов. 4:20

9. Примајући крај своје вере, спасење душама.

10. Које спасење тражише и испитиваше за њ пророци, који за вашу благодат прорекоше;
Дан. 2:44, Агеј 2:7, Зах. 6:12, Лука 10:24

11. Испитујући у какво или у које време јављаше Дух Христов у њима, напред сведочећи за Христове муке и за славе по томе;
Псал. 22:6, Иса. 53:3, Гал. 4:6, 1 Пет. 3:19, 2 Пет. 1:21

12. Којима се откри да не самим себи него нама служаху овим што вам се сад јави по онима који вам проповедише јеванђеље посланим с неба Духом Светим, у које анђели желе завирити.
2 Мој. 25:20, Дан. 9:13, Дан. 12:6, Дан. 12:9, Јован 4:38, Дела 2:4, Ефес. 3:10, Јевр. 11:39

13. Зато, љубазни, запрегнувши бедра свог ума будите трезни, и зацело се надајте благодати која ће вам се принети кад дође Исус Христос.
Лука 17:30

14. Као послушна деца, не владајући се по првим жељама у свом незнању,

15. Него по Свецу који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу.

16. Јер је писано: Будите свети, јер сам ја свет.
2 Мој. 19:6, 3 Мој. 11:44

17. И ако зовете Оцем Оног који, не гледајући ко је ко, суди свакоме по делу, проводите време свог живљења са страхом,
1 Мој. 47:9, 2 Кор. 5:6, Јевр. 11:13

18. Знајући да се пропадљивим сребром или златом не искуписте из сујетног свог живљења, које сте видели од отаца;
Језек. 20:18, 1 Пет. 4:3

19. Него скупоценом крвљу Христа, као безазленог и пречистог јагњета;
2 Мој. 12:5, Мат. 26:28, Јован 1:29, Дела 20:28, Откр. 5:9

20. Који је одређен још пре постања света, а јавио се у последња времена вас ради,
Гал. 4:4, Ефес. 1:4, Титу 1:2, Откр. 13:8

21. Који кроз Њега верујете Бога који Га подиже из мртвих, и даде Му славу, да би ваша вера и надање било у Бога.
Филиб. 2:9

22. Душе своје очистивши у послушању истине Духом за братољубље недволично, од чистог срца љубите добро један другог,

23. Као прерођени не од семена које труне, него од оног које не труне, речју Живог Бога, која остаје довека.
Јован 1:13, 1 Јов. 3:9

24. Јер је свако тело као трава, и свака слава човечија као цвет травни: осуши се трава, и цвет њен отпаде;

25. Али реч Господња остаје довека. А ово је реч што је објављена међу вама.
Иса. 40:8, Лука 16:17



im5dg6.jpg


Dodato posle 7 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

*
јер. 32, 27.

гле, ја сам господ *бог свакога тела, + еда ли је мени што тешко?
 
Poslednja izmena:
Učlanjen(a)
08.02.2009
Poruka
3.957
*


E, pa - i telo beše hram Božiji:

''Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Sveti obitava u vama?

Ako neko razara hram Božiji, razoriće njega Bog; jer je hram Božiji svet, a to ste vi.
...
Jela su za stomak i stomak za jela, ali će Bog i jedno i drugo ukinuti. A telo nije za blud nego za *Gospoda i Gospod za telo.

A Bog i Gospoda vaskrse, i nas će vaskrsnuti silom svojom.
Ne znate li da su telesa vaša udovi Hristovi? Hoću li, dakle, uzeti udove Hristove i od njih načiniti udove bludnice? Nikako!

Ili ne znate da ko se sa bludnicom sveže jedno je telo sa njom? Jer je rečeno: Biće dvoje jedno telo.

A ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh sa njime.

Bežite od bluda. Svaki greh koji čovek učii van tela je, a koji bludniči svome telu greši.

Ili *ne znate da je telo vaše hram Svetoga Duha koji je u vama, kojega imate od Boga i niste svoji?

*Jer ste skupljeni skupo. Proslavite, dakle, Boga telom svojim i duhom svojim ,jer su Božiji.''

I premda je ovo gore navedeno dovoljno svakom razmnom biću da shvati da ne postoji kult mrtvih kada se poštuje Slava Gospodnja prokazana nam kroz Promisao netruležnih moštiju onih koji su Boga za života svojim bitisanjem slavili i zavredeli venac slave - da se Bog kroz njih i dalje projavljuje i Proslavlja - evo još malo nečeg na tu temu - mada ima dotičnom i drugih izvora tu i tamo ostavljenih - da ako hoće i može, tj. ima čim i ako mu Bog Da - Istinu shvati i razume a ne da je po kazivanju čovečijem - iskrivljuje.
?

i gde to ovde vidis dokaz o netruleznosti zivota ti?:DVerovatno je Isus ovo govorio mrtvim ljudima je li?Imas li neki novozavetni primer tako necega,posto kako kazete stari je prosao,pa da vidimo takvu praksu kod prve apostlske crkve,dok sa druge strane imamo istoriju koja jasno govori odakle je kult mrtvih.Niste vi izmislili toplu vodu,udaili su to mnogo pre vas,vi ste samo prihvatili i nstavili da postujete taj kult
 
Član
Učlanjen(a)
08.02.2010
Poruka
196
i gde to ovde vidis dokaz o netruleznosti zivota ti?:DVerovatno je Isus ovo govorio mrtvim ljudima je li?Imas li neki novozavetni primer tako necega,posto kako kazete stari je prosao,pa da vidimo takvu praksu kod prve apostlske crkve,dok sa druge strane imamo istoriju koja jasno govori odakle je kult mrtvih.Niste vi izmislili toplu vodu,udaili su to mnogo pre vas,vi ste samo prihvatili i nstavili da postujete taj kult

da je malo zdravog razuma ostalo u tvojoj glavi napravio bi prostu razliku....SAMO u Pravoslavnoj Crkvi postoje netrulezne mosti...dakle to nije nesto sto je Pravoslavna Crkva izmislila vec je to cinjenica...i na tim mostima SVETITELJA se dogadjaju razna cuda i iscelenja...to takodje nije nista nepoznato...jeretici takodje proglasavaju svako malo nekoga za svetitelja(neretko i osvedocene krvnike koji su za njihov racun klalli u "ime Krista" kao npr. alojzije stepinac ) ali se kod njih(tj vas koji ste jeres otpala od jeresi wacko2) to jednostavno NE DESAVA jer je sve to sto radite jedna obicna laz...zapravo se i u katolickoj crkvi cuvaju mosti nekih svetitelja koje je Bog proslavio ali su to sve mosti koje su ili od pre nego sto je katolicka crkva otpala u jeres,(tj. dok je i sama bila pravoslavna) ili su "zaplenjene" mosti nekih pravoslavnih svetitelja...tako da ta tvoja prica,kao uostalom i sve ostale,veze nema ni sa cim a pogotovo ne sa Istinom...ne mozes nepostojanje moshti kod jeretickih "svetaca" pravdati "nepominjanjem u Bibliji" vec to shvati kao jos jedan DOKAZ da veze nemate sa Hristom....ili smatras da Pravoslavna Crkva nekako "balzamuje" mosti svetitelja pa one budu netrulezne?....:fool:..mislim stvarno....pitanje za tebe je prosto..jer ti zelis ISTINU ili samo zelis da opradavas glupostima LAZ u koju verujes? :dntknw:...mislim,nadji ti meni gde u Bibliji pise da ce Hrist crkvu osnovati u 10 ili 15 veku???!CIJA ste vi crkva?Hristova niste sigurno..mozda papina...?
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
09.06.2010
Poruka
28
Век у коме живимо све више личи на кућу без прозора у коју ни од куда да уђе зрак светлости, траг наде и излаза. Свет се упустио у '' демократску и тржишну '' авантуру, без циља и визије. У сликама наших дана присутна је једна посебна логика, свест и менталитет. Свако за себе мисли да је НЕВИН, а да је други КРИВ. Свако се само брани. Свако верује да води ПРАВЕДАН РАТ, да је на његовој страни ИСТИНА и ПРАВДА. Почињем да верујем кад не би било праведних ратова, рат би вероватно нестао као начин остваривања ПРАВЕДНИХ ЦИЉЕВА.

Не тако давно на овим просторима су ратовали Срби и Хрвати, Хрвати и Бошњаци, Бошњаци и Срби, Срби и Шиптари. После свега што се догодило хоће ли ико од учесника рећи да је водио неправедан рат? Неће. Сви су невини и сви виде себе као жртву. Ако тако ствари стоје где је ИСТИНА?

Од када је Бог створио свет и човека, тај исти човек, не престаје да диже руку и на Бога и на другог човека. Слободом коју му је Бог подарио бира да буде вођен ЛАЖНОМ ВЕРОМ, да ће без Бога и без другог човека бити срећнији. Такви поступци чине суштину безбожништва, а изражавају се речима: Бог смета људској срећи.(1)

Кренувши путем оцеубиства човек постаје заражени тиранин, жедан и жељан поседовања свега око себе. Истовремено роб и тиранин. Бунтовник према јачем, а тиранин према слабијем. Такав човек производи по својој ''слици и прилици'' ауторитете и богове и то је суштина пада људског. За таквог човека Бог престаје да буде оно што стварно јесте, јер га никада не упозна.Нови ауторитети, макар били и религиозни, захтевају апсолутну власт и господарење. Тако се однос између Бога, природе и човека претвара у грчевиту борбу за превласт.

