Pa zar zaista ima onih koji veruju da mogu svima i svime više da manipulišu - a da to pritom čine tako providno? (retoričko)
Imamo ljude koji se tek pojave na forumu koji se bavi Downloadom - prvenstveno - i to muzike, filmova, serija, knjiga, igrica, ...
Pa zar zaista neko misli da nije ''providno'' isuviše da neko napravi nalog i - direkt - na religiju.
Znam koji su moji motivi: Napad i ugroženost Svetog Pravoslavlja od neprijatelja spolja i iznutra.
Ali - kada neko vrši napad - a imamo pomoć prijatelja u vidu black hackera - dal' mislite da možete proći neopaženo?
Kazniće vas - ima Ko, ne osuđujem nikog od vas jer - kao što ovde na forumu brat u Hristu lepo primeti - nisu oni krivi što su đavoimani.
A lično - ne verujem da ikom može da znači ali eto - od mene većeg grešnika nema - tek - život posvećujem nadgradnji ka boljem - i što više saznajem - gori sam čovek - utoliko što mnogo znam a premalo činim, dato mi je premnogo a dajem - premalo.
Nego - Otac Milić Dragović - tzv. Novotarac.
Христољубива и правоверна браћо и сестре, поштовани посетиоци сајта „Борба за веру“,
Сведоци смо да се у последње време спроводи оркестрирана хајка против свих оних у Српској Православној Цркви, који се залажу за чистоту наше свете Вере и поштовање одлука највишег законодавног тела у нашој светој Цркви – Светог архијерејског сабора. Непослушни Сабору епископи својом самовољом и бахатошћу пројављују своје расколничке намере, што за последицу има велики немир и смутњу у верном народу, али и чврсту одлучност верног народа да своју веру, и јединство своје Цркве, бескомпромисно брани.
Напади на правоверне у последње време врше се коришћењем најпрљавијих могућих средстава. Неодољиво се стиче утисак да би њихови иницијатори, организатори и спроводиоци, којима је циљ унијаћење нашег правоверног народа, направили пакт и са нечастивим само да богоугодну борбу за веру, коју верни народ спроводи уз Божију помоћ, некако сломили (што се, слава и хвала Богу Свемогућем, никада неће догодити!).
Један од таквих - прљавих и подмуклих напада, извршен је преко дневног листа „Блиц“ на Његово Преосвештенство епископа банатског Г.Г. Никанора. Против православног и честитог епископа Никанора изнете су најпрљавије могуће лажи и клевете. После тог напада учинили смо (мада тешка срца) малу корекцију уређивачке концепције нашег сајта, што су наши посетиоци већ сигурно приметили, а која ће постати уочљивија у наредном периоду!
У размаку од свега 5 дана, наш сајт је нападнут лажима и клеветама два пута. Први напад био је у „Православљу“ од 1.2. 2009. год., и учињен је од стране бившег еп. Атанасија, а други 5. 2. 2009. на сајту о Милића Драговића, од стране самог о. Милића. Текст о. Милића Драговића нашем сајту је анонимно послат 6. 2. 2009.године. Из текста се могло само назрети, али не и поуздано знати, ко је његов аутор. Текст је у међувремену постављен на сајту „Видовдан.орг“, који се позива на следећи извор:
На наш сајт је у претходна два дана пристигло неколико реакција посетилаца на поменути текст о. Милића Драговића, у коме је он изнео многе лажи и клевете на рачун правоверних у нашој светој Цркви, међу које је и нас најјнедостојније уврстио, чиме нам је учинио велику част. На томе му из свег срца захваљујемо.
Циљ нам је да у српској Цркви владају мир и љубав. Сматрамо да је за васпостављање нарушеног мира најбољи начин ширење истине о ономе што се у Цркви догађа, те ћемо зато објавити текст о. Милића Драговића, али и реакције посетилаца "Борбе за веру" на тај текст. И сами ћемо се, ако Бог да, осврнути на поменути напис.
Подела Римског царства на источне и западне области, још у периоду раног хришћанства, поред практичне димензије управљања широким ободом Медитерана, била je и констатација цивилизацијских разлика, које су тек приметне у ранохришћанским списима, а свој одјек налазе већ у теолошким концепцијама блаженог Августина и постају очигледне од IX века, када се у западно хришћанство уливају разни религиозни аспекти германских народа. Сукоб Фотија, патријарха цариградског, и Николе, папе римског, око јуриздукције над Бугарском, који је прерастао у широки богословски сукоб најавио је суботу – 16. јул 1054. године, када је папски изасланик, кардинал Хумбертус де Силва Кандида, спустио писмо – анатему на претол Свете Софије, рано ујутру, пре почетка богослужења, после чега је римско изасланство испловило из луке у Константинопољу, а истоветан одговор Новог Рима је објављен већ у среду. Већина савремених археолога, историчара и истраживача се слаже да су догађаји који су се одиграли тих дана били последица политичког сукоба цара Константина IX Мономаха, који је био неприкосновени ауторитет у односу на неприметног Михаила Керуларија, патријарха цариградског, и римског папе Лава. Суштину сукоба бисмо могли дефинисати као рат две неправославне концепције односа Цркве и државе. Цар је заступао став, према којем је цар врховни поглавар Цркве и државе – социјално – политички облик познат под називом цезаропапизам. Папа је заступао одређену идеју папоцезаризма, где би папа био врховни поглавар Цркве и државе. То је био рат две идеологије, од којих ниједна није нашла окриље у Предању једне, свете, саборне и апостолске Цркве, будући да је идеологија, по себи, потпуно супротна Предању, које не учи о идејама, већ о вери отачкој, апостолској, јеванђелској, а вера и идеја су два потпуно различита стања. Дело Мономаха и Керуларија није препознато као предањско у православној Цркви, због чега ни цар ни патријарх никада нису прослављени као светитељи у богослужењу Цркве на Истоку. Богословски разлози су били само маска за остваривање ''виших циљева'', о којима се у историји увек могло слушати. Није ту било богословске дубине св.Фотија, патријарха, који је упозоравао на егзистенцијалне последице одређених теолошких струјања на Западу.
