Пред вама је приповетка и идеолошки есеј који су написали наши активисти у част десетогодишњице смрти велког Драгоша Калајића, а поводом доприноса нашег Покрета србском учешћу у борбама за Новорусију. Радња приповетке инспирисана је стварним догађајима, искуствима са фронта, као и идеолошким светоназорима Драгоша Калајића и утицају истих на идеологију Србске Акције.
Заложена ноћна ватра у камину импровизоване хладњикаве касарне, привлачила је највећи део војника у своју близину. Понекад сам науштрб веће изложености (ново)руској зими, користио прилику да се осамим, дописујем путем Vibera са друговима у Србији или пак да ишчитавам књиге и брошуре које сам понео са собом. Зато сам имао и мање сна и био исцрпљен више од већине сабораца. Те ноћи нисам ни хтео да се препустим сну због стања приправности. У борби да останем будан и колико-толико концентрисан за брзо реаговање, мотрио сам на крвава лица двојице бораца везаних у ћошку собе. То су локални Руси, кажњени од стране козачке милиције (подређене само и искључиво Мозговоју лично) због пијанства на дужности, услед кога су читав оквир муниције испалили у вис и узбунили целу јединицу. Чекао сам полазак на стражу... Одржавајући будност и присебност, после непроспаване претходне ноћи услед објављене узбуне, приводио сам крају своју двочасовну смену ноћне страже у шумовитој околини града Алчевска на важном прилазу великој трафо-станици од које зависи снадбевање струјом великог дела Луганске области. Под налетима свежег јануарског јутарњег ветра, обузима ме чудан осећај велике хладноће која пак буди душевну топлину мисленог обраћања ка северним „хиперборејским“ источницима словенског и евроаријског духа. Док се обданица неприметно прикрадала, у даљини се назирала вијугава колона војника. То је следећа смена страже. Коначно стижу пар сати одмора – промрмљах полугласно сам себи, док је на хоризонту у даљини, негде вероватно изнад прелепог Троицког језера, непобедиво Сунце почело да пушта своје зраке. Зраке који циклично најављују свакодневни тријумф светлости над тамом... Шаљива опаска мог шпанског саборца Хавијера, како симбол наше јединице треба да буду две испружене руке, од којих је шака на једној савијена у песницу а на другој испружена у виду „римског поздрава“, алудирала је на идеолошку контрадикторност наше јединице, али и уопште на унутарњу идеолошку противуречност у склопу оружаних снага Луганске Народне Републике којима смо припадали. Суботње вечерње туширање припадника Интернационалне бригаде, представљало је прави мали шаљиво-полемички рат који је сликовито изражен и подстакнут „ратом“ између „крајње левих“ и „крајње десних“ тетоважа које су са наших нагих тела говориле више него хиљаду речи. Све је то било пријатељско „пецкање“ али, ипак, лично сам се трудио да при свакој шали и ћаскању са идеолошким опонентима из јединице, махом Шпанцима, не пређем границу зближавања јер сам знао да је само пуки стицај околности то што делимо ров, и да је међусобни сукоб једино природно стање нашег односа. Мађутим, теорија је једно, а пракса свакодневног дељења корице хлеба са неким, нешто сасвим друго... Уосталом, често ми је пред очима – и то буквално – била књига једног великог писца и уметника који је, битишући међу Србима и Европљанима, смело ходио „стазама ружа и челика“. Реч је о једном од наших идеолошких учитеља – генијалном Драгошу Калајићу. Његово знаменито дело „Русија устаје“ које сам, уз Нови Завет, Православни молитвеник, „Србски народ као теодул“ и програмску књижицу Србске Акције, понео са собом у рат, поново сам ишчитавао на путу од Москве до Ростова, којим смо се по устаљеној траси кретали ка Донбасу. Као што ме је Драгошева „Европска идеологија“ навела на понирање у океан Баштине и у кристалисања њеног политичког израза, а његов роман „Србска деца царства“ научио пуно о изразу евроаријског наслеђа у модерном добу, као и о србској надмоћи и србској улози у „вечном походу Аријеваца од праисторије кад надисторији“, тако ми је књига „Русија устаје“ увек отварала видике ка непрегледним пространствима руске степе, мистичног руског севера и „магичне“ цивилизације која је настала са Руриковим