Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

Ludwig van Beethoven

  • Začetnik teme sendi
  • Datum pokretanja
sendi

sendi

LEGEND
Ludwig van Beethoven

250px-Beethoven.jpg

Ludvig Van Betoven (Ludwig van Beethoven) (* rođen najvjerojatnije 16.12. 1770., a kršten 17.12. 1770. U Bonnu; † 26. 3. 1827. u Beču), njemački skladatelj bečke klasike i jedan od najznačajnijih glazbenih skladatelja u povijesti.

Obitelj

Ludvig Van Betoven potječe iz glazbeničke obitelji čije podrijetlo vodi iz flamskog grada Mechelena. Umetak “van” u njegovom prezimena ne označava vlastelinski položaj, već ukazuje na mjesno podrijetlo. Betovenov djed, koji se također Ludvig zvao, radio je kao glazbenik, odgovoran za orkestar, kod kelnskog nadbiskupa. 1740. godine se rodio njegov sin Johann koji je također bio crkveni pjevač. Johann je 17. prosinca 1770. godine krstio svog novorođenog sina po imenu svog oca, Ludvig. Pošto je Ludvigov otac bio oduševljen tadašnjim čudom od djeteta, mladim Mozartom, koji je već sa 6 godina komponirao skladbe, on je pokušao, po tom uzoru, malog Ludviga vrlo rano učiti sviranje violine i glasovira, pri čemu je često i pretjerivao. Ludvig je često morao noću ustajati i vježbati sviranje na glasoviru, što je opet za posljedicu imalo to da je Ludvig često bio umoran za školu. Osim ispunjavanja visokih htijenja svojeg oca, život mladog Ludviga nije bio jednostavan. Otac je bio alkoholičar a majka je bila često bolesna i od šestero njene djece preživjela su samo dva.
Izobrazba

Ubrzo je Ludvig Van Betoven postao i drugi orguljaš na dvoru i dobiva redovitu mjesečnu plaću. Kada je imao 13 godina svira čembalo i violu u izbornom orkestru dvora i bavi se komponiranjem različitih kamernih skladbenih djela. Kako bi unaprijedio svoje znanje, 1787. godine, Ludvig odlazi u Beč, koji je u tom vrijeme, zahvaljujući skladateljima kao što je Joseph Haydn, bio postao europsko glazbeno središte da bi učio kod slavnog Mozarta. Zbog velike zauzetosti Mozarta komponiranjem svojih osobnih kompozicija i drugim brigama koje su ga opterećivale, Mozart nije bio uveliko zainteresiran za mladog Ludviga, ali je slušajući ga kako svira rekao:»Jednog će dana taj mladić podići veliku galamu u svijetu!». Osim toga Betoven je i sam poslije dva tjedna morao napustiti Beč i vratiti se za Bonn jer mu je majka bila na umoru. Kratko po njegovu dolasku u Bonn, majka mu umire.
Betoven se 1789. godine odlučuje na studij na sveučilištu u Bonnu, gdje dolazi u dodir sa idejama Francuske revolucije, sloboda i čovječnost, koje ga oduševljavaju a koje se u njegovim kasnijim djelima mogu i primijetiti, posebno u njegovoj jedinoj operi Fidelio.
Kada je imao 22 godine, Betoven odlazi ponovno za Beč i tamo ostaje. Iako je Mozart već bio mrtav, Betoven postaje učenikom strogog Josepha Hydna i Antonia Salieria.

