Mesa Selimovic

[sendi]

Meša Selimović
​

Mehmed Meša Selimović (Tuzla, 26. april 1910 — Beograd, 11. jul 1982) je bio istaknuti jugoslovenski pisac iz Bosne i Hercegovine, koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka.


Biografija

Rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1930. upisao se na studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine radi kao profesor Građanske škole, a potom je 1936. postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli.

Prve dve godine rata živeo je u Tuzli, gde je bio uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom, a u maju 1943. godine prešao je na oslobođenu teritoriju. Tada je postao član Komunističke partije Jugoslavije i član Agitprop-a za istočnu Bosnu, potom je bio politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda. Godine 1944. prešao je u Beograd, gde je obavljao značajne političke i kulturne funkcije. Od 1947. godine živeo je u Sarajevu i radio kao:

profesor Više pedagoške škole,
docent Filozofskog fakulteta,
umjetnički direktor „Bosna-filma“,
direktor drame Narodnog pozorišta,
glavni urednik IP „Svjetlost“.

Godine 1971. je penzionisan i preselio se u Beograd. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Priznanja i nagrade

Bio je biran za:

predsednika Saveza književnika Jugoslavije,
bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971),
redovni član ANUBiH i SANU.

Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije:

NIN-ova nagrada (1967),
GORANOVA nagrada (1967),
Njegoševa nagrada (1967),
potom Dvadesetsedmojulska SRBiH,
nagrada AVNOJ-a, itd.

Dela

Posle prve knjige, zbirke pripovedaka „Prva četa“ (1950), s temom iz NOB-a, objavljuje roman „Tišine“ (1961). Slede knjige, zbirka pripovedaka „Tuđa zemlja“ (1962) i kratki poetski roman „Magla i mjesečina“ (1965).

„Derviš i smrt“ (1966) kritika je odmah oduševljeno pozdravila kao izuzetno delo. Ovaj roman je napisan kao reakcija na tadašnji Titov režim koji se vrlo često obračunavao sa političkim osuđenicima. I sam Mešin brat je bio na Golom otoku, što je bio dodatni motiv. Radnja romana zbiva se u 18. veku u nekom mestu u Bosni. Glavni junak je Ahmed Nurudin, derviš mevlevijskog reda. To je delo snažne misaone koncentracije, pisano u ispovednom tonu, monološki, s izvanrednim umetničkim nadahnućem, povezuje drevnu mudrost s modernim misaonim nemirima. Ono počinje od religioznih istina kao oblika dogmatskog mišljenja da bi došlo do čovekove večne upitanosti pred svetom, do spoznaje patnje i straha kao neizbežnih pratilaca ljudskog življenja. Knjigu je posvetio supruzi Darki, koja mu je celi život bila verni pratilac, prijatelj i podrška.

Pisci iz Bosne i Hercegovine predložili su da se Meša ovim romanom kandiduje za Nobelovu nagradu za književnost.

Roman „Tvrđava“ (1970) vraća nas u još dublju prošlost, u 17. vek. „Tvrđava“ je tu i stvarnost i simbol, a kao simbol ona je „svaki čovjek, svaka zajednica, svaka ideologija“ zatvorena u samu sebe. Izlazak iz tvrđave istovremeno je ulazak u život, u haotičnu stvarnost sveta, početak individualnog razvitka, otvaranje mogućnosti susreta s drugima i upoznavanja istinskih ljudskih vrednosti. Kao i prethodni roman, i „Tvrđava“ je ispunjena verom u ljubav, koja je shvaćena kao most što spaja ljude, bez obzira na različitost uverenja, civilizacija i ideologija.

Nakon romana „Ostrvo“ (1974) koji obrađuje teme iz savremenog života, slede dela: „Djevojka crvene kose“, „Pisci, mišljenja i razgovori“, „Za i protiv Vuka“, „Krug“ i „Sjećanja“ (1976). Ovo poslednje delo je autobiografsko. U njemu Meša S. opisuje mnoge važne događaje i ličnosti koje su na njegov život uticale i ostavile neizbrisiv trag.
Nacionalna pripadnost

U svojoj knjizi Prijatelji Dobrica Ćosić, na sto osamdeset osmoj strani, prenosi deo testimentalnog pisma Meše Selimovića Srpskoj akademiji nauka i umetnosti iz 1976. Selimović piše: "Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije 'Srpska književnost u sto knjiga', koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, i sa mnom su zajedno u odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić i Boško Petrović. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom.".
Spisak dela
Spomenik Meši Selimoviću i slikaru Ismetu Mujezinoviću, u Tuzli.

