Milan Kundera

[besherat]

Милан Кундера (Milan Kundera), рођен 1. априла 1929. у Брну (Чехословачка), писац је чешког порекла, писао је на чешком и француском језику. Најпознатија дела су му Неподношљива лакоћа постојања и Шала.

Биографија

Кундера је завршио средњу школу у Брну, напустио је студије књижевности и естетике на Карловом универзитету и прешао на чувену прашку Филмску академију, где је, након дипломирања, остао као предавач светске књижевности. Рано је приступио Комунистичкој партији, да би две године касније био избачен због "противпартијског деловања". 1968. је учествовао у Прашком пролећу и полемисао је са Вацлавом Хавелом.

1975. се преселио у Француску и ретко се појављује у Чешкој. Од осамдесетих надаље пише на француском језику.

Дjела

Иако је објављивао и есеје, збирке песама и драме, Кундера је најпознатији по својим романима и себе сматра превасходно романописцем. Најпознатија дела су му:

Шала (Žert), 1967.
Смешне љубави (Směšné lásky), 1968.
Живот је другде (Život je jinde), 1969.
Опроштајни валцер (Valčík na rozloučenou), 1976.
Књига смеха и заборава (Kniha smíchu a zapomnění), 1979.
Неподношљива лакоћа постојања (Nesnesitelná lehkost bytí), 1984.
Бесмртност (Nesmrtelnost), 1990.
Успоравање (La Lenteur), 1993.
Идентитет (L'Identité), 1998.
Незнање (L'Ignorance), 2000.
Кундера је био изузетно читан у бившој Југославији, сарајевски издавач "Веселин Маслеша" 1984. је објавио његова сабрана дела.

Ceski pisac ,koji je prvobitno pisao pjesme i bavio se muzikom uz oca pijanistu. Gubeci iluzije, napustao je poeziju i posvetio se prozi.O pisanju romana kaze:
..." Napisati roman znaci izmisliti junaka, znaci zivjeti sa nekim drugim, izaci iz sebe, zivjeti sa junacima koji misle drugacije, obuhvatiti i suprotstaviti razlicita misljenja, to je smisao romana.Roman je velika skola tolerancije.Duh romana nije neko propovijedanje istine, nego neprestano redefinisanje covjeka kao problema. Treba dati stvarnosti empirijsku dimenziju da bismo je ucinili sto realnijom.To je smisao estetskog naslijedja od Kafke.Treba stvoriti autonomni svijet u kome je susret vjerovatnog i nevjerovatnog sasvim prirodan.Ispricati jedan zivot, znaci povecati svoje mogucnosti svoju sposobnost kreacije i upitati se : sta je covjek, sta moze da izmisli i ucini ? Roman treba da pokaze zivot kompleksnijim nego sto ga mi vidimo. On upravo i pokazuje kompleksnost stvari i ljudi."

Na pitanje sto u knjigama cesto koristi erotske metafore,Kundera kaze:
" Od pocetka mislim,to su opsesije zahvaljujuci kojima pocinjemo da pisemo.Cinjenica da je seksualnost ogledalo citavog zivota uzevsi tu cak i ljepotu, a da je s druge strane politika ogledalo cjelokupnog zivljenja, jeste svakako dominantna ideja, koja se moze sresti od prvih mojih proza. To je takodje zelja da se demistifikuju stvari i da se vidi komicna strana tamo gdje se tradicionalno nikad nije vidjela..."

Branka Bogavac " Razgovori u Parizu "

" Zivot je drugdje "

Opisuje zivot jedne zene,njene manire malogradjanke.Kasnije se usredsredjuje na njenog sina, ciji zivot prati od rodjenja do smrti.Drugi dio je manje dinamican,jer je akcenat stavljen na politicka desavanja,koje Kundera cesto opisuje u svojim djelima,jer je i sam protjeran iz Ceske.Opisuje novi socijalisticki duh,koji vlada narodom, opisuje citavu jednu epohu u kojoj vladaju prazne parole,u kojoj vladaju nabjedjeni umjetnici, lazni zivoti i lazne ljubavi. To je epoha dekadencije porodicnog morala ( sestra spijunira i prijavljuje brata, rodjaci se medju sobom prijavljuju ), pad licnog morala ( covjek je spreman na sve zbog Revolucije,koja nema kompromisa ). Kroz lik Jaromila- pjesnika date su sve negativne osobine i kompleksi licnosti poniklih u tom novom duhu. Poucan roman.

" Sala "
Roman prati pricu i zivote vise licnosti Glavni junak je Ludvik. Ostali likovi su: Marketa, Kostka, Lucija, Helena, Pavel.Marketa je djevojka sa fakulteta ,kojoj je Ludvik poslao saljivu razglednicu, koja je promjenila njegov zivot.Razglednica je glasila :" Optimizam je opijum za narod !Zdrav duh zaudara na glupost. Zivio Trocki! ". Sustina cijelog Ludvikovog ponasanja je -izazov. On izaziva sudbinu, vlast, Partiju, vojsku , a u sustini nije od svega toga nista tako mislio i osjecao. I sam kaze da nema pojma o trockizmu, sve je to napisano bez veze, bez cvrstih ubjedjenja, mlako i povrsno, ali je zbog te gluposti izbacen sa fakulteta ,iz Partije, sluzio j vojsku 5 godina radeci u rudniku za novac.To je prva " Sala ".Druga " Sala " je njegov ljubavni zivot.Prvo Marketa,koju je htio da impresionira razglednicom i nekim svojim toboznjim " razlicitim misljenjem ", a na kraju od te ljubavi nije bilo nista. Slijedi njegova veza sa Lucijom, dok je bio u vojsci. Ona je vezu odrzavala samo na platonskoj osnovi. Sala je u tome, sto je on mislio da je u njoj strah djevice, a u njoj je bila odvratnost prostitutke prema fizickom kontaktu.Ovaj aspekt " sale " je i najbolji u cijeloj knjizi.Sve te " sale " su, cini mi se -ljudski nesporazumi.Treca sala je odnos Ludvika, Helene i Pavela.Pavel je njegov drug sa fakulteta,koji ga je izopstio iz Partije.Kao osvetu je zamislio da mu uzme zenu Helenu za ljubavnicu, da bi ga ponizio. Ali ni tu nema uspjeha, osveta nije uspjela,jer je Helena odavno bila rastavljena od Pavela.Tako je ispalo da je cijeli Ludvikov zivot- sala.


Milan Kundera

" Smijesne ljubavi "

"... Suvisna vjera je najgori saveznik. Kada u nesto doslovno vjerujes, dovodis, na kraju, svoju vjeru ad absurdum. Ko je istinski pristalica neke politike, nikad ne uzima ozbiljno njene sofizme, vec samo njene prakticne ciljeve, koji se iza ovih sofizama skrivaju. Politicke fraze i sofizmi nisu tu zato da se u njih vjeruje; treba prije da posluze kao nekakav zajednicki i dogovoreni izgovor; lude, koje uzimaju ozbiljo, ranije ili kasnije, otkrice u njima protivurijecnosti, pocece da se bune i na kraju ce sramno zavrsiti kao jeretici i otpadnici.Ne, suvisna vjera nikada ne donosi nista dobro, i to ne samo politickim ili religioznim sistemima, vec ni nasem sistemu, pomocu kojeg smo htjeli da osvojimo ovu djevojku."