У осионом писму кардинала Кандиде стојала је клаузула према којој папа не анатемише цариградске хришћане, који су према његовом мишљењу верни Предању, већ цара и патријарха. Мада ове речи носе дозу лицемерја, имајући у виду друштвено уређење тог времена, за нас је битније оно што секундарно можемо сазнати из њих – горди кардинал Кандида је веровао да ће ускоро доћи до помирења и васпостављања јединства. У ово је веровао и Свети Сава, први архиепископ Цркве у свим српским и приморским земљама, када није поставио епископа захумске епархије у неком већем граду те области, где су боравили римски бискупи, него у Стону, где је било упражњено место, поштујући тако апостолске каноне, према којима у једној области не може бити више од једног епископа (Апостолски канони, 35) . У то су веровали и Савини деда и баба, када су свог сина, а Савиног оца, Стефана крстили по ''латинском обреду'', док су боравили у Зети, а потом га миропомазали по ''источном обреду'' у Петровој Цркви код Раса. У превазилажење ванредног стања расцепљености Цркве на Истоку и Западу, веровали су и богољубиви господари средњевековне Србије, када су се женили принцезама са запада (напр. Урош и Драгутин), или су пак удавали своје кћерке за западне великаше римокатоличке вере. Велико је питање да ли је ико од ових владара икада поставио питање које би требало да реши проблем – да ли је грех удати своју кћер у римокатоличку веру, зарад политичке сигурности земље. Но, да је раскол могуће превазићи веровао је и свети Марко Ефески, велики противник унијаћења, када је своје обраћање на сабору започео речима молбе римском епикопу и папи, да свети отац прими своју децу са Истока, у своје наручје . Но, наша расправа неће водити у правцу расправљања о схватању раскола кроз историју Цркве, већ ћемо се осврнути на хајку која се води против једне, свете, саборне и апостолске Цркве у Србији, на узбуну под називом ''спрема нам се покатоличење''. Због тога смо и направили увод, који нас је укратко упознао са почетком Великог раскола, и са предложеним једним делићем чињеница, са којима се можемо боље упознати у документима из свих периода и делима истраживача историје Цркве.
Полазимо од чињенице да је сваки човек словесно (= логосно) биће. Словесност човека је библијско, апостолско и отачко полазиште у схватању творевине, будући да је Логос постао човек, и тако остварио смисао човекове логосности, тј. словесности. О овоме сведочи и преподобни Јустин Ћелијски: ''Бог Логос је не само центар свих бића и твари него је и стваралачка и животворна и кохезивна и синтетичка и промислитељска сила у свима бићима и у свима тварима. Све зрачи Логосом јер је све логосно и логично. Све има свој божански смисао, божански циљ, божанску вредност, све – сем греха, сем зла. Јер у овом свету само је грех безлогосан, безлогичан, бесмислен. Црна сила која обесмишљује свет, обезлогосује бића и твари јесте грех'' . Управо ове богонадахнуте речи су биле призма кроз коју смо осмотрили текстове који пропагирају опасност од покатоличења, и залажу се за ''одбрану Православља''. У наставку текста ћемо покушати да сагледамо колико логосности има у поменутој узбуни, јер ако има нешто што није логосно и логично, нешто што обесмишљава, онда је то лажна узбуна, попут оне комунистичке Брозове узбуне која је годинама харала у главама људи на простору ФНРЈ и СФРЈ, а према којој је Југославија окружена БРИГАМА, и према којој је педесет година народ припреман кроз разне предвојничке обуке, студентску војску, државну војску, цивилну заштиту... за одбрану од невидљивог државног непријатеља (петоколонаша) и страног непријатеља, страних плаћеника, који су задужени да подривају југословенско друштво, а што је резултирало грђанским ратом деведесетих година, у коме су сви били непријатељи, и сви на правој страни. Изгледа да је сада у питању нова узбуна, очигледно у Брозовом стилу, само што је овог пута злоупотребљено Православље, и од Цркве претворено у идеологију, која позива на линч, некада ''петоколонаша'', а сада ''папиних агената'', при чему се и стара и нова узбуна слажу да треба пљунути на свештенике, било да су епископи или презвитери или ђакони. Занимљиво је да обе узбуне имају исту логичку структуру: оба пута са појављује нешто што треба бранити; у оба случаја је то нешто угрожено због деловања државних и страних непријатеља; оба пута се појављују домаћи издајници; у оба случаја су свештена лица главни елемент међу домаћим издајницима... Ако боље погледамо има и једна важна разлика – некада су говорили да су против Цркве, а сад пљују на Цркву, у име Христа и Цркве. Ово је прво обесмишљавање, прво обезлогошење ове хајке – ''пљувати на Цркву у име Цркве''.
Разне ''борбе за веру'' су логичан наставак нелогичне и бесмислене поставке, која је веома слична Марксовој концепцији да је религија опијум за масе, будући да је један од главних адута ''борбе за веру'' да су многи заведени. Ако је Црква та која заводи масе, онда је то чувени Марксов опијум. Ако пишемо текстове у којима је главна (хипо)теза да су у Цркви заведене масе, било свештеника, било епископа, било народа, онда треба да имамо на уму да потврђујемо оцену религиозности од стране Карла Маркса. Несумњиво, творци текстова који у себи носе став о ''завођењу'' вишег или нижег клира, морају бити марксисти у души, а можда и нису свесни тога!
