Šta je novo?

Naravoučenije ''Stradanja''

  • Začetnik teme Max 357
  • Datum pokretanja
Max 357

Max 357

Učlanjen(a)
30.12.2009
Poruka
354

Nakon gledanja Mel Gibsonovog filma ''The Passion of the Christ'' - ili nam Stradanje Isusovo'' - uzburkana jakim emocijama koje su u meni njime izazvane - snašla su me bila i kakva razmišljanja - Hvala Bogu - zabeležena - te ih ovde želim na korist nadam se - s'vama - podeliti:

Naravoučenije ''Stradanja''
9. maj 2004.

Puno razmišljam zadnjih dana, i to sve o nekim dubokim životnim pitanjima.

Mislim da me život svakim svojim danom čini i pametnijom i zrelijom i boljom osobom, osećajnijom, trezvenijom i realnijom.

Svakim danom svog života sve bolje i bolje shvatam sve ono što nam život priređuje i nosi, kao i sam život uopšte.

Shvatam razloge zbog kojih nam se ružne i loše stvari kroz život uopšte i dešavaju, sve bolje i bolje shvatam sam smisao života, shvatam suštinu stvari kao što su bol, sreća, tuga, ljubav, vreme u kom živimo, ljudi koji su oko nas, sutra koje nas čeka, smrt koja nas vreba... istina za kojom tragamo i laži koje nas okružuju.

Svakim danom sve više i više odgovora mi se samo nameće i bez mojih u tim trenutcima postavljenih pitanja.

...
Niko na ovom svetu nije rođen da bi osetio apsolutnu sreću i bio apsolutno srećan.

Sreća je nešto za šta niti jedan čovek nije predodređen.

Ne postoji srećna zvezda pod kojom smo možda mogli biti rođeni.

Svi smo rođeni jednaki tj. sa podjednakom predodređenošću za stradanje kroz život, bol i patnju.

Čak ni oni naizgled srećni ljudi nisu apsolutno srećni.

Nisu jer je sreća na ovoj planeti u ljudskim životima nemoguća a ujedno i jedna sasvim fiktivna/prividna i relativna stvar.

Šta više, uzmimo u obzir tj. razmatranje činjenicu da sem Jednog čoveka na Zemlji nikada nije rođeno apsolutno bezgrešno ljudsko biće, i da je On Sam proživeo kratak život koji je bio ispunjen:

nerazumevanjem od strane njegove okoline, okružen onima koji su ga ismevali, izvrgavali ruglu, ponižavali, ispunjen samoćom, prepunom bola i patnje, koja je čak i najboljima i njemu najbližima bila neshvatljiva, život ispunjen suzama koje je za života - zbog nepravdi i patnji na Zemji koje nisu bile njegove lične - prolivao (a koje i sada tokom svog odsustva sa Zemlje proliva), život u kom nije imao nikoga ko bi ga u potpunosti shvatio i razumeo, u kom je bio okružen lažnim prijateljima da ne kažem gomilom lažne pozorišne publike, a koje nije -prozrevši ih- prezruo, već im je nesebičnom ljubavlju unapred oprostio za njihove izdaje i nesavršenost, oprao noge i celivao.

Toliko puno duševnog, psihičkog bola je bilo u njegovom kratkom, savršenom življenju koliko niko ikada rođen ne može da poima, niti da nalik njemu ikada opet doživi, proživi i preživi - a da takođe ikada iko nije mogao, niti će moći, da kaže da je - On ičim to Zaslužio.


Ni jedna knjiga koju bi ljudska ruka napisala, ni jedan film ikada o Njemu snimljen ne može to Njegovo stanje duše i svesti preneti niti jednom ljudskom biću ikada rođenom. I onda, posle svih tih unutarnjih bolova sa kojima je Njegov život bio ispunjen-kakvo ga je zadnje stradanje snašlo!?

Čak i onaj ko je pogledao film ‚‚Stradanje Isusovo’’ nije u stanju, kao što niko nikad i neće moći, da nasluti koliko gori, strahotniji, mučniji i bolniji bi taj izgon Njega iz carstva ovozemaljskog koje je (inače) Njegovo.