"... Zbog cega zapravo da govorimo istinu? Sta nas na nju obavezuje? I zbog cega uopste istinoljubivost smatramo za vrlinu? Zamisli da sretnes ludaka koji tvrdi da je riba i da smo svi mi ribe. Hoces li da se svadjas s njim? Hoces li mu kazati u oci sta mislis ? Ta, reci! Kada bi mu govorio uvijek i jedino cistu istinu, samo ono sto o njemu zaista mislis, prihvatio bi ozbiljan razgovor s ludakom i sam bi postao ludak. Tako je i sa svijetom oko nas. Kada bih mu uporno govorio istinu u oci, to bi znacilo da ih shvatam ozbiljno. A shvatati ozbiljno nesto tako nevazno, to znaci postati i sam nevazan. Ja , dragi brate, moram da lazem, ako ne zelim da ozbiljo shvatim ludake i tako sam postanem jedan od njih."
---------------------------------------------------
Citala sam jos " Nepodnosljivu lakocu postojanja " i ova knjiga je ekranizovana, a nisam procitala:"Usporavanja ", " Neznanje " i " Identitet " pa bi bilo lijepo da neko nesto napise vise o ovim knjigama, ako ih je citao.

 

[crvendac_011]

KAKO ZNAMO ŠTA ŽELIMO: Milan Kundera o potrazi za smislom

„Kako da znamo šta želimo, šta treba da želimo?“ pita se Milan Kundera, i pokušava da da odgovor u svojoj knjizi „Nepodnošljiva lakoća postojanja“, jednoj od najomiljenijih i najnagrađivanijih dela prošlog veka.

„Živi kao da ti je ovo drugi život“ napisao je Viktor Frankl u svom remek-delu iz 1946. godine o ljudskoj potrazi za smislom a prenosi sajt BrainPickings. „I, ako si se prvi put pogrešno poneo, gledaj da to sada ispraviš!“.

Ali, mi živimo samo jednom, bez probe i bez reprize – činjenica je koja nas sputava, ali je i puna mogućnosti. Ova misao sublimirana je u rečenici poljske spisateljice Wislawe Szymborske: „Loše pripremljena za privilegiju življenja.“

Milan Kundera je to opisao u knjizi "Nepodnošljiva lakoća postojanja" ovako:

“Čovek nikad ne može da zna šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti da ga u sledećim životima popravi.
Nema nikakve mogućnosti da se proveri koja je odluka bolja, jer ne postoji mogućnost upoređivanja. Čovek sve proživljava prvi put i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe. Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već život sam?

Život je onda uvek sličan skici. Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku. A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika…
…Ono što se događa samo jednom kao da se nikad nije ni dogodilo. Ako čovek može da živi samo jedan život, to je kao da uopšte ne živi.“

Uprkos svemu, idemo napred u društvu spektra mnogih verzija nas samih – pogrešnih izbora i onoga što smo mogli da postanemo a nismo.

U neproživljenim životima smo zadovoljniji, manje nervozni, uratko – mi smo bolja verzija nas samih.
Ipak, izgleda da najviše patimo za izuzecima, za onim što nismo doživeli – bilo da je nametnutno ili da smo tako sami izabrali. Ali, to nas čini onakvim kakvim jesmo.

Izvor: BIZLife

 

[crvendac_011]

Milan Kundera: Plaši me svijet koji je izgubio smisao za humor

Razgovor koji je 1980. godine sa Milanom Kunderom vodio Philip Roth nalazi se u knjizi eseja i razgovora “Čitajući sebe i druge” i koje je objavila izdavačka kuća Buybook.

STRAH OD PROPASTI SVIJETA

Roth: Misliš li da će uskoro biti propast svijeta?

Kundera: To zavisi od toga kako shvataš riječ uskoro.

Roth: Sutra ili prekosutra.

Kundera: Osjećanje da svijet juri ka propasti je veoma staro.

Roth: Onda nemamo razloga za zabrinutost.

Kundera: Upravo obratno. Ako je taj strah vjekovima prisutan u ljudskom umu, mora da postoje razlozi za to.

Roth: U svakom slučaju, čini mi se da je ta briga u pozadini svih priča u tvojoj najnovijoj knjizi, čak i onih koje su izrazito humorističke.

Kundera: Da mi je neko rekao, kad sam bio dječak: „Jednog dana ćeš vidjeti kako tvoj narod nestaje s ovog svijeta“, smatrao bih to besmislicom, nečim nezamislivim. Čovjek zna da je smrtan, ali uzima zdravo za gotovo da njegov narod ima neku vrstu vječnog života. Ali poslije ruske invazije 1968, svaki Čeh suočio se s idejom da bi njegov narod mogao tiho biti izbrisan s mape Evrope, kao što je tokom prethodnih pet decenija četrdeset miliona Ukrajinaca tiho nestalo s ovog svijeta, a da niko nije ni primijetio. Ili Litvanci.

Znaš li da je Litvanija u sedamnaestom vijeku bila moćna država? Danas Rusi drže Litvance u rezervatu kao napola istrijebljeno pleme; zabranjen im je kontakt sa svijetom kako bi se spriječilo da vijesti o njihovom postojanju dospiju napolje. Ne znam kakva budućnost čeka moj narod. Sigurno je da će Rusi uraditi sve kako bi ga postepeno utopili u svoju civilizaciju. Niko ne zna hoće li uspjeti u tome. Ali mogućnost postoji. A iznenadno shvatanje da takva mogućnost postoji, dovoljno je da promijeni nečiji pogled na život. Danas vidim čak i Evropu kao krhku i smrtnu.

Roth: A ipak, zar nisu sudbine Istočnoevropljana i Zapadnoevropljana dijametralno suprotne?

Kundera: Kao obrazac kulturne historije, Istočna Evropa je Rusija, s prilično specifičnom historijom ukorijenjenom u bizantskom svijetu. Češka, Poljska, Mađarska, baš kao i Austrija, nikad nisu bile dio Istočne Evrope. Od samog početka su učestvovale u velikoj avanturi zapadne civilizacije, s gotikom, renesansom i reformacijom… pokretom koji je nastao baš u tom regionu.

Tamo je, u Srednjoj Evropi, ta moderna kultura pronašla najveće podsticaje: psihoanalizu, strukturalizam, dodekafoniju, Bartókovu muziku, Kafkinu i Musilovu novu estetiku romana. Poslijeratno pripajanje Srednje Evrope (ili njenog najvećeg dijela) ruskoj civilizaciji doprinijelo je da zapadna kultura izgubi svoj ključni gravitacioni centar. To je najznačajniji događaj u historiji Zapada dvadesetog vijeka, i ne možemo odbaciti mogućnost da je kraj Srednje Evrope označio početak kraja čitave Evrope.

RAZUMIJEVANJE SVIJETA

Roth: Tokom Praškog proljeća, tvoj roman Šala i zbirka priča Smiješne ljubavi štampane su u tiražima od po 150.000 primjeraka. Poslije ruske invazije, otpustili su te s mjesta profesora na filmskoj akademiji i sve tvoje knjige su sklonjene iz javnih biblioteka. Sedam godina kasnije ti i tvoja žena ste ubacili nekoliko knjiga i nešto odjeće u prtljažnik automobila i odvezli se u Francusku, gdje si postao jedan od najčitanijih stranih autora. Kako izgleda biti emigrant?