Skladateljstvo i bolest


Ubrzo Betoven postaje poznat sa svojom kamernom glazbom, koja je predstavljala nešto sasvim novo. Osim toga, postaje poznat i kao majstor improvizacije i virtuoz na glasoviru, jer je jednom prilikom, kratko uoči koncerta uvidio da je glasovir za pola tona dublje naštimovan i umjesto da svira svoj koncert za glasovir u C-Duru (Erstes Klavierkonzert op. 15) svira ga u Cis-Duru.
Sa 29 godina, Betoven počinje raditi na svojoj Prvoj simfoniji i završava je slijedeće godine. Uspješna praizvedba je izvedena 2.4. 1799. godine.
Već u starosti od 30 godina, kod Betovena se primjećuju znaci otoskleroze, «mješovitog» tipa, bolesti srednjeg u unutarnjeg uha i koja vodi ka gluhoći, i on počinje da sve manje čuje, pa počinje sve više izbjegavati ljude, tražeći mir u prirodi, gdje obično i nalazio i nadahnuće za svoje kompozicije. Kako bi unaprijedio svoj sve lošiji sluh, Betoven zateže do 4 strune na svoj glasovir. 1819. godine, Betoven postaje potpuno gluh, pa tako da više i nije u mogućnosti da izvodi sam svoje koncerte kao ni da dirigira. U međuvremenu, iako malo pogluh, Betoven je i dalje radio na svojim djelima. Uslijedila je Druga simfonija, koja ne postiže neki veći uspjeh, a onda Treća koja postiže ogroman uspjeh. Simfonija je bila posvijećena Napoleonu i prvobitno se nazivala «Sinfonia grande, intitolata Bonaparte», ali kad je Betoven saznao da se Napoleon 18.5. 1804. godine krunisao kraljem i da je odbacio svoje republikanske ideje, pobjesnio je i obrisao prvobitni naziv i nazvao simfoniju «Herojska simfonija, komponirana u slavlje jednog velikog čovjeka» (poznata još kao i Eroica). Praizvedba je bila u kolovozu 1804. godine na bečkom dvoru kneza Lobkowicza pa je njemu i posvijećena.
Poslije mnogo i čestih prepravki 1805. godine izvedena je praizvedba jedine Betovenove opere, prvobitnog naziva «Leonore», Fidelio.
Prvom polovinom 19. stoljeća Betoven uz Rossinia postaje najpoznatiji i najslavniji glazbeni skladatelj Europe. Njegove simfonije, protkane revolucionarnim duhom ubrzo postaju redovit repertoar svih orkestarskih koncerata.
Njegova Peta simfonija često se naziva i «simfonija sudbine», jer je nastala u teškom razdoblju Betovenova života. O prva četiri tona simfonije, Betoven je navodno izrekao riječi «Tako je došla sudbina na vrata.». Izvedena je 22.12. 1808. godine zajedno sa Šestom simfonijom (Pastorale) i četvrtim koncertom za glasovir. Sam Betoven je svoju VI. simfoniju (Pastorale) označio kao «višim izrazom nadahnuća od slikarstva».
Sa ogromnim uspjehom izvedena je 8.12. 1813. godine njegova Sedma simfonija.
Tijekom Bečkog kongresa , Betoven, koji je u svojoj mladosti bio opčinjen humanizmom Friedricha Schillera a kasnije i Goetheom uviđa da se budućnost Europe zasniva samo na podčinjavanju drugih, i to naglašava u svojoj opereti «Egmont». Kada je došlo do njegove potpune gluhoće, pri kraju života, napisao je djelo «Heiligstädter Testament». Ubrzo je našao neku novu životnu snagu i izjavio je «Osvetit ću se sudbini, sigurno me nikada neće skroz pokoriti
Poslije smrti svojeg brata 1815. godine, k sebi uzima njegova sina Karla. Ubrzo se uspostavilo da Betovenov odnos prema svom nećaku od početka nije mogao proći dobro. Sa svojim pretjeranim moralnim opredjeljenjima, Betoven ga je toliko stavio pod pritisak, da je mladi Karl na kraju pokušao izvršiti samoubojstvo. Ovaj pokušaj samoubojstva (u to vrijeme pokušaj samoubojstva je bilo krivično djelo) toliko je opteretilo i utjecalo na Betovena. Upravo zbog toga, opterećen privatnim problemima, 1822. godine Betoven piše djelo «Missa Solemnis».
Godinu dana kasnije Betoven završava svoju Devetu simfoniju, u čijem posljednjem stavku uvodi i riječi, stihove Friedricha Schillera iz «Ode radosti», dok su prva tri dijela, sa svojom glazbenom arhitekturom, glazbom i temama, obilježili pravac simfonista romantizma sve do Gustava Mahlera. Simfonija je zajedno sa dijelovima djela «Missa Solemnis» izvedena 7.5. 1824. godine.
Zbog uznapretka bolesti, prihvatio je 1826. godine poziv drugog brata, Johanna Nikolausa, da s njegovom obitelji provedu nekoliko tjedana na imanju u okolici Kremsa. Tako je i bilo, a 1. prosinca Betoven je putovao natrag u Beč u otvorenoj kočiji, unatoč prilično hladnom vremenu. Dobio je upalu pluća koju je nekako prebolio, ali je ona pogoršala ostale probleme, 3.1. 1827. napisao je oporuku, a 26.3. je umro u svom domu.
Na groblju Währing pokopan je 29.3., a više od 20.000 ljudi bilo je na pogrebu, 1888. Betovenovi posmrtni ostaci preneseni su na bečko središnje groblje, gdje danas jedan pored drugog stoje grobovi Betovena i Šuberta.
Betoven je jedan od prvih slobodnih kompozitora, naime nije bio pod patronatom dvora ili crkve, već se izdržavao od svog rada, od muzike i koncerata, od podučavanja učenika, brojni su bili njegovi dobrotvori koji su mu finansijski pomagali.
Betoven je ostao neoženjen, iako je moguće bilo izabranica njegovog srca, ali koje su valjda bile nedostižne za njega, poradi klasnih razlika.