викинзима а окончана ритуалним убиством Свете царске породице Романов, при чему је наставила да живи у сегментима и траговима, до свог долазећег васкрснућа. Реч је о спису у коме су сабрани Калајићеви чланци и интервјуи претежно из деведесетих година, а који се тичу Русије и наговештаја руског препорода. Једна од ствари које би многима могле представљати саблазан при ишчитавању Драгошевих чланака на ову тему, јесте теза по којој комунизам, иако страно тело убризгано у организам руске нације, ипак није успео да је уништи, већ је – како би опстао – морао сам да усвоји многе руске националне одлике. Такав модификовани комунизам, по Калајићу, постао је национал-комунизам, који има форму комунизма а садржину национализма, или чак националног социјализма, те је фактички раскрстио са марксистичким догмама. Иако ми се оваква теза чини у извесној мери претенциозном, јер ми је ближа она Љотићева по којој „комунизам еволуира само у тактици а никада у доктрини“, Калајићеве мисли о комунизму су ми свакако помогле да боље схватим многе Русе који с једне стране имају искрено и дубоко националистичко осећање (чак и ако им термин „национализам“ није нарочито близак), а с друге стране, имају носталгију према совјетској епохи. Наиме, постојање историјских заблуда не мора обавезно да значи и потпуну идеолошку и духовну дезорјентацију, као и обрнуто. По свом доласку у Донбас, у још већој мери сам схватио значај Драгошевог указивања на погубност заслепљености идеолошком формом. Јер нарочито овај источноевропски гранични појас између руске земље и средње Европе, представља једну „магичну“ геополитичку линију кроз коју се „десница“ за трен ока претвара у „левицу“, а „левица“ у „десницу“ (као што је, на пример, Александар Лукашенко формално левичар, а суштински је архетип узорног европског државника, како је то управо Калајић формулисао, премда се ни Лукашенко никако не може идеализовати нити је у данашњој Белорусији спорно постојање репова необољшевизма, али они нису доминантан политички фактор у овој земљи). Разликовање идеолошке суштине од форме, неопходно је свуда, а нарочито у овој географској области, где је у протеклом веку сваки напад из правца Запада ка Истоку (било да је вођен у име национализма или антинационализма) био праћен политиком подстицања антируских сепаратизама. Ипак, када је реч о овим „антифа“ добровољцима из Шпаније, Италије и других земаља, који су похрлили у Новорусију зарад борбе против НАТО и украјинских „фашиста“, видео сам да се заиста ради о идеолошки убеђеним комунистима који верују да се из новоруског фронта може распламсати комунистичка револуција. Дакле, ови левичари јесу идеолошки и политички непријатељи национализма, самим тим и непријатељи мог Покрета и моје (као и руске) Отаџбине, али ми ни у ком случају нису и не могу бити већи непријатељи од ционистичких НАТО пудлица из „Азова“ и „Десног сектора“. Уосталом, за разлику од „антифа“ група и појединаца из Србије који су листом оличење кукавичлука, хобизма и лицемерне недоследности, и за које мислену именицу представља било какво учешће у оружаном сукобу, ови инострани левичари битно су другачији, и у погледу озбиљности и посвећености, као и у смислу спремности да се с пушком бори за идеју и да се за идеју умре. Хавијерово сазнање да смо ја и моји србски саборци поштоваоци Хозеа Естебанеза, који је у нужној одбрани лишио живота једног од најбољих Хавијерових пријатеља, при кукавичком нападу левичарске руље на Хозеа самог, проузроковало је ћутање и узајамно захлађење односа између шпанских „антифашиста“ и нас добровољаца народно-социјалистичког идеолошког опредељења (србских и франсуских, и двојице шпанских, јер су од седморице Шпанаца из наше јединице, петорица представљали „антифашистичку“ групу док су двојица Шпанаца „фашисти“). Ипак, то захлађење, трајало не дуже од два дана. Кувар и економ Жења (локални Рус, мислим да се зове Јевгеније, јер има исти надимак као и руски војник-новомученик из Чеченије – Јевгеније Родионов) задиркивао нас је све заједно, говорећи како смо сви исти „другови“ – „камаради“, алудирајући на то што и ми и они користимо овај термин за ословљавање идеолошких сабораца