Kundera: Za pisca, iskustvo življenja u više zemalja je prava blagodat. Možeš razumjeti svijet samo ako ga sagledaš s više različitih strana. Moja najnovija knjiga (Knjiga o smijehu i zaboravu), koja je objavljena u Francuskoj, zauzima poseban geografski prostor: događaji koji se odvijaju u Pragu viđeni su kroz zapadnoevropske oči, a ono što se događa u Francuskoj, kroz češke oči.

To je susret dva svijeta. S jedne strane je moja rodna zemlja: tokom svega pola vijeka iskusila je demokratiju, fašizam, revoluciju, staljinistički teror i raspad staljinizma, njemačku i rusku okupaciju, masovne deportacije, smrt Zapada u sopstvenoj zemlji. To je potonuće pod teretom historije i pogled na svijet s velikim skepticizmom. S druge strane, Francuska: vjekovima je bila centar svijeta, a danas pati zbog nedostatka velikih historijskih događaja. Zato se raduje radikalnim ideološkim stavovima. To je lirsko, neurotično očekivanje nekog sopstvenog velikog djela, koje ne dolazi, i nikad neće doći.

Roth: Živiš li u Francuskoj kao stranac, ili se, kulturno, osjećaš kao kod kuće?

Kundera: Veoma mi je draga francuska kultura i mnogo joj dugujem. Posebno starijoj književnosti. Rabelais mi je najdraži pisac. I Diderot. Volim njegovog Fatalistu Jacquesa koliko i Laurencea Sternea. To su bili najveći eksperimenti svih vremena, u obliku romana. A njihovi eksperimenti su bili, da tako kažemo, zabavni, puni sreće i radosti, koja je sad nestala iz francuske književnosti, a bez nje svaka umjetnost gubi na značaju. Sterne i Diderot su shvatali roman kao veliku igru. Otkrili su humor u obliku romana. Kad čujem naučne rasprave o tome kako je roman iscrpio svoje mogućnosti, mislim sasvim drugačije: tokom historije roman je propustio mnoge mogućnosti. Naprimjer, podsticaje za razvoj romana koje su postavili Sterne i Diderot nije preuzeo nijedan od sljedbenika.

Roth: Knjiga o smijehu i zaboravu nije nazvana romanom, ali u tekstu ti izjavljuješ: ova knjiga je roman u obliku varijacija. Pa, je li roman ili nije?

Kundera: Što se tiče moje lične estetske procjene, to je pravi roman, ali ne želim svima nametati to mišljenje. U romanesknoj formi postoji velika pritajena sloboda. Greška je posmatrati nesumnjivu stereotipnu strukturu kao nedodirljivu suštinu romana.

Roth: A ipak sigurno postoji nešto što čini roman romanom i to mu ograničava slobodu.

Kundera: Roman je dugo djelo sintetične proze zasnovano na radnji s izmišljenim likovima. To su jedina ograničenja. Pod terminom sintetični mislim na želju romanopisca da sagleda svoju temu sa svih strana i potpuno cjelovito. Ironični eseji, romaneskna naracija, autobiografski fragmenti, historijske činjenice, izleti u maštu – sintetična moć romana je sposobna da uklopi sve u jedinstvenu cjelinu, kao glasove u polifonoj muzici. Jedinstvo knjige ne mora izniknuti iz zapleta, već se može osloniti na temu. U mojoj posljednjoj knjizi postoje dvije takve teme: smijeh i zaboravljanje.

VRIJEDNOST HUMORA

Roth: Smijeh ti je uvijek bio blizak. Tvoje knjige izazivaju smijeh humorom i ironijom. Kad tvoji likovi iskuse bol, to je zato što su naletjeli na svijet koji je izgubio smisao za humor.

Kundera: Shvatio sam vrijednost humora u doba staljinističkog terora. Tad sam imao dvadeset godina. Uvijek sam mogao prepoznati osobu koja nije staljinista, osobu koje se ne moram bojati, po načinu na koji se smijala. Smisao za humor je bio pouzdan način prepoznavanja. Još otad, plašio me je svijet koji je izgubio smisao za humor.

Roth: U Knjizi o smijehu i zaboravu, razvilo se nešto drugo. U maloj paraboli, porediš smijeh anđela sa smijehom đavola. Đavo se smije jer mu božiji svijet izgleda besmisleno; anđeli se smiju od radosti, jer sve u božijem svijetu ima svoj smisao.

Kundera: Da, čovjek koristi istu fiziološku manifestaciju – smijeh – da bi izrazio dva različita metafizička vrhunca. Ako nekom ispadne šešir u svježe iskopan grob, sahrana gubi svoje značenje i rađa se smijeh. Dvoje ljubavnika trči livadom, držeći se za ruke, smijući se. Njihov smijeh nema nikakve veze sa šalama ili humorom; to je ozbiljan smijeh anđela, koji izražavaju radost postojanja. Obje vrste smijeha pripadaju životnim zadovoljstvima, ali kad se istjeraju do krajnosti, također označavaju dvojnu apokalipsu: oduševljeni smijeh zaluđenika za anđele, koji su tako uvjereni u svoj značaj u svijetu, da su spremni objesiti svakog ko ne dijeli njihovu radost. I drugi smijeh, koji se čuje sa suprotne strane, koji tvrdi da sve postaje besmisleno, da su čak i sahrane smiješne, a grupni seks samo komična pantomima. Ljudski život je ograničen tim provalijama: fanatizam na jednoj strani i potpuni skepticizam na drugoj.

Roth: Ono što ti sad nazivaš smijehom anđela, novi je naziv za lirski pristup životu iz tvojih prethodnih romana. U jednoj svojoj knjizi, opisuješ doba staljinističkog terora kao vladavinu dželata i pjesnika.

Kundera: Totalitarizam nije samo pakao već i san o raju – drevni san o svijetu gdje svi žive u skladu, ujedinjeni jedinstvenom voljom i vjerom, bez tajni jedni pred drugima. André Breton je također sanjao o tom raju, kad je govorio o staklenoj kući u kojoj je čeznuo da živi. Da totalitarizam nije eksploatisao te stereotipe, koji su duboko u nama i imaju korijen u svim religijama, nikad ne bi privukao toliko ljudi, posebno tokom prvih faza svog postojanja. Kad se san o raju počne pretvarati u stvarnost, iznenada iskrsavaju ljudi koji mu stoje na putu, i vladari raja moraju izgraditi mali gulag nedaleko od rajskog vrta. S vremenom, taj gulag postaje sve veći i savršeniji, dok obližnji raj postaje sve manji i siromašniji.

Roth: U tvojoj knjizi, veliki francuski pjesnik Eluard leti iznad raja i gulaga, pjevajući. Je li taj djelić historije koji spominješ u svojoj knjizi istinit?