После Другог светског рата који је кроз Југославију прошао, пре свега, као грађански рат, комунистичка власт је морала наћи начин да рат помоћу кога се дочепала власти учини још једним у низу ослободилачких, па је произвела легенду о НОБ – у. Сада смо у прилици да присуствујемо стварању легенде о новој народноослободичакој борби за веру. У оба филма видимо исте улоге, и исте ликове, с тим што је жртва над којом ће се експеримент извести Православна Црква у Србији, а не предратна монархија. У главним улогама су партизани (у новом аранжману – борци за веру, међу којима се и истичу кандидати да заузму место Мирка и Славка, Прлета, Тихија, и другова), који се свим силама боре против надмоћног двоструког непријатеља: а) окупатора (чију улогу сада тумачи Ватикан, у тројном пакту са ЕУ и САД); и б) незаобилазних домаћих издајника (чији лик тумаче разне групе ''литургијских реформатора и новатора'', који на сваки начин, у сарадњи са окупатором, покушавају да угуше народни устанак под вођством партизана. Нарочито је запажена улога штампарске делатности, која је према старијем сценарију именована ''Борба'', но прилагођавање контексту је било неизбежно па је назив преправљен у ''Борба за веру'' (са разним варијацијама: ''Новинар.де'', ''Ихтус'', ''Газиместан'', ''Браничевски ревнитељ''...). Устанички поздрав: ''Смрт фашизму, слобода народу'' је постао застарео, па је преправљен, и прилагођен новом експерименту: ''Православље или смрт!''. Наравно, сценариста је исти као и у ранијој верзији...
Чујемо поклич ''Црква је народна'', и то је у сагласности са чланом 6, Устава ФНРЈ, од 1946. год: ''У Федеративној Народној Републици Југославији сва власт произлази из народа и припада народу. Народ остварује своју власт преко слободно изабраних представничких органа државне власти, народних одбора, који су, од месних народних одбора до скупштина народних република и Народне Скупштине ФНРЈ настали и развили се у народно ослободилачкој борби против фашизма и реакције и који су основна тековина те борбе''. Имајући у виду овај аргумент, можемо закључити, да су сви текстови који заступају борбу за власт народа у Цркви дубоко укорењени у традицији Коминтерне, те, с тога, потпуно ''аргументовано'' ступају у борбу за очување православне Традиције. Искуству Коминтерне потпуно је страна вера која је изражена у 41. апостолском канону: ''Заповедамо да епископ има власт над Црквеним стварима...'', или 38. апостолском канону: ''Епископ нека се стара о свим Црквеним стварима, и нека њима (побожно) управља, јер Бог (а не народ и народни одбори као у ФНРЈ) све надзирава...'', или 39. апостолском канону: ''Презвитери и ђакони без знања епископа нека ништа не предузимају, јер је он тај коме је поверен народ Господњи, и који ће дати одговор за њихове душе'', или 31. апостолском канону: ''Ако неки презвитер, презревши свог епископа, сабере посебни збор..., нека се свргне као властољубив, јер је насилник; исто тако и остали клирици, колико их уз њега пристане; а лаици нека буду одлучени''. Очигледно је да ови текстови, свесно или несвесно, представљају широки допринос ширењу марксистичке философије двадесет и првог века, са циљном групом међу православним верницима. Кључно питање, које стоји у позадини свих текстова економско – пропагандног програма о издаји српске Цркве гласи: ''Зашто нисте опијум за народ, кад је Црква то по дефиницији?''. Какав је то опијум који не делује нападно, који не ствара зависност, који даје слободу човеку, који није насилан, који не ствара човеку привиђења, који не пружа човеку могућност да побегне из реалности? Иако је према здравоумној мудрости ово питање по себи бесмислено, будући да је засновано на гордом психолошком стању богоотуђења, које је поново питање: ''Зашто ниси као ја? Зашто ниси онакав каква је у мојој глави створена слика о теби?'', према идеолошкој позицији марксизма ово питање има једноставан одговор – треба стрељати и послати на Голи Оток, или у Гулаг, све који поричу моја убеђења. Комунистичка свест се поново дигла као авет против Цркве, овог пута као рањена звер, која је мутирала преузимањем религијских форми које су биле популарне деведесетих година, као визија Милошевићевих комуниста који су се јавно представљали као православни атеисти,а које сада користи као оклоп, како би сакрила своју праву природу – марксистичку визију света.
Најзад, вреди ли говорити о тзв. уједињењу са римокатолицима, које се тобоже тајно припрема у СПЦ? Сасвим је јасно, да је у легенду о НОБ – у за веру морало ући и тајно потписивање споразума о приступању силама осовине, јер би поклич: ''Боље рат него пакт, боље гроб него роб!'' изгубио своје место у сценарију велике револуције, на коју Нови Завет ниједном речју не позива, а која према Карлу Марксу и Фридриху Енгелсу представља суштину историје. Ипак, морало је доћи до измене и самог поклича, који сада за садржину има бацање под папомобил уколико се папа појави у Београду, међутим, ''гроб'' као животни сан сваког народног хероја остаје и даље приоритет. Још једино остаје да се одреди тачан датум 27. марта и 7. јула, и да запуца Србин на Србина, и тако започне борбу против окупатора. Ту су и разне офанзиве, које засад делују на територијама Жичке, Шумадијске и Браничевске епархије. И све је ово смислио Друг Маршал, који у току НОБ – а за веру остаје анониман, док не буде сигуран да је револуција успела, који, ипак, није довољно интелигентан да би приметио разлику између тенденције за ''уједињење Цркве'', и апостолске вере у ''јединство Цркве'', али то је потпуно разумљиво с обзиром да је: ''ФНРЈ савезна народна држава републиканског облика и заједница равноправних народа, који су на основу права на самоопредељење, укључујући право на оцепљење, изразили своју вољу да живе заједно у федеративној држави'' (Устав ФНРЈ, од 1946, члан 1). Да подсетимо, веру у јединство Цркве исповедамо на Литургији речима: ''... (верујем) у једну, свету, саборну и апостолску Цркву'', што су речи из 325 – 381. год, за разлику од раскола који се догодио 1054. године. Ако се трудимо да једног дана дође до васпостављања јединства васељенске Цркве, не залажемо се за склапање пакта о приступању силама осовине, нити Пакта несврстаних, нити ступање у НАТО, нити ступање у ЕУ, нити стварање федералне држава, ни конфедерације. Ми смо правослани не зато што смо слични или различити са римокатолицима или протестантима, већ, зато што поштујемо и живимо Предање једне, свете, саборне и апостолске Цркве, без потребе да будемо исти као римокатолици, или да не буде исто као код римокатолика. Јер, православни су постојали и пре појаве римокатолика, и православни су живели онда када римокатолицизам није ни постојао, па смо према томе битни као православни људи, без обзира шта се дешава са римокатолицима или протестантима.