Може ли Црква Божија која борави у земљи Србији да помогне савременом човеку, може ли да га излечи од вируса оцеубиства? Поседује ли Црква Светлост којом би обасјала таму безбожних Брозових путева? Има ли снаге да преобрази Његово братство и јединство у Сабор народа Божијег, у Цркву Божију? Хоће ли умети данашњи сведоци Благовести да донесу радост на Његове тргове, како би се преобразили Његови комесари, Његови другови, Његови пионири, Његови историчари, Његови певачи и песници, Његови градови и села, и не само они него и њихови потомци?

(1)Колико је овај вирус опасан нека Вам посведоче старији људи да је основни постулат васпитања деце, до времена комунизма, била заповест да дете НИКАДА у животу не сме родитељу рећи ''НЕЋУ''.
Хоће ли народ поробљени, народ понижени, у гласу Цркве чути Реч Божију и позив Божији, или ћемо као Израиљ роптати на Мојсија, слугу Божијега, и четрдесет година лутати по пустињама живота, од немила до недрага, чекајући да умре и последњи заражен вирусом оцеубиства? Од нас зависи, а не од других.
Она Србија која себе сматра просвећеном и паметном, која воли Европу, зато што воли педере и лезбејке, виче са свих страна: Луди народе, зар не видиш да су попови за све криви. Док смо ми комунисти владали нису смели да писну и зато сте живели срећно и лепо, чим сте им дали глас све пропаде. Ако хоћеш да ти опет буде лепо зна се рецепт.

Она друга Србија која себе сматра народном и напредном плаче за Косовом и мери својим кантаром ко је патриота, а ко није. Ови први, уздајући се у своје лажне богове, шире лажну наду да ће бити рај на земљи кад уђемо у Европу. Размишљајмо заједно. Ако у Србији у једној кући, наслеђеној од оца, под једним кровом на два спрата, посебно живе два брата са својим породицама да ли ће породица чији су месечни приходи 73 хиљаде динара додати бар 10 хиљада братској породици чији су приходи 23 хиљаде. Или још јасније, хоће ли брат помоћи брату новчано тј. да ли ће се се одрећи летовања да би ублажио беду свога брата? Најчешће неће, то је истина. Ако је тако на основу чега градимо наду и очекујемо разумевање, помоћ и милост од других?

Са друге стране док плачемо и тугујемо за Косовом и Метохијом, замислимо ситуацију. Дошли браћа Руси, освојили Балкан и зато што нас воле протерали све Шиптаре са Косова у Албанију и на граници поставили кинески зид како би нас заштитили ''правдом Божијом''. Питам се који би Срби населили тако добијено срце Србије, кад нам се у сред Шумадије школе затварају, а села гасе. Тако да и ово што је сигурно наше зараста у трње и коров поред нас мало живих.

Гледајући отворених очију у ове слике наших дана, као свештеник и као човек, нисам обесхрабрен него сам сигуран и уверен да је Црква жива и да је жив Бог, Прави и Истинити, и да је кадар да нас оздрави и сачува. Многи ће ми с правом рећи: лекару излечи се сам, а ја управо о томе говорим. Црква се налази као и увек на добром путу. То је пут ЗДРАВЉА, пут ЖИВОТА. Некада застане, некада успори, али никад мимо ПУТА.

Библијска историја нам сведочи да је Израиљ, народ Божији, оздрављао и ишао благословеним путем када је признавао Бога за путовођу, а када је тражио смисао и циљ пута, по својој памети и без Бога, лутао је страдајући, по непрегледним пустињама живота.

Како доћи у близину Божију, како постати Духоносац, истински побожан човек? Може ли икона '' града који на гори стоји'' постати реално огледало света?

Последње слике наших дана сведоче да се Црква окренула себи и да почиње да решава нагомилане проблеме. Садашњи патријарх Г. Иринеј није изабран да би био награђен као највиђенији и најдостојнији пред Богом и људима, него да би Црква у Његовом лику обновила обличје свог јерархијског устројства нарушеног вишегодишњом болешћу патријарха Павла. Тако се патријарх јавља као видљива икона и гарант јединства наше помесне Цркве. У Његовом председавању Св. Архијерејским Сабором исповедамо веру да је Бог са нама, да архијереји саборују у Духу Светоме, Кога и призивају, како би и одлуке носиле на себи печат дара Духа Светога, изражавајући тако ВОЉУ БОЖИЈУ, а не вољу своју.

У намерном нарушавању јединства Цркве, током претходних година, неки чланови Цркве међу којима је било и епископа, свештеника и монаха, уносили су пометњу у Тело Христово. Гневни дух осуђивања који се уселио у поједине органе Тела није могао да чека. Терао је пре свега лажне борце за веру да изађу на позорницу великих људи и историјских личности. Зато Црква сигурно није погрешила што је владику Артемија препознала као зачетника таквог духа и такве духовности. Таква духовност је грађена на страху: '' Браћо и сестре задња су времена, ако мислите да се спасите будите са нама, јер ко није са нама пропашће.'' Такав дух је стављао акценат на туђе мане и туђе грешке, стварајући лажну слику о личној светости и непогрешивости. Заливано осуђивање прерасло је у практично одвајање. Лажни дух није могао остати у близини Духа Светога, јер тамо где је Дух тамо је и Христос, тамо је Истина. Онога часа када кажете да Ваш брат нема Истине у себи, да је Његова служба лажна, објавили сте другу ИСТИНУ, а у исто време слушаоце, гледаоце и учеснике позвали да се определе за коју су ИСТИНУ.
Ако кажете да је папа јеретик и да је римокатоличка црква безблагодатна, а да су патријарх и већина владика наше Цркве папољупци, тада сте обавестили јавност и народ Божији да Дух Свети није са Њима. Такви духовници и такви учитељи попут Симеона рукумијског, Николаја црноречког, Венјамина преображењског, Јелене вазнесењске уз јавну и тајну подршку владике Артемија и владике Никанора, учили су збуњени народ Божији како у епархији жичкој тако и у другим епархијама наше свете Цркве да не иду на службе које служе владика Хризостом, Игњатије, Јован и њихови свештеници. Без суда и пресуде они су осуђивали јавно и тајно правоверне и легалне свештенослужитеље Цркве Божије.
У духовним саветима често су се мучили не знајући ни сами куда воде збуњене овце стада Христовог. Од ''истинских'' бораца за веру очекивало се да што јаче пљуну оне који су стављени на стуб срама, поготову епископе чије су слике и имена на својим гласилима поставили као мете за одстрел. Као у комитету седели су и обележевали све оне који нису били са Њима крштавајући их именом ''новотарци''. Првоборци су отворено и јавно вређали епископе и свештенике као своје највеће непријатеље, пишући чланке и књиге сталног наслова '' Ко продаје веру за вечеру?''Они ревносни су прекидали Свете службе уз уличарско добацивање и скрнављење Светиња. Престали су да примају свештенике у своје домове уз секташко лобирање да т и други тако чине. Они умеренији и страшљивији су тихо напустили своје Цркве тражећи ''праве'' свештенике и ''праве'' службе, апсолутно поштујући духовне савете и ''науку'' својих учитеља. Док смо проживљавали својеврсно ванредно стање у Цркви, као последицу болести блаженопочившег патријарха српског Г. Павла, једно је сигурно да су борци за веру јасно изопштавали један број епископа Цркве уз закључак да са Њима не треба имати никакву заједницу. Истовремено су исповедали веру у ауторитет Св. Арх. Сабора, са надом да ће Његове одлуке испунити Њихове жеље. Дошао је и тај дан, Сабор је васпостављен, патријарх изабран и Сабор одваја лаж од Истине, полако, али сигурно. Последње одлуке Светог Арх. Сабора, не свиђају се владици Артемију и Њему сличним духовницима, али то није никаква новост. Разочарана верна чеда, такве духовности, закључују здушно да је Сабор у прелести и да Његове одлуке нису благодатне. Ово је срце проблема. Из оваквих ставова следи закључак: ако ИСТИНА није у Сабору, онда је ван Њега, вероватно са владиком Артемијем. Слике наших дана управо то сведоче, од релно кривог прави се мученик и светац, јер како ће бити Истина са Њим ако није жртва завере.

Лажни дух који је кренуо у развој од осуђивања, узрастао је до суштинског одвајања, тако да је остало да каже последњу реч. Сви смо на леду, ово није ствар политике, ово је питање Цркве, питање спасења, ово је борба за веру. Куда даље?

Или ће они који су годинама градили лажну духовност, трујући и себе и друге, принети покајање и замолити опроштај од Мајке Цркве или ће јавно обелоданити, речју и делом, циљ свога пута- раскол. Трећа могућност не постоји.

