Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Памти па врати...
Националистичка тематика!
- Začetnik teme СРБСКИ КОСМЕТ
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Препоручио бих свима фејсбук страницу која је стриктно против абортуса https://www.facebook.com/zasvetbezabortusa?fref=nf
Da li ste znali?
Ako majka boluje od oštećenja nekog organa tokom trudnoće, njeno nerođeno dete joj može poslati matične ćelije za popravku tog oštećenog organa.
Da li ste znali?
Ako majka boluje od oštećenja nekog organa tokom trudnoće, njeno nerođeno dete joj može poslati matične ćelije za popravku tog oštećenog organa.
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Ona je najneobičniji predsednički pas, a on najsiromašniji predsednik na svetu! (FOTO)
Pre 3 nedelje, tačnije 1.marta, sa predsedničke funkcije otišao je političar kojeg će svet pamtiti po netipičnom ponašanju za jednog državnika. On donira 90 odsto svoje zarade u humanitarne svrhe, staje autostoperima na putu, vozi stari automobil, živi u skromnoj, trosobnoj, seoskoj kući jer je predsedničku palatu poklonio beskućnicima. Na našem portalu o njemu govorimo jer je ponosni vlasnik stare kujice, čivave Manuele koja ima tri noge! Pogodili ste, danas govorimo o najsiromašnijem predsedniku na svetu, od skoro bivšem predsedniku Urugvaja - Hose Muhiki!
Za razliku od njegovih kolega, predsednika drugih država, koji imaju vrhunske šampione, retkih ili popularnih rasa, skuplje od automobila prosečnih službenika, Muhiku već skoro dve decenije čak i na posao pratiusvojena tronoga kuja Manuela.
-To što sam sad predsednik ne znači da treba da se promenim, zarađujem više nego što mi je potrebno. Osećam dužnost da pomognem, to nije žrtva, to je moje osećanje dužnosti.- jedna je od Muhikinih najcitiranijih izjava.
Na pitanja kako se oseća kao "najsiromašniji predsednik na svetu", on odgovara da je on skroman, a ne siromašan i da su siromašni oni kojima nikad nije dovoljno, a ne oni koji žive skromno.
-Moja skromnost je posledica mog života, ja sam sin svoje istorije, ne treba mi puno, jer je bilo dana kada sam maštao o tome da samo konačno legnem na običan dušek. Sad mi je sve potaman.
Njegova tronoga Manuela ima 18 godina i živi sa Hoseom na njegovom seoskom imanju. Ovu neobičnu predsedničku rezidenciju čuvaju dva policajca i - Manuela! Kad drugi državnici dođu u posetu predsedniku, ona ih radosno i razdragano pozdravi. Svi je znaju, ne samo u okvirima Urugvaja, već i u svetu. Tome doprinosi i njen aktivan nalog na Tviteru!
Manuela ima tri noge jer je, kada je imala 10 godina, doživela nesreću kada ju je pregazio traktor. Svetski mediji je opisuju kao najnetipičnijeg predsedničkog psa na planeti. Nije jedra, velika, otmena, a ni blistave dlake kao njeni drugari, psi drugih državnika.
Sa predsedničke funkcije Hose Muhika je morao da ode jer po tamošnjem Ustavu ne može biti izabran dva puta zaredom na istu funkciju. Danas ima 79 godina.
Uživajte u fotografijama Hose Muhike i Manuele, dvojca koji će svakako bitinezaobilazan segment novije urugvajske istorije!
Pre 3 nedelje, tačnije 1.marta, sa predsedničke funkcije otišao je političar kojeg će svet pamtiti po netipičnom ponašanju za jednog državnika. On donira 90 odsto svoje zarade u humanitarne svrhe, staje autostoperima na putu, vozi stari automobil, živi u skromnoj, trosobnoj, seoskoj kući jer je predsedničku palatu poklonio beskućnicima. Na našem portalu o njemu govorimo jer je ponosni vlasnik stare kujice, čivave Manuele koja ima tri noge! Pogodili ste, danas govorimo o najsiromašnijem predsedniku na svetu, od skoro bivšem predsedniku Urugvaja - Hose Muhiki!