Kundera: Poslije rata, Paul Eluard je napustio nadrealizam i postao najveći zagovornik onog što bi se moglo nazvati „poezijom totalitarizma“. Pjevao je o bratstvu, miru, pravdi, boljem sutra, pjevao je o drugarstvu i protiv izolacije, o radosti i protiv sumornosti, o nedužnosti i protiv cinizma. Kad su 1950, vladari raja osudili Eluardovog praškog prijatelja, nadrealistu Záviša Kalendru, na smrt vješanjem, Eluard je potisnuo svoje osjećanje prijateljstva u ime nadličnih ideala i javno podržavao pogubljenje svog druga. Dželat je ubijao dok je pjesnik pjevao.

A ne samo pjesnik. Čitav period staljinističkog terora bio je period kolektivnog lirskog delirijuma. To je dosad potpuno zaboravljeno, ali je to ključno pitanje. Ljudi vole kazati: revolucija je predivna; tek kad se iz nje rodi teror, postaje zla. Ali to nije istina. Zlo je već prisutno u predivnom, pakao se već nalazi u snu o raju, a ako želimo shvatiti suštinu pakla, moramo proučiti suštinu raja iz kojeg on potiče. Izuzetno je lako osuditi gulage, ali odbaciti totalitarnu poeziju koja vodi do gulaga preko raja, teže je nego ikad. Danas ljudi širom svijeta jednoglasno odbijaju ideju gulaga, ali još uvijek dozvoljavaju sebi da budu zavedeni totalitarnom poezijom i da marširaju u nove gulage uz melodiju iste lirske pjesme koju je svirao Eluard dok je lebdio iznad Praga kao veliki arhanđel lirike, dok se dim Kalandrinog tijela dizao u nebo iz dimnjaka krematorijuma.

DJETINJSTVO KAO ZAMKA

Roth: Ono što je karakteristično za tvoju prozu je stalan sukob privatnog i javnog. Ali ne u smislu da se privatne priče odigravaju ispred političke pozadine ili politički događaji zadiru u privatne živote. Umjesto toga, ti stalno pokazuješ da političkim događajima upravljaju isti zakoni kao i privatnim dešavanjima, tako da je tvoja proza neka vrsta političke psihoanalize.

Kundera: Metafizika čovjeka je ista i u privatnoj i u javnoj sferi. Uzmimo drugu temu knjige, zaboravljanje. To je veliki privatni problem čovjeka: smrt kao gubitak bića. Ali šta je biće? To je skup svih naših sjećanja. I tako, ono što nas plaši kod smrti nije gubitak budućnosti već gubitak prošlosti. Zaborav je vrsta smrti oduvijek prisutne u životu. To je problem moje junakinje, ona očajnički pokušava sačuvati sjećanje na svog dragog umrlog muža, koje počinje da blijedi. Ali zaboravljanje je i veliki problem politike. Kad neka velika sila želi uskratiti nekoj maloj zemlji njenu nacionalnu svijest, ona koristi metod organizovanog zaborava. To je ono što se trenutno događa u Bohemiji.

Moderna češka književnost, ukoliko ima ikakvu vrijednost, nije bila štampana dvanaest godina; 200 čeških pisaca je zabranjeno, uključujući i mrtvog Franza Kafku; 145 čeških historičara je dobilo otkaz, historija je iznova napisana, spomenici su srušeni. Nacija koja izgubi svijest o svojoj prošlosti postepeno gubi sebe. I tako je politička situacija surovo osvijetlila običan metafizički problem zaboravljanja, s kojim se svakodnevno susrećemo, ne obraćajući pažnju na njega. Politika razotkriva metafiziku privatnog života, a privatni život razotkriva metafiziku politike.

Roth: U šestom dijelu tvoje knjige varijacija, glavna junakinja, Tamina, stiže na jedno ostrvo gdje su samo djeca. Na kraju je oni progone do smrti. Je li to san, bajka ili alegorija?

Kundera: Ništa mi nije tako strano kao alegorija, priča koju je izmislio pisac kako bi ilustrovao neku svoju tezu. Događaji, bili oni stvarni ili izmišljeni, moraju biti značajni po sebi, a čitalac treba biti naivno zaveden njihovom snagom i poetikom. Uvijek me je progonila ta slika, i tokom jednog perioda mog života stalno mi se javljala u snovima: jedan čovjek se nađe zarobljen u svijetu djece, iz kojeg ne može pobjeći. I iznenada, djetinjstvo, koje svi uljepšavamo i obožavamo, postaje čist užas. Kao neka zamka. Ova priča nije alegorija.

Ali moja knjiga je polifonija u kojoj se različite priče međusobno objašnjavaju, osvjetljavaju, dopunjavaju jedna drugu. Glavni događaj u knjizi je priča o totalitarizmu, koji uskraćuje ljudima sjećanje i tako ih pretvara u naciju djece. Svi totalitarizmi to rade. I možda naše čitavo tehničko doba to radi, sa svojim kultom budućnosti, kultom mladosti i djetinjstva, nezainteresovanošću za prošlost i nepovjerenjem prema mišljenju. Usred jednog bjesomučno djetinjastog društva, odrasla osoba opremljena sjećanjem i ironijom osjeća se kao Tamina na tom ostrvu djece.

Roth: Gotovo svi tvoji romani, ustvari, svi pojedinačni dijelovi tvoje posljednje knjige, pronalaze svoj rasplet u prizorima koitusa. Čak i onaj dio pod nevinim naslovom „Majka“ predstavlja jednu dugu scenu seksa utroje, s prologom i epilogom. Šta ti seks znači kao romanopiscu?

SEKSUALNO PRIZNANJE JE DOSADNO

Kundera: U ovo doba, kad seksualnost više nije tabu, puki opis, puko seksualno priznanje, postaju primjetno dosadni. Kako nam sad Lawrence izgleda zastarjelo, ili čak Henry Miller sa svojom lirikom opscenosti! A ipak i neki erotski odlomci Georgesa Bataillea ostavili su trajan utisak na mene. Možda je to zato što nisu lirski nego filozofski. U pravu si kad kažeš da se kod mene sve završava velikim erotskim prizorima. Imam osjećaj da prizor fizičke ljubavi stvara izuzetno jako svjetlo koje iznenada otkriva suštinu likova i sažima njihove životne situacije. Hugo vodi ljubav s Taminom dok ona očajnički pokušava misliti o propuštenom odmoru sa svojim bivšim mužem. Ta erotska scena je fokus gdje se sabiraju sve teme priče i gdje se nalaze najdublje tajne.

Roth: Posljednji dio, sedmi, ustvari se bavi samo seksualnošću. Zašto taj dio zatvara knjigu, umjesto nekog drugog, kao što je mnogo dramatičniji šesti dio, u kojem junakinja umire?

Kundera: Tamina umire, metaforički govoreći, usred smijeha anđela. Kroz posljednje poglavlje knjige, s druge strane, odjekuje drugačija vrsta smijeha, ona vrsta koja se čuje kad stvari izgube svoje značenje. Postoji određena zamišljena linija razgraničenja iza koje stvari izgledaju besmisleno i smiješno. Jedna osoba pita sebe: zar nije besmisleno da ustajem ujutro? Da idem na posao? Da težim bilo čemu? Da pripadam nekoj naciji samo zato što sam tu rođen? Čovjek živi u neposrednoj blizini tih granica i može se lako naći s druge strane. Ta granica postoji svuda, u svim oblastima života i čak i u onoj najdubljoj, najurođenijoj: seksualnosti. I upravo zato što je to najdublja oblast života, pitanje o seksualnosti je najdublje pitanje. Zato se moja knjiga varijacija ne može završiti nekom drugom varijacijom.