из организација којима припадамо. Ипак, ми смо у односу на левичаре имали једну велику психолошку предност, јер смо знали да идемо да се боримо за страну која има изражене идеолошке етикете од којих су нам многе заиста одбојне и гнусне. Јер и моје периодично гађење због присуства мноштва левих добровољаца који су похрлили на фронт у Донбасу, у редове јединица ДНР и ЛНР, мислећи да је реч о борби левичара против националиста и фашиста (као некада у Шпанији), неутралисано је чуђењем и збуњивњем истих тих разноразних „антифа“ бораца, када су видели мноштво нових руских хришћанских храмова и подигнутих дрвених православних крстова на раскршћима стаза и путева Новорусије. Нарочито су их изненадиле црвене ратне заставе Новорусије са иконом Неурокотвореног Образа Господа Исуса Христа, које су као такве усвојене из древног периода Кијевске и Новгородске Русије, и красиле су војске великих руских победоносаца – Светог Александра Невског и Светог Димитрија Донског. Народ Донбаса пре свега жели мир. Не жели рат, ни у име левих нити десних идеја. Али на мајданско антируско насиље и експанзију ЕУ-фанатизма у Кијеву и Лавову, рускојезично становништво Крима и Донбаса је инстиктивно и превентивно реаговало, ставивши до знања да уколико Украјина неодступно жели у ЕУ, они не желе да остану у таквој Украјини, чак и по цену рата. А када до рата дође, руски народ се природно обраћа традицији, духу предака и Богу. Истом Богу кога су бољшевички узурпатори руске земље покушали да прогнају, а уместо Њега и Његовог Часног Крста, наметну сатанску петокраку за коју нико од Руса није хтео да гине 1941. године, те је немачки продор био толико ефикасан. Тек је немачка бахатост омогућила Стаљину да петокраку огрне националним плаштом те да преокрене ток рата и тријумфује у њему. Стога, петокрака за данашњег просечног Руса не представља симбол комунизма већ израз слободарске идеје, националног поноса и симбол борбе против „фашиста“ у „Великом отаџбинском рату“. Такво тумачење симбола наравно не одговара историјским чињеницама и првобитном назначењу, али је битно да би се разумео начин резоновања код просечног руског човека. И управо руски национални понос народа Донбаса, одбојност према ЕУ и НАТО, истицање Православља насупрот унијатству и расколништву, разлози су за приступање мене и мојих другова редовима „проруских сепаратиста“, како борце Новорусије називају западни медији, али и издајнички Вућићев режим који припрема предузимање кривичног гоњења против нас.Играјући шах у време одмора у касарни, не могу а да се не присетим речи којима је старији брат (коме сам у поверењу рекао да одлазим у рат) покушао да ме одврати од одласка на новоруски фронт. Говорио ми је да сам наиван и да врло лако могу бити пешак који ће бити жртвован по потреби. Златко (мој брат) одувек је био другачији од мене. Волим га као брата, али због неозбиљности која је део његовог карактера, мислим да никада није заслужио да га превише ценим као човека, да уважавам његова мишљења и прихватам његове процене. Стога ме неразумевање мог идеализма са његове стране није превише узнемиравало. Уосталом, на сталне придике моје породице на рачун мог националистичког активизма одавно сам огуглао, иако ми је непуних 25 година. Довољно сам добро знао куда идем, због кога и због чега. А ако и погинем, знам да ћу погинути на правом путу. Путу који води у блажену вечност небеску. Одавно су ми у срцу одзвањале речи Господње, које људској раслабљености често делују тешке и немогуће, али које никада нису изгубиле на истинитости и актуелности: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан. И онај који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан...“ Ја сам одлазак у овај рат схватио као свој призив, и таква мисао ме није напуштала још од настанка тензије на Криму, па све до мог коначног одласка у Донбас са још двојицом другова из Србске Акције у октобру 2014. године. Наравно, и пре него што смо стигли, добро смо знали да ситуацију у Донбасу није проузроковала власт у Кремљу, за шта је оптужују Кијев, Брисел и Вашингтон. На састанцима наше локалне ћелије Србске Акције, редовно сам са друговима анализирао ове догађаје у светлу наше идеолошке доктрине, тако да смо били и припремљени и упућени у суштину свих околности у које смо се убрзо и непосредно уверили. Власти Руске Федерације заиста нису иницирале потоње државотворне подувате у овој области, али јесу искористиле насталу ратну ситуацију те су путем безбедносних служби и њој лојалних структура, постепено овладале новопроглашеним државама – ДНР и ЛНР, отцепљеним од Украјине. Контролу ситуације у овим областима режим у Кремљу је користио у различите сврхе, али нажалост то никада није прешло границу ограниченог сукоба Руске Федерације са ЕУ и НАТО. Стога, моји другови и ја, као и наш Покрет, никада нисмо пали у искушење идеалистичког односа према Владимиру Путину. Напротив, пуно пута је скретана пажња на све деструктивне чиниоце како саме данашње Руске Федерације тако и калкулантске политике њеног режима. Ипак, никада нисмо губили из вида чињеницу да свака претећа аномалија која би србским земљама, Балкану и Европи могла да дође из данашње Русије, бар у дупло већој мери постоји на Западу оличеном у НАТО и ЕУ. Било да је реч о имиграцији, левичарењу, либерализму или политичко-економској хегемонији. Нажалост, поред мноштва здраворазумних европских националиста који препознају напад на Новорусију као напад на истинску Европу, постоје и они други, и то не у малом броју. Наиме, национал-револуционарна иконографија и формални антикомунизам најборбенијих елемената кијевских оружаних снага, збунили су неке западне националисте, који су услед свог површног приступа и неразумевања суштине украјинског питања (а неки и због никад угашене русофобије), подржали „одбрану истока Украјине“ са вером да ће иста у први план избацити националисте који ће „украсти шоу“ ЕУ-фанатицима. Насупрот томе, за нас србске национал-револуционаре, нема никакве дилеме да су узурпатори из Кијева финансирани и подржани од стране белосветских ционистичких лихвара, хохштаплера и русофоба, који извозом демо(но)кратских револуција воде рат против читаве Европе. Русијанско евроазијство и масовна илегална имиграција, нису и не могу бити већа претња о евроунијатског лонца за претапање свих раса и народа, од атлантистичко-исламистичке спреге која припрема и у све већем обиму спроводи најезду туђинаца и на србско тло. Падало ми је често на памет да пуцајући у непријатеља, могу убити или бити убијен од некога ко такође себе сматра националистом, који ми је макар по „етикети“, то јест идеолошки близак. Ипак, још пре поласка ја сам лично, сам са собом рашчистио дилему по овом питању, те су ми у мислима често било антологијске Калајићеве речи, које често парафразира Илија, мој друг и саборац из Србске Акције: „Националиста се не постаје речима и декларативним изјашњењем, већ на испитима врлина.“ А врлина свакако јесте и „препознавање духова“ у виду елементарног осећаја за добро и зло... „Да воскреснет Бог, и расточатся врази Его, и да бежат от лица Его ненавидящии Его...“ – био је црквенословенски натпис на траци коју са главе готово никада није скидао Павел, ветеран рата у Чеченији и дугогодишњи активиста Руског националног јединства (РНЕ), који је заједно са својим друговима из покрета био стациониран у напуштеном сеоском Дому здравља, на мање од пола километара од нас. У два наврата нас је посетио, јер је изразио посебну жељу да упозна србске другове који су дошли да се боре за руску ствар. Био је мање срдачан него што смо очекивали, али врло пажљив и заштитнички наклоњен... Јер када рат и године крвавих борби учине своје, емоције се често испољавају дискретним путем. А Павел, стари вук, педесетједногодишњак без порода, који је прошао оба рата у Чеченији, највише је жалио што се 1993, услед болести, није придружио друговима у Белом дому. Говорио нам је о својим ратним и животним искуствима, чудотворном дејству ратних православних трака освештаних над моштима Светог Серафима Саровског, у шта каже да се лично уверио током Прве чеченске војне, када је на готово необјашњив начин најпре преживео пад транспортног хеликоптера, а потом и хајку непријатељске потере за коју је, како каже, изненада постао скоро као невидљив, све док се није одустало од