И на крају, остаје још једно питање: шта ако се ми за које су пророковали да ћемо се покатоличити никад не покатоличимо? Шта ако после свега што ће се збити ми никад не заменимо Православље за римокатолицизам, као што и нисмо примили нови календар? Шта ће бити са онима који сада пророкују покатоличење? Хоће ли се као старокалендарци акакијевци, који се боре против новог календара у СПЦ која припада православној мањини која и даље поштује јулијански календар, претворити у секту, која ће постојати док постоје и они који производе идеолошку потку, а затим нестати као и све секте и јереси у протеклих две хиљаде година?
За џелате који ће преузети улогу Крцуна, Пијаде, Пека Дапчевића... нећемо питати, већ ћемо им упутити речи светог Игњатија Богоносца, које изриче приликом вођења у мучилиште, где ће га растргнути звери: ''Пшеница сам Божија и мељем се зубима зверова, да се нађем чисти хлеб Христу... у мени је вода жива жуборећа, која ми изнутра говори: Хајде ка Оцу!'' (Римљ 4, 1; 7, 2).
СЕКТАШ НОВОТАРАЦ У БОРБИ ПРОТИВ
СА САБОРА СПЦ
СЕКТАШ НОВОТАРАЦ У БОРБИ ПРОТИВ
Светог Архијерејског САБОРА СПЦ
(Одговор уредништва „Борбе за веру“ свештенику Милићу Драговићу, на његов текст „Јеретичка проповед против Цркве у Србији“)
Проблем свештеника Милића Драговића је у томе што он себе и своје истомишљенике изједначава са Црквом. И ето, после одговора уредништва сајта „Борба за веру“ на његово писаније „А, шта ако се не покатоличимо?“, овај новотарац и смутљивац ужички опет се огласио, текстом „Јеретичка проповед притив Цркве у Србији“, који опет врви од нетачности, незнања и злонамерности, због чега је уредништво сајта „Борба за веру“ принуђено да реагује.
Пре свега, цитирање: свештеник Драговић наводи цитате из Еванђеља који не доказују ништа. Као да се било који православни хришћанин не слаже са апостолом Павлом, и његовим учењем, по коме сад знамо само делимично, а у Царству Божијем ћемо имати потпуно познање (1.Кор. 13,12). Као да било који православац не зна да свет није познао Христа, и да хришћане мрзе због Христа (Јн. 1,10; 17,14). Али, оно што раде Милић & comp. нема везе с тим, него с нечим другим – с кршењем САБОРНОСТИ као основног начела Цркве Божије. Он и његови пајташи мисле да Литургију треба служити другачије него до сада (тобож, да би се боље сагледала њена „есхатолошка димензија“; „есхатологија“ је њима омиљена израубована реч, која значи све – и ништа, и коју свако може да користи по својој вољи – како му се ћефне).
Тако су, у првој Цркви, поједини хришћани веровали да се и хришћани из обрезања морају држати старозаветних прописа о обрезању и кошерној исхрани. Због тога је на Сабору апостола у Јерусалиму дошло до жестоке расправе, која је завршена одлуком да се на бивше незнабошце ови прописи не односе. Одлука је почела форнулом „Изволе се Духу Светоме и нама“ (Д.Ап.15,28). Од тог тренутка, ниједан апостол није износио своје лично мишљење по том питању, него је СЛУШАО САБОР. Они који нису слушали
Сабор, постали су секташи – тзв. Јудеохришћани, евионити.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ је 2006., 2007. и 2008. донео одлуке како се има служити света Литургија. Ко год не слуша Сабор (а Милић & comp. га не слушају), греши исто онако како су грешили евионити.
Они који ревнују за веру не сматрају да „тренутно стање Цркве не испуњава критеријум православности, него да Милић Драговић & comp. војују против православне саборности. Али, Милић & comp. нису Црква. Ревнитељи не обраћају пажњу на „један део стварности“, како их Милић пањка, него на оно најважније – а то је ВЕРА. Јер, у чаши може да буде 99,9% сока и 0,1% отрова – и то више није чаша са соком, него са отровом. Ако неко каже да међу новотарцима има много тога доброг – нико то не оспорава. Нико од правих ревнитеља не тврди да међу њима нема искрених хришћана – по милосрђу, доброти, итд. Али, ОТРОВ НЕСАБОРНОСТИ све њихове подухвате доводи у сумњу, зато што се из несаборности рађају и сва друга зла. Православни ренитељи не суде Цркви на основу својих критеријума, као што тврде Милић & comp. (који, понављамо, сами по себи нису Црква) за
непоштовање одлука СА Сабора СПЦ.
А потпуна је истина:
1. Поједини епископи и свештеници уносе новотарије у СПЦ.
2. Сајт ревнитеља православне вере „Борба за веру“ не заснива свој идентитет на „екуменизму и литургији“, него је основан зато што су званични медији СПЦ у рукама „новотараца“ (попут патријаршијског таблоида „Православље“), па не допуштају озбиљним људима да се у њима огласе (др Миодрагу Петровићу су одбили да штампају одговоре на писање бившег епископа Атанасија Јевтића, а о „Законоправилу“ да и не говоримо). Сајт „Борба за веру“ нема везе са НВО које пљују Србе (осим ако Милић Драговић не мисли да су он & comp. једини Срби, и да је критика на њихов рачун „пљување“).