Uvrijeđeni čovjek (1947)
Prva četa (1950)
Tuđa zemlja (1957)
Noć i jutra (filmski scenario) (1958)
Tišine (1961)
Magla i mjesečina (1965)
Eseji i ogledi (1966)
Derviš i smrt (1966)
Za i protiv Vuka (1967)
Tvrđava (1970)
Ostrvo (1974)
Krug (1983)


( vikipedija )

 

[7thPhoenix]

Obozavam ga i tu melanholiju koja probija kroz redove njegovih djelova.Citala Tvrdjavu i Ostrvo-prezadovoljna

 

[sendi]

Meša selimović "Krug"

Meša selimović "Krug"
​

Žvot je izbor, a ne sudbina, jer običan čovek živi kako mora, a pravi čovek živi kako hoće; život na koji bedno i bez otpora pristaje je bedno tavorenje, a izabrani život je sloboda.
Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem.​

 

[Eizo]

Meša Selimović: "Život ovog naroda je glad, krv, muka; bijedno tavorenje na svojoj zemlji i besmisleno umiranje na tuđoj"

 

[sendi]

Smiješno je možda, bio sam čovjek s onim od juče i hoću da budem čovjek s ovim od danas, drukčijim, možda i suprotnim, ali me to ne buni, jer čovjek je promjena, a zlo je ako ne poslušamo savjest kad se javi.
Lijepa riječ je kao lijepo stablo, korijen mu je duboko u zemlji, a grane se pod nebo uzdižu.

Duša može često da održi tijelo, ali tijelo dušu nikad; ona posrće i gubi se sama.

Teško će se sporazumjeti dva čovjeka koja misle različito. Lako će se sporazumjeti dva čovjeka koja misle.

Kunem se vremenom, koje je početak i završetak svega, da je svako uvijek na gubitku..

Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja, a već star da ih ostvaruje.

Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog.

Mrtve treba sahraniti, zbog sebe.

Zašto se smatra da su knjige pametne ako su gorke?

Meša Selimović – Derviš i smrt

 

[sendi]

.....Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve
drugo može da prevari to ne može. Sve drugo može
da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas
Ne mogu da mu kažem : budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem,
biću ti prijatelj.

Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo
nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome
što mi je postao potreban, što nisam zamjerio
ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo
postalo važno.

Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba
objašnjavati ni tražiti joj razloge.
Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom
pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti
u moj život. Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni
poklonio svoje prijateljstvo.
Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega kao ljubav...

A ništa ja nisam poklonio tebi
već sebi...

 

[sendi]

Prostranstvo je naša tamnica, rekao sam osluškujući odjek svojih nepoznatih misli, unoseći neočekivanu vatru u mrtvi i nepotrebni dotadašnji razgovor. Prostranstvo posjeduje nas. Mi ga posjedujemo samo koliko može oko da pređe preko njega. A ono nas umara, plaši, zove, goni. Mislimo da nas vidi, a mi ga se ne tičemo, kažemo da ga savladavamo, a samo se koristimo njegovom ravnodušnošću. Zemlja nam nije naklonjena. Gromovi i talasi nisu za nas, mi smo u njima. Čovjek nema svog pravog doma, on ga otima od slijepih sila. To je tuđe gnijezdo, zemlja bi mogla biti samo stanište čudovišta koja bi bila u stanju da se nose s nedaćama što ih ona pruža u izobilju. Ili ničija. Pa ni naša.

Ne osvajamo zemlju, već grumen za svoju stopu, ni planinu već sliku u svome oku, ni more već njegovu gibljivu čvrstinu i odsjaj njegove površine. Ništa nije naše osim varke, zato se čvrsto držimo za nju. Mi nismo nešto u nečemu, već ništa u nečemu, nejednaki s tim oko sebe, ne isto, nespojivo. Razvitak čovjekov trebalo bi da ide ka gubljenju svijesti o sebi. Zemlja je nenastanjiva, kao i mjesec, a mi sebe varamo da je ovo naš pravi dom, jer nemamo kud. Dobra za nerazumne, ili za neranjive. Možda će biti izlaz čovjekov da se vrati unazad, da postane samo snaga.





Derviš i smrt
Meša Selimović

 

[sendi]

Mešina žudnja za nemogućim

Mešina žudnja za nemogućim

D. Bt. | Večernje novosti


Matija Bećković, povodom tri decenije od smrti književnika Meše Selimovića: Ono što se njemu posrećilo, valjda nije nikada nikome


Meša Selimović

“SMRT je preseljena iz kuće u kuću. To nije nestanak, već drugo rođenje”, zapisao je veliki Meša Selimović koji je minuo svetom pre tri decenije. Sa njegovim imenom srastao je “Derviš i smrt” i to čim se pojavio, roman, kako je govorio, o ljubavi, “roman o tragediji čoveka koji je toliko indoktriniran da dogma kojoj služi postane suština njegovog života: promašio je ljubav, promašiće i život”.

Za života stekao je dosta vernih prijatelja, među njima je i Matija Bećković, koji se, u razgovoru za “Novosti”, priseća zajedničkih druženja. Prvi put su se sreli na Tjentištu, na književnom susretu sa mladim piscima BiH, kada je Meši bilo 56, a Matiji 26 godina. Meša je bio poznat pre kao profesor književnosti na glasu, nego kao pisac. O njegovom dotadašnjem književnom delu važila je ocena jednog kritičara koji je napisao da je Meša “veoma pismen, ali, nažalost, bez ikakvog talenta”!