Сви ми као људска бића доносимо на овај свет нека божанска семена. Рађамо се са неугасивом тежњом за вечним и бесмртним. Жедни смо живота вечног. Све што чинимо-чинимо са надом да бисмо били бесмртни и непролазни, апсолутни и непоновљиви. Истовремено носимо у себи неко скривено ЈА, један тамни стуб, који нашу природу тера на саможивост, егоизам, агресију, насиље, мржњу и смрт. Чим прогледамо у нама почиње рат, права драма, сукоб божанског и демонског, Истине и лажи, добра и зла, мрака и светлости, љубави и мржње. На сву срећу зло не побеђује, али ствара пустош и чини живот неподношљивим. Имајући у виду све ове дилеме уверен сам да су свештенослужитељи Цркве Божије најпозванији и најодговорнији да их јасно и гласно реше пред народом Божијим. Свакодневно срећем људе који ме питају зашто се толико пише о Цркви, те владика хомосексуалац, те попови се потукли, те калуђери напустили манастир итд... Ко то жели да облати Цркву, Невесту Христову? Ако други пишу, зар је требала и Црква да пусти у јавност грехе владике Артемија? Ко ће после свега дати прилог Цркви итд? Често одговарам да бих волео да се што пре напише све што било каква ''удба'' зна о владикама, свештеницима и монасима како би се испуниле речи: ништа нема тајно што се неће сазнати...
У једно сам сигуран да ко год жели да понизи Цркву и умањи Њену снагу заборавља да Црква није од овога света, те да се и Њена суштина не исцрпљује бројем верника нити количином Њихових грехова. Црква је са Христом ушла у време и историју и док трају време и историја носиће ране на свом телу, али неће престати да буде Тело Христово и Лађа спасења. Она ће заувек сигурно пловити ка мирној луци вечности. Ране ће јој наносити како Њена деца и путници Лађе, тако и они који јој завиде са стране. И једни и други то чине слободно, јер им је такво право оставио Дародавац живота. Зато ако има ишта на овоме свету што Бог не може-то је немоћ да спаси човека без Његовог пристанка, без Његове жеље и воље. Бог је дакле благословио човека да мисли својом главом и да доноси одлуке за које преузима одговорност и пред Богом и пред људима.

Гледај у многе путеве, али бирај ПРАВИ ПУТ. Слушај многе речи, али научи да препознаш која је ИСТИНИТА. Ако знаш где је ИСТИНА и којим ПУТЕМ треба ићи, доћи ћеш до циља, а то је ЖИВОТ. Свега овога не може бити без ВЕРЕ, а Вера бива од проповеди. Од тога кога изаберемо да слушамо зависиће и наш идентитет, наша љубав, наше спасење. Или патријарх Иринеј, или патријарх Милоје, или Црква са благословом епископа или етно село без Цркве?!

Да не би ушли у шизофрено стање морамо исправно одговорита на многа питања. На пример: Колико је владика Артемије сведок истине када јавно каже да је осуђен без суда и пресуде? Којој Он Цркви припада када му је ова једина и права маћеха? Колико су истините речи протосинђела Николаја када годинама у назад духовно руководи борце за веру, епархије жичке, против епископа Хризостома, а данас иште Његове свете молитве и целива свету десницу? Ако смо браћа у Христу, онда смо и јуче и данас и сутра. Или можда нисмо никад ни били? Ако је Црква мајка онда је мајка и кад милује, али и кад укорева.
На крају да кажем ове речи су израз најдубље чежње да се проблеми именују правим именом, јер како ћемо их решити ако их нисмо идентификовали. Без претензија да сам ја свегрешни поседник ИСТИНЕ, прилажем ове слике наших дана као мали допринос онима који можда немају дар да мисле својом главом. У исто време, ако се људи које сам поменуо лично, осете повређеним молим Њихов опроштај. И ја сам се више пута осетио повређеним, јер сам морао да објашњавам и мајци и жени и деци и парохијанима да не продајем веру за вечеру, јер неки борци за веру приложише читаву књигу доказујући супротно.
Завршавам речима удружених грађана, бораца за веру, оданих закону и правилима који кажу:
Ово је братска и јавна критика наших слабости, за добробит наше Мајке Цркве коју ћемо бранити од сваке несаборне самовоље. Амин.

Отац Милић у ауторском тексту
"Слике наших дана"
даје своје виђење Цркве и света око нас

извор: http://www.otacmilic.com/tekstovi_all.php?page=1
 
Učlanjen(a)
25.05.2010
Poruka
74
O licemerju novotarca oca Milića Dragovića

*

Neverovatno - ccccccc.

Pa zar zaista ima onih koji veruju da mogu svima i svime više da manipulišu - a da to pritom čine tako providno? (retoričko)

Imamo slučajeve lažnih predstavljanja - dobro de - ništa novo.

Imamo međutim - i duple naloge - eh, pa to je nemoguće sprečiti.

Imamo ljude koji se tek pojave na forumu koji se bavi Downloadom - prvenstveno - i to muzike, filmova, serija, knjiga, igrica, ...

Pa zar zaista neko misli da nije ''providno'' isuviše da neko napravi nalog i - direkt - na religiju.

Znam koji su moji motivi: Napad i ugroženost Svetog Pravoslavlja od neprijatelja spolja i iznutra.

Ali - kada neko vrši napad - a imamo pomoć prijatelja u vidu black hackera - dal' mislite da možete proći neopaženo?

Kazniće vas - ima Ko, ne osuđujem nikog od vas jer - kao što ovde na forumu brat u Hristu lepo primeti - nisu oni krivi što su đavoimani.

Vala baš.

ALI

Osuda zlodela mora biti prisutna jer:


Ћутање је злато, а послушање темељ твог смирења, темељ твог спасења!

ALI

Зар ће камење проговорити, а ти да ћутиш кад је вера у опасности!


A lično - ne verujem da ikom može da znači ali eto - od mene većeg grešnika nema - tek - život posvećujem nadgradnji ka boljem - i što više saznajem - gori sam čovek - utoliko što mnogo znam a premalo činim, dato mi je premnogo a dajem - premalo.

Nego - Otac Milić Dragović - tzv. Novotarac.

Pa - majstore - mene li si naš'o !?

?Odi 'vamo:


ОРКЕСТРИРАНА ХАЈКА НА ПРАВОВЕРНЕ

(КЛЕВЕТЕ И ЛАЖИ О. МИЛИЋА ДРАГОВИЋА)


Христољубива и правоверна браћо и сестре, поштовани посетиоци сајта „Борба за веру“,

Сведоци смо да се у последње време спроводи оркестрирана хајка против свих оних у Српској Православној Цркви, који се залажу за чистоту наше свете Вере и поштовање одлука највишег законодавног тела у нашој светој Цркви – Светог архијерејског сабора. Непослушни Сабору епископи својом самовољом и бахатошћу пројављују своје расколничке намере, што за последицу има велики немир и смутњу у верном народу, али и чврсту одлучност верног народа да своју веру, и јединство своје Цркве, бескомпромисно брани.

Напади на правоверне у последње време врше се коришћењем најпрљавијих могућих средстава. Неодољиво се стиче утисак да би њихови иницијатори, организатори и спроводиоци, којима је циљ унијаћење нашег правоверног народа, направили пакт и са нечастивим само да богоугодну борбу за веру, коју верни народ спроводи уз Божију помоћ, некако сломили (што се, слава и хвала Богу Свемогућем, никада неће догодити!).

Један од таквих - прљавих и подмуклих напада, извршен је преко дневног листа „Блиц“ на Његово Преосвештенство епископа банатског Г.Г. Никанора. Против православног и честитог епископа Никанора изнете су најпрљавије могуће лажи и клевете. После тог напада учинили смо (мада тешка срца) малу корекцију уређивачке концепције нашег сајта, што су наши посетиоци већ сигурно приметили, а која ће постати уочљивија у наредном периоду!

У размаку од свега 5 дана, наш сајт је нападнут лажима и клеветама два пута. Први напад био је у „Православљу“ од 1.2. 2009. год., и учињен је од стране бившег еп. Атанасија, а други 5. 2. 2009. на сајту о Милића Драговића, од стране самог о. Милића. Текст о. Милића Драговића нашем сајту је анонимно послат 6. 2. 2009.године. Из текста се могло само назрети, али не и поуздано знати, ко је његов аутор. Текст је у међувремену постављен на сајту „Видовдан.орг“, који се позива на следећи извор: http://www.otacmilic.pozega.org.yu/.

На наш сајт је у претходна два дана пристигло неколико реакција посетилаца на поменути текст о. Милића Драговића, у коме је он изнео многе лажи и клевете на рачун правоверних у нашој светој Цркви, међу које је и нас најјнедостојније уврстио, чиме нам је учинио велику част. На томе му из свег срца захваљујемо.

Циљ нам је да у српској Цркви владају мир и љубав. Сматрамо да је за васпостављање нарушеног мира најбољи начин ширење истине о ономе што се у Цркви догађа, те ћемо зато објавити текст о. Милића Драговића, али и реакције посетилаца "Борбе за веру" на тај текст. И сами ћемо се, ако Бог да, осврнути на поменути напис.