Za razliku od njegovih kolega, predsednika drugih država, koji imaju vrhunske šampione, retkih ili popularnih rasa, skuplje od automobila prosečnih službenika, Muhiku već skoro dve decenije čak i na posao pratiusvojena tronoga kuja Manuela.
-To što sam sad predsednik ne znači da treba da se promenim, zarađujem više nego što mi je potrebno. Osećam dužnost da pomognem, to nije žrtva, to je moje osećanje dužnosti.- jedna je od Muhikinih najcitiranijih izjava.
Na pitanja kako se oseća kao "najsiromašniji predsednik na svetu", on odgovara da je on skroman, a ne siromašan i da su siromašni oni kojima nikad nije dovoljno, a ne oni koji žive skromno.
-Moja skromnost je posledica mog života, ja sam sin svoje istorije, ne treba mi puno, jer je bilo dana kada sam maštao o tome da samo konačno legnem na običan dušek. Sad mi je sve potaman.
Njegova tronoga Manuela ima 18 godina i živi sa Hoseom na njegovom seoskom imanju. Ovu neobičnu predsedničku rezidenciju čuvaju dva policajca i - Manuela! Kad drugi državnici dođu u posetu predsedniku, ona ih radosno i razdragano pozdravi. Svi je znaju, ne samo u okvirima Urugvaja, već i u svetu. Tome doprinosi i njen aktivan nalog na Tviteru!
Manuela ima tri noge jer je, kada je imala 10 godina, doživela nesreću kada ju je pregazio traktor. Svetski mediji je opisuju kao najnetipičnijeg predsedničkog psa na planeti. Nije jedra, velika, otmena, a ni blistave dlake kao njeni drugari, psi drugih državnika.
Sa predsedničke funkcije Hose Muhika je morao da ode jer po tamošnjem Ustavu ne može biti izabran dva puta zaredom na istu funkciju. Danas ima 79 godina.
Uživajte u fotografijama Hose Muhike i Manuele, dvojca koji će svakako bitinezaobilazan segment novije urugvajske istorije!
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Одличан и поучан!
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Говор младе Ђурђине Турковић на округлом столу: „Да се не заборави – Не у НАТО“
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
ДЕЦУ ВАМ НЕЋЕМО ОПРОСТИТИ!
Агресори НАТО пакта убили су Бојану Тошовић из Мердара, прву дечију жртву бомбардовања, која је имала само 11 месеци и три дана када је 11. априла 1999. убијена у својој кући у наручју оца Божине.
19. априла бомбардујући Батајницу, НАТО је одузео живот Милици Ракић, трогодишњој девојчици која се спремала да спава. Милица је седела на ноши.
На мосту у Грделичкој клисури заједно са осталим путницима воза НАТО је убио шестогодишњег Бранимира Станијановића. Његово угљенисано тело нађено је после две недеље.
НАТО злочинци убили су Ирену Митић (15), док је у свом селу Рибинце код Врања помагала ујаку у сејању кукуруза.
Истог дана у мучком бомбардовању Врања НАТО агресор је убио и Милицу Стојановић (12).
НАТО је убио и Далибора Тасића (14) из врањског села Содерце, сина јединца Србољуба Тасића.
У склоништу породичне куће у Чубриним ливадама НАТО је убио Милиће, брата и сестру, Миљану (15) и Владимира (129, а уз њих убијен је и њихов рођак Миомир Миленовић (17).
У Липљану НАТО је убио девојчицу Драгану Димић.
У нападу на избегличку колону у Кориши код Призрена, НАТО је убио петнаесторо деце од 2 до 12 година из породица Ахметај и Хаснај.
У избегличком центру “Мајино насеље” НАТО је убио Ивана Иванчића (7), а истог дана касетним бомбама убијено је још двоје деце Адема Мунчаја и Арта Лугића.
У Мурину, код Плава, док су се играле, НАТО је убио две мале девојчице, избеглице из Приштине Оливеру Максимовић и Јулијану Брудар, а са њима и њиховог друга Мирослава Кнежевића.
7. маја на нишкој пијаци, НАТО је убио студенткињу медицине Љиљану Спасић, у седмом месецу трудноће.
НАТО агресор је убио заљубљени пар Гордану Николић (15) и Милана Игњатовића (16).
