Naravno da je skola porodica, i roditelji treba da poucavaju decu kod kuce, ali tamo gde ti ucis decu to je debilana...
Malo o Miroljubu.
Kako je došlo do takve promene?
Ne želeći da trpi kritike kao da je kakav sektaš i želeći da zadobije u svom nastupu podršku mnoštva, dozvolio je da postane rob sujetnog odobravanja većine.
Na primer, kada danas izjavljuje da je škola debilana, on se šlihta javnom mnjenju, a kada bi bio iskren i u skladu sa ranijim verovanjem, on bi izjavio da je roditeljski dom debilana, jer većina roditelja svoju decu neispravnim vaspitanjem upropaštava. Podsvesno roditelji sami znaju da su krivi za karakter svoje dece ali čeznu da odgovornost za njihovu nevaspitanost prebace na nekog drugog. Taj princip oslobađanja od lične odgovornosti i okrivljavanja drugoga jeste razlog zašto je danas Miroljub stekao punu popularnost.
Da bi imao uticaja nad slušaocima, Miroljub danas manipuliše se tri slabosti svojih slušalaca: 1) Laska nacionalnoj gordosti i ponositosti; 2) Pobuđuje strah od zavere (uz prebacivanje krivice sa sebe na drugoga); i 3) Zastupa nasilje kao rešenje moralne krize društva. Objasniću jasnije:
1) Laska nacionalnoj gordosti i ponositosti: Mladi ljudi imaju potrebu da pronađu svoje mesto pod suncem i učine nešto vredno za sebe i druge, pre svega da se zaposle, osamostale i formiraju porodicu. Ali kako im u svojoj njihovoj nezrelosti to deluje kao prevelika žrtva njihovoj bezbrižnoj neodgovornosti, oni nisu voljni da tako nešto učine. Da bi zadovoljili potrebu za sopstvenom vrednošću, oni se identifikuju sa vrednostima nacije i vrednostima predaka. Tako postižu osećanje vrednosti da su neko i nešto, boreći se protiv glasa savesti koji ih opominje da nisu od života uradili ništa. Umesto da ih Miroljub ukori, on im laska, da bi tako stekao njihovo odobravanje. “Proroci tvoji prorokovaše ti laž i bezumlje, i ne otkrivaše bezakonja tvojega da bi odvratili ropstvo tvoje, nego ti kazivaše utvare lažne i koje će te prognati.” (Plač Jeremijin 2,14)
2) Pobuđuje strah od zavere: Ljudi koji se iskreno bore protiv svojih slabosti, u nevoljama koje ih snalaze, vide ruku Božje ljubavi kojom ih ona ukorava za njihove nepobeđene grehe. Međutim, ljudi koje zbog nepobeđenih greha pritiska strah nečiste savesti, podsvesno znaju šta su zaslužili, pa kaznu sudnjeg dana pridaju nevoljama koje ih snalaze i strahovima od nevolja što je sve temelj formiranja straha od zavere: "Bezbožnik se muči svega veka svog. Strah mu zuji u ušima. Ne veruje da će se vratiti iz tame, odsvuda priviđa mač. Zna da je za njega spremljen dan tamni. Tuga i nevolja straše ga." (O Jovu 15,20-24) "Nego će ti Gospod dati onde srce plašljivo, oči iščilele i dušu iznemoglu. I život će tvoj biti kao da visi prema tebi, i plašićeš se noću i danju, i nećeš biti miran životom svojim." (5.Moj. 28,65-66) Strah od zavere odgovornost za nesreću prebacuje na nekog drugog, što ljudima godi jer ih oslobađa od lične odgovornosti rada na reformi sopstvenog karaktera.
3) Zastupa nasilje nad savešću kao rešenje moralne krize društva: Kada neko moralne vrednosti sprovodi kao spontan rezultat duhovne reforme motiva sopstvenog srca, on poštuje ličnost drugog čoveka i nikome ne bi silom nametnuo svoje principe. A kada izgubi duh ljubavi i počne te principe da zastupa na silu i licemerno, bilo iz straha od osude savesti, bilo od sramote sopstvene gordosti ili radi sujetnog odobravanja sredine, tada pokazuje sklonost da isto nasilje nad savešću pod kojim se sam nalazi, nameće i drugima kao motiv držanja moralnih vrednosti. Kada sretne osobu koja otvoreno ispoljava one grehe koje bi i on sam voleo da upražnjava, ali ne sme zbog krivice i drugih loših motiva, tada prema toj osobi pokazuje prezir, osudu i duh nasilja kojom bi je kaznio i kaznom primorao na ispravnost.