Roth: Je li ovo, onda, najdalja točka koju je dosegao tvoj pesimizam?

Kundera: Čuvam se riječi pesimizam i optimizam. Roman ne tvrdi ništa; roman traži i postavlja pitanja. Ne znam hoće li moja nacija nestati i ne znam koji je od mojih likova u pravu. Ja izmišljam priče, suprotstavljam ih međusobno, i na taj način postavljam pitanja. Ljudska glupost dolazi iz potrebe da postoje odgovori na sve. Kad je Don Quijote krenuo u svijet, taj svijet se pred njegovim očima pretvorio u tajnu. To je naslijeđe prvog evropskog romana ostavljeno čitavoj kasnijoj historiji romana. Romanopisac uči čitaoca da shvati svijet kao pitanje. U tom stavu postoje mudrost i trpeljivost. U svijetu izgrađenom na neprikosnovenim izvjesnostima, takav roman je mrtav. Totalitarni svijet, bez obzira je li zasnovan na Marxu, islamu ili nečem drugom, svijet je odgovora a ne pitanja. Tu nema mjesta za roman. U svakom slučaju, izgleda mi da danas, ljudi širom svijeta više vole prosuđivati nego shvatati, odgovarati nego pitati, tako da glas ovog romana teško može nadjačati glasnu glupost ljudske izvjesnosti.

(1980.)

Ovaj intervju predstavlja sažetak dva razgovora koja sam vodio s Milanom Kunderom poslije čitanja prevedenog rukopisa njegove knjige Knjiga o smijehu i zaboravu – jedan dok je bio u Londonu prvi put, a drugi kad je prvi put posjetio Sjedinjene Države. Tamo je doputovao iz Francuske; od 1975, on i njegova supruga su tamo živjeli kao emigranti, u Rennesu, gdje je predavao na univerzitetu, a sad u Parizu. Tokom našeg razgovora, Kundera je povremeno govorio na francuskom, ali uglavnom na češkom, a njegova žena Vera, služila nam je kao prevodilac. Završni tekst s češkog na engleski preveo je Peter Kussi.

PHILIP ROTH o knjizi “Čitajući sebe i druge”:

Dvadeset tri teksta koja su se pojavila u prvom izdanju ove zbirke pisana su, sporadično, u periodu od petnaest godina, između objavljivanja moje prve knjige proze, 1959, i moje osme, 1974. Većina se pojavila krajem tog perioda, nekoliko je s početka, a gotovo da nema ni jedan iz sredine – što nagovještava da su oni većinom nusproizvodi književnih početaka, a kasnije svođenja računa. (Materijal dodan za Penguinovo izdanje iz 1985. – četiri intervjua na kraju prvog dijela – objavljen je između 1979. i 1984. godine).

Pošto mi je slava – a s njom i protivljenje – došla gotovo trenutno, činilo mi se da sam prozvan da odbranim svoju književnu poziciju i svoja moralna načela, gotovo odmah nakon prvih koraka; kasnije sam pokušao iznijeti svoje viđenje onog što sam otada čitao i pisao.

Ovi tekstovi zajedno otkrivaju moju trajnu zaokupljenost odnosima između pisanog i nepisanog svijeta. Ta jednostavna razlika posuđena je od Paula Goodmana. Smatram je mnogo korisnijom nego razliku između mašte i stvarnosti, ili umjetnosti i života, prvo, zato što svako može jasno uvidjeti razlike između to dvoje, a drugo, jer svjetovi između kojih se ja svakodnevno krećem, ne bi mogli biti bolje opisani.

Tamo-amo, tamo-amo, prenoseći svježe informacije, detaljna uputstva, zbrkane poruke, očajnička pitanja, naivna očekivanja, zbunjujuće izazove… dodijeljena mi je neka vrsta uloge kurira Barnabasa, koga geometar K. unajmljuje da ide tamo-amo strmim vijugavim putem između sela i zamka u Kafkinom romanu o teškoćama prenošenja poruke.

Knjiga Čitajući sebe i druge podijeljena je na dva dijela, a svaki je organizovan manje ili više hronološki. Postoji značajno preklapanje, ali ja – kao čitalac i čitani – predstavljam srce prvog dijela. Taj odjeljak sastoji se uglavnom od intervjua u kojima opisujem kako su nastala moja djela, sredstva upotrijebljena od knjige do knjige, i modele koje povezujem s tim naporima. Intervjui su poprimili svoj konačan pisani oblik, mada su neki započeli kao razgovori koji su postavili osnove i nametnuli ton i fokus onog što se pojavilo u štampanom obliku.

Drugi dio sastoji se od odabranih članaka i eseja, od kojih su mnogi nastali iz neke potrebe – da razgovaram, da se suprotstavim neistomišljeniku, da predstavim nekog pisca, da obilježim neki događaj. Usmjereni su ka teškoćama, zanosima, i odbojnostima koji su se razvili uz moj rad. Na dnu prve stranice gotovo svakog teksta, napomenuo sam kojom je prilikom nastao; u prvom dijelu, sagovornik je identifikovan, datum napisan, a tamo gdje sam smatrao prikladnim, opisao sam i okolnosti konkretnog intervjua. Detaljni podaci o tim izdanjima pojavljuju se u Napomenama.

(S engleskog preveo Danko Ješić)
(zurnal.info)

 

[crvendac_011]

Intervju Filipa Rota sa Milanom Kunderom (30. 11. 1980)

Ovaj intervju predstavlja kombinaciju najzanimljivijih delova dva razgovora koje je Filip Rot vodio sa Milanom Kunderom nakon što je pročitao prevod rukopisa „Knjige smeha i zaborava“. Jedan razgovor vođen je prilikom Kunderinog prvog boravka u Londonu, a drugi prilikom njegove prve posete Sjedinjenim Državama. Na oba putovanja češki pisac je krenuo iz Francuske, u kojoj živi u egzilu od 1975. godine.

Verujete li da će uskoro doći do propasti sveta?

Zavisi od toga šta podrazumevate pod „uskoro“.

Sutra, možda preksutra?

Ljudi su od pamtiveka ubeđeni da smak sveta samo što nije.

Znači da nema razloga za brigu.

Naprotiv. Ako je strah vekovima prisutan u ljudskim glavama, onda tu sigurno nečega ima.

U svakom slučaju, čini se da je zabrinutost za budućnost sveta u pozadini svih priča u vašoj poslednjoj knjizi, čak i onih izrazito humorističke prirode.