У нападу на Раљу НАТО је убио Дејану (5) и Стефана (8) и са њима њиховог оца Владимира.
31. маја у Новом Пазару НАТО је убио двогодишњег Марка Симића, и његовог оца који га је носио на рукама.
Истог дана у истом граду, на путу од школе до куће НАТО војници убили су и Марка Роглића.
30. маја у Варварину НАТО је убио Сању Миленковић (15), даровитог математичара. Била је ђак генерације у школи у Варварину.
ОВО СУ ЖРТВЕ НАТО АГРЕСИЈЕ:
Агресори НАТО пакта убили су Бојану Тошовић из Мердара, прву дечију жртву бомбардовања, која је имала само 11 месеци и три дана када је 11. априла 1999. убијена у својој кући у наручју оца Божине.
19. априла бомбардујући Батајницу, НАТО је одузео живот Милици Ракић, трогодишњој девојчици која се спремала да спава. Милица је седела на ноши.
На мосту у Грделичкој клисури заједно са осталим путницима воза НАТО је убио шестогодишњег Бранимира Станијановића. Његово угљенисано тело нађено је после две недеље.
НАТО злочинци убили су Ирену Митић (15), док је у свом селу Рибинце код Врања помагала ујаку у сејању кукуруза.
Истог дана у мучком бомбардовању Врања НАТО агресор је убио и Милицу Стојановић (12).
НАТО је убио и Далибора Тасића (14) из врањског села Содерце, сина јединца Србољуба Тасића.
У склоништу породичне куће у Чубриним ливадама НАТО је убио Милиће, брата и сестру, Миљану (15) и Владимира (129, а уз њих убијен је и њихов рођак Миомир Миленовић (17).
У Липљану НАТО је убио девојчицу Драгану Димић.
У нападу на избегличку колону у Кориши код Призрена, НАТО је убио петнаесторо деце од 2 до 12 година из породица Ахметај и Хаснај.
У избегличком центру “Мајино насеље” НАТО је убио Ивана Иванчића (7), а истог дана касетним бомбама убијено је још двоје деце Адема Мунчаја и Арта Лугића.
У Мурину, код Плава, док су се играле, НАТО је убио две мале девојчице, избеглице из Приштине Оливеру Максимовић и Јулијану Брудар, а са њима и њиховог друга Мирослава Кнежевића.
7. маја на нишкој пијаци, НАТО је убио студенткињу медицине Љиљану Спасић, у седмом месецу трудноће.
НАТО агресор је убио заљубљени пар Гордану Николић (15) и Милана Игњатовића (16).
У нападу на Раљу НАТО је убио Дејану (5) и Стефана (8) и са њима њиховог оца Владимира.
31. маја у Новом Пазару НАТО је убио двогодишњег Марка Симића, и његовог оца који га је носио на рукама.
Истог дана у истом граду, на путу од школе до куће НАТО војници убили су и Марка Роглића.
30. маја у Варварину НАТО је убио Сању Миленковић (15), даровитог математичара. Била је ђак генерације у школи у Варварину.
ОВО СУ ЖРТВЕ НАТО АГРЕСИЈЕ:
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
САМО ДВЕ РАКЕТЕ И НЕМА АМЕРИКЕ!
Руски аналитичар и потпредседник Академије за геополитику Константин Сивков позвао је Москву да нуклеарним ракетама гађа Национални парк Јелоустон и расед Сан Андреас, истичући да би то би то било довољнода САД буду збрисане са лица земље.
Сивков је ово поручио у ауторском чланку за руске новине ВПК, рекавши притом да би америчка агресија на Русију, изискивала да „потпуно уништење противника“.
„Геолози верују да супервулкан испод Јелоустона може да експлодира сваког тренутка. Постоје знаци појачаних геолошких активности на том подручју. Дакле, било би довољно упутити релативно малу бојеву главу, до једног мегатона, која би започела ерупцију. Последице по САД би биле катастрофалне – земља би једноставно нестала“, рекао је Сивков.
Стручњаци тврде да би ерупција супервулкана у Јелоустону однела милионе живота, а већи део САД-а прекрила вулканским пепелом. Према неким анализама, та ерупција би могла да угрози и читаву планету.