***
О. МИЛИЋ ДРАГОВИЋ
А, ШТА АКО СЕ НЕ ПОКАТОЛИЧИМО?


Подела Римског царства на источне и западне области, још у периоду раног хришћанства, поред практичне димензије управљања широким ободом Медитерана, била je и констатација цивилизацијских разлика, које су тек приметне у ранохришћанским списима, а свој одјек налазе већ у теолошким концепцијама блаженог Августина и постају очигледне од IX века, када се у западно хришћанство уливају разни религиозни аспекти германских народа. Сукоб Фотија, патријарха цариградског, и Николе, папе римског, око јуриздукције над Бугарском, који је прерастао у широки богословски сукоб најавио је суботу – 16. јул 1054. године, када је папски изасланик, кардинал Хумбертус де Силва Кандида, спустио писмо – анатему на претол Свете Софије, рано ујутру, пре почетка богослужења, после чега је римско изасланство испловило из луке у Константинопољу, а истоветан одговор Новог Рима је објављен већ у среду. Већина савремених археолога, историчара и истраживача се слаже да су догађаји који су се одиграли тих дана били последица политичког сукоба цара Константина IX Мономаха, који је био неприкосновени ауторитет у односу на неприметног Михаила Керуларија, патријарха цариградског, и римског папе Лава. Суштину сукоба бисмо могли дефинисати као рат две неправославне концепције односа Цркве и државе. Цар је заступао став, према којем је цар врховни поглавар Цркве и државе – социјално – политички облик познат под називом цезаропапизам. Папа је заступао одређену идеју папоцезаризма, где би папа био врховни поглавар Цркве и државе. То је био рат две идеологије, од којих ниједна није нашла окриље у Предању једне, свете, саборне и апостолске Цркве, будући да је идеологија, по себи, потпуно супротна Предању, које не учи о идејама, већ о вери отачкој, апостолској, јеванђелској, а вера и идеја су два потпуно различита стања. Дело Мономаха и Керуларија није препознато као предањско у православној Цркви, због чега ни цар ни патријарх никада нису прослављени као светитељи у богослужењу Цркве на Истоку. Богословски разлози су били само маска за остваривање ''виших циљева'', о којима се у историји увек могло слушати. Није ту било богословске дубине св.Фотија, патријарха, који је упозоравао на егзистенцијалне последице одређених теолошких струјања на Западу.
У осионом писму кардинала Кандиде стојала је клаузула према којој папа не анатемише цариградске хришћане, који су према његовом мишљењу верни Предању, већ цара и патријарха. Мада ове речи носе дозу лицемерја, имајући у виду друштвено уређење тог времена, за нас је битније оно што секундарно можемо сазнати из њих – горди кардинал Кандида је веровао да ће ускоро доћи до помирења и васпостављања јединства. У ово је веровао и Свети Сава, први архиепископ Цркве у свим српским и приморским земљама, када није поставио епископа захумске епархије у неком већем граду те области, где су боравили римски бискупи, него у Стону, где је било упражњено место, поштујући тако апостолске каноне, према којима у једној области не може бити више од једног епископа (Апостолски канони, 35) . У то су веровали и Савини деда и баба, када су свог сина, а Савиног оца, Стефана крстили по ''латинском обреду'', док су боравили у Зети, а потом га миропомазали по ''источном обреду'' у Петровој Цркви код Раса. У превазилажење ванредног стања расцепљености Цркве на Истоку и Западу, веровали су и богољубиви господари средњевековне Србије, када су се женили принцезама са запада (напр. Урош и Драгутин), или су пак удавали своје кћерке за западне великаше римокатоличке вере. Велико је питање да ли је ико од ових владара икада поставио питање које би требало да реши проблем – да ли је грех удати своју кћер у римокатоличку веру, зарад политичке сигурности земље. Но, да је раскол могуће превазићи веровао је и свети Марко Ефески, велики противник унијаћења, када је своје обраћање на сабору започео речима молбе римском епикопу и папи, да свети отац прими своју децу са Истока, у своје наручје . Но, наша расправа неће водити у правцу расправљања о схватању раскола кроз историју Цркве, већ ћемо се осврнути на хајку која се води против једне, свете, саборне и апостолске Цркве у Србији, на узбуну под називом ''спрема нам се покатоличење''. Због тога смо и направили увод, који нас је укратко упознао са почетком Великог раскола, и са предложеним једним делићем чињеница, са којима се можемо боље упознати у документима из свих периода и делима истраживача историје Цркве.
Полазимо од чињенице да је сваки човек словесно (= логосно) биће. Словесност човека је библијско, апостолско и отачко полазиште у схватању творевине, будући да је Логос постао човек, и тако остварио смисао човекове логосности, тј. словесности. О овоме сведочи и преподобни Јустин Ћелијски: ''Бог Логос је не само центар свих бића и твари него је и стваралачка и животворна и кохезивна и синтетичка и промислитељска сила у свима бићима и у свима тварима. Све зрачи Логосом јер је све логосно и логично. Све има свој божански смисао, божански циљ, божанску вредност, све – сем греха, сем зла. Јер у овом свету само је грех безлогосан, безлогичан, бесмислен. Црна сила која обесмишљује свет, обезлогосује бића и твари јесте грех'' . Управо ове богонадахнуте речи су биле призма кроз коју смо осмотрили текстове који пропагирају опасност од покатоличења, и залажу се за ''одбрану Православља''. У наставку текста ћемо покушати да сагледамо колико логосности има у поменутој узбуни, јер ако има нешто што није логосно и логично, нешто што обесмишљава, онда је то лажна узбуна, попут оне комунистичке Брозове узбуне која је годинама харала у главама људи на простору ФНРЈ и СФРЈ, а према којој је Југославија окружена БРИГАМА, и према којој је педесет година народ припреман кроз разне предвојничке обуке, студентску војску, државну војску, цивилну заштиту... за одбрану од невидљивог државног непријатеља (петоколонаша) и страног непријатеља, страних плаћеника, који су задужени да подривају југословенско друштво, а што је резултирало грђанским ратом деведесетих година, у коме су сви били непријатељи, и сви на правој страни. Изгледа да је сада у питању нова узбуна, очигледно у Брозовом стилу, само што је овог пута злоупотребљено Православље, и од Цркве претворено у идеологију, која позива на линч, некада ''петоколонаша'', а сада ''папиних агената'', при чему се и стара и нова узбуна слажу да треба пљунути на свештенике, било да су епископи или презвитери или ђакони. Занимљиво је да обе узбуне имају исту логичку структуру: оба пута са појављује нешто што треба бранити; у оба случаја је то нешто угрожено због деловања државних и страних непријатеља; оба пута се појављују домаћи издајници; у оба случаја су свештена лица главни елемент међу домаћим издајницима... Ако боље погледамо има и једна важна разлика – некада су говорили да су против Цркве, а сад пљују на Цркву, у име Христа и Цркве. Ово је прво обесмишљавање, прво обезлогошење ове хајке – ''пљувати на Цркву у име Цркве''.
Разне ''борбе за веру'' су логичан наставак нелогичне и бесмислене поставке, која је веома слична Марксовој концепцији да је религија опијум за масе, будући да је један од главних адута ''борбе за веру'' да су многи заведени. Ако је Црква та која заводи масе, онда је то чувени Марксов опијум. Ако пишемо текстове у којима је главна (хипо)теза да су у Цркви заведене масе, било свештеника, било епископа, било народа, онда треба да имамо на уму да потврђујемо оцену религиозности од стране Карла Маркса. Несумњиво, творци текстова који у себи носе став о ''завођењу'' вишег или нижег клира, морају бити марксисти у души, а можда и нису свесни тога!
После Другог светског рата који је кроз Југославију прошао, пре свега, као грађански рат, комунистичка власт је морала наћи начин да рат помоћу кога се дочепала власти учини још једним у низу ослободилачких, па је произвела легенду о НОБ – у. Сада смо у прилици да присуствујемо стварању легенде о новој народноослободичакој борби за веру. У оба филма видимо исте улоге, и исте ликове, с тим што је жртва над којом ће се експеримент извести Православна Црква у Србији, а не предратна монархија. У главним улогама су партизани (у новом аранжману – борци за веру, међу којима се и истичу кандидати да заузму место Мирка и Славка, Прлета, Тихија, и другова), који се свим силама боре против надмоћног двоструког непријатеља: а) окупатора (чију улогу сада тумачи Ватикан, у тројном пакту са ЕУ и САД); и б) незаобилазних домаћих издајника (чији лик тумаче разне групе ''литургијских реформатора и новатора'', који на сваки начин, у сарадњи са окупатором, покушавају да угуше народни устанак под вођством партизана. Нарочито је запажена улога штампарске делатности, која је према старијем сценарију именована ''Борба'', но прилагођавање контексту је било неизбежно па је назив преправљен у ''Борба за веру'' (са разним варијацијама: ''Новинар.де'', ''Ихтус'', ''Газиместан'', ''Браничевски ревнитељ''...). Устанички поздрав: ''Смрт фашизму, слобода народу'' је постао застарео, па је преправљен, и прилагођен новом експерименту: ''Православље или смрт!''. Наравно, сценариста је исти као и у ранијој верзији...
Чујемо поклич ''Црква је народна'', и то је у сагласности са чланом 6, Устава ФНРЈ, од 1946. год: ''У Федеративној Народној Републици Југославији сва власт произлази из народа и припада народу. Народ остварује своју власт преко слободно изабраних представничких органа државне власти, народних одбора, који су, од месних народних одбора до скупштина народних република и Народне Скупштине ФНРЈ настали и развили се у народно ослободилачкој борби против фашизма и реакције и који су основна тековина те борбе''. Имајући у виду овај аргумент, можемо закључити, да су сви текстови који заступају борбу за власт народа у Цркви дубоко укорењени у традицији Коминтерне, те, с тога, потпуно ''аргументовано'' ступају у борбу за очување православне Традиције. Искуству Коминтерне потпуно је страна вера која је изражена у 41. апостолском канону: ''Заповедамо да епископ има власт над Црквеним стварима...'', или 38. апостолском канону: ''Епископ нека се стара о свим Црквеним стварима, и нека њима (побожно) управља, јер Бог (а не народ и народни одбори као у ФНРЈ) све надзирава...'', или 39. апостолском канону: ''Презвитери и ђакони без знања епископа нека ништа не предузимају, јер је он тај коме је поверен народ Господњи, и који ће дати одговор за њихове душе'', или 31. апостолском канону: ''Ако неки презвитер, презревши свог епископа, сабере посебни збор..., нека се свргне као властољубив, јер је насилник; исто тако и остали клирици, колико их уз њега пристане; а лаици нека буду одлучени''. Очигледно је да ови текстови, свесно или несвесно, представљају широки допринос ширењу марксистичке философије двадесет и првог века, са циљном групом међу православним верницима. Кључно питање, које стоји у позадини свих текстова економско – пропагандног програма о издаји српске Цркве гласи: ''Зашто нисте опијум за народ, кад је Црква то по дефиницији?''. Какав је то опијум који не делује нападно, који не ствара зависност, који даје слободу човеку, који није насилан, који не ствара човеку привиђења, који не пружа човеку могућност да побегне из реалности? Иако је према здравоумној мудрости ово питање по себи бесмислено, будући да је засновано на гордом психолошком стању богоотуђења, које је поново питање: ''Зашто ниси као ја? Зашто ниси онакав каква је у мојој глави створена слика о теби?'', према идеолошкој позицији марксизма ово питање има једноставан одговор – треба стрељати и послати на Голи Оток, или у Гулаг, све који поричу моја убеђења. Комунистичка свест се поново дигла као авет против Цркве, овог пута као рањена звер, која је мутирала преузимањем религијских форми које су биле популарне деведесетих година, као визија Милошевићевих комуниста који су се јавно представљали као православни атеисти,а које сада користи као оклоп, како би сакрила своју праву природу – марксистичку визију света.
Најзад, вреди ли говорити о тзв. уједињењу са римокатолицима, које се тобоже тајно припрема у СПЦ? Сасвим је јасно, да је у легенду о НОБ – у за веру морало ући и тајно потписивање споразума о приступању силама осовине, јер би поклич: ''Боље рат него пакт, боље гроб него роб!'' изгубио своје место у сценарију велике револуције, на коју Нови Завет ниједном речју не позива, а која према Карлу Марксу и Фридриху Енгелсу представља суштину историје. Ипак, морало је доћи до измене и самог поклича, који сада за садржину има бацање под папомобил уколико се папа појави у Београду, међутим, ''гроб'' као животни сан сваког народног хероја остаје и даље приоритет. Још једино остаје да се одреди тачан датум 27. марта и 7. јула, и да запуца Србин на Србина, и тако започне борбу против окупатора. Ту су и разне офанзиве, које засад делују на територијама Жичке, Шумадијске и Браничевске епархије. И све је ово смислио Друг Маршал, који у току НОБ – а за веру остаје анониман, док не буде сигуран да је револуција успела, који, ипак, није довољно интелигентан да би приметио разлику између тенденције за ''уједињење Цркве'', и апостолске вере у ''јединство Цркве'', али то је потпуно разумљиво с обзиром да је: ''ФНРЈ савезна народна држава републиканског облика и заједница равноправних народа, који су на основу права на самоопредељење, укључујући право на оцепљење, изразили своју вољу да живе заједно у федеративној држави'' (Устав ФНРЈ, од 1946, члан 1). Да подсетимо, веру у јединство Цркве исповедамо на Литургији речима: ''... (верујем) у једну, свету, саборну и апостолску Цркву'', што су речи из 325 – 381. год, за разлику од раскола који се догодио 1054. године. Ако се трудимо да једног дана дође до васпостављања јединства васељенске Цркве, не залажемо се за склапање пакта о приступању силама осовине, нити Пакта несврстаних, нити ступање у НАТО, нити ступање у ЕУ, нити стварање федералне држава, ни конфедерације. Ми смо правослани не зато што смо слични или различити са римокатолицима или протестантима, већ, зато што поштујемо и живимо Предање једне, свете, саборне и апостолске Цркве, без потребе да будемо исти као римокатолици, или да не буде исто као код римокатолика. Јер, православни су постојали и пре појаве римокатолика, и православни су живели онда када римокатолицизам није ни постојао, па смо према томе битни као православни људи, без обзира шта се дешава са римокатолицима или протестантима.
И на крају, остаје још једно питање: шта ако се ми за које су пророковали да ћемо се покатоличити никад не покатоличимо? Шта ако после свега што ће се збити ми никад не заменимо Православље за римокатолицизам, као што и нисмо примили нови календар? Шта ће бити са онима који сада пророкују покатоличење? Хоће ли се као старокалендарци акакијевци, који се боре против новог календара у СПЦ која припада православној мањини која и даље поштује јулијански календар, претворити у секту, која ће постојати док постоје и они који производе идеолошку потку, а затим нестати као и све секте и јереси у протеклих две хиљаде година?
За џелате који ће преузети улогу Крцуна, Пијаде, Пека Дапчевића... нећемо питати, већ ћемо им упутити речи светог Игњатија Богоносца, које изриче приликом вођења у мучилиште, где ће га растргнути звери: ''Пшеница сам Божија и мељем се зубима зверова, да се нађем чисти хлеб Христу... у мени је вода жива жуборећа, која ми изнутра говори: Хајде ка Оцу!'' (Римљ 4, 1; 7, 2).