Najznamenitija djela


  • 5 simfonija
  • 6 pastoralna simfonija
  • 9 simfonija
    • Simfonije Ludwiga van Beethovena
  • 5 koncerata za glasovir
    • Prvi koncert za glasovir u C-Duru op.15 (1795 – 1801.)
    • Drugi koncert za glasovir u B-Duru op. 19 (1788 – 1801.)
    • Treći koncert za glasovir u c-molu op. 37 (1800 – 1803.)
    • Četvrti koncert za glasovir u G-Duru op. 58 (1804 – 1807.)
    • Peti koncert za glasovir u Es-Dur op. 73 (1809.)
  • Koncert za violinu D-Dur op. 61 (1806.)
  • Koncert za glasovir, violinu i violončelo C-Dur op. 56 (1804 – 1805.)
  • Opera Fidelio (Leonore) op. 72 – za ovu operu je Beethoven napisao četiri različite uvertire (tri uvertire za Leonoru i jednu za Fidelio) (1804 – 1814.)
  • Opereta Egmont op. 84 (1809 – 1810.)
  • Sonata Ruševine Atene op. 113 (1811.)
  • Sonate za gudačke instrumente
  • Missa Solemnis u D-Duru op. 123 (1819 – 1823.)
  • Sonate za glasovir (Pathétique, Sonata quasi una fantasia, Apassionata)
  • klavirska djela (Bagatelle "Für Elise" u a-mollu)
  • kamerna glazba, kako za gudačke, tako i za puhačke instrumente
(wiki)
 
Poslednja izmena od urednika:
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Muzički primeri








 
Poslednja izmena od urednika:
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Fidelio

Fidelio

fidelio-beethoven-jurgeen-fimn.jpg


FIDELIO je opera u tri čina Ludviga van Betovena na tekst Zonlajtnera, prema francuskom komadu Bujia (Beč, 1805). Jedina opera velikog kompozitora, delo koje veliča plemenita osećanja supružanske ljubavi i zalaže se za pravdu. Po svom francuskom uzoru i po formi to je "opera spasa", koja je bila popularna u doba francuske revolucije (kroz napeto odvijanje radnje očekuje se spas glavnog junaka), ali vrednost Betovenove muzike izdigla je to delo do jedne od najlepših poruka ostvarenih u operi.
U jednom španskom državnom zatvoru zli guverner Picaro drži, duboko pod zemljom, zatvorenog svog protivnika, pravdoljubivog Florestana. Kod zatvorskog čuvara Roka stupa u službu Florestanova žena Leonora, prerušena u mladića Fidelija. Kada Picaro sazna da kraljev ministar dolazi u zatvorsku tvrđavu u inspekciju, nalaže Roku da za Florestana iskopa raku. Leonora-Fidelio treba da pomogne Roku, i tako se stvori pored svog napaćenog supruga. Kada je Picaro na njega digao nož, našao se pred uperenim Leonorinim pištoljem. Daleki zvuk trube je signal koji javlja dolazak kraljevog ministra i Picaro mora da požuri na doček. Roko otkriva ministru Picarovu nameru i ovaj bude uhapšen, a Florestan pušten na slobodu, dok narod slavi vernu i požrtvovanu Leonoru.


Izvor: Enciklopedijski leksikon Mozaik znanja - Muzika



 
Poslednja izmena od urednika:
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Egmont

Egmont

Egmont.jpg


EGMONT je koncertna uvertira i scenska muzika Ludviga van Betovena. Komponovana je 1810. godine. Najpoznatija numera Betovenove scenske muzike za Geteovog Egmonta je uvertira.
Počinje muzičkim prikazom terora vojvode Albe nad potlačenim holandskim življem. U srednjem delu izrasta motiv slobode, koji postaje sve snažniji, da bi u kulminativnom završetku trijumfovao u muzičkoj slici ustanka Holanđana. Scenska muzika tonski ilustruje najdramatičnija mesta u Geteovoj drami.