Шта не покрије вулкан – однеће цунами
Сивков је такође рекао да географски положај Русије штити ту земљу од цунамија, један озбиљан би могао да се направи специјално за Америку.
„Још једна слаба тачка Америке, могао би да буде расед Сан Андреас – пукотина дугачка 1.300 километара између пацифичке и северноамеричке тектонске плоче. Детонација неколико нуклеарних глава на том месту, покренула би лавину катастрофа као што је цунами који би потпуно уништио инфраструктуру Сједињених Америчких Држава“, рекао је он.
Расед Сан Андреас (Фото: Википедија)
Страхујући да САД планира да уништи Русију, Сивков каже да се Русија данас налази у далеко лошијем положају него пре 50 година, јер сада има далеко мање савезника и стога није у могућности да се на адекватан начин такмичи са НАТО-ом и његовим савезницима.
Правда
Руски аналитичар и потпредседник Академије за геополитику Константин Сивков позвао је Москву да нуклеарним ракетама гађа Национални парк Јелоустон и расед Сан Андреас, истичући да би то би то било довољнода САД буду збрисане са лица земље.
Сивков је ово поручио у ауторском чланку за руске новине ВПК, рекавши притом да би америчка агресија на Русију, изискивала да „потпуно уништење противника“.
„Геолози верују да супервулкан испод Јелоустона може да експлодира сваког тренутка. Постоје знаци појачаних геолошких активности на том подручју. Дакле, било би довољно упутити релативно малу бојеву главу, до једног мегатона, која би започела ерупцију. Последице по САД би биле катастрофалне – земља би једноставно нестала“, рекао је Сивков.
Стручњаци тврде да би ерупција супервулкана у Јелоустону однела милионе живота, а већи део САД-а прекрила вулканским пепелом. Према неким анализама, та ерупција би могла да угрози и читаву планету.
Шта не покрије вулкан – однеће цунами
Сивков је такође рекао да географски положај Русије штити ту земљу од цунамија, један озбиљан би могао да се направи специјално за Америку.
„Још једна слаба тачка Америке, могао би да буде расед Сан Андреас – пукотина дугачка 1.300 километара између пацифичке и северноамеричке тектонске плоче. Детонација неколико нуклеарних глава на том месту, покренула би лавину катастрофа као што је цунами који би потпуно уништио инфраструктуру Сједињених Америчких Држава“, рекао је он.
Расед Сан Андреас (Фото: Википедија)
Страхујући да САД планира да уништи Русију, Сивков каже да се Русија данас налази у далеко лошијем положају него пре 50 година, јер сада има далеко мање савезника и стога није у могућности да се на адекватан начин такмичи са НАТО-ом и његовим савезницима.
Правда
Poslednja izmena od urednika:
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Даће Бог...
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Србине,незаборављај и младу и стару војску која је страдала за тебе и твоје на Косову и Метохији!
Нека Вам је вечна слава и хвала!
Потресна исповест мајке деветнаестогодишњег војника Владимира Радоичића који је погинуо на Кошарама.
Лозанка Радоичић, мајка војника Владимира (19), погинулог хероја на караули Кошаре, тихо је стајала прошле среде испред кордона полиције, на улазу у Дом Народне скупштине. У току је био протест против НАТО-а. Неколико окупљених грађана махало је, из само њима знаним разлозима, руским заставама!
Лозанка није вила ничију заставу. Само је на груди привијала слику сина у војничкој униформи. На протест је, каже, дошла као мајка, желећи да подсети на животе које су њен син и четворица момака 30. септембра 1998. године положили за Србију. О уласку Србије у НАТО има јасан став: „Сматрам НАТО одговорним за збивања на Косову 1998. и 1999. године, па и за погибију мог сина. Не могу да се помирим с присуством НАТО-а у Србији.”
Караула Кошаре, у НАТО агресији, постала је поприште најжешћих и најкрвавијих копнених борби. Између јединица Војске Југославије и такозване ОВК, албански терористи су уз снажну ваздушну подршку НАТО-а безуспешно покушавали да тим правцем продру на Косово. Било је то „паклено место”. И пре званичног почетка рата.