Pre Njega i posle Njegovog izgona i progona, koji smo mi sami počinili na najbrutalniji mogući način koji ljudska psiha može da zamisli, ovozemaljskim carstvom upravlja Nepominjani čineći s'njim što mu volja.

Jedino
što Otac nam svima i Sin Njegov Mogu Učiniti da Bi nam kroz naše živote Pomogli, i to samo ukoliko Im mi sami to omogućimo i dozvolimo, je to da sva Nepominjanova nedela koja nad nama počini postanu ZBOG NEČEGA ZA NAS, po nas ALI i - ZA i po DRUGE DOBRA; (ZBOG = S'BOGom = sa Bogom).


Postoji trenutak kada Isus raspet na Krstu postaje apsolutno svestan svih bolova i patnji koje je doživeo od trenutka kada je svojom slobodnom voljom (ne izbegavši stradanje koje je tom raspeću prethodilo tj. birajući sve to kao svoju sudbinu, i time prevazilazeći veličinu praštanja, dobrote i ljubavi Svog i našeg Oca prema ljudima) odlučio da preuzme sve ljudske grehe do tada počinjene na sebe, i kada - osećajući svu silinu usamljenosti i bola koji se u ljudskom životu mogu osetiti - postavlja Ocu pitanje: ‚‚Oče, zašto si me napustio?’’

Silne batine je On dobio, od nas istih čije je grehe na Sebe Primio, u sudbini koju je Sam Odabrao između onih koje Mu Je Otac Pripremio jer ništa ne biva bez promisli Božije.

Mislim da je to bilo njegovo poslednje iskušenje pred smrt, jer je u tim trenutcima zaista po prvi put bio u potpunosti ostavljen i prepušten sebi da bi u sred svog tog psihofizičkog bola koji je osećao smogao snagu uma i volju da Napravi i poslednji ispravan ili da Napravi 1. neispravan izbor između:


~ prepuštanja očaju i očajavanju, apatiji, samosažaljenju, ozlojeđenosti zbog svima nama nepojmljive i po nama nezaslužene kazne od strane Njegovog i našeg Oca, koji mu je za svu njegovu dobrotu kroz život darovao takvo stradanje, i

~ onoga što je On, najverovatnije, u tom trenutku, i Učinio - a to je - da Je On ->Nesumljajući u ljubav i promisao Svog i našeg Oca po pitanju bilo čega (pa i batinjanja ...)-> ipak odoleo toj varijanti očajavanja, nastavljajući da -bez ikakvog traga zameranja ili srdosti prema Ocu ili Svojoj sudbini- u Svojim mislima i Svojoj Duši (koja time i ostade Sveta) -svom silinom istinske ljubavi voli, nada se i verujući-Poštuje Oca Svoga.

Eto najčistijeg mogućeg primera kako je batina iz Raja izašla i kako:
koga Bog Voli - On ga i Kara.

U našim mislima ne treba i ne sme da ima mesta za bilo kakvo ZAŠTO? koje postavljamo zbog zluradosti koje nam naše sudbine donose jer - šta je ljudski um, razum? i da li bi bilo koji čovek uopšte mogao da razume odgovor na takvo pitanje?

Čudni su putevi Gospodnji i o njima uopšte ne treba raspravljati raspredajući i razglabajući ikakve priče koje prevazilaze moć poimanja čak i najduhovnijih i najinteligentnijih ljudskih kreacija.


Naše je samo da se trudimo da budemo savršeni kao što nam je ''ortak Isa'' Bio i Jeste, i da Njegove primere sledimo jer nam je On kol'ko bilo shvatljiviji od Oca nam zajedničkog do koga pak jedino možemo doći kroz Isu, koji je i PUT i ISTINA i ŽIVOT, a odgovor na bilo kakvo KAKO? vezano za to - je: KROZ LjUBAV, VERU i NADU u Isu.

A takvo nešto NIJE MOGUĆE nadajući se sreći u ovom ljudskom životu na ovoj planeti, mislim nadajući se ličnoj, vlastitoj sreći i blagostanju.

Zašto?->jer odakle nam pravo da budemo iole srećni dok drugi tj. makar i jedno jedino biće oko nas pati? Odakle nam pravo da očekujemo da budemo bezbrižni i srećni uprkos -kako gore navedenoj činjeničnoj stavci tako i- ISTINI da je jedini apsolutno bezgrešni pravednik ikada rođen na kugli ovozemaljskoj živeo životom koji mi obični smrtnici ne možemo doživeti ili opisati kao srećan, već krajnje tragičan i nesrećan život?

Zašto bi onda iko od nas bio pošteđen stradanja, bola i patnje kroz život?

Stradanje, bol i patnja čiste i jačaju, čeliče čovečiji duh i ljudski um ALI SAMO AKO se na pravi način prihvate, sa njima uhvati u koštac i na pravi način usvoje i prevaziđu. Stradanje, bol i patnja su u svakom životu neminovnost od koje se nigde ne može sakriti i pobeći a da to nije u samo još veće i konačno, bespovratno stradanje ALI - NA DOLE.

Ako se prihvati nepobitna činjenica=ISTINA (koja je nažalost u današnje vreme teško vidljiva, nalažljiva i shvatljiva, i koja još samo retko gde postoji u obliku koji nije samo teoretski) onda je moguće shvatiti i razumeti da su stradanje, bol i patnja u životu i kroz život ne samo ISTINA već i iz ljubavi i nade potekli darovi, nama upućeni da bi nas lepšim, jačim i boljim=savršenijim bićima učinili.

U tom slučaju kako tumačiti sreću? ->Dakle, rekosmo da apsolutna sreća - nije moguća jer i da jeste niko na nju nema pravo ... , i kao nešto takvo ona predstavlja najveću zabludu, LAŽ kojoj čovek može stremiti.

Postoje samo trenutci u životu kada čovek -privremeno zaboravljajući na opšte globalno st/ranje stvari- može osetiti tj. naslutiti kako bi to sreća možda trebalo da izgleda i da na njega deluje, i to zbog nekih prirodnih, nevinih, istinskih pojava koje nas sve okružuju, a na koje se gotovo više i ne obraća pažnja, jer one u stvari predstavljaju jedine istinite prave vrednost koje život znače, i koje, uopšte, čine život podnošljivijim.

Trenutci kada ljudska vrsta sreću (barem i kao samo takvu) doživljava, su bili jako retki u sveopšte-uzimajućem-u-obzir vremenu od kada čovek postoji, a da ne pominjem koliko retki ti trenutci mogu biti u sadašnjosti, sada - u vremenu sveopštih laži poslednjih vremena.

Kako očekivati sreću kada je neki, ko zna kakav, stvor u ljudskom telu u mogućnosti da povredi apsolutnog čovečijeg anđela - bebu mlađu od godinu dana - na najzanemisljiviji i najokrutniji način koji može da se u ičijoj psihi javi? Kako postaviti pitanje Ocu - zašto? ako se tako nešto u sadašnjici sve češće dešava? Misliš li da bi ti, da si Bog, mogao da daš odgovor na to pitanje, misliš li da bi, kao čovek, mogao da u potpunosti razumeš odgovor na to pitanje? Evo jednog mog=čovečijeg, jednostavnog i prostog odgovora na konkretno to pitanje, odgovora koji je jako lako razumljiv:

‚‚Čovek je najranjiviji, najslabiji usled svakog oblika psihofizičkog bola; Nepominjani se koristi priređivanjem bola ljudima da bi njime manipulisao nama u pravcu gubljenja vere, nade, i ljubavi prema istini->a samim tim i gubljenju duše. Kada čovek shvati koliko je slab ali ne napravi u svojim mislima i duši mesta očajavanju već prihvati svoju sudbinu ma kakva ona bila tj. ma koliko ružnog, stradanja, bola i patnje mu ona donela – tek prihvatajući je čovek dobija neophodnu mu snagu za dalje. A dalje ga iznova i iznova očekuju neka nova stradanja, novi bolovi i nove patnje sa čijim oblicima i intezitetima će morati da se iznova hvata u koštac.’’

I zato - u životu ne smemo praviti mesta očaju i očajavanju, ne smemo dozvoliti sebi da na takav način budemo slabi. Čak i kada to sebi dozvolimo, za sve nas (pa čak i one naizgled najgore od nas, kojima Nepominjani- na ko zna kakve sve načine -upravlja ) uvek, do zadnjeg časa života, postoji nada u vidu šanse da ćemo u sebi naći snage da se Nepominjanom otrgnemo, i koristeći snagu slobodne volje napravimo izbor imeđu dobra i zla, istine i laži, vraćajući se na put istine i života i kajući se za počinjena nam i najsitnija nedela zbog kojih Isus svakog dela večnosti proliva svoje suze.

Ne, ne plačeš samo ti, ne, ne plačem samo ja, ne plaču ni samo naše mati za nama i sa nama.

Postoji neko ko nas sve zajedno i posebno voli, razume i za nama plače daleko sve to više i iskrenije nego što iko od nas običnih i neobičnih smrtnika voli, oseća, razume i plače. Postoji On, Isus Hrist, Najsavršeniji kroz sve vreme i prostor Kome jedino suze radosnice imamo pravo da pružamo.

Dete drago UZMI SE U PAMET i
PRESTANI VEĆ JEDNOM DA SE SAMOUNIŠTAVAŠ
i samosažaljevaš.

Čekaju te mnogo veća i plemenitija dela u životu.

Pa jel' da da da?


autor: blentavo ja














 
Poslednja izmena:
Mindfulness

Mindfulness

Član
Učlanjen(a)
04.01.2010
Poruka
579
Interesantan balans :) Nit na nebu, nit na zemlji :) ali ipak nihilisticki na prvi pogled :)
 
kalista

kalista

Član
Učlanjen(a)
11.01.2010
Poruka
603
Lepo i iskreno Max...malo je osoba koje bi bile spremne da sa nepoznatima podele svoja najskrivenija razmisljanja.
Sigurna sam da ces kroz licno iskustvo i brojnu literaturu koje imas ovde na forumu i koju si i sam postovala, (odlicna je!) otkriti smisao svog postojanja i cilj.
 
Max 357

Max 357

Učlanjen(a)
30.12.2009
Poruka
354
...

*
... Kalista,

Kao prvo oprosti što ti tek sad odgovaram - ali... eto...

Hvala ti na toplim rečima kao i na podršci koju si mi njima ukazala a koja mi u ''vremena smutna'' dakako veoma znači.

Što se mene tiče - ovakva razmišljanja - kao ovo ovde - je razmišljenje koje bi greh bilo ne obznaniti.

Kao ni dobro delo tako ni greh nije lični - makar ja to tako doživljavam.

Čak i greh prema samom sebi je greh prema još nečem, jer smo svi mi i sve što postoji neraskidivi deo neke nama nesagledive celine.

Tako i sve naše utiče na sve izvan nas - i obratno...


I premda razmišljanja ovakvog tipa mogu poslužiti i meni samoj - sebično bi i ne sasvim svrsishodno bilo samo za sebe ih zadržati - dakle - samim tim ne u potpunosti delotvorno.


Nadam se da zlih reči u ovim mojim rečima nema jer - zlo valja zadržati samo za sebe - što mi - takođe nažalost - ne uspeva uvek.


Život me je naučio da tajiti od sebe i drugih razmišljanja i osećanja je opasna rabota i da se čovek za sve najbolje bori istinom.

Nažalost - ne mogu se pohvaliti da sam dobar čovek, ako uopšte zaslužujem taj naziv.

Radije ću se zadržati na već davno ustanovljenom - pomalo čoveku naspram istine.


Istina je i to da smisao i cilj svog postojanja znam - ali da ga nepoštujem.

To je ono zbog čega sebe smatram najgorom od sve dece - to jest - najvećim grešnikom.


Dato mi je mnogo više od svake moje zasluge a ja to niti znam kako da ispoštujem niti poštujem dovoljnim pokušajima saznavanja.


Među ostalim iskustavima koje tokom života stekoh - dosegoh i znanje - neosporivu spoznaju postojana Onoga Koji Je Stvorio Sve.


Ali - ima ljudi ne razlikuju verujućeg od ovako nečeg što sam ja, to jest od tek pukog malog nečeg a toliko pri tom mnogo grešnog.


Kod mene uopšte nije reč o tome da li verujem ili ne - znam da Boga ima.

Pa ipak - za razliku od onih koji samo veruju - ne poštujem Ga ni pripližno koliko bi valjalo po sve pa i mene.