3. Зашто би неко са сајта „Борба за веру“ порицао светоотачке текстове које је владика Атанасије објавио у зборницима о Литургији? Ми љубимо златне речи Светих Отаца, и гнушамо се блатњавих речи бившег епископа Атанасија којима је вређао сабраћу архијереје Георгија, Јефрема, Никанора, Василија, проту Матеју Матејића, оца Венијамина, свештенство епархије сремске, „Законоправило“, Владимира Димитријевића, и све који не мисле као он. Да је говорио као Свети Оци које је преводио, а не уличарским речником недостојним кочијаша, а камоли православног епископа, и њега бисмо поштовали. Овако – МЕРА ЗА МЕРУ!
Епископ, свештеник и лаик сами по себи НИСУ ЦРКВА, и кад не слушају Цркву достојни су сваке критике.
Позивање проте Драговића на тобожње гласно читање Анафоре у доба Златоуста још је један доказ његовог незнања. Јер, ево шта о томе веле стручњаци (у књизи Владимира Димитријевића „Царско свештенство“, они су обилно цитирани, па зато и ми цитирамо ту књигу, стр. 50-66):
БЕЗАКОНОВАЊЕ ПОПА МИЛИЋА ДРАГОВИЋА
Помаже Бог, браћо!
Ја сам из Ужица. Припадам парохији свештеника Милића Драговића, који служи у цркви Св Марка. Био сам у недељу на дан спаљивања моштију Св. Саве на Литургији у цркви Св Марка. Верници су ушли у храм и пред почетак службе свештеник Милић је изашао и рекао: Данас је прва недеља после Марковдана и данас ћемо служити Литургију Св Марка (нисам сигуран сада шта је тачно рекао, али је помињао да је то нека Литургија коју је служио Св. Марко у Антиохији, ја мислим, немојте ми веровати за место али мислим да је тако), а ја сам чуо само за три Литургије (Св. Јована Златоустог, Св Василија Великог и Литургију Пређеосвећених дарова - исправите ме ако грешим).
Онда смо изашли испред цркве и служење је почело ту испред цркве, па смо онда ушли. Молитве су биле другачије, народ није знао како да пева. Двери су сво време биле отворене. Свештеник је онда рекао да свако ко ће да се причести, причестиће се као што се ми свештеници причешћујемо. И онда су верници прилазили, ђакон им је стављао Тело (нека ми Бог опрости ако је то уопште било Тело, а не обичан хлеб) у уста, па је свештеник из путира давао вино без кашичице него онако да се нагне.
Пред причест, два ђакона изнела су Крв и Тело на споредни излаз цркве и обишла око цркве са даровима и унела на главни улаз. И још да напоменем најчуднији начин мољења који сам икада видео: 15 минута смо се молили са испруженим рукама испред себе, длановима окренутим на горе (принесимо себе Господу).
После ове "Литургије" ја сам се осећао као најгора беда (хвала Богу да се нисам тако причестио, само сам присуствовао служби). Нисам се ни побунио ни отишао, само сам стајао тако тамо бедан и изгубљен. Можда моћан да прекинем то, али сам се бојао да је грех да правим неред у Божијој кући без обзира на све. Сада се кајем, требао сам рећи: Не може тако!, па шта буде. Не знам како сада да поступим, не знам шта да радим, ја свог духовника немам јер сам од скоро у животу верника. Молим вас за братски савет да ми помогнете и кажете коме да се обратим (ако треба ићи ћу и до владика, који су остали Божији). Хвала Господу у мом граду постоји и црква Св. Ђорђа, у којој се служе богоугодне Литургије, и у којима се осећа та пуноћа служења, присуство Светог Духа, па идем сада ту на служење. Али не да ми мира то што сам прећутао тај дан све, што сам се уплашио. Молим вас, браћо, да ме не схватите погрешно: није ми намера да нападам било кога као личност, нити да распирујем нереде у нашој Светој Цркви, али оно што сам тај дан доживео није било богоугодно и то сам осетио. Молио бих и за препоруку духовника код кога могу да одем да попричам.
Благословени били и свако добро од Господа!
O licemerju popa Milića Dragovića
Poštovana redakcijo , Čestitamo! Na dobrom ste putu. Najbolji dokaz da ste na putu svetih i bogonosnih otaca naših, leži u činjenici da vas napadaju oni koji životom svojim liče na žene sumljivog morala, +++
za koje vladika Rade kaza da će stotinu promijeniti vjera da učine što im srce želi. Takva je ćud i duhovnih prostitutki. A jedna od tih duhovnih prostitutki koja vas napada je pop Milić Dragović.
Zašto je pop Milić Dragović duhovna prostitutka i licemer neviđenih razmera?
U prilogu vam dostavljamo: „Odgovaranja na Liturgiji svegog Jovana Zlatoustog“, knjižicu - koju su priredili (neverovatno ali istinito!) pop Milić Dragović i pop Dmitar Luković da bi oni danas služili drugačije nego što su onda služili, drugačije nego što su nas učili, drugačije nego što im Sabor nalaže i svojom samovoljom uneli smutnju i haos u verni narod.
Pop Milić Dragović, imitirajući svog idola pokazuje „mudrost“, koja je i pred običnim smrtnicima (a kamoli pred Gospodom) ludost. Tako on pripisuje „lažnu uzbunu“ koja ga podseća na Brozovu opštenarodnu odbranu nekom drugom a ne onima koji zaista imitiraju Broza. Pop Milića pitamo: Ko je u pojedinim eparhijama SPC uveo telohranitelje i policiju? Mi znamo da naše pastire od Svetog Save do Svetog Nikolaja kad su služili rodu i Bogu, od vernog naroda, nikad nisu čuvali naoružani ljudi kao što su čuvali Broza. Međutim, pop Milića i njegove saučesnike u bezakonju jesu! Zašto nam potura svoje kukavičino (bolje: kukavičko) jaje?
Pop Milić kaže da „uzbuna“ inicira pljuvanje na sveštenike! Opet zamenjuje teze, lažući! Jer, niko, nikad i nigde nije „pljunuo“ na sveštenika. Jer, sveštenike ne treba mešati sa samovoljnim odmetnicima u mantijama koji su rečju i delom zaista popljuvali svoju zakletvu, svetootačko Predanje, propise SPC i odluke Sabora o bogoslužbenom poretku. Pop Milić je sam pljunuo na svoje dostojanstvo, pa bi sad svoju sramotu da prevali na drugog.