Takav duh je imala crkva u srednjem veku, nacizam i staljinizam u promovisanju svojih moralnih principa, islam i svaka druga autoritarna ideologija ili religija. Duh srednjeg veka ima i prosečan pravoslavac i katolik. Kada se suoči sa nekim društvenim zlom, takav vernik umesto da razmišlja o evangeliziranju naroda, on odmah poželi da se obrati za pomoć političkoj moći koja bi represivnim putem ljude primorala na ispravan moralan život. Ko god na silu usvaja moralne i kulturne vrednosti, on bi ih na silu i drugima nametao. Takva potreba za represivnim rešenjima jeste koren budućeg totalitarizma Novog svetskog poretka.
Miroljub zastupa teokratiju, ali ne želi da prizna da je biblijska teokratija bila uslovljena slobodom izbora, voljnim pristankom samog jevrejskog naroda: "Ako li vam nije drago služiti Gospodu, izaberite sebi danas kome ćete služiti... A narod odgovori i reče: Ne daj Bože da ostavimo Gospoda da služimo drugim bogovima." (Navin 24,15-16) Teokratija podrazumeva voljni izbor služenja Bogu, i zato strogi krivični zakon koji kažnjava smrtnom kaznom onoga ko otvoreno krši Božji zakon, ne može da se zahteva od onoga ko taj zavet služenja Bogu nije uspostavio. Bog poštuje ljudsku ličnost: "Ne vucite u tuđemu jarmu nevernika, jer šta ima pravda s bezakonjem?" (2. Kor.6,14)
Drugi problem je što Miroljub, slično biblijskim farisejima i muslimanima, pridaje krivičnom zakonu ulogu moralnog zakona. Iako krivični zakon ima svoje mesto - da obezbedi građansku sigurnost tako što će strahom od kazne da obuzda čoveka da ne ugrožava druge, on nema svrhu da ljude sačuva od samog greha. On je načinjen samo za nepravednike (1.Timotiju 1,9-10). Za razliku od krivičnog zakona koji ukorava samo otvorene bezakonike, moralni zakon ima svrhu da ljude osvedoči o grešnost srca i da ih navede da rade na sopstvenoj reformi. Apostol Pavle kaže: “Nego ja greha ne poznah osim kroz zakon; jer ne znadoh za želju dok zakon ne kaza: ne zaželi.” (Rimljanima 7,7) Svrha zakona je “da bude greh odviše grešan zapovešću.” (Rimljanima 7,13) “Jer kroz zakon dolazi poznanje greha.” (Rimljanima 3,20) No, niko ne voli da bude ukoren za grehe sopstvenog srca. Zato Miroljub više ne propoveda moralni zakon, jer bi time izgubio popularnost. On zastupa krivični zakon jer on zbog svojih formalnih zahteva omogućava ljudima da umišljaju za sebe da su pravedni i da ga koriste da osuđuju druge kao nepravedne.
Dakle, sve to je postao duh Miroljuba danas, i jasno se može videti razlika u duhu, koji je ranije bio krotak, ponizan i ljubak, koji je upućivao poziv na zdrav razum, i sadašnjeg duha koji je drzak, prost i utemeljen na manipulaciji ljudskim slabostima (gordosti, strahu nečiste savesti i sklonosti ka nasilju).
Zašto ljudi veoma vole da slušaju njegova nova predavanja?
Iz dva razloga:
1) Razlog kod onih koji sa oduševljenjem slušaju nova Miroljubova predavanja:
Miroljub zastupa istine koje su razumne i koje se ljudima sviđaju, ali samo ako ih ne primenjuju na sebe, već na druge. Tada oni koriste te neosporne istine samo kao ventil psihičkog pražnjenja i iživljavanja nad drugima. Tako se sami osećaju pravednije. Krajem, XIX veka, kada na Zapadu, u protestantskom svetu, više nije bilo moderno govoriti o sebi kao grešnome, odmah se pojavila potreba ljudi za žutom štampom i za ogovaranjem, a vasrksao je tada i rasizam. Kada ljudi nemaju iznad sebe uzvišene moralne zahteve kojih ih navode na reformu sopstvenih motiva srca, tada zbog nečiste savesti imaju potrebu da se bave onim što je ispod njih, da bi se kroz popljuvavanje psihički praznili i osećali pravednije u odnosu na druge.
1) Razlog kod onih koji sa ruganjem i ismevanjem slušaju nova Miroljubova predavanja:
Miroljub zastupa istine koje su razumne i koje se ne sviđaju onima koji se tim istinama prepoznaju kao ukoreni. Oni onda ismevaju te istine pozivajući se na Miroljubov duh nasilja, okrivljavanja drugih i laskanja gordosti, što im tada predstavlja izgovor da odbace smisao tih istina pred sopstvenom savešću.
No, prethodna Miroljubova predavanja, negde do 2007. godine, bila su čista od takvog duhovnog otrova i zato ih preporučujem svima da ih poslušaju.
Samo ti uživaj u svojim korenima i veseli se.
"Jedni se hvale kolima, drugi konjima, a mi imenom Gospoda Boga svog. Oni posrću i padaju, a mi stojimo i ne kolebamo se." (Psalam 20,7-8)