Da mi je neko kao dečaku rekao: „Jednog dana ćeš videti kako tvoj narod nestaje sa lica zemlje“, ja bih to smatrao glupošću, nečim potpuno nezamislivim. Čovek je obično svestan sopstvene smrtnosti, ali uzima zdravo za gotovo činjenicu da je nacija kojoj pripada večna. Nakon ruske invazije 1968, Česi su se suočili sa mogućnošću da će njihova nacija biti izbrisana sa mape Evrope, isto kao što već pet decenija četrdeset miliona Ukrajinaca polako nestaju sa ovog sveta, a da svet nije briga. Ili Litvanci. Da li ste znali da je Litvanija u 17. veku bila moćna evropska sila? Danas Rusi drže Litvance u rezervatu, kao poluistrebljeno pleme. Posetiocima je zabranjen pristup, kako bi se sprečilo da vest o njihovom postojanju prodre u spoljašnji svet. Ne znam kakva budućnost čeka moj narod. Izvesno je samo da će Rusi učiniti sve što mogu da ga postepeno utope u svoju civilizaciju. Niko ne zna da li će im to uspeti. Ali mogućnost je tu. Svest o postojanju takve mogućnosti je dovoljna da u potpunosti promeni čovekov stav prema životu. Danas mi se i Evropa čini krhkom, smrtnom.

Nisu li ipak sudbine Istočne i Zapadne Evrope dve potpuno različite stvari?

U kontekstu kulturne istorije istočna Evropa je Rusija, njena konkretna istorija utemeljena je u vizantijskom civilizacijskom krugu. Bohemija, Poljska i Mađarska, slično Austriji, nikada nisu bile deo istočne Evrope. Od samog početka one su učestvovale u velikoj avanturi civilizacije Zapada, prolazeći kroz gotiku, renesansu i reformaciju – pokret koji je začet upravo u tom regionu. Upravo tu, u srednjoj Evropi, naći ćete moćne impulse koji su iznedrili modernu kulturu: psihoanalizu, strukturalizam, dodekafoniju, Bartokovu muziku, Kafkinu i Muzilovu novu estetiku romana. Posleratnom aneksijom teritorije centralne Evrope (ili bar njenog većeg dela) od strane ruske civilizacije, zapadna kultura je izgubila centar gravitacije. To je najznačajniji događaj u istoriji Zapada u ovom veku i ne smemo otpisati mogućnost da je kraj srednje Evrope označio početak kraja Evrope kao takve.

Tokom Praškog proleća, vaš roman „Šala“ i zbirka kratkih priča „Smešne ljubavi“ štampani su u tiražima od po 150 hiljada primeraka. Nakon ruske invazije, otpušteni ste sa filmske akademije i vaša dela su uklonjena sa polica javnih biblioteka. Sedam godina kasnije, ubacili ste nekoliko knjiga i nešto odeće u prtljažnik automobila i odvezli se u Francusku, gde ste postali jedan od najčitanijih stranih pisaca. Kako se osećate kao emigrant?

Za jednog pisca, iskustvo života u više različitih zemalja predstavlja veliku prednost. Svet možete razumeti samo ako ste imali priliku da ga vidite iz različitih uglova. Radnja moje najnovije knjige, koju sam napisao u Francuskoj, odvija se u posebnom geografskom prostoru: događaje u Pragu pratimo iz perspektive zapadnjaka, dok se dešavanja u Francuskoj posmatraju iz praškog ugla. Reč je o susretu dva sveta. Sa jedne strane je moja otadžbina: za nepunih pedeset godina iskusila je demokratiju, fašizam, revoluciju, staljinistički teror i dezintegraciju staljinizma, nemačku i rusku okupaciju, masovne deportacije, smrt Zapada u sopstvenoj državi. Ona tone pod teretom istorije i zato svet posmatra sa ogromnim skepticizmom. Sa druge strane je Francuska: vekovima je bila centar sveta, a danas pati od nedostatka velikih istorijskih događaja. Zato je sklona koketiranju sa radikalnim ideologijama. Radi se o lirskoj, neurotičnoj čežnji za nečim krupnim, nečim što bi mogli da nazovu svojim. Toga naravno nema, niti će ga ikada biti.

Da li u Francuskoj živite kao stranac ili se, u kulturnom smislu, osećate kao kod kuće?

Francuska kultura mi je izuzetno draga i mnogo toga joj dugujem. Naročito starijoj književnosti. Od svih pisaca najdraži mi je Rable. I Didro. Njegovog „Fatalistu Žaka“ volim koliko i Lorensa Sterna. Oni su u polju romana vršili najsmelije eksperimente u istoriji književnosti. Njihovi eksperimenti su bili, da se tako izrazim, zabavni, ispunjeni srećom i radošću. Ta radost je u međuvremenu nestala iz francuske književnosti, a bez nje umetnost gubi svoj značaj. Stern i Didro roman shvataju kao veliku igru. Pronašli su humor u romanesknoj formi. Na izjave učenih ljudi kako je roman iscrpeo sve mogućnosti, odgovaram stavom da je roman tokom istorije propustio mnoge mogućnosti. Tako, recimo, impulse skrivene u romanima Didroa i Sterna nije prihvatio nijedan od potonjih pisaca.

Vašu najnoviju knjigu ne nazivaju romanom, iako vi u tekstu izjavljujete: „Cela ova knjiga je roman u formi varijacija.“ Da li je, dakle, roman ili nije?

Što se mog ličnog estetskog suda tiče, ona je roman, ali nemam nameru da drugima namećem svoje mišljenje. U romanu, kao formi, krije se neograničena sloboda. Grešku prave svi oni koji neku stereotipnu strukturu proglašavaju nedodirljivom suštinom romana.

Ali ipak postoji nešto što roman čini romanom i što ograničava tu slobodu.

Roman je duga forma sintetičke proze u kojoj se pisac igra izmišljenim likovima. To su jedina ograničenja. Kada koristim reč „sintetička“, imam na umu želju romanopisca da svoju temu obuhvati sa svih strana, u najvećoj mogućoj meri. Ironični esej, romaneskni narativ, autobiografski fragment, istorijska činjenica, izleti u svet mašte – sintetička moć romana sve ove elemente objedinjuje u celinu, kao različite glasove u polifoniji. Jedinstvo knjige nije nužno vezano za radnju, ono može poticati od teme. U mojoj novoj knjizi postoje dve takve teme: smeh i zaborav.

Smeh vam je oduvek bio blizak. Vaše knjige izazivaju smeh humorom ili ironijom. Kada vaši junaci pate, to je zato što su se sudarili sa svetom koji je izgubio smisao za humor.

Kakav je značaj humora uvideo sam u periodu staljinističkog terora. Tada sam imao dvadeset godina. Uvek sam bio u stanju da prepoznam osobe koje nisu bile staljinisti, kojih se nije trebalo bojati, po načinu na koji su se osmehivali. Smisao za humor bio je dobar znak prepoznavanja. Još od tada živim u stalnom strahu od sveta koji je izgubio smisao za humor.

Ipak, u vašoj novoj knjizi postoji još nešto. U kratkoj paraboli poredite smeh anđela sa smehom đavola. Đavo se smeje jer mu svet, koji je Božjih ruku delo, izgleda besmisleno; anđeli se smeju od radosti, jer u Božjem svetu sve ima smisao.