Ni jedna od napadnutih redakcija, niti iko od vernika nije sveštena lica smatrao izdajnicima. Izdajnici su postali svojom voljom samo pojedinci koji su se srozali u bezakonje. Pop Milić s pravom sebi pripisuje taj osećaj.
Kada pop Milić „razne borbe za veru“ (čitaj: vaše redakcije i verni narod) poredi sa onim „opijumom za narod“ – podseća na onoga što viče: Drž’te lopova! Tako bi on da ućutka one koji ne bi bili radi da sa njim (i njegovim saučesnicima u rušenju crkvenog poretka) pođu u zagrljaj otpadnicima od svetootačkog Predanja i crkvorušiteljima.
Pop Milić od silne pameti ne zna da su partizani razbili red, poredak, tradiciju… i tako napravili reformu, tj. haos. Reformu Liturgije i haos u SPC ne prave „borbe za veru“ i verni narod već pop Milić i njegovi istomišljenici i idoli. Oni su, dakle, obukli partizansku bluzu i poveli kozaračko kolo. Oni su uneli nesreću u crkve naše i u duše naše.
Čudom nekim pop Milić zna naizust čl. 6. Brozovog Ustava FNRJ iz 1946. g. Kamo lepe sreće njegove da zna (ali ne zna nesrećnik!) da postoji i Ustav SPC. Kamo lepe sreće da zna da u tom Ustavu postoje članovi 57, 64, 118. t 27… Eh, da zna! Narastao bi strah Božji u njemu! A to bi bio dobar znak: to bi ga iz bezumlja privelo mudrosti. Na spasenje njegovo i na radost svih nas.
Aktivnosti sajtova koji brane svetootačko Predanje pop Milić poredi sa parolama ukusa Kominterne, pa to „dokazuje“ otrgnutim citatima iz apostolskih kanona. Njegova argumentacija izgleda, otprilike, ovako: Narode, ja pop Milić, tvrdim da u Svetom pismu piše: Nema Boga! I sad bi on od „sirotinje raje“ očekivao aplauz. Ali vremena su se promenila pa „sirotinja raja“ zna više od onoga što bi mu „mudri“ Milić doturio. Te tako zna da tamo piše: „Reče bezumnik u srcu svom: nema Boga“ (Ps. 14,1).
O, kako je strašno sebe degradirao jedan jerej! Njemu bismo s’ ljubavlju preporučili da pročita knjigu jednog laika koju je priredilo „Zakonopravilo“: „Ne pomiči stare međe“, gde bi on na strani 39 – 44 mogao da iz fusnota dobije informaciju šta bi još jedan jerej trebalo da zna o sebi i svojim obavezama. I to bi njemu moglo poslužiti na spasenje, a nama na radovanje.
Vrhunac licemerja pop Milića predstavlja njegovo citiranje 39. i 31. apostolskog kanona, pred činjenicom da je na ruke dobio akt Episkopa žičkog E. br 741 od 20. juna 2008. kojim njegov Episkop dostavlja odluku SA Sabora SPC br. 762/zap. 529 od 29./16. maja 2008. o bogosluženju i zatim njemu, pop Miliću, njegov Episkop kaže: „U isto vreme podsećamo vas da ovu odluku treba striktno primenjivati i nje se držati“. To Episkop reče pop Miliću! A on bandoglavo nastavi bezakonje svoje.
Da je pop Milić pobožan i da se razume u ono što radi, on bi znao da u Svetom pismu stoji: „Teško vama licemeri…“ To saznanje bi u njemu raspalilo strah Božji i on bi ponovo imao šansu da iz bezumlja prebegne ka početku mudrosti.
Licemerje nad licemerjem pop Milića je njegovo buncanje o Golom otoku, o Gulagu. I tobožnjem nasilju od strane njegovih neistomišljenika: redakcije sajtova koje blati i vernika koje mrzi. To kaže on, bez straha od Boga i bez stida od ljudi, pred činjenicom da je njegov koautor napred pomenute knjige, Dmitar Luković u bogoslužbenim odeždama udarao klečeći verni narod koji je sa kolena vapio da se poštuju odluke Sabora. I to mu, krvniku, nije bilo dosta, nego je od organa državne represije tražio da vernici budu procesuirani. Da su nekim slučajem na svetovnoj vlasti popovi Milić i Dmitar, sasvim je izvesno, oni bi izvršili reformu Golog otoka i transformisali ga u inkviziciju.
Pop Milić bunca o tajnom potpisivanju sporazuma o pristupanju silama osovine. A mi smo očekivali od jednog popa da će nam nešto reći o sporazumu u Raveni koji su potpisali njegovi idoli, koji su opet, od svog idola primili zlatno znamenje.
Neka ne tuguje pop Milić što srpski narod neće primiti papu u zagrljaj – ako se papa ne pokaje.
A što se određivanja datuma „zapucavanja“ Srbina na Srbina tiče: on je već određen i upisan u istoriju SPC i srpskog naroda. Samo što ovaj put hitac nije ispalio Žikica na žandara u Beloj Crkvi, nego pop Milić na popa Vidoja u užičkoj crkvi najurivši ga u bestragiju (selo: Mokra Gora), u infarkt, uništivši mu porodicu. Možda Žikica (čitaj: pop Milić) ne zna da je njegov maršal papa, a vojskovođe ofanziva koje on pominje papini poslušnici. Taj pop Milićev pucanj je bio pucanj Srbina na Srbina. Srpskog popa na srpskog popa. Od njega je krenulo ostrašćeno odstreljivanje: o. Miroljub, o. Nebojša, o. Dragan, o. Tomislav, o. Goran, arhimandrit Venjamin, arhimandrit Georgije, adrhimandrit Sava studenički, arhimandrit Sava račanski, monahinje Tekla i Tekla, Fevronija, pa onda veroučitelji, dobrotvori… A onda je pop Milićev koautor zasukao svešteničke odore i počeo da bije narod usred crkve Božje!