Izvor: Enciklopedijski leksikon Mozaik znanja - Muzika
 
Poslednja izmena od urednika:
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Otkriveno od čega je Betoven ogluveo

Jedan od najpoznatijih svetskih kompozitora i pijanista Ludvig van Betoven pretrpeo je težak oblik tinitusa kada je imao 31 godinu, što je vremenom dovelo do hroničnog, a kasnije i do potpunog oštećenja sluha, piše „Dejli mejl“.


Uzrok Betovenovog gubitka sluha pripisivan je raznim stvarima, od sifilisa do trovanja, tifusa i slično, ali se radilo o tinitusu (tinnitus), koji se definiše pojavom „zujanja u ušima“ koja remeti sluh.
Da je nagluvost kompozitora i pijaniste poznatog po devet simfonija, pet koncerata za klavir i 16 gudačkih kvarteta postala hronična ukazuje činjenica da je na premijeri svoje Devete simfonije morao da se okrene da bi video reakciju publike, koja je izvođenje tog dela nagradila burnim aplauzom.
Tim naučnika Univerziteta u Južnoj Kaliforniji veruje da ima konkretan odgovor i smatra da je uzrok gen pod nazivom Noks3, koji se nalazi u unutrašnjem uhu, a koji je ključan u određivanju razvoja sluha.
Taj „neispravan gen“, smatraju stručnjaci, može da objasni probleme sa sluhom sa kojima se suočavaju i drugi muzičari, među kojima su Erik Klepton, Fil Kolins, Ozi Ozborn.
Procenjuje se da u Velikoj Britaniji oko 18.000 ljudi pati od nagluvosti, a u Americi je to jedna od najčešćih bolesti povezanih s poslom, pri čemu su posebno ugroženi pripadnici oružanih snaga.

Izvor: RTS.rs
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Лудвиг ван Бетовен – прва рок-звезда

МАНЕКЕН С ПОСТЕРА

Сваки његов концерт изазивао је салве одушевљења јер присутни нису успевали да обуздају осећања



Често су га мешали с уличним скитницама. С ушима пуним жуте вате, корачао је бечком калдрмом, млатећи рукама и жврљајући по комадићу прљаве хартије. Због оваквог његовог понашања мештани су редовно звали полицију. Једном су га бацили и у затворску ћелију, јер су власти одбиле да му поверују да је он заиста онај који је тврдио да јесте, највећи композитор града Беча. „Ти си варалица!”, викали су. „Бетовен не изгледа тако!”
Беч је врвео од шпијуна. Вребали су у кафанама, ресторанима и на пијацама, чекајући да натрапају на бунтовнике против племства. Како је Бетовен изгледао сумњиво, шпијуни су га пратили и прислушкивали. Ипак, власт га није сматрала правом претњом. Као и остатак града, и они су мислили да је – луд.
Прошло је скоро десет година од како је написао „Осму симфонију” и исто толико времена није одржао ниједан концерт. „Он очигледно није способан за писање бољих дела!”, писале су градске новине. Али, грађани Беча нису знали да је Бетовен у тим тренуцима компоновао као да је опседнут неким вишим силама. У свом стану ударао је темпо руком и снажно притискао дирке, толико снажно да су жице клавира редновно пуцале. Умрљане белешке испуњавале су му собу, а сву пажњу усмерио је на ноте, и то у толикој мери да је често заборављао да испразни ноћну посуду која се налазила испод клавира.
Управо то што је тада писао биће и његово највеће достигнуће: Девета симфонија у Де-молу. Композиција – главна брига шпијуна који су га пратили и власти која га је прогањала. Дело је било не само политички јасно опредељено, већ је композитор намерио да га изведе пред највећом публиком коју је могао да окупи. Надао се да ће музика „ставити племиће на њихово место”.

Утицај Француске револуције

Рођен у породици дворских музичара 1770. године, Лудвиг ван Бетовен није имао много избора осим да живот посвети музици. Његов деда био је цењени дворски музичар, а отац Јохан дворски певач града Бона, у Немачкој. Отац је био и први Лудвигов учитељ клавира. Кад би се вратио кући из кафане, улетео би у Лудвигову собу и терао га да вежба свирање, све до зоре. Сваки пут после непроспаване ноћи на диркама јеостајао танак слој дечакових суза.
Деценију раније седмогодишњи Моцарт пропутовао је Европу свирајући клавир пред племићима и зарађујући огроман новац који је слао својој породици. Јохан је маштао о томе да и његов син има сличну судбину. Због тога је често лагао за Лудвигово годиште, како би дечак привлачио више пажње (и новца), те не чуди што ни сам Лудвиг извесно време није знао колико заиста има година.
Међутим, ни слава ни богатство нису се осмехнули Бетовеновима. Очева навика посећивања кафана увукла је породицу у толике дугове да је његова жена морала да прода сопствену одећу. Кад је Лудвиг напунио једанаест година, родитељи су га исписали из основне школе како би се потпуно посветио музици. За тих неколико година школе које је завршио није поштено научио ни да чита ни да сабира.