Лозанкин Владимир је на редовно одслужење војног рока, у извиђачко-диверзантску јединицу у Нишу, отишао 23. јуна 1998. године. После нешто више од два месеца, прекомандован је на караулу Кошаре. Дан пре него што је убијен на албанској граници, мајци је рекао: „Не брини ако се не јавим наредних дана. Ту сам, на обуци на брду поред Ниша”.
Тог јесењег дана кренуо је, с још четворицом војника, у своју прву и последњу граничну патролу. Скривени у заседи, припадници ОВК, предвођени Агимом Рамаданијем, чекали су их од раног јутра. Убице су снимиле свој крвави напад. На Јутјубу постоји видео-запис под називом „Агим Рамадани Феникс Кошаре 1998–99”. У углу видеа је лого УЧК. На снимку се види како чекају у шуми. Потом се чују пуцњи и експлозије. „Зољама” и „калашњиковима” заустављају „пинцгауер” у ком су српски војници, међу њима и Владимир. Јасно се види војно возило регистарских ознака „Т5296” које је оштећено бомбама и мецима. Касније, у возилу и око њега леже побијени војници.
Убице их мртве претресају и пљачкају. Скидају им прстење, ланчиће, узимају оружје… С возила скидају таблице. После напада, мало пре поднева, терористи беже у Албанију. Иза њих, мртви остају Владимир Радоичић (19), Илија Павловић (19), Миладин Гобељић (20), Милош Павловић (30) и Мирослав Јоцић (30).
Лозанка Радоичић испред кордона полиције на протесту против НАТО-а прошле среде (Фото: А. Бојовић)
„Те снимке сам имала још 2007. године пре него што је неко окачио на Јутјуб. Лично сам их нудила РТС-у, али они нису хтели да их објаве. Приказали су их тек 2009. године када их им је доставио тужилац за ратне злочине”, каже Лозанка.
Мајка је против челника Војске својевремено поднела кривичну пријаву. Каже да су децу неспремну и неоспособљену послали на најгори положај.
– Одлуком генерала Момчила Перишића, у мају те године, с пет месеци и 22 дана, обука је војницима смањена на два месеца и 23 дана. Да је некоме стварно стало до одбране те територије, тамо не би послао децу, већ добро обучене војнике. А генерали би пошли на чело тих војника – уверена је Лозанка.
– Препад на нашу граничну патролу тог 30. септембра 1998. извршила је група терориста која је упала из Албаније. Чак ни Тужилаштво за ратне злочине није могло да процесуира овај случај. Предмет је враћен Окружном суду у Нишу, али ни они ништа нису могли. Речено ми је да Специјално тужилаштво за криминал и тероризам нема надлежност Владе Србије за простор Космета – прича Лозанка и додаје да о односу државе према убијенима најбоље говори то што Београд нема спомен-обележје погинулима на Косову.
Надгробни споменик њеног Владимира је на београдском гробљу Орловача. Рођен је 23. марта 1979. године. Завршио је занат за аутомеханичара. Волео је аутомобиле. Тренирао је фудбал у Чукаричком. Није хтео да оде из Србије, иако га је стриц звао да дође код њега у Америку.
Слободан Милошевић је Владимира, као и саборце с којима је погинуо, постхумно одликовао 16. јуна 2000. године.
– Када ме је војска обавестила да је мој син одликован, рекла сам им да орден могу да узмем само с гроба – каже Лозанка.
Тако је и било. Војна делегација је дошла на годишњицу смрти Владимира Радоичића и на његов гроб положила Орден хероја.
Три године после убиства.
Извор: Политика.рс – Александар Бојовић
Нека Вам је вечна слава и хвала!
Потресна исповест мајке деветнаестогодишњег војника Владимира Радоичића који је погинуо на Кошарама.
Лозанка Радоичић, мајка војника Владимира (19), погинулог хероја на караули Кошаре, тихо је стајала прошле среде испред кордона полиције, на улазу у Дом Народне скупштине. У току је био протест против НАТО-а. Неколико окупљених грађана махало је, из само њима знаним разлозима, руским заставама!