http://www.otacmilic.pozega.org.rs/




СЕКТАШ НОВОТАРАЦ У БОРБИ ПРОТИВ
СА САБОРА СПЦ


СЕКТАШ НОВОТАРАЦ У БОРБИ ПРОТИВ

Светог Архијерејског САБОРА СПЦ

(Одговор уредништва „Борбе за веру“ свештенику Милићу Драговићу, на његов текст „Јеретичка проповед против Цркве у Србији“)

Проблем свештеника Милића Драговића је у томе што он себе и своје истомишљенике изједначава са Црквом. И ето, после одговора уредништва сајта „Борба за веру“ на његово писаније „А, шта ако се не покатоличимо?“, овај новотарац и смутљивац ужички опет се огласио, текстом „Јеретичка проповед притив Цркве у Србији“, који опет врви од нетачности, незнања и злонамерности, због чега је уредништво сајта „Борба за веру“ принуђено да реагује.

Пре свега, цитирање: свештеник Драговић наводи цитате из Еванђеља који не доказују ништа. Као да се било који православни хришћанин не слаже са апостолом Павлом, и његовим учењем, по коме сад знамо само делимично, а у Царству Божијем ћемо имати потпуно познање (1.Кор. 13,12). Као да било који православац не зна да свет није познао Христа, и да хришћане мрзе због Христа (Јн. 1,10; 17,14). Али, оно што раде Милић & comp. нема везе с тим, него с нечим другим – с кршењем САБОРНОСТИ као основног начела Цркве Божије. Он и његови пајташи мисле да Литургију треба служити другачије него до сада (тобож, да би се боље сагледала њена „есхатолошка димензија“; „есхатологија“ је њима омиљена израубована реч, која значи све – и ништа, и коју свако може да користи по својој вољи – како му се ћефне).
Тако су, у првој Цркви, поједини хришћани веровали да се и хришћани из обрезања морају држати старозаветних прописа о обрезању и кошерној исхрани. Због тога је на Сабору апостола у Јерусалиму дошло до жестоке расправе, која је завршена одлуком да се на бивше незнабошце ови прописи не односе. Одлука је почела форнулом „Изволе се Духу Светоме и нама“ (Д.Ап.15,28). Од тог тренутка, ниједан апостол није износио своје лично мишљење по том питању, него је СЛУШАО САБОР. Они који нису слушали Сабор, постали су секташи – тзв. Јудеохришћани, евионити.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ је 2006., 2007. и 2008. донео одлуке како се има служити света Литургија. Ко год не слуша Сабор (а Милић & comp. га не слушају), греши исто онако како су грешили евионити.
Они који ревнују за веру не сматрају да „тренутно стање Цркве не испуњава критеријум православности, него да Милић Драговић & comp. војују против православне саборности. Али, Милић & comp. нису Црква. Ревнитељи не обраћају пажњу на „један део стварности“, како их Милић пањка, него на оно најважније – а то је ВЕРА. Јер, у чаши може да буде 99,9% сока и 0,1% отрова – и то више није чаша са соком, него са отровом. Ако неко каже да међу новотарцима има много тога доброг – нико то не оспорава. Нико од правих ревнитеља не тврди да међу њима нема искрених хришћана – по милосрђу, доброти, итд. Али, ОТРОВ НЕСАБОРНОСТИ све њихове подухвате доводи у сумњу, зато што се из несаборности рађају и сва друга зла. Православни ренитељи не суде Цркви на основу својих критеријума, као што тврде Милић & comp. (који, понављамо, сами по себи нису Црква) за непоштовање одлука СА Сабора СПЦ.
А потпуна је истина:
1. Поједини епископи и свештеници уносе новотарије у СПЦ.
2. Сајт ревнитеља православне вере „Борба за веру“ не заснива свој идентитет на „екуменизму и литургији“, него је основан зато што су званични медији СПЦ у рукама „новотараца“ (попут патријаршијског таблоида „Православље“), па не допуштају озбиљним људима да се у њима огласе (др Миодрагу Петровићу су одбили да штампају одговоре на писање бившег епископа Атанасија Јевтића, а о „Законоправилу“ да и не говоримо). Сајт „Борба за веру“ нема везе са НВО које пљују Србе (осим ако Милић Драговић не мисли да су он & comp. једини Срби, и да је критика на њихов рачун „пљување“).
3. Зашто би неко са сајта „Борба за веру“ порицао светоотачке текстове које је владика Атанасије објавио у зборницима о Литургији? Ми љубимо златне речи Светих Отаца, и гнушамо се блатњавих речи бившег епископа Атанасија којима је вређао сабраћу архијереје Георгија, Јефрема, Никанора, Василија, проту Матеју Матејића, оца Венијамина, свештенство епархије сремске, „Законоправило“, Владимира Димитријевића, и све који не мисле као он. Да је говорио као Свети Оци које је преводио, а не уличарским речником недостојним кочијаша, а камоли православног епископа, и њега бисмо поштовали. Овако – МЕРА ЗА МЕРУ!
Епископ, свештеник и лаик сами по себи НИСУ ЦРКВА, и кад не слушају Цркву достојни су сваке критике.
Позивање проте Драговића на тобожње гласно читање Анафоре у доба Златоуста још је један доказ његовог незнања. Јер, ево шта о томе веле стручњаци (у књизи Владимира Димитријевића „Царско свештенство“, они су обилно цитирани, па зато и ми цитирамо ту књигу, стр. 50-66):