- Nisam bio ništa pročitao od Meše Selimovića, a tada sam ga prvi put slušao i bio zadivljen onim što sam čuo i zapanjen koliko se to razlikovalo od predstave koja je o njemu stvorena - kaže Bećković. - Nijedan profesor koga sam znao nije ni tako govorio, ni tako izgledao, ni tako istupao i suvereno vladao starim i najnovijim književnim izumima, znanjima i uvidima. Lakoća kojom se formulisao i održavao na paučini jezika, aforistika i logika koje je demonstrirao, svedočili su o jednom bogomdanom daru, bez drugih uverenja osim vere u umetnost.

Ni sam Meša nije bio zadovoljan onim što je do tada napisao, ali je prikupljao građu i pribirao snagu za svoje životno delo. Podsticaj za “Derviša” mnogi su pronalazili u tragediji njegovog brata, ali se Bećković seća ovih njegovih reči: “Pravi razlog zbog čega sam počeo da pišem u to vreme ne bih mogao da objasnim i ne verujem da može iko... Umetnik žudi za nemogućim, sve drugo je kapitulacija!” Kao primer šta je za Mešu bila umetnost, Bećković se priseća jednog razgovora u svojoj kući:

- U to vreme bila je lansirana glasina kako među likovima u delu Ive Andrića nema nijednog pozitivnog Turčina i nijednog negativnog Srbina. U razgovoru bili smo jednoglasni da to ne može biti istina, prisećajući se na licu mesta obrnutih primera. Tom prilikom, Meša je kazao da je to istina koja je nebitna i ne dotiče se nikakve suštine, a kamoli tajne Andrićeve nenadmašne umetničke majstorije. To je bila i najbolja definicija umetnosti vanvremene i nadlične, za koju nema ni Grka, ni Jevreja, ni Turaka, ni Srba. Ono što se na kraju posrećilo Meši Selimoviću, valjda nije nikada nikome.

Ubrzo posle preseljenja iz Sarajeva u Beograd, Meša je teško oboleo, a svakodnevno su ga obilazili najprisniji prijatelji, trudeći se da izbegavaju razgovore na teme koje bi ga mogle uznemiriti. Jednom prilikom, ostajući nasamo, Matija mu je, sedeći mu uz uzglavlje, izgovorio nekoliko reči čiji je smisao bio da je učinio ono zbog čega se rodio, da bi se mnogi zdravi sa njim rado menjali, da je svoju sudbinu ispunio...

- On me očima ispitivao tešim li ga ili govorim istinu, a niz lice su mu se kotrljale suze, toliko krupne da su se mogle brojati, a značile su samo jedno - ako je to istina, ne žalim što sam poginuo. I da se ponovo rodim, sve bih to još jednom učinio. Podsećao je na onog dečaka iz filma “Rubljov” koji je ridao dok je zvono koje je napravio, zvonilo, otkrivajući da mu otac nije otkrio tajnu kako se prave zvona. I Meša je do poslednjeg dana slušao kako zvono koje je napravio, odjekuje po celom svetu, a jezik mu ne može iščupati nikad niko - kaže Bećković, i dodaje:

- Ponekad mi se činilo kako baca žalostivi pogled na pero i hartiju i misli kad bi mu se vratila snaga u izmoždenu ruku, da opiše ono što sad vidi i doživljava, to bi tek bilo nešto što nije doživeo i opisao niko. Ali, sa te strane se još niko nije vratio i svedočio...

BOŽJI DARAK
KADA je Meša preminuo, u njegovom stanu u Jovanovoj ulici, prijatelji i porodica su sedeli do kasno u noć. Matija je otišao pre nego što su stigli pogrebnici, a kada je došao sutradan pre podne, pokojnik je još bio u kući. - Mešina žena Darka dočekala me je rečima: “Da sam znala da svu noć neće doći, ja bih ležala i spavala uz njega!” To je najvrelija ljubavna reč koju sam ikada čuo! I najbolja potvrda tome “da je svaki čovek na gubitku ako u životu ne nađe ljubav”. A Meša je našao, i taj božji darak zvao se Daroslava - Darka Božić.

 

[summer]

Pozivam za svjedoka
mastionicu i pero i ono
što se perom piše.
Pozivam za svjedoka
nesigurnu tamu sumraka
i noć i sve što ona oživi.
Pozivam za svjedoka
mjesec kad najedri i
zoru kad zabijeli.
Pozivam za svjedoka
sudnji dan i dušu
što sama sebe kori.
Pozivam za svjedoka
vrijeme, početak i svršetak svega
DA JE SVAKI ČOVJEK
UVIJEK NA GUBITKU!!!

 

[summer]

"Mislio sam da sam savladao sitne slabosti u sebi. Ali, one ne nestaju tako lako…I nisu tako sitne…”
Derviš i smrt