Mesa Selimovic

[crvendac_011]

 

[crvendac_011]

Na današnji dan rođen je Meša Selimović.

Ovako je Meša Selimović govorio o životu

Meša Selimović je bio istaknuti jugoslovenski pisac, stvarao je u drugoj polovini 20. veka i napisao jedno od najpoznatijih dela u istoriji domaće književnosti, 'Derviš i smrt'. Rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli, u kojoj je završio osnovnu školu i gimnaziju, a kasnije srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost, u Beogradu. Za života je dobio brojne nagrade, poput: NIN-ove (1967), GORANOVE (1967), NJEGOŠEVE (1967), a pored romana 'Derviš i smrt', izdvajaju se i 'Tvrđava', 'Ostrvo', 'Sjećanja'.

Ovako je Meša Selimović govorio o životu:

Znaš li šta je najlepše u životu? Želja, prijatelju.

Usamljenost rađa misao, misao rađa nezadovoljstvo, a nezadovoljstvo pobunu.

Ljudi se ustvari boje, zato su surovi.

Najgore je kad ljudi ćute, kad se na objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život. I moja i tvoja...

Četrdeset godina mi je ružno doba: čovek je još mlad kako bi imao želja, a već star da ih ostvaruje. Šteta što nemam deset godina više, da me starost čuva od pobuna, ili deset godina manje, da mi bude svejedno.

Nezadovoljstvo je kao zver, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.

Ljubav je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog. Pa, ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čoveka koji je uneo toliko radosti u moj život.

Ali, nikad ne znamo šta izazivamo u drugom čoveku rečju koja za nas ima sasvim određeno značenje i zadovoljava samo našu potrebu.

Tajna se duže pamti nego jasna istina.

Ljubav je, ipak, jača od svega.

Žena više voli nežnu reč, makar bila i glupa, nego pametnu ako je gruba.

Jedino u mojim očima postaješ savršenstvo.

Nije čovek ono što misli, već ono što čini.

Boj se ovna, boj se govna, a kad ću živeti?

Ima ljudi, mada su retki, kojima ni bol ni misao ne unište vedrinu i jednostavnost. Čak ih učine boljima.

Izvor: Bizlife.rs

 

[crvendac_011]

Ovako je govorio Meša Selimović: Živi što lepše, ali tako da te nije stid!

Selimović je umro u Beogradu, 1982. godine, a za sobom nam je ostavio pregršt dobrih dela, mudrosti i pouka. U nastavku sledi samo deo njegovih citata iz poznatih dela

Meša Selimović rođen je u Tuzli 1910. Nakon završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, do početka Drugog svetskog rata, radio je kao profesor gimnazije u rodnom gradu.
Najveći uspeh postigao je romanom "Derviš i smrt" (1966). Ovaj roman je osvojio sve značajnije domaće književne nagrade. Sledi, takođe, značajan roman "Tvrđava" (1970). Ova dela prevode se i objavljuju i u drugim zemljama.
Selimović je umro u Beogradu, 1982. godine, a za sobom nam je ostavio pregrštdobrih dela, mudrosti i pouka. U nastavku sledi samo deo njegovih citata iz gore pomenutih dela:

Citati o životu:

* Pust život je gori nego ništa, a ljudi se opet drže te pustoši, ne vjerujući kako ima išta drugo. Ništa ne bi izgubili kad bi pustili ono što imaju, a boje se da ne bi dobili, zato šute i čekaju.
* Boj se ovna, boj se govna, a kad ću živjeti?
* Život je širi od svakog propisa. Moral je zamisao, a život je ono što biva. Kako da ga uklopimo u zamisao, a da ga ne oštetimo? Više je štete naneseno životu zbog sprječavanja grijeha nego zbog grijeha. Onda da živimo u grijehu?
Ne. Ali ni zabrane ništa ne pomažu. Stvaraju licemjerje i duhovne bogalje.
* Kasno je sjećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utjehe i podsjećanja na ono što je moglo da bude, jer što nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono što se nije ostvarilo. Vi ste varka koja rađanezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne želim da otjeram, jer me razoružava i tihom tugom brani od patnje.
* Živi što ljepše, ali tako da te nije stid. I radije pristani da te Bog pita: zašto nisi to učinio?
* Ne menjaj svoju prirodu. Neki jure za srećom, drugi je stvaraju. Kada ti život stvori hiljadu razloga za plakanje, pokaži mu da imaš hiljadu razloga za osmeh.
* Čovjek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao. A ko zna šta bi me i na njima čekalo.
* Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za što znamo da će nas stići. Izuzetka nema, ni iznenađenja, svi putevi vode do nje, sve što činimo to je priprema, za nju, priprema čim zakmečimo udarivši čelom o pod, uvijek je bliže, nikad dalje. Pa, ako je jekin, zašto se čudimo kad dođe? Ako je ovaj život kratak prolazak što traje samo čas ili dan, zašto se borimo kako bi ga produžili dan ili sat. Zemaljski je život varljiv, vječnost je bolja.
* San je ono što se želi, a život je buđenje.
* Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je kako ne bi boljela. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se miješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja, ni čistog života.