Da, čovek se oslanja na istu psihološku manifestaciju – smeh – kako bi izrazio dva suprotna metafizička stava. Ako nekome šešir padne na sanduk u sveže iskopanom grobu, sahrana gubi smisao i iz besmislene situacije rađa se smeh. Dvoje ljubavnika trče poljanom, drže se za ruke i smeju se. Njihov smeh nema nikakve veze sa šalama i humorom, to je ozbiljan smeh anđela koji izražavaju radost postojanja. Obe vrste smeha spadaju u životna zadovoljstva, ali nagoveštavaju i dve različite apokalipse. Sa jedne strane, tu je entuzijastični smeh fanatičnih sledbenika anđela, toliko ubeđenih u važnost svog sveta da su spremni da obese svakog ko ne učestvuje u njihovoj radosti. Sa druge strane pak dopire smeh koji svetu objavljuje da je sve postalo besmisleno, da su čak i sahrane postale lakrdija i da je grupni seks samo komična pantomima. Ljudski život odvija se između ta dva ambisa: fanatizma sa jedne i apsolutnog skepticizma sa druge strane.

Ono što sada nazivate smehom anđela je novi naziv za „lirski stav prema životu“ iz vaših prethodnih romana. U jednoj od knjiga opisali ste eru staljinističkog terora kao vladavinu dželata i pesnika.

Totalitarizam je oličenje pakla, ali on istovremeno u sebi nosi ideju raja – staru dobru predstavu o svetu u kome će svi živeti u harmoniji, ne skrivajući tajne jedni od drugih, ujedinjeni jednom zajedničkom voljom i verom. Andre Breton je takođe sanjao o tom raju kada je govorio da čezne za životom u staklenoj kući. Da totalitarizam nije eksploatisao tu vrstu stereotipa, koji žive duboko u nama i u korenu su svake religije, nikada ne bi privukao toliko ljudi, naročito tokom rane faze svog postojanja. Međutim, kada san o raju počne da se ostvaruje, iznenada počinju da iskrasavaju ljudi koji mu stoje na putu, i vladari raja primorani su da izgrade mali gulag u blizini rajskog vrta. Vremenom ovaj gulag raste i usavršava se, dok obližnji raj postaje sve manji i siromašniji.

Za vašu prozu karakterističan je stalni sukob privatnog i javnog. Ali ne u smislu da politički događaji služe kao pozadina privatnih priča, niti da politički događaji zadiru u privatne živote. Pre bi se moglo reći da vi stalno pokazujete da političkim događanjima rukovode isti zakoni koji upravljaju i dešavanjima u privatnoj sferi, tako da je vaša proza jedna vrsta psihoanalize politike.

Metafizika čoveka je ista i u privatnoj i u javnoj sferi. Uzmite drugu temu knjige – zaboravljanje. Reč je o velikom problemu čoveka: smrt kao gubitak sebe samog. Šta je suština naše ličnosti? To je zbir svih naših sećanja. Gubitak prošlosti ne plaši nas samo na kraju života. Zaboravljanje je forma smrti oduvek prisutna u svakodnevnom životu. To je problem moje heroine, ona pokušava da sačuva sećanja na voljenog pokojnog muža, koja polako blede. Ali zaboravljanje je i veliki problem politike. Kada neka velika sila želi da liši malu zemlju njene nacionalne svesti, služi se metodom organizovanog zaborava. To je ono što se trenutno dešava u Bohemiji.

Dela savremene češke književnosti, kakvog god kvaliteta bila, ne objavljuju se već dvanaest godina; dvesta čeških pisaca je zabranjeno, uključujući i pokojnog Franca Kafku; 145 čeških istoričara otpušteno je sa radnih mesta, istorija se ponovo piše, spomenici uništavaju. Nacija koja izgubi svest o prošlosti postepeno gubi sebe. I tako je politička situacija na brutalan način osvetlila običan metafizički problem zaboravljanja, sa kojim se svakodnevno susrećemo, ne poklanjanjući mu previše pažnje. Politika razotkriva metafiziku privatnog života, a privatni život razotkriva metafiziku politike.

Skoro svi vaši romani, kao i svi pojedinačni delovi vaše poslednje knjige, nalaze rasplet u scenama koitusa. Čak i deo pod nevinim naslovom „Majka“ predstavlja dugu scenu seksa utroje, sa prologom i epilogom. Šta znači seks za vas kao romanopisca?

Danas, kada seksualnost više nije tabu, puki opis seksa ili najobičnija seksualna ispovest postali su prilično dosadni. Kako samo zastarelo deluje Lorens, ili čak Henri Miler sa svojom lirikom opscenosti! Ipak, kod Žorža Bataja ima erotskih pasaža koji su na mene ostavili trajan utisak. Možda zato što nisu lirski već filozofski. U pravu ste kada kažete da se kod mene sve završava velikim erotskim scenama. Mislim da prizor fizičke ljubavi može da generiše izuzetno oštar mlaz svetlosti koji iznenada otkriva suštinu likova i sumira njihovu životnu situaciju. Hugo vodi ljubav sa Taminom dok se ona očajnički trudi da misli o izgubljenim odmorima sa svojim pokojnim mužem. Erotska scena predstavlja žižu u kojoj se susreću sve teme i kriju sve tajne ove priče.

Da li je ovo, onda, najudaljenija tačka do koje je stigao vaš pesimizam?

Reči pesimizam i optimizam treba pažljivo koristiti. Roman ne nameće nikakvo rešenje, on traži i postavlja pitanja. Ja ne znam da li će moja nacija nestati, ne znam ko je od mojih likova u pravu. Ja izmišljam priče, suočavam jednu sa drugom, i na taj način postavljam pitanja. Ljudska glupost vodi poreklo iz potrebe da za sve postoji odgovor. Kada je Don Kihot krenuo u svet, taj svet se pred njegovim očima pretvorio u misteriju. To je ono što je prvi evropski roman ostavio u nasleđe svim onima koji su usledili za njim. Romanopisac uči čitaoca da svet shvati kao pitanje. U takvom stavu ima mudrosti i tolerancije. U svetu koji počiva na bespogovornim činjenicama, roman je mrtav. Totalitarni svet, bilo da počiva na Marksu, islamu ili nečem drugom, jeste svet odgovora, a ne pitanja. Tu nema mesta za roman. U svakom slučaju, čini mi se da su danas ljudi u celom svetu skloniji tome da sude nego da pokušaju da shvate. Više vole da odgovaraju nego da postavljaju pitanja. Zato se glas romana teško može čuti od buke koju proizvodi glupost ljudske izvesnosti.

Izvor: kundera.de
Prevod: Jelena Tanasković
(Laguna.rs)

 

[Osrecena]

Suvišna vera je najgori saveznik.Kada u nešto doslovno veruješ dovodiš,na kraju, svoju veru ad apsurdom. Ko je istinski pristalica neke politike, nikad ne uzima ozbiljno njene sofizme, već samo njene praktične ciljeve, koji se iza ovih sofizama sakrivaju. Političke fraze i sofizmi nisu tu zato da se u njih veruje, treba pre da posluže kao nekakav zajednički i dogovoreni izgovor, ljude, koji koji uzimaju ozbiljno, ranije ili kasnije ,otkriće u njima protivurečnosti, počeće da bune i na kraju će sramno završiti kao jeretici i otpadnici .Ne, suvišna vera nikada ne donosi ništa dobro ,i to ne samo političkim ili religioznim sistemima, već ni našem sistemu, pomoću kojeg smo hteli da osvojimo ovu devojku.