Лозанка није вила ничију заставу. Само је на груди привијала слику сина у војничкој униформи. На протест је, каже, дошла као мајка, желећи да подсети на животе које су њен син и четворица момака 30. септембра 1998. године положили за Србију. О уласку Србије у НАТО има јасан став: „Сматрам НАТО одговорним за збивања на Косову 1998. и 1999. године, па и за погибију мог сина. Не могу да се помирим с присуством НАТО-а у Србији.”
Караула Кошаре, у НАТО агресији, постала је поприште најжешћих и најкрвавијих копнених борби. Између јединица Војске Југославије и такозване ОВК, албански терористи су уз снажну ваздушну подршку НАТО-а безуспешно покушавали да тим правцем продру на Косово. Било је то „паклено место”. И пре званичног почетка рата.
Лозанкин Владимир је на редовно одслужење војног рока, у извиђачко-диверзантску јединицу у Нишу, отишао 23. јуна 1998. године. После нешто више од два месеца, прекомандован је на караулу Кошаре. Дан пре него што је убијен на албанској граници, мајци је рекао: „Не брини ако се не јавим наредних дана. Ту сам, на обуци на брду поред Ниша”.
Тог јесењег дана кренуо је, с још четворицом војника, у своју прву и последњу граничну патролу. Скривени у заседи, припадници ОВК, предвођени Агимом Рамаданијем, чекали су их од раног јутра. Убице су снимиле свој крвави напад. На Јутјубу постоји видео-запис под називом „Агим Рамадани Феникс Кошаре 1998–99”. У углу видеа је лого УЧК. На снимку се види како чекају у шуми. Потом се чују пуцњи и експлозије. „Зољама” и „калашњиковима” заустављају „пинцгауер” у ком су српски војници, међу њима и Владимир. Јасно се види војно возило регистарских ознака „Т5296” које је оштећено бомбама и мецима. Касније, у возилу и око њега леже побијени војници.
Убице их мртве претресају и пљачкају. Скидају им прстење, ланчиће, узимају оружје… С возила скидају таблице. После напада, мало пре поднева, терористи беже у Албанију. Иза њих, мртви остају Владимир Радоичић (19), Илија Павловић (19), Миладин Гобељић (20), Милош Павловић (30) и Мирослав Јоцић (30).
Лозанка Радоичић испред кордона полиције на протесту против НАТО-а прошле среде (Фото: А. Бојовић)
„Те снимке сам имала још 2007. године пре него што је неко окачио на Јутјуб. Лично сам их нудила РТС-у, али они нису хтели да их објаве. Приказали су их тек 2009. године када их им је доставио тужилац за ратне злочине”, каже Лозанка.
Мајка је против челника Војске својевремено поднела кривичну пријаву. Каже да су децу неспремну и неоспособљену послали на најгори положај.
– Одлуком генерала Момчила Перишића, у мају те године, с пет месеци и 22 дана, обука је војницима смањена на два месеца и 23 дана. Да је некоме стварно стало до одбране те територије, тамо не би послао децу, већ добро обучене војнике. А генерали би пошли на чело тих војника – уверена је Лозанка.
– Препад на нашу граничну патролу тог 30. септембра 1998. извршила је група терориста која је упала из Албаније. Чак ни Тужилаштво за ратне злочине није могло да процесуира овај случај. Предмет је враћен Окружном суду у Нишу, али ни они ништа нису могли. Речено ми је да Специјално тужилаштво за криминал и тероризам нема надлежност Владе Србије за простор Космета – прича Лозанка и додаје да о односу државе према убијенима најбоље говори то што Београд нема спомен-обележје погинулима на Косову.
Надгробни споменик њеног Владимира је на београдском гробљу Орловача. Рођен је 23. марта 1979. године. Завршио је занат за аутомеханичара. Волео је аутомобиле. Тренирао је фудбал у Чукаричком. Није хтео да оде из Србије, иако га је стриц звао да дође код њега у Америку.
Слободан Милошевић је Владимира, као и саборце с којима је погинуо, постхумно одликовао 16. јуна 2000. године.
– Када ме је војска обавестила да је мој син одликован, рекла сам им да орден могу да узмем само с гроба – каже Лозанка.
Тако је и било. Војна делегација је дошла на годишњицу смрти Владимира Радоичића и на његов гроб положила Орден хероја.
Три године после убиства.
Извор: Политика.рс – Александар Бојовић