Jedno su prevideli huškači i kreatori haosa i bezakonja: zna ovaj narod da je prokletstvo ići za bezakonikom. I neće za njima!
I drugo su prevideli huškači i kreatori haosa i bezumlja: ko se sa narodom sudio, parnicu je sagubio – kako im poodavno reče u jednom svom pismu grešni Miloje.
Na kraju ove tužne i ružne priče: zračak nade! Pop Milić zna Simvol vere. Pomolimo se da u njega i poveruje. Na spasenije njegovo i na radovanje naše.
I najzad evo odgovora na pitanje pop Milića: a šta ako se mi za koje su prorokovali… nikad ne pokatoličimo?
Odgovor glasi: ne bojte se! Nećete se pokatoličiti!!! Neće to dati Bog! A neće vam to dozvoliti ni verni narod! Kad utihne vaša sila, vaša osionost i vaše bezakonje, kad se vratite Ustavu SPC i počnete revnovati odluke Sabora (naučićete vi Ustav SPC, a ne samo Brozov) – znaćete vi ponovo kako se Bogu služba služi. I ne samo to: pop Milić će sa svojim koautorom Dmitrom Lukovićem na belim konjima (baš kao u vreme ono Krcun i Peko) ući u Užice i Požegu i s ponosom reći:
Nas dvojica smo prvoborci za očuvanje svetootačkog predanja! Evo vam crno na belo: mi smo još krajem prošlog veka (čitaj: 1998. godine) priredili knjižicu i rekli svima kako se služi sveta liturđija. Ako bi tada bila ponovo naivna „sirotinja raja“ opet bi previdela da je proklet onaj koji se uzda u čoveka… Ali, Bogu hvala svi su izgledi da su samovolja pop Milića i pop Dmitra i njima podobnih crkvorušitelja otvorili oči „sirotinji raji“ pa ona sada raspoznaje vukove u jagnjećoj koži. Ne zna pop Milić da je uslišena molitva svetog vladike Nikolaja da se Srbi obože, te sada on ne može da vršlja, ko u Brozovo vreme, kad je bio neprikosnoven autoritet pred nekoliko pobožnih bakica koje su dolazile u crkvu. Obožio se narod srpski, pope Miliću Dragoviću! A tvoj mentalni sklop je ostao isti kao u vreme ono. I tu nastaje problem. Moraš menjati sebe, kad se narod već ne da promeniti.
A što se bolesnih želja pop Milića i pop Dmitra tiče tu ih moramo razočarati. Nisu njih dvojica dostojni da neko o njih uprlja ni nokat, a kamoli ruku ili dušu svoju, ne daj Bože! Taj film neće gledati. Neće postradati kao mučenici. A izgleda ne mogu ni kao Juda. Ako ih njihova duhovna deca podsete da su pogazila zakon, neka se ne ljute! Neka se pokaju! A mi smo kao deca Božja dužni da im prinesemo ubrus i da ih pospemo vodom živom da bi sprali prljavštinu svoju. Jer svak može da padne. Nisu pop Milić i pop Dmitar jedini. Pomognimo im da ustanu! Tako im Bog pomogao!!!
Na prenos moštiju Sv. Jovana
Zlatousta, 2009. godine
Одговор браће Војловчана попу Милићу Драговићу
и осталим мисирским бабама
Отпиши му како знаш, владико,
и чувај му образ ка' он теби - Његош
Од братије с војловачког скупа
поп Милићу отпоздрав на писмо.
Поп Милићу, од славног Ужица,
када си се на „Вијенац“ позвао,
тада си нас за срце ујео.
Зар не знадеш, не знали те јади,
да је Његош „Вијенац“ написао
да покаже шта Србину бива
кад за јоту од вјере одступи?
Црногорски Данило владика
Потурице стаде да сјетује,
да се вјери прађедовској врате,
ал' се они ругати почеше,
па Србима овако збораху:
„Крст је ријеч једна сухопарна.
Милош баца у несвијест људе,
ал' у пјанство неко прећерано!“
И Мустај их кадија наружи,
и нахвали бијелога Стамбола,
подсјети их да су шака јада
што без наде умире и страда.
Указа им на свемоћ ислама,
и на корист својега Курана.
Преговори тако пропадоше,
и у крв им вјере запливаше.
за вечеру душу продадоше.
Ко издаје вјеру међу нама
тај се хвали, без имало срама.
Литургију како препорађа,
туђинским нас идејама гађа.
Ватиканском науком нас трује,
и саборске све одлуке пљује.
Што помињеш ту бабу из „Вијенца“
Црногорце што је завађала,
па поменом њеним људе вређаш,
честитога владику банатског
и на скупу на избор јунаке-
Николаја, црноречког оца,
Симеона, старца рукумијског,
Петровића, доктор Миодрага,
и јунака Которанин Жељка,
и Протића доктор Љубомира
и остале на избор јунаке-
и Господ ти разум просветлио-
да увредиш Србе православне,
који своју чисту веру бране
и одлуке српскијех владика?
Седам пута Сабор је зборио
како има Богу да се служи:
од онога шесет осмог љета
у страшноме дваестоме вјеку
до године две хиљаде осме:
Седам пута Сабор је зборио
да би Богу нашем угодио,
Василију, свецу са Острога
Николају Жичком и Свесрпском
који Свету Службу сви појаху
по Типику и по Служебнику,
не по својој вољи и памети,
по „правилу од баба Смиљане“
по ком' служе Милић и дружина,
а на челу с Мидић Игњатијем,
и са Тасом, бабом од Мисира,
која смутњу свуд по Цркви сеје
па завађа и мило и драго,
са народом свађајућ' владике,
Кад већ неку бабу ти помињеш,
та је баба твој премудри Таса,
ком се давно испразнила Ћаса,
па сад свуда иде и лупета
срамоти се у обадва света.