потраге. Легендарно Руско национално јединство, препознатљиво је по свом симболу – сплету Богородичине звезде и древне словенске свастике, чиме је симболички емитовало свој дух православног националног социјализма. Није тајна да је РНЕ идеолошки истоврсан мом Покрету, коме је у великој мери и био узор. Он је деведесетих година оставио значајан траг на руској политичкој сцени, а његови активисти посебно су се истакли приликом херојске одбране Белог дома од Јељцинових узурпатора. Остаје жал што нисам имао прилике да се сретнем са другим руским идеолошким саборцима – припадницима „Империјалног легиона“ (чланова Руског империјалног покрета), као и припадницима бригаде „Русич“, јер су и једни и други били на другим деловима новоруског фронта. Ипак, многи руски националисти нису следили овакве примере и нису подржали борбу за Новорусију, а још у Србији ме је мучила помисао на невероватну чињеницу да се незанемарљив број Руса бори и на страни кијевских узурпатора. Стаза коју су деведесетих у Русији утабали покрети НПФ Памјат и РНЕ, а која је била идеолошки и духовно јасно профилисана као фундаментално православна, руско-империјална и државотворна, изневерена је од стране великог дела данашњих руских „националиста“ и „националних социјалиста“ који су у свом паду духовне и идеолошке дезорјентисаности постали типични прозападни „десничари“ који се зарад борбе против Путиновог режима удружују са либералима и антируским шовинистима. Њих не занима руски геополитички идентитет нити борба за руски Кавказ, који би они радо препустили другима. И на општеевропском плану постоје слична превирања, што је и било за очекивати. Мада, гледано са становишта европске националистичке солидарности, која је немогућа без сагласја Русије и водећих сила Запада, ствари су, заправо, у неком смислу и боље него што су биле. Јер одувек је постојао известан јаз између Истока и Запада. Средњеевропски римокатолички национализам (узимајући у обзир главнину његових представника) никада није превазишао анимозитет према Русији или страх од ње, те и данас многи фактори из овог миљеа шире антируску пропаганду у својој средини и даље према Западу, по већ устаљеним клишеима изједначавања Русије и комунизма. Али, као што рекох, ствари данас ипак стоје боље него раније, јер бројнији су и утицајнији националистички фактори у Европи који подржавају Новорусију и уопште Русију и не наседају на подметање етикета и површан приступ који ставља форму испред суштине. Томе је несумњиво допринео и утицај политичке школе Нове деснице која је још шездесетих година прошлог века схватила да је чак и тадашњи СССР мање зло за Европу од НАТО пакта (генерал Де Гол се чак донекле и у пракси руководио таквим схватањем), те да је Западу нужан антиамерички савез са Русијом („Европа од Атлантика до Урала/Владивостока“). Дакле, данашње стање унутар европских националситичких кругова представља значајан помак ка доследном усвајању идеала интегралне Европе нација. И Драгош Калајић као изузетан репрезент истинског европског духа и европске деснице (деснице у метафизичком смислу), својим ликом и делом као да бди над европском националситичком сценом, где и дан-данас поучава или посрамљује све лажне европске национал-револуционаре, који „од дрвета не виде шуму“, те ступају у фронт борбе против Русије а за ционистички и антиевропски интерес. Насупрот њима, ми србски национал-револуционари, неодступно остајемо на правој страни, знајући да се глобална борба између синова Светлости и синова Таме, пројектује на локални план и обрнуто. Стога ћемо и даље ходити правим путем, „док злотвору не дође крај“, како кажу заветни стихови корачнице Србског добровољачког корпуса... Аларм мог телефона зазвонио је двадесет и пет минута пре поласка на следећу стражу. Устајем, огрћем се ветровком и одлазим напоље да се умијем чистом водом са извора, удаљеног два минута хода узбрдо... У мору загађености, још је остало таквих извора живе воде на висинама који плене чистотом и дозивају жедне. Извора због којих земља предака и јесте света. Због којих вреди борити се, умирати, ходити ка врховима, побеђивати и чекати зраке светлости непобедивог Божијег сунца...