 

[Osrecena]

Zbog čega zapravo da govorimo istinu? Šta nas na nju obavezuje? I zbog čega uopšte istinoljubivost smatramo za vrlinu? Zamisli da sretneš ludaka koji tvrdi da je riba i da smo svi mi ribe. Hoćeš li da se svađas sa njim? Hoćeš li mu kazati u oči šta misliš? Ta,reci! Kada bi mu govorio uvek i jedino čistu istinu, samo ono što o njemu zaista misliš?Prihvatio bi ozbiljan razgovor s ludakom i sam bi postao ludak.Tako je i sa svetom oko nas. Kad bih mu uporno govorio istinu u oči, to bi značilo da ih shvatam ozbiljno. A shvatiti ozbiljno nešto tako nevažno, to znacči postati i sam nevažan. Ja, dragi brate, moram da lažem, ako ne želim da ozbiljno shvatim ludake i tako sam postanem jedan od njih.- SMEŠNE LJUBAVI

 

[Osrecena]

“Njegova avantura s Terezom počela je tačno tamo gde su avanture s drugim ženama završavale. Odigrala se na drugoj strani imperativa koji ga je terao u osvajanje žena. Na Terezi nije želeo ništa otkrivati. Dobio ju je već otkrivenu. Vodio je s njom ljubav pre nego što je stigao uzeti u ruku svoj imaginarni skalpel kojim je otvarao ispruženo telo sveta. Vodio je s njom ljubav pre nego što se stigao upitati kakva će biti kad budu vodili ljubav. Ljubavni slučaj došao je kasnije — dobila je temperaturu i nije mogao da je pošalje kući kao druge žene. Klečao je kraj njene postelje i mislio kako ju je neko poslao niz vodu u košari. Već sam rekao da su metafore opasne. Ljubav počinje metaforom. Drugim rečima, ljubav počinje u trenutku kad žena upiše svoju prvu reč u našu poetičku memoriju.”

“Želja da se baci u zagrljaj Terezi (želja koju je osjećao još u trenutku kad je u Cirihu seo u kola) potpuno se izgubila. Činilo mu se da stoji pred njom usred snežne ravnice i da se oboje tresu od hladnoće.”
.............
“Tereza zna da tako izgledaju trenuci kada se rađa ljubav — žena ne može odoleti glasu koji poziva njenu uplašenu dušu. Muškarac ne može odoleti ženi čija duša reaguje na njegov glas.”

“Tereza mora strepeti za njega svakog sata, svake minute.
A kakvo oružje ima? Samo svoju vernost. Ponudila mu je svoju vernost na samom početku, već prvog dana, kao da je bila svesna kako mu ništa drugo ne može dati.”

“Nije znao da li postupa ispravno, ali bio je siguran da postupa onako kako želi.”

"Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poređenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.
Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika."-
"Nepodnošljiva lakoća postojanja"

 

[Osrecena]

Voditi ljubav sa ženom i spavati sa ženom su dve ne samo različite, nego gotovo suprotne strasti...Ljubav se ne izražava kroz čežnju za fizičkim sjedinjenjem(ta se čežnja odnosi na bezbroj žena), nego kao čežnjaza zajedničkim spavanjem(ta se čežnja odnosi samo na jednu ženu)-"Nepodnošljiva lakoća postojanja"

 

[Osrecena]

"Nepodnošljiva lakoća postojanja"

Misao o večnom vraćanju je tajanstvena i Neitzche je njom prilično zbunio većinu filozofa; pretpostaviti da će se jednom ponoviti sve ono što smo već doživeli, i još da će se to ponavljanje ponavljati u beskraj!"

“Svaki učenik može na času fizike vršiti eksperimente da se uveri je li neka naučna hipoteza istinita. Ali čovek, zato što živi samo jedan život, nema mogućnosti da proverava hipoteze eksperimentima i zato nikad ne može saznati je li trebalo ili nije trebalo da sledi svoje osećaje.”
“Mi koji smo vaspitani na mitologiji Starog zaveta možemo reći da je idila slika koja je ostala u nama kao uspomena na Raj — život u Raju nije bio sličan pravolinijskom kretanju koje nas vodi u nepoznato, nije bio avantura. Kretao se u krugu među poznatim stvarima. Njegova jednoličnost nije donosila dosadu, nego sreću.
Dok je čovek živeo na selu, u prirodi, okružen domaćim životinjama, u naručju godišnjih doba i njihovog ponavljanja, u svemu tome je stalno postojao izvestan odraz one rajske idile.”
“Za psa, vreme se ne kreće pravolinijski, ne teče sve dalje i dalje, od jednog događaja do drugog. Ono teče u krug, slično vremenu kazaljki na satu, koje takođe ne lete ludo nekamo napred, već se okreću po brojčaniku, istom stazom iz dana u dan. Bilo je dovoljno da u Pragu kupe nove stolice ili premeste saksiju pa da Karenjin izrazi svoje negodovanje. To je ometalo tok njegovog vremena.”
“Ljudsko vreme se ne okreće u krugu, već juri po pravoj liniji napred. To je razlog zašto čovek ne može biti srećan, jer je sreća čežnja za ponavljanjem.”

 

[Osrecena]

Besmrtnosti
A kako ćeš objasniti to što se cvet razvije upravo tog dana, a ne nekog drugog? Dođe njegovo vreme. Želja za samouništenjem je pomalo rasla i jednoga dana joj više nije mogla odoleti.
Nepravda koja joj se dogodila, bila je, nagađam, sasvim mala: ljudi joj više nisu odgovarali na pozdrav; niko joj se nije osmehnuo; čekala je u redu na pošti i nekakva debela žena ju je izgurala i pretekla; bila je zaposlena kao prodavačica u trgovini na veliko i poslovođa ju je optužio da se loše odnosi prema kupcima. Hiljadu puta se htela odupreti i vikati, ali nikad se na to nije odlučila jer je imala slab glas koji joj je u trenucima uzrujanosti preskakao.


Bila je slabija od svih i bila je neprestano uvređena. Kad čoveka zadesi zlo, čovek ga od sebe odbaci na druge. To se naziva sporom, svađom ili osvetom. Ali slab čovek nema snage da odbaci zlo koje ga zadesi; njegova vlastita slabost ga vređa i ponižava i pred njom je potpuno nemoćan. Ne ostaje mu ništa drugo nego da uništi svoju slabost zajedno sa sobom samim. I tako se rodio njezin san o vlastitoj smrti. Sama je sebe nosila životom kao nešto monstruozno, što mrzi i čega se nije moguće osloboditi. Zato je toliko želela odbaciti samu sebe, kao što se odbacuje zgužvani papir, kao što se odbacuje gnjila jabuka. Želela se odbaciti kao da su ona, koja odbacuje, i ona, koja je odbačena, dve različite osobe. Kad bi nekoga oslovila, niko je nije čuo. Izgubila je svet. Kad kažem svet, mislim na onaj deo bivanja koji odgovara našim pozivima (pa makar samo jedva čujnim odjekom), a čije pozive mi sami čujemo. Za nju je svet postajao nemim, i prestajao je biti njenim svetom. Bila je sasvim zatvorena u sebe i u svoju patnju. Čovek koji se našao izvan sveta, nije osetljiv na bol sveta."