Citati o ljubavi

* Oduvijek je bilo da ljubav ne zna dubine svoje dok ne dođe čas rastanka.
* Hodaćemo bez razloga, radovaćemo se bez razloga, smijaćemo se bez razloga, s jednim jedinim razlogom, što smo živi i što se volimo. A kud ćes veći razlog.
* Ako je ljubav zločin, učini od mene žrtvu!
* Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati, ni tražiti joj razlog.
* Odlučio sam se za ljubav. Manje je istinito i manje vjerovatno, ali jeplemenitije. I ljepše. Tako sve ima više smisla. I smrt. I život.
* Bila je tiha luka, u čiji sam mir ulazio slomljen olujom, ali srećan što se vraćam.
* Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikad više.
* Jedino u mojim očima postaješ savršenstvo.
* Da nisam upoznao tebe, bio bih ljut na život, pa ne bih imao ništa, kao ni sada, ali ne bih znao šta je sreća. Zbog tebe se ne osećam poražen, niti mislim na osvetu. Mislim samo na tebe. Nikada te više neću ostaviti samu, sve što se desi, desiće nam se zajedno.
* Krijemo ljubav, tako je i ugušimo. Šteta.
* Nisam htio ni jesti, ni piti, odbio sam kad me nudila, htio sam biti drugačiji od ostalih, zato sam bio isti.
* Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav. Bolje je otići.

Citati o prijateljstvu

* Svakome ću priznati pravo da me prevari, osim prijatelju.
*Prijateljstvo se ne bira, ono biva, ko zna zbog čega, kao ljubav.
* Ne mogu birati ljude kakve želim, niti u njima samo ono što je dobro. Moram da primim ili odbijem ljude koje mi život šalje, i ono što je u njima, nerazdvojeno. I možda bih grdno pogriješio kad bih prihvatio samo svece, kad bi ih i bilo, jer su sigurno nepodnošljivo dosadni.
* Uvijek sam smatrao da je prijatelj čovjek koji i sam želi oslonac, polutina koja traži dopunu, nesiguran u sebe, pomalo smoljav, nužno dosadan, mada drag, jer izanđa, kao žena.
* Tako je bolje, bez slatkih riječi, bez praznog smiješka, bez varanja. Sve je lijepo dok ništa ne tražimo, a prijatelje je opasno iskušavati. Čovjek je vijeran samo sebi.
* Neprijateljstvo obavezuje kao i prijateljstvo.
* Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas. Ne mogu da mu kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem, biću ti prijatelj.

Citati o dobru i zlu

* Uvijek svi znaju za nesreću i zlo, samo dobro ostaje skriveno.
* Dobar čovjek vidi dobrotu u svakome, a loš vidi u svemu zlo.
* Laž može spriječiti zlo.
* Nije važno što ne činimo dobro, važno je da ne činimo zlo.
* Više je dobrih ljudi na svijetu nego zlih. Mnogo više! Samo se zli dalje čuju i teže osjećaju. Dobri ćute.
* Lakše je nagovoriti ljude na zlo i mržnju nego na dobro i ljubav. Zlo je privlačno, i bliže je ljudskoj prirodi. Za dobro i ljubav treba izrasti, treba se pomučiti.