Има јоште баба међу вама,
све те бабе пазнате су нама:
једна баба из Новога Сада,
што за папом уздише и страда,
папа ћосав, њему дуга брада,
Друга баба са Цетиња риче,
на владику Артемија виче,
титуле је себи присвојио
да би туђег трона освојио.
Трећу бабу полиција чува
од народа, да га не одува,
плашљива је та мисирска баба,
што нам углед Свете Жиче хаба.
А четврта баба – тровачница
душа младих српских богослова,
учењем их змијским баба трује,
на бесмртност душе она пљује.
Такве бабе Србе завађају
и на зло их свако навађају,
од паписта њима паре стижу,
с Ватиканом све се више лижу,
због њих многа српска душа плаче,
праведнике прогоне све јаче,
ко год служи како Сабор тражи,
подвргнут је насиљу и лажи.
Зато народ до Баната пође,
да Сабору једну књигу шиље.
Мисле бабе да је народ шала,
ал' народу Господ Христос глава.
С благословом храброг Никанора:
„Сабор“, вели, „слушати се мора,
Литургија како да се служи
што нам углед Свети Сава пружи“.
Стиже народ баш са свију страна,
без пушака и без јатагана,
са молитвом Богу и свецима:
знајте, бабе, колико нас има!
Хиљаду и петсто Срба беше
што не желе да душу огреше,
сви су дошли од слободне воље,
да би Српској Цркви било боље.
него их је све Господ позвао
на Истину и на Љубав праву,
Службу бране, бране крсну славу.
Из стонога стижу Београда,
из Баната, Срема, Новог Сада,
па из Чачка, па из Милановца,
о свом трошку, без папскога новца,
па из Босне, српске и поносне,
из Ужица, Крагујевца, Ниша –
паде народ цркви као киша.
Како паде, он се Богу моли,
да нам Српство ђаволу одоли
том сејачу лажи и неслоге,
у лажи су, зна се, кратке ноге,
али ових хиљаду и петсто
многима су сачували место,
свако од њих још стотину има-
исто мисле сви с Војловчанима.
Ој Милићу, Таси Драговићу,
Игњатију стара удворицо,
не клевећи народа Божјега,
не ругај се, тако теби свега!
Тешка рука Немањића Саве,
тешка рука, а жезал још тежи,
кога клепне, тај у рупу бежи.
Бегаће и баба са Требиња,
што лекције чита увек свима,
бегаће и аустралска баба –
ал' бегање свима биће џаба,
ако нема правог покајања,
Свети Сава наставља да гања
кршитеље црквеног поретка,
тако биће с њима до пошљетка.
Војловчани тебе поздрављају,
вином слоге теби наздрављају,
Службу свету кад си нагрдио,
иконостас из цркве склонио,
Западу се папском поклонио:
да се кајеш, служиш напослено,
с њима шуруј, њима памет продај,
па се обриј и за папом ходај.
„Папа“, „баба“ – све то слично звучи,
ко реформом Српску Цркву мучи.
Шта се оно чује из даљине,
да ли знадеш, Игњатијев сине?
То певају Срби Богу своме,
на сабрању банатском светоме,
све у славу Светог Николаја,
што робија баш у Војловици
с патријархом – оба мученици:
Гаврило је тамо робовао,
од Хитлера много пострадао,
Николај је тамо сузе лио,
да би Србин данас Србом био.
Пева народ у Тројици Богу,
и моли се за ту свету слогу,
слуша народ шта му Сабор каже,
а не Тасу који стално лаже,
нити Тасу, ни све друге бабе
којима су слатке речи слабе-
не могу ни себе да убеде
када кажу да ће да победе.
Победиће Христос Свеистина
и ко слуша Божијега Сина.
На ту страну, поп Милићу, приђи,
многа чуда од Господа виђи,
а не лажи ни себе, ни друге,
већ од лажи бежи к'о од куге.
Тако теби Војловчани веле,
свако добро од Господа желе.
Ima toga - još MNOGO, ima i naravoučenija koja ću - čim stignem - na forumu i postavljati - ali glavno je - baš ono što piše u mom potpisu, a to - ko je taj ko ne zna da ''
НЕ МОГУ СЕ СЛУЖИТИ ДВА ГОСПОДАРА'' dok će
stotinu promijeniti vjera da učine što im srce želi.
LINKOVI:
СЕКТАШ НОВОТАРАЦ У БОРБИ ПРОТИВ СА САБОРА СПЦ
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - Одговор "Борбе за веру" о. Милићу Драговићу
НЕ МОГУ СЕ СЛУЖИТИ ДВА ГОСПОДАРА
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - Грешни Милоје: Одговор свештенику Милићу Драговићу
ОРКЕСТРИРАНА ХАЈКА НА ПРАВОВЕРНЕ -
КЛЕВЕТЕ И ЛАЖИ О. МИЛИЋА ДРАГОВИЋАBORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - Оркестрирана хајка на правоверне
Оцу Милићу Драговићу с љубаВљу
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - Грешни Милоје: Оцу Милићу Драговићу с љубављу
КО ТО НЕ ДА МИРА О. МИЛИЋУ ДРАГОВИЋУ?
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - Ко то не да мира о. Милићу Драговићу?
Ведра чела и образа чиста, познаје се ко је комуниста
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - "Борба за веру": Одговор о. Милићу Драговићу
О ЛИЦЕМЕРЈУ ПОПА МИЛИЋА ДРАГОВИЋА
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - Стотину ће промијенити вјера да учине што им срце жели
ЖВРЉОТИНЕ НАШИХ ДАНА
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - Поп Милићу отпоздрав на писмо
ОДГОВОР СВЕШТЕНИКУ МИЛИЋУ ДРАГОВИЋУ
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - "Борба за веру": Одговор о. Милићу Драговићу
БЕЗАКОНОВАЊЕ ПОПА МИЛИЋА ДРАГОВИЋА
BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - Безаконовање попа Милића Драговића
Novi “seminarski rad” oca Milića Dragovića
http://www.novinar.de/2009/02/20/novi-seminarski-rad-oca-milica-dragovica.html
Ima toga - na žalost - još podosta... jer:
