Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Српска омладино,
ослањајући се на уставна и људска права, као и на слободу окупљања загарантовану међународним повељама, позивамо вас да усуботу 28.11. у Новом Садуизразите свој протест против сепаратизма. Подсећамо да је Уставни суд прогласио неуставним Закон о окупљању грађана, и да од 9.октобра 2015. сви грађани Републике Србије имају право на слободу окупљања.
Војвођански сепаратисти отворено провоцирају. Усташе-војвођанери сада шарају табле, пишу графите, прете неистомишљеницима, а када буду могли убијаће људе. А Срби и кад их поведу на клање говориће:"није то ништа" и причаће о томе како Срба у АП Војводини има 67% и како су већина.
Без зазора сепаратисти говоре о „војвођанској земљи“ и о потреби стварања Републике Војводине. Сада већ терају и спрдњу са позивима да се „тракторима крене на Беорад“.
Нико од сепаратиста нити оре нити копа. Отворено су стали уз режим у Београду и уз НАТО окупатора. И онда је стварно ненормално то продавање магле о њиховој тобоже „бризи за пољопривреднике“. Сепаратистима се мора јасно ставити до знања да не постоји никаква „војвођанска земља“ него само српска! А ако желе географски и историјски појам, то је бачка, сремска и банатска земља за коју су наши преци проливали крв, сузе и зној!
Више сепаратистима није довољна авнојевска творевина, бирократска штеточинска АПВ, сада желе државу. Ми српски националисти сматрамо да АПВ као непотребну треба укинути јер служи растакању српског националног бића.

Пре 97 година 25.новембра 1918. одржана је у Новом Саду Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.
Због успомене на тај дан српска омладина жели да положи венце на споменик Јаши Томићу, да промаршира Дунавском улицом као српска ослободилачка војска 1918.
Српска омладина жели да се окупи код споменика Јови Змају чије су родољубиве песме крепиле Србе 19-ог и 20-ог века.
Слободарска српска омладина жели да прошета до споменика Светозару Милетићу, да се сети Српске Војводине од 1848. до данас и борбе Срба за слободу.
Али, пре свега српска омладина жели да протестује због сепаратизма у српској Бачкој, српском Банату и српском Срему. Српска омладина жели да дигне глас не само због дрских сепаратистичких инцидената, него и због спреге режима у Београду са Чанковим сепаратистима. Главни сепаратиста Чанак данас је верни пас в.д.управника окупиране Србије Вучића и то сви знају.
Очигледно да је српски народ препуштен милости сепаратистичких банди.
Мађарска влада штити и мађарске границе и Мађаре у Србији. Само Србе нема ко да штити. А најезда илегалних миграната прети да нас све заједно потопи.
Због свега тога позивамо српске националисте у Новом Саду да 28.новембра учествују у слободарској шетњи, у маршу патриотизма.
Скуп ће почети у 18 часова код споменика Ј.Ј.Змај.
Битно је да се покаже да можемо бити јединствени, зато подржавамо шетњу Ослободи Н.Сад
Национални-револуционари ће формирати своју колону са својим ознакама и паролама.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Петорица српских Леонида


Њихове смрти су доказ да је у животу човека најважније како ће издржати последњу борбу и какав ће се у њој показати. Јер како тада буде умро, тако ће се и за вечност родити.

Ко чува живот свој изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. (Мат. 10, 29).

Славна хеленска историја оставила је човечанству богато наслеђе, велики број књига, уметничких дела, грађевина, али и успомену на велике људе, хероје и славне битке. Један од најславнијих међу старогрчким херојима био је спартански краљ Леонида, који је са три стотине својих ратника остао до краја у Термопилским кланцима у тродневној бици против далеко бројнијег азијатског освајача. Док се Грци с правом диче својим Термопилским кланцима и краљем Леонидом, ми се можемо похвалити, најмање, петорицом српских Леонида и са најмање пет српских Термопилских кланаца.

Вoјвода Пријезда
Турски султан Муса (1411-1413) напао је српску Деспотовину 1413. године. У веома успешном походу освојио је градове Болван и Липовац у алексиначком крају. Међутим, одлучан отпор султановој војсци пружен је у граду Сталаћу, где се истрајношћу и јунаштвом истакао заповедник града.Сталаћ је много страдао, али његов заповедник није хтео да се преда муслиманском освајачу и изгорео је у градској кули. Ушао је у народну поезију под именом војводе Пријезде, као јунак познате песме. Његов подвиг задивио је савременике и од њега створио символ отпора према Турцима.

Никола Скобаљић
Нешто касније, док је ветар још разносио пепео браниоца Сталаћа, у српском народу почеле су да круже приче о једном срчаном витезу који је задавао поразе Турцима.У то трагично време пред дефинитивни пад српске Деспотовине (1459), док је деспот Ђурађ још господарио Србијом (1427-1456) и водио борбе против Турака на северу, на југу им се супротстављала једна храбра српска војска. Том војском командовао је будући легендарни јунак Никола Скобаљић и дуго је задавао велике невоље Турцима у лесковачком крају и шире. Однео је велику победу код „Бање“ када су његови витезови посекли „много Турака као и знамените турске господе“.Одговор је брзо уследио нападом турске казнене експедиције, која је сада била далеко бројнија, а одред Срба далеко слабији. Срби су се са таквом срчаношћу борили, да су Турци причали како никада нису видели такву храбру борбу тако малог броја људи. Ипак српски војници су у неравноправној борби подлегли 16. новембра крај планине Трепање, недалеко од Новог Брда које су бранили. Том приликом су ухваћени Никола Скобаљић и његов стриц. Турци су их у осветољубивом бесу живе набили на колац. То су били први угледни Срби које су Турци казнили на овај сурови начин.Скобаљићева борба и смрт оставиле су дубоког трага у крајевима где је ратовао. Народ је остатке каквог града, куле, цркве или извора вековима називао његовим именом.

Стеван Синђелић
Јуначки подвиг славног ресавског војводе Стевана Синђелића свима је добро познат, али га овде ипак нисмо могли заобићи, сматрајући да приче о херојима никада нису сувишне. Зато ћемо се тог подвига подсетити само у најкраћим цртама.Било је то време почетка српске борбе за освајање слободе од Турака у бици на пољу Чегру, која је требало да отвори пут ослобођењу Ниша. Када су Турци коначно освојили шанац, који је војвода Синђелић срчано бранио са својих 3000 Ресаваца, постало је јасно да их одатле више не може истерати. Да не би жив пао у њихове руке он:„Приђе средини шанца где је стајала у лагуму сва џебана. Око њега се слеже борба а он, прекрстивши се, потпраши пиштољ и њиме груну у џебану. Небо се проломи, густ мрак покри земљу која се страховито потресе, а кад мало после ветрић разнесе дим — не бејаше више у шанцу и близу око њега војске ни српске ни турске…“Гневни Турци су од њихових глава подигли Ћеле-кулу. У овом својеврсном храму и данас леже узидане главе страдалих српских момака и глава њиховог војводе који им је купио бесмртност, Стевана Синђелића.

Драгутин Гавриловић
Мајор Драгутин Гавриловић је онај храбри српски официр који је командовао одбраном Београда 1915. године, намеран да страда са својим војницима уколико је неопходно, али да по сваку цену да изврши наредбу команде и што дуже задржи напредовање непријатеља.Том приликом је својим јунацима одржао говор којим је ушао у историју: „Тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.
Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!“У овој борби био је тешко рањен, али је преживео. После рата предавао је на Војној академији. Немци су га 1941. заробили и одвели у концентрациони логор близу Нирнберга. Из заробљеништва се вратио тек 1945. тешко болестан. Умро је 19. јула 1945. године.Иако је преживео одбрану Београда, ту битку је водио као да му је последња.

Милан Тепић
Мајор Милан Тепић (1957-1991) је последњи одликовани херој Југословенске народне армије (ЈНА).Почетак грађанског рата у Југославији затекао га је у складишту оружја и муниције у селу Беденику. То село било је близу Бјеловара у коме су припадници хрватског Збора народне гарде (Зенге) јула 1991. године најпре заузели касарну и заробили војнике ЈНА, махом младиће на одслужењу редовног војног рока. Потом су напали складиште у коме се повукао мајор Тепић. Када одбрана више није била могућа, он је својим војницима, наредио да се повуку на безбедну удаљеност, а онда је да не би пао жив у усташке руке и предао им драгоцен плен којим ће потом убијати његов народ, дигао у ваздух складиште и убио себе и преко 200 нападача.Тако је на крају 20. века поновио херојски подвиг војводе Стевана Синђелића са почетка 19. столећа.

Символи истинског јунаштва
Ових пет јунака прави су символи српских одбрамбено-отаџбинских ратова и целокупне српске историје хероја. Кроз најразличитије историјске епохе они су на савршен начин испунили слободарски и Косовски завет српског народа, доказујући својом мученичком смрћу истинитост речи да је: „Земаљско за малена царство, а небеско увек и до века“.Оваквих символа истинског јунаштва и националног отпора има само у најлепшим песмама и бајкама – и у српској историји. Они су својим последњим борбама оживели бесмртне речи горског Његоша: „једном се умире, а част и брука живе до вијека“. Као што је казао и поновио мајор Милан Тепић: „Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.“Ништа друго у њиховим животима није толико битно, колико је важно само то да су се они храбро борили и да су јуначки пострадали за вредности веће од њихових живота. Њихова неустрашива вера уселила их је у Свету Небеску Србију и регрутовала у строј Светог цара Лазара, у његову бесмртну косовску војску, где је и најмањи војник, већи од највећег на земљи. Ту се открива њихова величина и вредност, а рађа наш понос и наша радост.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ОВAКО ЈЕ ИЗГЛЕДAО ГРAД НAШИХ ПРЕДAКA, СТAРИХ СЛОВЕНA: 15 слика због којих ће вам прокључати крв (ФОТО)

Модел старословенског горда, утврђеног насеља из 10-12. века. Фото: Wikimedia Commons/Wistula

Гордови су били утврђена словенска насеља, слична онима која су градили Келти и Германи, а који су се налазили на стратешки истакнутим и битним, лако брањивим местима као што су брда, брежуљци, обале река, језерска острва и полуострва.

Стари Словени нису били хрпа варвара и нецивилизованих дивљака која је живела само по земуницама. То смо могли да закључимо већ на основу викиншког назива за Русију – “Гардарики” односно “Земља градова” – коју свакако не би дали територији на којој нема градова (!), а то доказује и савремена немачка и пољска археологија.

Данас ћемо зато кратко причати о “гордовима”, уз прегршт фотографија којима ћемо вам илустровати како је изгледао живот наших древних предака.

Модел старословенског горда у отвореном археолошком музеју “Грос Раден” у немачкој покрајини Мекленбург-Западна Померанија. Фото: Wikimedia Commons/Wolfgang Sauber

Гордови су били утврђена словенска насеља, слична онима која су градили Келти и Германи, а из њиховог назива се су развиле модерне словенске речи “град, город”. Оригинално, “горд” је на протословенском језику значило “ограђени простор”.

Модел старословенског горда из 10. века у археолошком музеју у покрајини Бранденбург. Фото: Wikimedia Commons

Та реч је у етимолошкој вези са германском речи “гард, гарт” (рецимо: Штутгарт). Иначе, ради се о протоиндоевропском корену који се налази у многим језицима; енглеске речи “yард”, “коурт”, “гарден” (код нас је та реч добила форму: градина), су такође у вези са тим кореном.

Модел старословенског горда у Мазовском војводству у Пољској. Фото: Wikimedia Commons/Robert Drózd

Оваква утврђења су постојала још за време Лужичке културе која је трајала у периоду 1300-500. п.н.е, и то на истом простору, дакле, на територијама данашње Русије, Белорусије, Украјине, Пољске, Словачке, Чешке и источне Немачке.

Рт Aркона на острву Рујну. На овом рту се налазио дуго времена неосвојиви старословенски горд са последњим великим светилиштем богова наших предака и храмом Световида. Фото: Wikimedia Commons/Klugschnacker

Грађена су на стратешки истакнутим и битним, лако брањивим местима као што су брда, брежуљци, обале река, језерска острва и полуострва. На једном таквом полуострву је био смештен и горд на острву Рујну, на којем се налазио последњи велики храм посвећен богу Световиду, а који је уништен у хришћанском периоду.

Горд Радуш у Немачкој. Реконструисан, пружа нам прилику да видимо како је у природној величини изгледао. Фото: Wikimedia Commons/Sebastian Schubanz

Типични горд је био група дрвених храмова и кућа које су биле поређане или у редовима или у круговима, а које су биле окружене с једним или више зидова од земље и дрвета, уз палисаде и шанчеве.

Цртеж изгледа једног старословенског горда, израђен на основу археолошких ископавања. Фото: Wikimedia Commons/RonnyKrüger

Неки гордови су били кружног облика, други су наликовали фишеку, док су трећи личили на потковице. Изглед горда је заправо у многоме зависио од тога на каквој је локацији био смештен; другим речима, географија је играла битну улогу у облику зидина.

Остаци зида старословенског горда на острву Рујну. Фото: Wikimedia Commons/Lapplaender

Велика већина гордова је била смештена у густо насељеним подручјима, на местима која су имала природне предности, али су такође грађена и на локацијама од тактичког, одбрамбеног значаја.

Реконструисана старословенска кућа из 10. столећа у отвореном археолошком музеју “Грос Раден” у Немачкој. Фото: Wikimedia Commons/Wolfgang Sauber

Најдаље су у развоју отишли гордови који су служили као места у којима су живели кнезови и жупани, па су се тако многи претворили у велике градове који и дан-данас постоје; током векова, сам горд се претворио у класичну цитаделу (на самом истоку словенских земаља у кремљ) са подграђем у којем су живео обичан народ.

Реконструисани старословенски брод из 10. столећа у отвореном археолошком музеју “Грос Раден” у Немачкој. Фото: Wikimedia Commons/Wolfgang Sauber

Међутим, многи гордови су и напуштени током векова па је од њих остало врло мало, тек назнаке: мање или више приметне хумне и кружни насипи земље.

Реконструисани старословенски храм из 10. столећа у отвореном археолошком музеју “Грос Раден” у Немачкој. Фото: Wikimedia Commons/Wolfgang Sauber

За велику већину података које данас имамо о гордовима можемо да захвалимо немачким и пољским археолозима и славофилима, који не само што се баве истраживањем ове материје већ граде и реконструишу саме објекте.

Издвојили смо још неколико фотографија. Обратите пажњу на у дрвету изрезбарени лик рујанског кнеза Јаромара, и на дубину његовог погледа. Као да нас позива да га отргнемо из заборава!


Реконструисана старословенска капијска кула са мостом, палисадама и насипом у отвореном археолошком музеју “Грос Раден” у Немачкој. Фото: Wikimedia Commons/Wolfgang Sauber

Реконструисани старословенски горд из 10. столећа у отвореном археолошком музеју “Грос Раден” у Немачкој. Фото: Wikimedia Commons/Ronny Krüger, Neubrandenburg

Реконструисана старословенска насеобина са гордом из 10. столећа у отвореном археолошком музеју “Грос Раден” у Немачкој. Фото: Wikimedia Commons/Wolfgang Sauber

Биста рујанског кнеза Јаромара изрезбарена у дрвету, положена на стуб и смештена на улаз у старословенски горд на рту Аркона. Фото: Wikimedia Commons/Mars 2002

Извор: Telegraf

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Ускликнимо с љубављу шеику Бин Заједу!

Откако су Слоба и Њофра у Карађорђеву (које ће се ускоро звати Бајазитово) цртали нову мапу бивше Југославије, није било примера таквог противприродног блуда као што је, још мало па љубавни, загрљај нашег Вође и амбасадора Емирата у Санџаку.

Мада ни динар нису дали, заслужили су да именима арапских великана закитимо сваку болницу, школу, па и цркву, што да не! – ускликнуо је с љубављу наш Пророк.

После је свратио и до Дежеве, родног места Светог Саве, где је обишао радове на храму.

– Колико вам још пара треба да завршите? – упитао је великодушно, ‘ватајући се за задњи џеп, по навици.

– Не треба, не треба, хвала до неба, Преузвишени! – завапише попови, престрављени могућношћу да неки од великих везира, султана или калифа за неки милиончић евра купи име.

Засад, храм у Дежеви ће се звати по Светом Сави, а за даље – ће видимо. Како је Овај почео, ни онај храм у Београду, највећи на Балкану, више није сигуран.

Јер, ко је пратио Његов задивљени поглед док је обилазио блиставе тоалете у новој, шеиковој школи, док је говорио како у тој лепоти дете просто пожели да добије пролив, или затвор, још боље, тај је са зебњом схватио да би Недремано око за лепе плочице и зелене лавабое продао не само Светог Саву, већ цело породично стабло Немањића.

Кад Телеком већ нико неће, има Србија шта да понуди од брендова. За који милиончић евра углавићемо полумесец у грб на Патријаршији, сахрањиваћемо се у чаршавима, жене ћемо лепо да забрадимо, а у Звездама Гранда најмање једна епизода биће намењена талентованим приправницима за хоџе.

Није смешно!

Оно што је некад био само лош виц, данас је језива стварност. Ко је икад могао да помисли да ће бесловесна маса блејати у ТВ екране и веровати у лажи које наш Пророк сипа у тонама? Да ли сте могли да замислите да ће бити стварне новине чије насловнице више личе на гласник болнице „Лаза Лазаревић“, него на дело разумног чељадета? Јесте ли и у најружнијим сновима сањали да ће Србија постати једна велика Животињска фарма, а Шојић лик који никад неће досегнути своје идоле, оличене у данашњој владајућој класи?

Афористичари, већ сморени узалудним послом, ређају у ветар: Жилав смо народ, за сада само појединци умиру од глади; Краду више него што им је потребно, мисле и на црне дане; Бог је потпуно независан: од њега су одвојени и црква и држава.

Створена је таква џунгла у којој олош најбоље крчи пут. Ако си уз скуте Краљу животиња, кради, убијај, ни длака ти из крзна зафалити неће. И мајка црква користи гужву, па је тако вапај ђакона Ненада Илића у београдском недељнику „Време“ остао глас вапијућег у пустињи: само зато што се дрзнуо да обзнани да свештенство живи у ропској покорности према владикама, које прете отказима свима који искажу чак и зрно непослушности.

Можда зато овако громогласно ћутање док Вођа Савино име великодушно поклања арапском шеику. Врана врани очи не вади, а искрено речено и Вођа и момци у мантијама проповедају исто: царство небеско и пакао овоземаљски.

Шеик Бин Зајед Србе воли, и за њих се Алаху моли, појте му, Срби, песму и утројте!



Милан Јовановић

Вести онлине

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

МУЧКИ РАФАЛ ПРЕКИНУО ЈЕ ДЕТИЊСТВО 80 ДЕЦЕ: У овом селу на Косову већ годинама нико није безбедан

Фото: Телеграф

Братство манастира Високи Дечани Вас позива да својим прилозима помогнете овај пројекат који је важан за безбедност и опстанак једине веће Српске заједнице на подручју Пећи.

После оружаног терористичког напада, који се догодио 7. децембра 2015. године два сата након поноћи на становнике метохијског села Гораждевац у општини Пећ, када је на споменик, жртвама бомбардовања НАТО пакта и деци Пантелији Дакићу (12) и Ивану Јововићу (18) убијеним 13. августа, 2003. године прво пуцано тзв. “панцир мецима”, је у потпуности девастиран.

На изласку из села како се претпоставља исти виновници су пуцали на куће породица Петровић, Колашинац и у киоск породице Вуксановић. Братство манастира Високи Дечани у сарадњи са представницима Гораждевца покренуло је иницијативу да се у селу постави квалитетан сигурносни систем видео надозор свих улица и околних приступних саобраћајница.

У Гораждевцу се готово исти инцидент догодио и 9. јула, 2015. године, када је пуцано на паркирано возило београдских регистарских таблица, на истом месту. Том приликом је поменути споменик поливен бензином, али неким случајем покушај паљења није успео.

Фото: Телеграф

Гораждевац је малено село у благородној Метохији, које мештани нису напустили ни 1999. године. Неспутана лепота природе са погледом на моћне Проклетије, изобиље храстова због којих их прозваше “људи храстови”, жубор Бистрице који кроз лугове, оивичене лешницима допире до села и најстарија црква брвнара на Балкану посвећена Св Јеремији сместили су моћници у “енклаву”. И такав Гораждевац није био покорен, чула се дечија граја, прво школско звоно које је после ратних сукоба на Косову и Метохији позвало основце и средњошколце из три расељене средње школе из Пећи зазвонило је у Гораждевцу и звони и данас за нешто мање од 150 ђака.

– Не оставља се родна груда натопљена крвљу и сузама прадедова, Метохија крсно име Косова – тако кажу људи храстови и то је аманет који њихови потомци чувају.

Дао је Гораждевац и данак у крви. Жубор Бистрице се не чује од 13. августа 2003. године. Спарни летњи дан, врућина, Бистрица, лугови, пијаћи извори зову, мајке, баке, очеви се буне, али из сваке куће иста прича… Отишао је Иван (18), Панто (12), Драгана (13), Ђорђе (20), Марко (12), Богдан (14)… Мучки из грмља рафал прекида детињство осамдесетак деце. Вриште! Неколико њих пада. Старији покушавају да помогну млађима, родитељи трче ка Бистрици, дозивају децу… Петар се ухватио за корен врбе која се савила над реком, отац му довикује: “Држи се Петре, остани ту, не померај се…” Рањени Ђорђе дозива Ивана. Иван се не одазива, а војника италијанског контигента Кфора нигде нема. Остале су неуслишене молбе родитеља да једно патролно возило дежура на обалама реке.

Иван и Панто су отишли у неповрат. Драгана, Ђорђе, Марко и Богдан су рањени одведени у Пећ где им је стављан гипс преко рана… Дан који се никада неће завршити у животима ове деце и мештана овог села који нису могли да заштите своју децу. Бол, туга и сузе и неправда непреболна, злочин без казне…

Ноћи дуге, пуне страха и без снова…

Стефану, која је први разред основне школе, у ноћи 7. децембра, пробудио је рафал. Отац ју је узео у наручје и однео у другу собу. Видела је аутомобил који гори. Њен тата није успео да је превари да то “неке чике снимају филм”. У кући породице Србљак чији је аутомобил запаљен, сви су престрављени.

У Гораждевцу мук. Кажу, и мртве их убијају.

Безбедности нема, заштите нема, починиоца нема, закона нема, правде нема.

Фото: Телеграф

Братство манастира Високи Дечани је увек било ту, са мештанима Гораждевца, више у туги и болу, на парастосима, а мање у радости крштења и венчања. Али увек ту, да помогне, охрабри, обрадује. И сада покреће иницијативу да се у селу постави квалитетан сигурносни систем видео надозор свих улица и околних приступних саобраћајница. Ову иницијативу су подржала бројна удружења која већ дужи низ година помажу преостали народ на Косову и Метохији – Фондација Делије, Хуманитарна организација Срби за Србе, Независна асоцијација студената из Београда, Хуманитарна организација Солидарност за Косово из Француске, Срспко друштво Задужбина из Словеније као и велики број других удружења и појединаца широм Србије и дијаспоре који су већ почели са акцијама прикупљања неопходних средстава за куповину и постављање система за надзор села.

Подржите и ви иницијативу братства манастира Високи Дечани за миран сан деце храстова.

Братство манастира Високи Дечани Вас позива да својим прилозима помогнете овај пројекат који је важан за безбедност и опстанак једине веће Српске заједнице на подручју Пећи.

Динарски манастирски рачун је 285-2295090000013-91 (са напоменом за видео надзор) а све друге потребне информације у вези са пројектом и начином уплате на девизни рачун можете да добијете код монаха Исаије наisaijadecani@gmail.com.

Извор: Телеграф

Браћо,не заборавите злочине које чине шиптарски терористи на Косову и Метохији.Једног лепог дана,Срби ће осветити Косово и Метохију,али не убијањем нејачи.ДАЋЕ БОГ!

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Спарти, поводом стотину година од Мојковачких Термопила!
Сјутра, неће бити почасних плотуна и војних маршева, ни звука бубњева ни вјетра застава, неће бити ништа и ничега у организацији оних, који су од историје узели само име и њега постепено потискујући туђим језиком у наводном клицању нечему своме.



И то је нормално. Никада кукавице нијесу пуцале у славу хероја. Никада издајници нијесу марширали у част родољуба. Никада корумпирани нијесу величали поштене, нити су пролазни слиједили трагове непролазних. Нормално, јер би пуцањем пуцали а маршом погазили себе и сву своју лаж и продају.

Зато, сјутра, свака петарда, сваки ватромет, свака бакља, све што изазива грмљавину на земљи мора бити у част оних који су сада на небу. Испаљено у славу и част неустрашивих црногорских, брђанских, херцеговачких и других ратника војске Краљевине Црне Горе, који су на Бадње вече прије тачно стотину година, промрзле коже и вреле крви, сиромашни робом и оружјем а богати витештвом, стали на пут моћној аустроугарској армији убица и окупатора.



Бранећи на тај начин своју кућу, своја брда и своју браћу у пострадалој и измученој војсци Краљевине Србије. По епском отпору стали су раме уз раме са снагом и историје и митологије, грчког краља Леониде и његових Спартанаца, господара Подунавља српског кнеза Лазара и његових косовских ратника, раме уз раме са бесмртним јунаштвом козачких православних ратника и руских стаљинградских партизана.



Већа је вриједност поштовање према мртвима који су гинули бранећи живот, него послушност живима који живот продају смрти.Дух Мојковачких Термопила поручује: Ја сам дух Владике Данила и молитва Петра Првог, ја сам визија Његошева и свједочанство Марка Миљанова, ја сам мост између Вучјег дола и Фундине, побједа Граховца и освета Балканских ратова, ја сам сан Николе Првог и ноћна мора окупатора, ја сам крв на зидинама Скадра и пиштољ Гаврила Принципа, ја сам кости страдалих по брдима и на дну Јадрана, ја признајем само ауторитет мача архангела Михаила и круну руског цара, ја сам свака побуна Божића и устанак Васкрса, ја сам насљедник ослободилачког рата против Турске и претеча Тринаестојулског пламена против Хитлера, ја сам претеча одбране од НАТО агресора, ја сам завјет светих отаца који је ум држао у аду и није очајавао, ја сам ватра отпора нових времена, моја је земља била крвава да би будућност у насљеђе оставио часну.



Мојој Спарти и њеним погинулим и бесмртним очевима и синовима, с љубављу, поштовањем и завјетом.
У сусрет Бадњем дану Љета Господњег 2016.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Бадњи дан – најава радости Христовог рођења!
Badnji dan 303 Бадњи дан – најава радости Христовог рођења
Православни вјерници данас обиљежавају Бадњи дан традиционалним уношењем и паљењем бадњака, литургијама у храмовима и породичним окупљањем за посном трпезом, пред најрадоснији хришћански празник Божић, којим се прославља рођење Исуса Христа.

Патријарх српски Иринеј је у божићној посланици поручио да не дозволимо никоме да нас дијели по било ком основу.

Он је истакао да су нам данас више него икад, потребни мир на земљи и добра воља међу људима и народима!

Badnji dan 301 Бадњи дан – најава радости Христовог рођења

Божић је дан када се слави рођење Исуса Христа и, заједно са Ускрсом, представља један од највећих хришћанских празника.

Припреме за овај празник почињу 40 дана прије 7. јануара Божићним постом који представља прочишћење духа и тијела, а људи се у поздрављају ријечима „Христос се роди”, а отпоздрављају са „Ваистину се роди”.

Бадњи дан је последњи дан поста, дан када се обавезно припрема посна вечера, а прати га и друга симболика код Срба – сјеча бадњака, уношење сламе, бацање ораха, пијукање дјеце коју предводи домаћица и обилажење у круг просторије у којој се поставља посна вечера.

01 CETINJE nalaganje badnjaka e1451944857646 720x375 Бадњи дан – најава радости Христовог рођења

Бадњак представља симбол дрвета које су, како каже предање, пастири донијели Јосифу и Марији да заложе ватру и загрију пећину у којој је рођен Исус.

Бадњак се пали уочи празника и гори до Божића када се објављује радост Христовог Рођења. Догоријевање бадњака је симбол растанка са старим вјеровањима и прихватање нове свјетлости која долази са вјером у Новорођеног Христа.

Сви обичаји имају смисао хришћанског заједништва, па се сматра да се људи окупљени око бадњака загријавају љубављу и слогом, а његову свјетлост уносе у мрак незнања и празновјерја. Највише народних обичаја код Срба везује се за Бадњи дан и Божић којима се дочарава догађај Рођења у Витлејему.

Уочи Божића сламом се посипа под и домови се претварају у Витлејемску пећину у којој је рођен Богомладенац Исус који је повијен у сламу и којем су се најприје поклонили пастири. У сеоским кућама слама лежи и по три дана док се у градовима у домове уноси свежањ сламе која се поставља уз бадњак.

Badnji dan 302 Бадњи дан – најава радости Христовог рођења

Постоји обичај да се куће посипају житом и низ других ритуала којима се даје хришћански смисао јер је Христос дошао да људе зближи и нахрани и напоји својом науком и љубављу. „Ко је гладан нека дође к мени ја ћу га нахранити и које жедан нека дође к мени да пије воде живе“, записано је у Јеванђељу Христовом.

На Бадњи дан се пече божићна печеница, припремљена претходног дана, на Туциндан. У православним кућама Бадње вече је породични празник када се укућани окупљају око обавезно посне трпезе – посна јела, риба, суве шљиве, ораси…

Badnji dan Бадњи дан – најава радости Христовог рођења

Божић је увијек први мрсни дан, ма у који дан пао, и дан када се црквама причешћују они који су поштовали правила Божићног поста.

Божић по Јулијанском календару, поред српске, славе и руска, јерменска црква, Света гора и један дио коптске цркве.

Срби Божић обиљежавају од памтивека, а Бадњаком, односно божићним дрветом се у кућу уноси срећа, здравље и напредак.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Прослава православног Божића код Срба

Фото Танјуг

Божић је за Србе најрадоснији и један је од најважнијих и најлепших хришћанских празника.Славећи успомену на дан рођења Исуса Христа, наш народ је развио мноштво обичаја који симболишу рађање новог живота, здравље и благостање. Основни смисао свих ритуала који су посвећени Божићу садржан је у празничној здравици „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!“

Божић је тродневни празник, а ако рачунамо и Бадњи дан, којим се завршава зимски четрдесетодневни пост, онда је то четвородневна светковина која се обележава првенствено у дому и породици. У нашем народу прослављање овог празника је усклађен спој црквених, литургијских, и фолклорних обичаја.

Празнично Божићно расположење почиње већ око Никољдана, 19. децембра и траје до неколико недеља после Божића, односно прославе Св. Саве, 27. јануара. Тада у свим породицама влада пријатно духовно расположење, па људи тако озарени радошћу и вером праштају једни другима увреде и заборављају на сукобе. Српски етнолог Миле Недељковић каже да је један од најлепших божићних обичаја мирбожење, које означава тежњу да се одржи мир, спречи омраза и прекине завада међу људима, па су се при сусрету људи поздрављали са: Мир божји, Христос се роди! И при том би се руковали и љубили.

Божићно празновање започиње Бадњим даном, 6. јануара. Тога дана, рано ујутро, домаћин куће одлази у шуму да исече бадњак, најчешће храстово дрво, да би га те вечери унео у кућу и тиме означио почетак божићних празника. Према народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца, секиром. Такође се води рачуна да дрво приликом сечења падне директно на земљу, а да се не задржи на суседном дрвету. Када се бадњак донесе кући ставља се поред улазних врата, где стоји до увече. Бадњак симболично представља оно дрво које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Становници градова, данас, пригодне и много мање бадњаке купују на пијаци и уносе у кућу, непосредно пред породично обедовање за Бадње вече.

Уношење Бадњака обављали су домаћин са синовима, ако их је било, а заједно са њим уносили су печеницу и сламу. Улазећи у кућу поздрављали су остале укућане речима: „Добро вече, срећно Бадње вече!“ Дочекавши на вратима мушке чланове породице, домаћица је са женском децом посипала печеницу и домаћина са зрневљем зоби и пшенице, одговарајући им:

„Добро вече! Честити ви и ваш бадњак и печеница!“

Бадњак се раније стављао на огњиште, а данас се ставља поред шпорета или пећи, у којој одмах заложи једно дрво. Тамо где нема пећи, бадњак се ставља код печенице. Слама се посипала по целој кући, а испод стола где се вечера, домаћица је стављала разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Квоцање и пијукање током обреда, као што квочка под крилима прикупља своје пилиће и загрева их материнском љубављу, симболично представља Христа који је дошао да све људе зближи у једну хришћанску заједницу и загреје љубављу. Слама која се за Бедње вече просипа по кући симболизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио. Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани се сви помоле Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа, или сушена риба као и друга посна јела.

Бадње вече практично спаја Бадњи дан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане, да су као „Божић и Бадњи дан“.

Прослава Божића код Срба подразумева и припрему богате празничне трпезе. Главно јело је прасе-печеница, које се према старом обичају, припремало на Туциндан, 5. Јаунара, пекло се на Бадњи дан, и увече уносило у кућу да сачека божићно јутро, када ће се укућани после причешћа у Цркви, послужити првом масном храном, након поста. У неким крајевима у Србији уместо прасета припрема се јагње, или млада овца, која се назива „веселица“.

Осим печенице за празнични ручак једе се чесница, која се сматра изузетно важним обредним колачом. Справљана је од белог брашна, са водом и машћу, без квасца. Чесница се меси првог дана Божића, пре изласка сунца, кад прво звоно зазвони у цркви. Пре почетка ручка домаћин куће заједно са осталим члановима окреће чесницу, прелива је вином и на крају ломи на онолико делова колико има укућана. Назив овог божићног колача потиче од речи „чест“, „део“, „срећа“, и симболизује рођење младог Христа, када су га пастири даровали. У чесницу се ставља новац од злата или сребра, који симболично представља дар новорођеном Христу. Онај ко добије део чеснице у којој је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године.

На Божић, рано преподне, обичај је да у кућу долази специјални гост – положајник. То је прва и једина особа која посећује кућу породице која слави Божић. Положајник најпре поздрави дом и све укућане са „Христос се роди“, а онда гранчицом бадњака почиње да џара ватру говорећи: „Колико варница, толико здравља, колико варница, толико среће и весеља, колико варница, толико парица“, набрајајући све што је за домаћина важно да се умножи, завршавајући говор речима „Амин, боже, дај!“

Положајник и његово џарање ватре симболично представља мудраце са истока и њихово гатање по звездама, јер као што су они своје гатање изводили из јата небројених небеских звезда, тако и положајник, гатајући по варницама из ватре, изјављује своје жеље домаћину и његовом дому.

Glassrbije.org

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Браћо Срби и сестре Србкиње,Христос се Роди!

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ: Божићни поздрав безбожницима


Станите ви, верни мало у страну. Вама се обраћамо свакога Божића. Ви знате шта је милост и истина, па се само трудите да тиме живот свој осветљавате.

А сад хоћемо да проговоримо реч отпалим од вере наше, барјактарима безбоштва, браћи по крви и језику но туђинцима по духу и мислима.

Ви заглушисте свет виком, да је вера опијум народа, али за доказ тога не показасте од своје стране ништа друго до крв, окове и тирјанлук.

Зашто се никад не запитасте: ако је вера опијум за простаке како се њоме опише најславнији философи: Декарт, Кант, Фехнер, Соловјев? и мислиоци као Паскал и Манциони?

Ако је вера опијум за глупаке, како се тим опијумом занеше најгенијалнији песници: Данте, Шекспир, Милтон, Иго, Пушкин, Достојевски, Његош?

Ако је вера опијум за дроњаве сиромахе по селима и гудурама, како да се културни варошани опију и подигну величанствене храмове тој вери у Цариграду и Риму, у Паризу и Берлину, у Лондону и Њујорку?

Ако ли је вера опијум за себре и робове, како за ту веру пође у смрт цар Лазар и цар Константин, и толики други славни кнежеви и великаши разних народа и језика?

Ако је вера опијум неписмених и неуких, како прихватише тај опијум највећи зналци светски: Коперник и Њутн и Франклин и Мендељев и Крукс и Пупин и Оливер Лоџ?

Ако је вера опијум за неславне и презрене, како у име тога опијума оставише круне и господарство и богатство толики људи и жене и повукоше се у самоћу и сиромаштину, да што боље послуже вери?

Ако је вера опијум за младе људе као што је био Растко Немањић и Јоасаф царевић Индијски, како да се том опасном дрогом опије мудри и опрезни старац Немања?

Ако ли кажете, да је вера опијум за старе баке, како онда објашњавате да се њом опише толике девојке као:

Ирина и Марина и Параскева и Ефимија и друге, и многе друге?

Речете ли, да је вера опијум за плашљиве регруте, како да онда буде опијум и за храброг Минина и Пожарског, и Карађорђа и Милоша, и Вашингтона и Гарибалдија, и за Фоша и Хега, и за најновије четири војводе српске?

Ако ли најзад – притешњени овим нашим питањима – узвикнете: вера је опијум за несоцијалисте, али не и за социјалисте, ми ћемо вас запитати: како онда да се опије вером толики број највећих социјалистичких идеолога и вођа као што су: Сен -Симон, Овен, Фурније, Макдоналд, Хендерсон, Лансбери и други убеђени социјалисти и у исто време убеђени хришћани?

Или ви сматрате безверство патентом искључиво словенских социјалиста? Бакуњина и истераних руских семинариста?

Кажете ли, да су веру измислили богаташи да би држали сиромахе под својом влашћу, онда значи, да никад нисте погледали ни на пећину Витлејемску ни на Голготу! нити сте чули за стотине хиљаде мученика Христових, на чијем се мучеништву утврдила вера у свету!

О, браћо по крви и језику али не и по духу Божјем, подигните храм Богу живоме, и то највећи што постоји и што је икада постојао на земљи. Гле, много премного дугујете ви вери Христовој.

Јер да вера Христова није укротила дивље Сармате и од њих начинила питоме Словене, од крвожедних зверова благе руске овце, ви никад не би могли доћи до силе и власти над тим народом. Него би прошли као и друг Спартакус, кад се кренуо да отме власт од опаких Римљана, вучјом крвљу задојених.

Не један храм на земљи Словена, него сву земљу словенску учините храмом Христовим. То је мисија Словена. А оно што ви сад радите није посао Словена но Сармата. Без вере Христове Словени неће бити спасење свету но проказа. У страху од проказе свет нас је почео да ограђује карантином.

Но, да ли ћете ви хтети чути реч од брата? Због старе словенске немоћи, да се реч брата не слуша, вама ће ова наша реч свакако бити мрска и отужна. Зато бар чујте и примите реч рођака.

Примите реч оног нашег честитог рођака из Индије, оног славног и велемоћног убожјака, Гандија. Погледајте и видите човека од вере, како без ваших насилних метода влада једним народом два пута многобројнијим од свих Словена укупно. И како га љубав народна штити боље него вас армирана кола с митраљезима.

Тај Ганди вам је поручио – чули сте: „док год у Русији влада безбоштво и материјализам, и док год се Русија не одухотвори, Индија не може с Русијом“.

Тако вас ето и Индија ставља под карантин а не само западни капиталисти. Тако вођ Индије опомиње Словене на праву линију, на праву мисију њихову.

То вам је Божја опомена кроз рођака. То вам као од Бога поручује рођак Индијац. А брат Словен вас поздравља прошлим и будућим поздравом човечанства: Христос се роди!

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Су чим ћемо пред сердара Јанка?
Хтедох данас да пишем о Мојковцу и термопилској бици сердара Јанка и осталих Срба, али ме Ђаво натера, те почех да копам по биографији Јована Пламенца, оног истог, који је Пашићу 1914-те године, послао поруку да Србија увек може да рачуна на братску и неограничену помоћ Црне Горе. Кроз, дакле, биографију овог чувеног Црмничанина, тачно може да се утврди време полураспада српског народа. Негде око пола века.