БЕЗАКОНОВАЊЕ ПОПА МИЛИЋА ДРАГОВИЋА

Помаже Бог, браћо!
Ја сам из Ужица. Припадам парохији свештеника Милића Драговића, који служи у цркви Св Марка. Био сам у недељу на дан спаљивања моштију Св. Саве на Литургији у цркви Св Марка. Верници су ушли у храм и пред почетак службе свештеник Милић је изашао и рекао: Данас је прва недеља после Марковдана и данас ћемо служити Литургију Св Марка (нисам сигуран сада шта је тачно рекао, али је помињао да је то нека Литургија коју је служио Св. Марко у Антиохији, ја мислим, немојте ми веровати за место али мислим да је тако), а ја сам чуо само за три Литургије (Св. Јована Златоустог, Св Василија Великог и Литургију Пређеосвећених дарова - исправите ме ако грешим).

Онда смо изашли испред цркве и служење је почело ту испред цркве, па смо онда ушли. Молитве су биле другачије, народ није знао како да пева. Двери су сво време биле отворене. Свештеник је онда рекао да свако ко ће да се причести, причестиће се као што се ми свештеници причешћујемо. И онда су верници прилазили, ђакон им је стављао Тело (нека ми Бог опрости ако је то уопште било Тело, а не обичан хлеб) у уста, па је свештеник из путира давао вино без кашичице него онако да се нагне.
Пред причест, два ђакона изнела су Крв и Тело на споредни излаз цркве и обишла око цркве са даровима и унела на главни улаз. И још да напоменем најчуднији начин мољења који сам икада видео: 15 минута смо се молили са испруженим рукама испред себе, длановима окренутим на горе (принесимо себе Господу).
После ове "Литургије" ја сам се осећао као најгора беда (хвала Богу да се нисам тако причестио, само сам присуствовао служби). Нисам се ни побунио ни отишао, само сам стајао тако тамо бедан и изгубљен. Можда моћан да прекинем то, али сам се бојао да је грех да правим неред у Божијој кући без обзира на све. Сада се кајем, требао сам рећи: Не може тако!, па шта буде. Не знам како сада да поступим, не знам шта да радим, ја свог духовника немам јер сам од скоро у животу верника. Молим вас за братски савет да ми помогнете и кажете коме да се обратим (ако треба ићи ћу и до владика, који су остали Божији). Хвала Господу у мом граду постоји и црква Св. Ђорђа, у којој се служе богоугодне Литургије, и у којима се осећа та пуноћа служења, присуство Светог Духа, па идем сада ту на служење. Али не да ми мира то што сам прећутао тај дан све, што сам се уплашио. Молим вас, браћо, да ме не схватите погрешно: није ми намера да нападам било кога као личност, нити да распирујем нереде у нашој Светој Цркви, али оно што сам тај дан доживео није било богоугодно и то сам осетио. Молио бих и за препоруку духовника код кога могу да одем да попричам.
Благословени били и свако добро од Господа!