Citati o ljudima

* Rat je surova ali poštena borba, kao među životinjama. Život u miru je surova borba, ali nepoštena, kao među ljudima.
* Ljudi se u stvari boje, zato su surovi.
* Niko nikome ne može natovariti toliko muke na vrat koliko može čovjek sam sebi.
* Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada.
* Volim ljude, ali ne znam šta ću s njima.
* Ljudi preziru sve one koji ne uspiju, a mrze one koji se uspnu iznad njih; navikni se na prezir ako želis mir, ili na mržnju ako pristaneš na borbu.
* Nije čovjek ono što misli, već ono što čini.
* Ulizice – to su za mene najgori ljudi na svijetu, najštetniji, najpokvareniji. Oni podržavaju svaku vlast, oni i jesu vlast, oni siju strah bez milosti, bez ikakvog obzira, hladni kao led, oštri kao nož, kao psi vjerni svakoj državi, kao kurve nevjerni svakom pojedincu, najmanje ljudi od svih ljudi. Dok njih bude nema sreće na svijetu, jer će uništiti sve što je istinska ljudska vrijednost.
* Do kraja života upoznavaću ljude, a nikad ih upoznati neću; uvijek će me zbunjivati neobjašnjivošću svojih postupaka.
* Od pamtiveka sinovi su nerazumniji od očeva, i razuma bi tako sasvim nestalo, ali srećom, sinovi postanu razumni čim postanu očevi.
* To nam je sudbina. Kad ne bi bilo ratova, poklali bismo se među sobom. Zato svaka pametna carevina potraži neki Hočin, da pusti zlu krv narodu i da nagomilana nezadovoljstva odvrati od sebe. Druge koristi nema, ni štete, ni od poraza ni od pobjede. Jer, ko je ikada ostao pametan poslije pobjede? A ko je izvukao iskustvo iz poraza? Niko.
* Ljudi su zla djeca, zla po činu, djeca po pameti. I nikad neće biti drukčiji.
* Grješne misli su kao vjetar, tko će ih zaustaviti. U čemu je pobožnost, ako nema iskušenja koja se savladavaju?
* Čovjek nije Bog, i njegova snaga je baš u tome da suzbija svoju prirodu.

Citati o ženama

* Žena je uvijek zanimljiva kad je zaljubljena, tada je pametnija, odlučnija, ljupkija nego ikad. Muškarac je rastresen ili grub ili nerazmišljen ili plačljivo nežan.
* Muž koji želi sebi dobro, poslušaće ono što mu žena kaže.
* Kakve su da su, žene su mudrije i bolje od muškaraca. To pred njima ne treba reći, ali su muškarci glupi, sujetni, uobraženi, ne vrijede mnogo, među nama rečeno. I čudo je kako nas žene trpe.
* Ženu ljubav podmlađuje.
* Žena više voli nježnu riječ, makar bila i glupa, nego pametnu ako je gruba.

Citati o društvu, religiji, vlasti

* Život naroda je glad, krv, bijeda, mučno tavorenje na svojoj zemlji, i glupo umiranje na tuđoj. A velikaši će se vratiti kući, svi, da pričaju o slavi, i da preživjelima piju krv.
* Pa i da su održali taj nesrećni Hočin, da su osvojili tuđu zemlju, šta bi se promjenilo? Da li bi bilo više pravde a manje gladi, pa ako bi i bilo, zar ljudima ne bi zastajao zalogaj u grlu ako je otet od tuđe muke? I da li bi srećnije živeli? Ne bi, nimalo.
* Nema ni jedne religije koja nije bezbožno rušila.
* Ima bogataša, zato ima i sirotinje.
* Lijepo je ovo osjećanje ponosa, brani nas od kajanja.
* Crno je, u teškom vremenu živimo, a živimo jadno i sramotno. Utjeha je samo što će oni koji budu posle nas živjeli, preturiti preko glave još teža vremena, i pominjati naše dane kao srećne.
* Osveta je kao pijanstvo, nikad nije dosta.
* Najmanja je mogućnost da pogriješim ako budem ćutao.
* Nezadovoljstvo je kao zvijer, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.
* Svaka nepravda je jednaka, a čovjeku se čini da je najveća koja je njemu učinjena. A ako mu se čini, onda i jeste tako, jer ne može se misliti tuđom glavom.
* Ono što nije zapisano, i ne postoji; bilo pa umrlo.
* Hiljadu puta se pokaješ za ono što kažeš, rijetko za ono što prećutiš.
* Tajna se duže pamti nego jasna istina.
* Kada prodaješ, sve je jeftino, kada kupuješ, sve je skupo.
* Osama i tišina prvi su preduvjet da se nešto stvori.
* Brini se više za svoju savest, nego za svoj ugled. Jer savest je ono što ti zaista jesi, a ugled je ono što drugi misle o tebi. A ono što drugi misle o tebi… to jenjihov problem.
* Uvijek je sumnjivo kad neko misli za sebe da je pametan.
* Živimo na zemlji samo jedan dan, ili manje. Daj mi snage da oprostim. Jer, ko oprosti on je najveći. A znam, zaboraviti ne mogu.
* To je ono cigansko: kad bismo imali brašna kao što nemamo masla, dobar bismo kačamak napravili.
* Usamljenost rađa misao, misao rađa nezadovoljstvo, nezadovoljstvo pobunu.