Sa svojih 31 godinu - pokušavam da se uhvatim u koštac, borim - pa možda jednog dana i izborim - sa nekolicinom, šta više - gro - grehova koji me iznutra izjedaju.


Želim da naglasim da se - iako grešim - za svoje grehove uglavnom kajem, i da sam svaki od svojih grehova makar spremna da priznam - za početak makar - sama sebi.


Ove ovde dodatne reči predstavljaju predstavljanje mene onima koji do ovih reči dođu - da bi shvatili da na mene ni slučajno ne gledaju kao na nekog ko misli da je vernik, ili na nekog ko misli da je bolji od njih.

Naprotiv - od svih - najgora sam ja.


Jedino čime se umiti mogu je to da se makar sasvim malo trudim da mi misaoni procesi teku koliko toliko usmereni ka nekom izvoru dobra,


Koliko mi to polazi za rukom - to ja ne znam.


Dakle - ne uzimajte mene za primerak vernika, kao ni primerak vrste kojoj pripadam (navodno :) ), jer nisam merilo stvari, a pogotovo ne tako vrednih.


Tek, tu sam, i za sve što jesam - kome dobro ne donese - pardon, a ako kome na korist ode - Bogu Hvala.


Što je do mene - samo kažite - i ako budem umela, mogla i za dobro uvidela - rado - hteću yes3


Još jedared - hvala, najlepše, i veliki - Pozdrav

P.S.: da se zna - u meni obitavaju i sledeći grehovi:
samomnjenja (preuznošenje), gordost - čak kadkada same gordosti radi.

- tako da oni ka kojima grešim budu svesni da to čini veoma veliki grešnik i loš čovek - prvenstveno.
 
Poslednja izmena:
Mindfulness

Mindfulness

Član
Učlanjen(a)
04.01.2010
Poruka
579
Citam ponovo uvodni post i razmisljam. Zbog cega neko smatra da je nemoguce biti istinski srecan u ovom zivotu? Zivotu u nasem telu, nasoj kozi? Sta je to sto ga nagoni na takvo razmisljanje? Sta je uopste sreca za takvu osobu? Ja pak mislim da smo sada i ovog trenutka najsrecniji na celom univerzumu i da ovaj trenutak srece treba maksimalno da iskoristimo inace, cemu mozemo da se nadamo? Sta ce biti sutra? Sta ce biti za 20 godina? To niko ne zna. Razlicite vere daju razlicite odgovore o buducnosti i o narednim zivotima ali su to sve informacije koje zapravo nisu proverene. Verujemo u nesto ali zapravo nikada ne mozemo biti sigurni da ce se to zasigurno ostvariti. Pa ako je to tako, zasto ne bi iskoristili jedino vreme koje imamo a to je sadasnji momenat i u njemu bili maksimalno srecni? I onako u ovom trenutku imamo sve sto nam treba :) I zbog cega neko moze da misli da mi, ljudi, nemamo pravo na tu srecu? Zasto je to zabluda? Mi imamo pravo na srecu jer nismo stvoreni da patimo, ali patnju stvaramo sami. Ono sto nam stoji na putu sreci je misljenje da ne mozemo da budemo srecni, kao i misljenje o tome sta je sreca.

Sreca je prava ljudska priroda a patnju smo kreirali sami. Kada shvatimo sta je to sto nam nanosi bol i druge vidove patnje - postacemo nemerljivo, maksimalno srecni :)
 
Poslednja izmena:
V

voyager80

Član
Učlanjen(a)
19.05.2010
Poruka
1
Mislim, ne znam tebra - mislim - ima donekle logike i u tome što ti žeška ali me to podseća i na onu čitanku - Moć sadašnjeg trenutka, mada - mislim da se i u Sidarti beše - ili tako nešto - taj momenat, trenutni - koji treba i valja prepoznati - takođe pominje... - ne sećam se precizno - beše davno kad sam ih čito... A u stvari - ipak je valjda u pitanju Alhemičar...

Nego - mislim da kapiram i šta je brat gornji teo da kaže.