O licemerju popa Milića Dragovića

Poštovana redakcijo , Čestitamo! Na dobrom ste putu. Najbolji dokaz da ste na putu svetih i bogonosnih otaca naših, leži u činjenici da vas napadaju oni koji životom svojim liče na žene sumljivog morala, +++
za koje vladika Rade kaza da će stotinu promijeniti vjera da učine što im srce želi. Takva je ćud i duhovnih prostitutki. A jedna od tih duhovnih prostitutki koja vas napada je pop Milić Dragović.
Zašto je pop Milić Dragović duhovna prostitutka i licemer neviđenih razmera?
U prilogu vam dostavljamo: „Odgovaranja na Liturgiji svegog Jovana Zlatoustog“, knjižicu - koju su priredili (neverovatno ali istinito!) pop Milić Dragović i pop Dmitar Luković da bi oni danas služili drugačije nego što su onda služili, drugačije nego što su nas učili, drugačije nego što im Sabor nalaže i svojom samovoljom uneli smutnju i haos u verni narod.
Pop Milić Dragović, imitirajući svog idola pokazuje „mudrost“, koja je i pred običnim smrtnicima (a kamoli pred Gospodom) ludost. Tako on pripisuje „lažnu uzbunu“ koja ga podseća na Brozovu opštenarodnu odbranu nekom drugom a ne onima koji zaista imitiraju Broza. Pop Milića pitamo: Ko je u pojedinim eparhijama SPC uveo telohranitelje i policiju? Mi znamo da naše pastire od Svetog Save do Svetog Nikolaja kad su služili rodu i Bogu, od vernog naroda, nikad nisu čuvali naoružani ljudi kao što su čuvali Broza. Međutim, pop Milića i njegove saučesnike u bezakonju jesu! Zašto nam potura svoje kukavičino (bolje: kukavičko) jaje?
Pop Milić kaže da „uzbuna“ inicira pljuvanje na sveštenike! Opet zamenjuje teze, lažući! Jer, niko, nikad i nigde nije „pljunuo“ na sveštenika. Jer, sveštenike ne treba mešati sa samovoljnim odmetnicima u mantijama koji su rečju i delom zaista popljuvali svoju zakletvu, svetootačko Predanje, propise SPC i odluke Sabora o bogoslužbenom poretku. Pop Milić je sam pljunuo na svoje dostojanstvo, pa bi sad svoju sramotu da prevali na drugog.
Ni jedna od napadnutih redakcija, niti iko od vernika nije sveštena lica smatrao izdajnicima. Izdajnici su postali svojom voljom samo pojedinci koji su se srozali u bezakonje. Pop Milić s pravom sebi pripisuje taj osećaj.
Kada pop Milić „razne borbe za veru“ (čitaj: vaše redakcije i verni narod) poredi sa onim „opijumom za narod“ – podseća na onoga što viče: Drž’te lopova! Tako bi on da ućutka one koji ne bi bili radi da sa njim (i njegovim saučesnicima u rušenju crkvenog poretka) pođu u zagrljaj otpadnicima od svetootačkog Predanja i crkvorušiteljima.
Pop Milić od silne pameti ne zna da su partizani razbili red, poredak, tradiciju… i tako napravili reformu, tj. haos. Reformu Liturgije i haos u SPC ne prave „borbe za veru“ i verni narod već pop Milić i njegovi istomišljenici i idoli. Oni su, dakle, obukli partizansku bluzu i poveli kozaračko kolo. Oni su uneli nesreću u crkve naše i u duše naše.
Čudom nekim pop Milić zna naizust čl. 6. Brozovog Ustava FNRJ iz 1946. g. Kamo lepe sreće njegove da zna (ali ne zna nesrećnik!) da postoji i Ustav SPC. Kamo lepe sreće da zna da u tom Ustavu postoje članovi 57, 64, 118. t 27… Eh, da zna! Narastao bi strah Božji u njemu! A to bi bio dobar znak: to bi ga iz bezumlja privelo mudrosti. Na spasenje njegovo i na radost svih nas.
Aktivnosti sajtova koji brane svetootačko Predanje pop Milić poredi sa parolama ukusa Kominterne, pa to „dokazuje“ otrgnutim citatima iz apostolskih kanona. Njegova argumentacija izgleda, otprilike, ovako: Narode, ja pop Milić, tvrdim da u Svetom pismu piše: Nema Boga! I sad bi on od „sirotinje raje“ očekivao aplauz. Ali vremena su se promenila pa „sirotinja raja“ zna više od onoga što bi mu „mudri“ Milić doturio. Te tako zna da tamo piše: „Reče bezumnik u srcu svom: nema Boga“ (Ps. 14,1).
O, kako je strašno sebe degradirao jedan jerej! Njemu bismo s’ ljubavlju preporučili da pročita knjigu jednog laika koju je priredilo „Zakonopravilo“: „Ne pomiči stare međe“, gde bi on na strani 39 – 44 mogao da iz fusnota dobije informaciju šta bi još jedan jerej trebalo da zna o sebi i svojim obavezama. I to bi njemu moglo poslužiti na spasenje, a nama na radovanje.
Vrhunac licemerja pop Milića predstavlja njegovo citiranje 39. i 31. apostolskog kanona, pred činjenicom da je na ruke dobio akt Episkopa žičkog E. br 741 od 20. juna 2008. kojim njegov Episkop dostavlja odluku SA Sabora SPC br. 762/zap. 529 od 29./16. maja 2008. o bogosluženju i zatim njemu, pop Miliću, njegov Episkop kaže: „U isto vreme podsećamo vas da ovu odluku treba striktno primenjivati i nje se držati“. To Episkop reče pop Miliću! A on bandoglavo nastavi bezakonje svoje.
Da je pop Milić pobožan i da se razume u ono što radi, on bi znao da u Svetom pismu stoji: „Teško vama licemeri…“ To saznanje bi u njemu raspalilo strah Božji i on bi ponovo imao šansu da iz bezumlja prebegne ka početku mudrosti.
Licemerje nad licemerjem pop Milića je njegovo buncanje o Golom otoku, o Gulagu. I tobožnjem nasilju od strane njegovih neistomišljenika: redakcije sajtova koje blati i vernika koje mrzi. To kaže on, bez straha od Boga i bez stida od ljudi, pred činjenicom da je njegov koautor napred pomenute knjige, Dmitar Luković u bogoslužbenim odeždama udarao klečeći verni narod koji je sa kolena vapio da se poštuju odluke Sabora. I to mu, krvniku, nije bilo dosta, nego je od organa državne represije tražio da vernici budu procesuirani. Da su nekim slučajem na svetovnoj vlasti popovi Milić i Dmitar, sasvim je izvesno, oni bi izvršili reformu Golog otoka i transformisali ga u inkviziciju.
Pop Milić bunca o tajnom potpisivanju sporazuma o pristupanju silama osovine. A mi smo očekivali od jednog popa da će nam nešto reći o sporazumu u Raveni koji su potpisali njegovi idoli, koji su opet, od svog idola primili zlatno znamenje.
Neka ne tuguje pop Milić što srpski narod neće primiti papu u zagrljaj – ako se papa ne pokaje.
A što se određivanja datuma „zapucavanja“ Srbina na Srbina tiče: on je već određen i upisan u istoriju SPC i srpskog naroda. Samo što ovaj put hitac nije ispalio Žikica na žandara u Beloj Crkvi, nego pop Milić na popa Vidoja u užičkoj crkvi najurivši ga u bestragiju (selo: Mokra Gora), u infarkt, uništivši mu porodicu. Možda Žikica (čitaj: pop Milić) ne zna da je njegov maršal papa, a vojskovođe ofanziva koje on pominje papini poslušnici. Taj pop Milićev pucanj je bio pucanj Srbina na Srbina. Srpskog popa na srpskog popa. Od njega je krenulo ostrašćeno odstreljivanje: o. Miroljub, o. Nebojša, o. Dragan, o. Tomislav, o. Goran, arhimandrit Venjamin, arhimandrit Georgije, adrhimandrit Sava studenički, arhimandrit Sava račanski, monahinje Tekla i Tekla, Fevronija, pa onda veroučitelji, dobrotvori… A onda je pop Milićev koautor zasukao svešteničke odore i počeo da bije narod usred crkve Božje!
Jedno su prevideli huškači i kreatori haosa i bezakonja: zna ovaj narod da je prokletstvo ići za bezakonikom. I neće za njima!
I drugo su prevideli huškači i kreatori haosa i bezumlja: ko se sa narodom sudio, parnicu je sagubio – kako im poodavno reče u jednom svom pismu grešni Miloje.
Na kraju ove tužne i ružne priče: zračak nade! Pop Milić zna Simvol vere. Pomolimo se da u njega i poveruje. Na spasenije njegovo i na radovanje naše.
I najzad evo odgovora na pitanje pop Milića: a šta ako se mi za koje su prorokovali… nikad ne pokatoličimo?
Odgovor glasi: ne bojte se! Nećete se pokatoličiti!!! Neće to dati Bog! A neće vam to dozvoliti ni verni narod! Kad utihne vaša sila, vaša osionost i vaše bezakonje, kad se vratite Ustavu SPC i počnete revnovati odluke Sabora (naučićete vi Ustav SPC, a ne samo Brozov) – znaćete vi ponovo kako se Bogu služba služi. I ne samo to: pop Milić će sa svojim koautorom Dmitrom Lukovićem na belim konjima (baš kao u vreme ono Krcun i Peko) ući u Užice i Požegu i s ponosom reći:
Nas dvojica smo prvoborci za očuvanje svetootačkog predanja! Evo vam crno na belo: mi smo još krajem prošlog veka (čitaj: 1998. godine) priredili knjižicu i rekli svima kako se služi sveta liturđija. Ako bi tada bila ponovo naivna „sirotinja raja“ opet bi previdela da je proklet onaj koji se uzda u čoveka… Ali, Bogu hvala svi su izgledi da su samovolja pop Milića i pop Dmitra i njima podobnih crkvorušitelja otvorili oči „sirotinji raji“ pa ona sada raspoznaje vukove u jagnjećoj koži. Ne zna pop Milić da je uslišena molitva svetog vladike Nikolaja da se Srbi obože, te sada on ne može da vršlja, ko u Brozovo vreme, kad je bio neprikosnoven autoritet pred nekoliko pobožnih bakica koje su dolazile u crkvu. Obožio se narod srpski, pope Miliću Dragoviću! A tvoj mentalni sklop je ostao isti kao u vreme ono. I tu nastaje problem. Moraš menjati sebe, kad se narod već ne da promeniti.
A što se bolesnih želja pop Milića i pop Dmitra tiče tu ih moramo razočarati. Nisu njih dvojica dostojni da neko o njih uprlja ni nokat, a kamoli ruku ili dušu svoju, ne daj Bože! Taj film neće gledati. Neće postradati kao mučenici. A izgleda ne mogu ni kao Juda. Ako ih njihova duhovna deca podsete da su pogazila zakon, neka se ne ljute! Neka se pokaju! A mi smo kao deca Božja dužni da im prinesemo ubrus i da ih pospemo vodom živom da bi sprali prljavštinu svoju. Jer svak može da padne. Nisu pop Milić i pop Dmitar jedini. Pomognimo im da ustanu! Tako im Bog pomogao!!!

Na prenos moštiju Sv. Jovana
Zlatousta, 2009. godine


Одговор браће Војловчана попу Милићу Драговићу
и осталим мисирским бабама

Отпиши му како знаш, владико,
и чувај му образ ка' он теби -
Његош

Од братије с војловачког скупа​
поп Милићу отпоздрав на писмо.​
Поп Милићу, од славног Ужица,​
учениче Мидић Игњатија,​
када си се на „Вијенац“ позвао,​
тада си нас за срце ујео.​
Зар не знадеш, не знали те јади,​
да је Његош „Вијенац“ написао​
да покаже шта Србину бива​
кад за јоту од вјере одступи?​
Црногорски Данило владика​
Потурице стаде да сјетује,​
да се вјери прађедовској врате,​
ал' се они ругати почеше,​
па Србима овако збораху:​
„Крст је ријеч једна сухопарна.​
Милош баца у несвијест људе,​
ал' у пјанство неко прећерано!“​
И Мустај их кадија наружи,​
и нахвали бијелога Стамбола,​
подсјети их да су шака јада​
што без наде умире и страда.​
Указа им на свемоћ ислама,​
и на корист својега Курана.​
Преговори тако пропадоше,​
и у крв им вјере запливаше.​
Потурице вјеру издадоше​
за вечеру душу продадоше.​
Ко издаје вјеру међу нама​
тај се хвали, без имало срама.​
Литургију како препорађа,​
туђинским нас идејама гађа.​
Ватиканском науком нас трује,​
и саборске све одлуке пљује.​
Што помињеш ту бабу из „Вијенца“​
Црногорце што је завађала,​
па поменом њеним људе вређаш,​
честитога владику банатског​
и на скупу на избор јунаке-​
Николаја, црноречког оца,​
Симеона, старца рукумијског,​
Петровића, доктор Миодрага,​
и јунака Которанин Жељка,​
и Протића доктор Љубомира​
и остале на избор јунаке-​
поп Милићу, Богу омилио​
и Господ ти разум просветлио-​
како си се на то усудио​
да увредиш Србе православне,​
који своју чисту веру бране​
и одлуке српскијех владика?​
Седам пута Сабор је зборио​
како има Богу да се служи:​
од онога шесет осмог љета​
у страшноме дваестоме вјеку​
до године две хиљаде осме:​
Седам пута Сабор је зборио​
да би Богу нашем угодио,​
и Светоме Сави омилио,​
Василију, свецу са Острога​
Николају Жичком и Свесрпском​
који Свету Службу сви појаху​
по Типику и по Служебнику,​
не по својој вољи и памети,​
по „правилу од баба Смиљане“​
по ком' служе Милић и дружина,​
а на челу с Мидић Игњатијем,​
и са Тасом, бабом од Мисира,​
која смутњу свуд по Цркви сеје​
па завађа и мило и драго,​
са народом свађајућ' владике,​
и попове, а и калуђере.​
Кад већ неку бабу ти помињеш,​
та је баба твој премудри Таса,​
ком се давно испразнила Ћаса,​
па сад свуда иде и лупета​
срамоти се у обадва света.​
Има јоште баба међу вама,​
све те бабе пазнате су нама:​
једна баба из Новога Сада,​
што за папом уздише и страда,​
папа ћосав, њему дуга брада,​
унији се бабетина нада.​
Друга баба са Цетиња риче,​
на владику Артемија виче,​
титуле је себи присвојио​
да би туђег трона освојио.​
Трећу бабу полиција чува​
од народа, да га не одува,​
плашљива је та мисирска баба,​
што нам углед Свете Жиче хаба.​
А четврта баба – тровачница​
душа младих српских богослова,​
учењем их змијским баба трује,​
на бесмртност душе она пљује.​
Такве бабе Србе завађају​
и на зло их свако навађају,​
од паписта њима паре стижу,​
с Ватиканом све се више лижу,​
због њих многа српска душа плаче,​
праведнике прогоне све јаче,​
ко год служи како Сабор тражи,​
подвргнут је насиљу и лажи.​
Зато народ до Баната пође,​
да Сабору једну књигу шиље.​
Мисле бабе да је народ шала,​
ал' народу Господ Христос глава.​
С благословом храброг Никанора:​
„Сабор“, вели, „слушати се мора,​
Литургија како да се служи​
што нам углед Свети Сава пружи“.​
Стиже народ баш са свију страна,​
без пушака и без јатагана,​
са молитвом Богу и свецима:​
знајте, бабе, колико нас има!​
Хиљаду и петсто Срба беше​
што не желе да душу огреше,​
сви су дошли од слободне воље,​
да би Српској Цркви било боље.​
Нико Србе није наћерао,​
него их је све Господ позвао​
на Истину и на Љубав праву,​
Службу бране, бране крсну славу.​
Из стонога стижу Београда,​
из Баната, Срема, Новог Сада,​
па из Чачка, па из Милановца,​
о свом трошку, без папскога новца,​
па из Босне, српске и поносне,​
из Ужица, Крагујевца, Ниша –​
паде народ цркви као киша.​
Како паде, он се Богу моли,​
да нам Српство ђаволу одоли​
том сејачу лажи и неслоге,​
у лажи су, зна се, кратке ноге,​
али ових хиљаду и петсто​
многима су сачували место,​
свако од њих још стотину има-​
исто мисле сви с Војловчанима.​
Ој Милићу, Таси Драговићу,​
Игњатију стара удворицо,​
не клевећи народа Божјега,​
не ругај се, тако теби свега!​
Тешка рука Немањића Саве,​
тешка рука, а жезал још тежи,​
кога клепне, тај у рупу бежи.​
Бегаће и баба са Требиња,​
што лекције чита увек свима,​
бегаће и аустралска баба –​
ал' бегање свима биће џаба,​
ако нема правог покајања,​
Свети Сава наставља да гања​
кршитеље црквеног поретка,​
тако биће с њима до пошљетка.​
Војловчани тебе поздрављају,​
вином слоге теби наздрављају,​
Службу свету кад си нагрдио,​
иконостас из цркве склонио,​
Западу се папском поклонио:​
да се кајеш, служиш напослено,​
иначе ти Ватикана ено-​
с њима шуруј, њима памет продај,​
па се обриј и за папом ходај.​
„Папа“, „баба“ – све то слично звучи,​
ко реформом Српску Цркву мучи.​
Шта се оно чује из даљине,​
да ли знадеш, Игњатијев сине?​
То певају Срби Богу своме,​
на сабрању банатском светоме,​
пропевала сиротиња раја​
све у славу Светог Николаја,​
што робија баш у Војловици​
с патријархом – оба мученици:​
Гаврило је тамо робовао,​
од Хитлера много пострадао,​
Николај је тамо сузе лио,​
да би Србин данас Србом био.​
Пева народ у Тројици Богу,​
и моли се за ту свету слогу,​
слуша народ шта му Сабор каже,​
а не Тасу који стално лаже,​
нити Тасу, ни све друге бабе​
којима су слатке речи слабе-​
не могу ни себе да убеде​
када кажу да ће да победе.​
Победиће Христос Свеистина​
и ко слуша Божијега Сина.​
На ту страну, поп Милићу, приђи,​
многа чуда од Господа виђи,​
а не лажи ни себе, ни друге,​
већ од лажи бежи к'о од куге.​
Тако теби Војловчани веле,​
свако добро од Господа желе.​


Ima toga - još MNOGO, ima i naravoučenija koja ću - čim stignem - na forumu i postavljati - ali glavno je - baš ono što piše u mom potpisu, a to - ko je taj ko ne zna da ''НЕ МОГУ СЕ СЛУЖИТИ ДВА ГОСПОДАРА'' dok će stotinu promijeniti vjera da učine što im srce želi.

LINKOVI:

СЕКТАШ НОВОТАРАЦ У БОРБИ ПРОТИВ СА САБОРА СПЦ
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - Одговор "Борбе за веру" о. Милићу Драговићу

НЕ МОГУ СЕ СЛУЖИТИ ДВА ГОСПОДАРА
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - Грешни Милоје: Одговор свештенику Милићу Драговићу

ОРКЕСТРИРАНА ХАЈКА НА ПРАВОВЕРНЕ - КЛЕВЕТЕ И ЛАЖИ О. МИЛИЋА ДРАГОВИЋАBORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - Оркестрирана хајка на правоверне

Оцу Милићу Драговићу с љубаВљу
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - Грешни Милоје: Оцу Милићу Драговићу с љубављу

КО ТО НЕ ДА МИРА О. МИЛИЋУ ДРАГОВИЋУ?
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - Ко то не да мира о. Милићу Драговићу?

Ведра чела и образа чиста, познаје се ко је комуниста
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - "Борба за веру": Одговор о. Милићу Драговићу

О ЛИЦЕМЕРЈУ ПОПА МИЛИЋА ДРАГОВИЋА
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - Стотину ће промијенити вјера да учине што им срце жели

ЖВРЉОТИНЕ НАШИХ ДАНА
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - Поп Милићу отпоздрав на писмо

ОДГОВОР СВЕШТЕНИКУ МИЛИЋУ ДРАГОВИЋУ
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - "Борба за веру": Одговор о. Милићу Драговићу

БЕЗАКОНОВАЊЕ ПОПА
МИЛИЋА ДРАГОВИЋА
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - Безаконовање попа Милића Драговића

Novi “seminarski rad” oca Milića Dragovića
http://www.novinar.de/2009/02/20/novi-seminarski-rad-oca-milica-dragovica.html


Ima toga - na žalost - još podosta... jer:
 
Član
Učlanjen(a)
14.10.2009
Poruka
434
Svaka cast onome ko napisa pesmu. Inace dotici skoro jednom na jednoj sahrani okrece tabut za 180 stepeni i kad je narod zagalamio i poceo da se buni on je samo odgovorio:"Od sada cete se ovako sahranjivati". Bruka i sramota.
 
Učlanjen(a)
25.05.2010
Poruka
74
*

To prevazilazi sramotu :???: wacko2 wacko2 wacko2

Nije mi dobro.

Dela, ćero - kaži 'de taj sa'ranjuje da mu ja po mati Ilarije receptu - objasnim - kako to još na dalje može da izađe jer batina uvek ima dva kraja.

A - da vidimo šta se - po pitanju monaha iz Crne Reke u rasejanju čini - i kako radi ekumenistička propaganda naspram slobodnog čačanskog medija:

*

U jeku ove hajke ekumenista u sklopu SPC-a protiv struje koja se protivi evrounijaćenju i papoidolopoklonstvu - trpi ne samo umirovljeni episkop Artemije - to jest njegov obraz - već verno mu kao duhovnom ocu - monaštvo manastira Crna Reka - u rasejanju.

Šta više - svako ko bi se našao pri ruci monasima koji odbijaju da tihuju tokom papskog prevrata u SPC-u - to jest - ko bi im ubogim pomogao - našao bi se na meti kleveta silnih ekumenista u SPC-u - zajedno sa sinodnom trojicom.

Poslušajmo intervju koji je uradila TV ČA sa monahom Nikolajem i sa gostoprimivim i bogougodnim grešnim Milojem:

[YouTube]p45EiQuGQ5U[/YouTube]

[YouTube]ybnBhJawLxo[/YouTube]

[YouTube]wxc93TlJDsA[/YouTube]​

*

 
Natrag
Top