Био је све: ватрени Србин, исто тако ватрен Црногорац, министар и председник црногорске владе, Пашићев радикал, сепаратиста и унитариста, симпатизер Павелића и Недића и, да не дужим, био је све што се, између 1912-те и 1941-е могло бити. Нешто као несрећни Вук Драшковић у наше доба, с тим да за Пламенца важи да је био мање-више отпоран на моћ новца.
Одмах после читања, позовем мог пријатеља, саплеменика и Пламенца, и нашег Гојка Раичевића, и питам да како су такве мене уопште могуће у једног човека. Он ми каже: „Сујета. Ако ја нисам на првом месту, идем тамо где ћу бити. И сваки пут искрено и од срца“. Исприча ми пријатељ и преверу Секуле Дрљевића, изазвану тиме што није постао министар, како му је обећано, као и преверу многих јунака са Мојковца.

Сто година касније, српски народ се свео, у духу и осећању, на-хајде да нагађам-30% некадашњег корпуса. И у Србији, и у Црној Гори. Пламенац, Дрљевић, Драшковић, а овде разни вучићи, николићи и дачићи, постали су просечан, па и пожељан тип Срба. За један век, преци су се од нас удаљили 500 година, а потомке учимо да је припадност народу ствар дебате и слободне, грађанске одлуке. Истина, деда је био Србин, али ти можеш да будеш Папунац, Бушманин или-зашто да не-Црногорац. Васпитавамо децу да је превера исплатива, све у подлој нади да ће нам опростити, али живот не ради тако: како смо ми издали претке, тако ће и нас потомци. Вара се свако ко мисли да је превера могућа, а да се не пљуне на претке, на Обилића и Лазара, на Марка Миљанова и сердара Јанка. Прва генерација се још, кобајаги, мало уздржава, али следећа више стида нема ни мало. Уједно су, што би рекао Његош, овце и курјаци, Срби и Монтенегрини а, између њих, Црногорци, који чекају исход читаве ове папазјаније, па да виде коме ће се приволети царству. Још Срби и Монтенегрини попију заједно кафу, прозборе неку братску, само што је то за данас-сутра то више неће бити могуће, јер ране постају све дубље.
У једном аустралијском филму, група Абориџина, прастановника континента, слуђена цивилизацијом и неонским светлима велеграда, обавља најниже послове а, кад закопају лешеве и кад покупе ђубре, одлазе у кафане и убијају се од алкохола. Несрећи, изгубљени у свету који не разумеју, а који их обасјава хладним светлом туђе културе, заборављају све: племенске тотеме и табуе, обичаје и претке. Само још, у тешком пијанству, кад попусте стеге цивилизације, гледају један другог и говоре: „Види на шта личимо! А били смо поносни ратници“.



Тако и ми: стењући под теретом хладног жара западне цивилизације, одричемо се свега што јесмо, да бисмо добили неки послић, завршили неку комбинацију, или само зато да нас околина не оцени као заостале и примитивне. Дајемо породично злато за штрас и цирконе а, само петнаест година раније, били смо поносни ратници, једно моћно и непобедиво „ми“, наспрам читавог лудог и касног света, који се острвио на нас. Нису нас поразиле бомбе, али банкомати јесу. Црногорци неће да буду Срби, да не би били као дачићи и вучићи, а ми нећемо да се братимимо с Црногорцима, јер не бисмо да уђемо у друштво Дрљевића и Ђукановића. Заборављамо да један народ никад није састављен само од Обилића и Синђелића, већ и од свакојаке фукаре, али да зато није мање наш. На крају ће се српство свести на србијанство, на шајкачу, како каже мој мудри друг из Црмнице, али на шајкачу која стоји на глави неког Џеја Рамадановског, или Кристијана Голубовића.
Ви, у Црној Гори, често заборављате да на тапију српства имате најмање једнако право као и ми, овде, из Србије. Јесте Србија матица српског народа, али је српство много шири појам. Ипак, мит о изузетности ма ког дела српског народа је заснован на сујети, а не на реалитету. Извуците из своје изузетности оно што је заједничко, попут крсне славе, бадњака, погребних и свадбених обичаја и видећете шта ће остати. Јунаштво? Која је то памет која је измерила да је Мило Јововић већи до Стојана Јанковића, или да је Вук Мандушић бољи од Синђелића? Ко сте ви без Милоша и Лазара? Сви ваши хероји су Срби и баш зато што су Срби. Неких великих хероја из Црне Горе, који нису били Срби, не могу да се сетим. Који је то јунак који није потекао на српској традицији? Сердар Јанко је мој, колико је и Синђелић ваш. Ко ће се икада у боју прославити на традицији Мила и Мираша? Да ли ико, ко је сувисао, може да верује у моћ „зеленашке“ традиције, старе једва један век? Косово је много, много дубље од тога, а бадњаку и крсној слави се не види почетак у времену.
Оно што је древно, што је старије од људског памћења, од народног памћења чак, неуништиво је. Србију, каква је данас, тешко је волети, али какви смо људи ако своју мајку, или брата, волимо само док су млади и здрави? Ипак, иако ће још бити мука, превере и отпадања, српство неће нестати. Остаће у грудима врло малог броја људи, неких брђана и чобана, који немају смисла за нијансе, који још увек виде целину и у себи чувају древни пјетет. Кад наиђу велики догађаји, а наићи ће и то не за много година од данас, кроз те брђане и чобане ће се српство поново родити и усправити. Из Београда и Подгорице неће сигурно.



Овај Божић, са којим славимо и стогодишњицу мојковачких јунака, прилика је да се чвршће вежемо за претке, за традицију и обичаје, те да у њима пронађемо ослонац за тешка времена која долазе. Вечна смрт за наше старе није дошла оног дана кад су погинули, или умрли, него оног дана кад смо их се одрекли. Свима вам желим срећне празнике, добро здравље и личну срећу, као и да смогнемо снаге да истрајемо и претрајемо.
Христос се роди!