Izvor: Stil

 

[crvendac_011]

Meša Selimović i Darka – mirna i skladna ljubav

“Promašena ljubav, promašen je život”

Ovu je lekciju mladi Mehmed, Meša Selimović očito naučio kao mlad čovek. Njegov “ljubavni put” najbolje svedoči o tome.

Nijedan čovek ne bira trenutak u kojem ga ljubav i opčinjenost prema drugom biću oprhva u potpunosti i sa toliko jačine da ne može nastaviti svoj život dalje bez ljubljene polovine. Nije svakome ni suđeno da spozna takvu ljubav. U slučaju da se sretnu dva “nerazdvojna” bića, valja biti dovoljno hrabar da nijedna sporna okolnost ne stane na put ostvarenju takve ljubavi. Životne priče nas uče koliko je teško pronaći ljubav u kojoj je sve ostalo podređeno veličini ljubavi, kao i da oni koji su srećni sticaj okolnosti uspeli da odbrane od spoljašnjih uticaja stiču bogatstvo od kojeg veće ne postoji. Takvo bogatstvo stekli su Meša Selimović i njegova Darka.

Nakon II svetskog rata Meša je došao u Beograd da živi i radi na značajnoj funkciji. Iako je bio oženjen čovek, Meša se nakon susreta sa Daroslavom Darkom Božić zaljubljuje tako i toliko da ne može da zamisli svoj život bez nje. Docnije će izjaviti da nije pogrešio ili da je dobro procenio – osetio da je reč o pravoj ljubavi . Da bi ostvario svoj san da bude sa njom, morao je napustiti suprugu Desanku i malo dete.
U braku sa Desankom nije bio srećan. Iako mu je bilo teško da joj saopsti da želi da se razvede, nošen svojim snom, saopštava joj svoju odluku jedne večeri i odmah odlazi iz kuće. Ona ga je pratila u kućnoj odeći uprkos jakoj kiši, sva zbunjena, iznenađena, povređena, očajna. Glasno ga je dozivala i molila da se vrati. Nije se okretao, već je nastavljao da hoda brže, ne gledajući kuda ide, gazeći i po smrdljivom blatu smetlišta… bio je sav mokar od kiše i pranja na česmi od smrdljivog blata… Hodao je po mraku od Trga Republike do Karaburme sa mučninom i krivicom što je morao da povredi Desanku kojoj nikako nije mogao da pomogne, ali ujedno i sa strahom da ga tako prljavog i uznemirenog Darka ne odbije, da u njoj ne izazove gadjenje.

Darka ga je dočekala razneženo, kao da je bio “namirisan najskupljim mirisima”*. Ponašala se sa potpunim razumevanjem nošena sopstvenom ljubavlju prema njemu. Tu prvu noć njihovog doživotnog zajedničkog života umirila je i pretvorila u lepotu, razumevanje i podršku koju samo ljubavnici mogu jedno drugom da daruju.

“Prala me je, čistila i peglala do jutra, dok sam ja, okupan, spavao.”*

Te teške noći Meši je bio potreban san, a ona ga je spremala za novi radni dan i novi -zajednički život.