Evo - ovih dana je aktuelno ovo apšenje pedofila - Armagedon akcija - kako već - i sad - hipotetička situacija:

Čujem kako komšija sa sprata degenja svoju ženu i muči svoju decu - al' šta me briga da me to rastuži - ja imam ovaj trenutak sada koji treba da prepoznam i da budem srećan...

Misim - o kej je kada neko živi negde izolovan i samim tim mu i nije teško da bude bezbrižan, ali - kada znaš da ti je kone frik - u šta spada ignorisanje takvog saznanja!

Mislim - ja sam srećan i kad čujem da se na spratu iznad dešava haludža po slabije stanare tog stana - jer se ta haludža ne dešava direktno i konkretno u mom stanu, ja nisam neko od te dece i nisam ta žena - a pogotovu sam srećan jer nisam ja taj komšija frik.

Samo - ta moja sreća je kratkog daha to jest - nije apsolutna sreća - jer sam primoran da čujem i znam šta se na spratu iznad dešava.

I tako - prepoznam ti ja taj trenutak svoje sreće - i ono - baš sam pravo dobro srećan zbog svega gore navedenog do poistovećivanja sa akterima zbivanja sa sprata.

Sad tu na scenu stupa i nastupa samilost, empatija - ili šta već - a za njih kažu da spadaju u čojstvene vrline.

I opet ti ja tu prepoznam trenutak - te okrenem pandure - iako nisam drukara.

Ne mogu bre više to da slušam kad je lik frik, cava i to prava - bije bre slabije od sebe - ženu i decu.

I kad ga odvedu i čujem tišinu odozgo - opet prepoznam trenutak i pravo sam dobro srećan, al' pustim tv i čujem - najmlađa žrtva pedofilije zabeležena na onih 20 ili bi 20 000 terabajta - je imala samo godinu dana.

I tu ti se ja tebra pitam - pa kako je bre to moguće.

Eto, preopozno sam sve trenutke - i mada sam veoma srećan jer sam nisam bio žrtva profe u školi kad sam bio mali, i srećan sam jer ja nisam pedofil - nekako ne kapiram - kako da budem skroz srećan makar dok se ne odselim iz glupok solitera i bloka 65?

Ne kapiram jer - šta radi neki lik u soliteru do mog koji isto tako sluša ludog komšiju sa sprata dok po gajbi sa motkom po deci barata.

Dal je on prepozno svoj trenutak, trenutak sreće - i okrenuo pandue?

A šta ako nije - onaj tenkre odozgo ih još na gajbi bije?

I sad ja jednostavno ne mogu pa da se opustim skroz na skroz i budem sasvim svoj i u svojoj koži i u svakom trenutku srećan.

Šta ću kad sam kreten sa daljinskim u ruci kom tako ponekad bude malo žao neke male gladne, žedne, bivene, silovane i ubivene dece.

De znam - ja mislio da je to ljudski.

Sad više ni u to nisam siguran.

Možda sam u stvari ja sam tu patnju sebi kreiro!?

I tako - ja tenkre se bezveze sekiram što ću imam dete i da ga šaljem u školu, pa ako bude sin - ga dočeka profo iz geografije - a ako bude ćera - iha - tek u srednjoj je čeka razredni iz fizičkog.

A srećan sam sad zbog toga - nema šta - i to samo tako.

Tebra - vidim - bio si u pravu ;-)
 
L

letoh

Član
Učlanjen(a)
28.12.2009
Poruka
148
Na mene je jak utisak ostavilo stradanje ovog čoveka koje je ispričao patrijarh Pavle. Ko zna koliko ima takvih sličnih sudbina:

У Св. Тројицу довео ме је мој школски друг, јеромонах Јелисеј Поповић, негде с пролећа 1942. Манастир је добро водио своју економију, тако да су могли да ме прихране, а давали би ми лакше послове. У конаку је био још један туберкулозни болесник, младић, који је дошао са оцем, избеглицом из источне Босне. Не сећам се како су оданде доспели до манастира, али се отац нама чинио дед, па смо га сви звали Чичом. Умео је да поправља кровове, замењује дотрајале греде, а нарочито да прави делове за кола, тако да је стално бивао позиван на рад по околним селима. Сву зараду остављао је манастиру који му је примио сина. Доносио је са посла и све најбоље од хране што би му давали из кућа у којима је радио. Младић је, међутим, копнио, а отац све чинио да га спасе. Чичи, Босанцу (заборавио сам му име), усташе су заклале све четворо затечених у кући, када су је опколили: мајку, жену, ћерку и млађег сина. После сваког вечерња, дуго би он сам стајао крај четири упаљене свеће, а нама је остављао велику, на пулту десне певнице, да је запалимо за здравље. Кад је младић већ сасвим занемогао, Чича је престао да одлази у села и није се одвајао од сина. После две ноћи у грозници, младић је издахнуо. Човеку, коме је све побијено, Бог је узео и сина, једино што је још имао. Мучио сам се, и још увек се мучим, да разумем вољу Божју. Осећао сам се готово кривим што Господ није узео мене, него то беспомоћно створење које му је, мора бити, било милије. Отац, скамењен, само се прекрстио, а када су игуман и још двојица старијих монаха, пришли упокојеном, Чича се измакао из собице и упутио цркви. Отац као да је боље од мене разумео Божју вољу. Са неком посебном побожношћу учествовао је у свему око сахране и после ње. Чича је сам начинио сандук и сам ископао раку. Остао је у манастиру и по читав дан радио на пословима које је сам налазио. Са страхопоштовањем гледао сам у том човеку један старозаветни лик, као живу истину о човеку, све живљу што је непојамнија. Смрт је крај мукама, а страдање опустелог човека највеће је искушење. Дечак се упокојио у Господу а отац, посматрао сам га, са смиреношћу мученика жалост за сином искупљивао је трпљењем. Што је оно теже, утеха као да постаје већа.

Kad patrijar Pavle kaže "Мучио сам се, и још увек се мучим, да разумем вољу Божју", ja mogu samo da kažem da uopšte ne razumem volju Božiju. Zar ne piše u Bibliji da neće Bog pustiti veća iskušenja nego što možete da izdržite? Izgleda da granice ne postoje.
 
dauritije

dauritije

Član
Učlanjen(a)
12.02.2010
Poruka
90
Mnogo toga navedenog u uvodu bi svakako moglo biti, i jeste tema za ispovest, kao rezultat jednog procesa koji započinje buđenjem savesti, rasuđivanjem, a završava se pokajanjem. Svi možemo da prepoznamo svoje tumaranje, svoju ogrehovljenost, ali to nije dovoljno, valja se i pokajati, ispovediti, i naravno sjediniti sa Gospodom, u SVETOJ TAJNI PRIČEŠĆA.
Bog zaista ne dopušta više iskušenja od onoga što možemo da izdržimo. Pa ipak u slabosti svojoj često se molim:
-Gospode, nemoj popustiti na mene onoliko iskušenja koliko ja mogu da izdržim...
 
L

letoh

Član
Učlanjen(a)
28.12.2009
Poruka
148
Bog zaista ne dopušta više iskušenja od onoga što možemo da izdržimo. Pa ipak u slabosti svojoj često se molim:
-Gospode, nemoj popustiti na mene onoliko iskušenja koliko ja mogu da izdržim...
Znači da je ovaj čovek mogao da izdrži smrt majke, žene, ćerke i oba sina!?
Ja stvarno ne mogu da razumem kako je to Bog procenio da on može sve to da izdrži pa je dopustio takva iskušenja na njega.
 
dauritije

dauritije

Član
Učlanjen(a)
12.02.2010
Poruka
90
Ne mogu svi da nose isto, zato i ne možemo svi da razumemo Sudove Božije na isti način. Bog bi mogao da nam i tako nešto priušti, ali bi to onda bilo nasilje.
Zaista, malo je ljudi koji bi mogli da daju odgovor na postavljeno pitanje Letoha... Ko može da kaže za sebe, da je kadar da izdrži sve napred opisano? A mnogi su i to izdržali, jer ih je Gospod ukrepio blagodaću Svojom. Što je za nekoga tavanica-nekome je pod. Odgovor je delom dao i naž blaženopočivši patrijarh Pavle, kada je govorio o tome da Bog obitava u večitoj sadašnjosti...
Znaćemo sve kada se i sami budemo našli pred Licem Gospodnjim, a do tada molitva da na se um prosveti... Praštaj.
 
Top