Oni nisu čekali da se okonča razvod, svaki dan razdvojenog života smatrali su izgubljenom večnošću. Meša je bio svestan da ruši moralni kodeks kojeg mora da se pridržava kao komunista. Osim vanbračne zajednice, sporno je bilo i što je Darka bila kćerka generala kraljeve vojske i udata za čoveka kojem se kao vojniku kraljeve vojske gubi svaki trag. Pustio je da se stvari dešavaju spontano, iako je obavestio jednog člana partije o svojoj situaciji. Supruga Desanka ga je tužila zbog vanbračne zajednice sa ženom buržoaskog porekla. Na partijskom sastanku, gde se raspravljalo o njegovom slučaju, postavljali su mu ponižavajuća pitanja na koja nije hteo da odgovara. Demonstrativno je napustio sastanak uz izjavu da neće dozvoliti da ga ponižavaju.

Ishod je bio jasan: isključen je iz komunističke partije, a samim tim postao je nepoželjan na bilo kom radnom mestu. Život u Beogradu bio je nemoguć. Meša je tražio posao u Sarajevu, dobio ga, te su Darka i on krenuli put Sarajeva sa nešto malo novca i stvarima iz Darkinog stana. Odlazeći, Darka je izgubila pravo na stan. Darka se nije bunila, bilo joj je, kao i Meši, dovoljno da su zajedno. Nisu se ni bojali neizvesnosti, srećno su putovali prugom Beograd – Sarajevo sa malo hleba i kačkavalja. Darka je nešto pre toga bila bolesna te je na put krenula sa svega 39 kg. Ljubav, nežnost njihovih zagrljaja, pogleda i priče učinili su da ovo putovanje dožive kao malu čaroliju u kojoj postoji bezbrižnost i lepota života. Ljubav je bila jača od surove stvarnosti. O njoj nisu mogli ni da razmišljaju. Zanos vredan divljenja…

Njihov dalji zajednički život u Sarajevu bio je težak, živeli su često u oskudici, Meša je dobijao i gubio profesorsko mesto bez ikakvih razložnih objašnjenja. Ipak, Meša je svestan da takvo ophodjenje prema njemu počiva na zavisti, njegovom poreklu… nije poklekao jer je uz sebe imao ljubav. Ona je bila njegov “dobri duh” *. Darka je za njega i njihovu porodicu (dve kćerke) odlazila da prodaje stvari iz kuće kako bi preživeli, podržavala ga u pisanju kad bi se za to stekli uslovi, prva čitala njegove ispisane redove… neprekidno je bila kraj njega i uz njega…

“Da ona nije bila pored mene u životu, ne bih uradio ni djelić onog što sam uradio. U njenom slabom tijelu lepog lica bila je tolika snaga volje i toliko hrabrosti, da me je uvek zaprepašćivala: ona me branila od nevolja života, štitila od njegovih grubosti, hrabrila kad mi je bilo teško pred teškoćama pisanja, vjerovala u mene kad su svi sumnjali, usmjeravala me svojom fantastičnom intuicijom, moju tvrdoću korigovala svojom mekoćom, hranila me svojom ljubavlju…”*

Nakon ovih reči sledi najveći dokaz njegove ljubavi:

“… Bez nje bih sigurno bio sitni profesor ili srednji politički rukovodilac (ni to ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice).”*

Njegova ljubav prema Darki ispred je njegovog uspeha u književnosti, tragično bi bilo živeti bez nje.

Srećom, došlo je vreme kada Meša ostvaruje književne uspehe, dobija nagrade… Zajedno su podelili i dobro i zlo. Njihova ljubav davala im je snagu i osećanje sreće ma u kakvim okolnostima živeli.

Nakon njegove smrti Darka je nastavila da štiti njegovu zaostavštinu od zloupotreba.

Meša je rekao kako je uvek zahvaljivao svojoj sudbini što ga je darovala takvim čovekom kao što je Darka*. Svojom ljubavlju Darka je posvedočila isto: hvala sudbini što mi je podarila takvog čoveka kao što je Meša.

* Sjećanja -Meša Selimović
Slavica Štulić

Meša o svojoj ljubavi prema Darki:

• 
  * Sa svojom prvom ženom nisam živio dobro, nismo se uopšte slagali, a svoju sadašnju drugaricu sam zavolio tako da je bilo potpuno normalno da priznam tu vezu i da tražim razvod. Ali plašeći se naglosti i neumjerenosti svoje prve žene, plašeći se scena (kakve sam i doživio), puštao sam da se stvar razvija, nadajući se da će se nekako naći rješenje. Time sam, naravno, sve komplikovao, a prema Partiji sam se ponio nepošteno, nanoseći joj štetu tim nedostojnim držanjem. Partijska jedinica Komiteta za kulturu, nakon ispitivanja cijelog slučaja, predložila je da budem kažnjen strogim ukorom. Međutim, Komitet saveznih ministarstava kaznio me isključenjem – “zbog neiskrenosti prema Partiji i zbog povrede proleterskog morala”, kako mi je saopštio sekretar moje jedinice Boro Perković. Ta pravedna, ali teška kazna mnogo me je pogodila, ali mi je i pomogla da se riješim mnogih nedostataka koje sam imao…”

———————————–

• „Često sam dolazio kući bez dinara za hljeb, i moja žena (Darka) je u takvim prilikama, a to je bivalo suviše često, pokazivala izuzetnu moralnu snagu: s osmijehom, bez riječi prijekora ili žalbe, uzimala je haljinu pod mišku ili ma šta drugo i odlazila na Baščaršiju da proda i da nam donese ručak. Bez te njene snage i plemenitosti teško bih izdržao mnogobrojne nevolje kojima sam bio izložen…“, govorio je o tim danima.*

*Sjećanja

Derviš i smrt – posveta:

Kad bih umio da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće.

Mešin unuk Nikola Momčilović o ljubavi svojih dede i babe

Ljubav bez granica

• • 
    Osim što je neizmerno ponosan na svog dedu, Nikola nam je govorio i o svojoj baki, o njihovom odnosu i velikoj, nestvarnoj ljubavi.

Meša Selimović je u knjizi „Sjećanja” opisao čitav svoj život. Između ostalog, otkrio je da je imao brak pre Nikoline baka Darke, ali i zbog čega se sa prvom ženom rastao.

– Baka Darka je prekinula studije i udala se za dedu. Iz tog braka rodila se moja majka Maša i tetka Jesenka. Oni su, po mom mišljenju, imali potpuno neverovatan odnos. Genijalno su funkcionisali, a baka je ceo svoj život posvetila njemu. Bila je odlučna da sve podredi tome kako bi on imao svoj mir. Nažalost, preminula je 1999. godine za vreme bombardovanja.

„Ona me branila od nevolja života, štitila od njegovih grubosti, hrabrila kada mi je bilo teško pred teškoćama pisanja, vjerovala u mene kada su svi sumnjali, usmjeravala me svojom fantastičnom intuicijom, moju tvrdoću korigovala svojom mekoćom, hranila me svojom ljubavlju. Bez nje bih sigurno bio sitni profesor ili srednji politički rukovodilac (ni to ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice)”, napisao je Meša u „Sjećanjima”.

Pored neizmerne ljubavi prema supruzi Darki, bio je ponosni otac, koji je svojim ćerkama pružio ljubav i izveo ih na pravi put.

– Deda nije bio strog prema mami i tetki. Iskreno, ne znam da li su te priče romansirane za sestrine i moje uši, ali znalo se, kada je njemu bila potrebna samoća, imao je svoju radnu sobu u koju je odlazio i osamljivao se. Zahvaljujući njemu one su živele prelep život. Imale su sve što su devojčice toga vremena mogle da požele. Nije se trudio da rasplamsava njihovu želju za pisanjem. Smatrao je da to nije život za svakoga i insistirao je da prevashodno završe fakultete. Nije im branio da pišu, ali nije ih ni preterano podržavao. Moja majka je profesor srpskog u penziji, a tetka engleskog jezika. Dakle, nisu mu mnogo „pobegle” – našalio se Nikola.

Sličnosti sa dedom

– Baka je stalno govorila da sam isti deda. Pričala je kako je do mog rođenja najviše na svetu volela Mešu, a onda sam se rodio ja i zauzeo njegovo mesto. Obožavala me je, jer sam za nju bio drugi Meša. Ali sve bake su takve, zar ne? – skromno je upitao unuk velikog književnika.

Dok je moja baka još bila živa, bio sam sa jednom drugaricom kod nje na ručku. Onako neobavezno, drugarica ju je upitala: „Bako, pa šta ste vi radili dok je on pisao?” Moja baka Darka je odgovorila: „Ja sam ga volela.”

(Zelena učionica)