До двадесет друге године Бетовенов свет потпуно се променио. Родитељи су му умрли, а он је напустио Бон и преселио се у Беч. У то време у главном граду Аустрије умро је и Моцарт, највећи забављач високих кругова. Бечка елита је очајнички тражила његову замену, па је Бетовен, који је тада свирао своје композиције на клавиру, проглашен најдаровитијим музичарем Беча и Моцартовим наследником.
Али, што се више мешао у племићко друштво, то га је више презирао. У то време музичари су били попут кувара и спремачица, само слуге на двору. Чак је и Моцарт током вечере морао да седи за столом за послугу.
Лудвиг је одбијао такав положај и захтевао је место за главним столом, с племићима. Када су други музичари долазили на двор у свиленим хеланкама и с перикама на глави, Бетовен је долазио обучен у свакодневну одећу. Одбијао је да свира ако није био расположен а, кад би други свирали, он би гласним разговором покушавао да их надјача. Једном, кад је наступом људе навео на плач, проклињао их је и питао зашто не тапшу.
Већина музичара тог времена због таквог понашања добила би отказ, али Бетовенова даровитост била је као магнет. „Он је знао како да утиче на сваког слушаоца, тако да често није постојало око у публици које не би пустило сузу, а многи су чак и јецали!”, рекао је један критичар.
Ипак, композитор није био усамљен у свом презиру према високим слојевима друштва. Неколико хиљада километара даље, у Француској, ваљала се револуција, односећи на хиљаде племића, чак и краљевски пар. Иако није био присталица крвопролића, Бетовен је подржавао Француску револуцију. Волео је „слободну мисао” и жарко желео да компонује музику за Шилерову „Оду радости”, својеврстан позив на слободу и уједињење.
Али, то скривање бунтовничких осећања ставило га је у незгодан положај. Његова каријера заправо је зависила од људи које није желео више да види, а ипак је да ћутао. Бечко племство винуло га је у музичке висине и он је постао звезда града. А тада је у ушима почело да му звони...


Љутња на Наполеона

Почело је као благи звиждук. Лекари су му саветовали да уши напуни бадемовим уљем и да гњура у кади пуној хладне воде. Ништа није деловало. До 1800. године у ушима му је звонило и дању и ноћу. Постао је потиштен, престао да иде на вечере у високом друштву, повукао се у кућу на селу, где је због усамљености почео чак да размишља о самоубиству.
Али, музика га је одржала. „Чинило ми се немогуће да напустим свет, све док не запишем сва она осећања која имам у себи!” Био је познат као виртуоз, а не као композитор, али више није имао избора. Гурнуо је у страну каријеру пијанисте и почео да се бави писањем музике.
За његову уметност самоћа му је била најпотребнија. Свакога јутра будио се рано и писао неколико сати. Онда би лутао ливадама с оловком и свеском у рукама, изгубљен у мислима. Бележио би замисли, црткао, мумлао, махао рукама, певао и ударао ритам. Једном је направио толику пометњу и буку да је стадо волова почело да бежи.
Често би заборављао да једе и спава, али никада да попије кафу: за справљање сваке шољице искористио би тачно 60 зрна. У кафансма би седео сатима, црткајући ноте по салветама, јеловницима, понекад чак и на прозорима. А кад би одлутао или се превише занео, знао је да плати и туђе рачуне.



Почео је отворено да прича о политици. Дивио се Наполеону и намеравао да му посвети своју следећу симфонију. То је био храбар потез, с обзиром на то да је Наполеон тада био један од главних непријатеља Аустријске заревине. Али када се Наполеон прогласио царем, Бетовен је био згрожен. Написао је: „Сада ће само блебетати о људским правима и биће му важне само сопствене амбиције!
Поставиће себе изнад свих и постати тиранин!” Кад су 1809. године Наполеонове трупе улетеле у Беч, бука њихових топова толико је штетила Бетовеновим бубним опнама, да се затворио на таван и зарио главу у мноштво перјаних јастука.
Када је Аустрија 1814. године, после пропасти Наполеоновог царства, покушала да врати ред и мир, канцелар Клеменс фон Метерних прогласио ју је земљом под полицијском управом. Новине нису смеле да објављују ништа без одобрења власти. Полицајци су се као зараза ширили градом, а Бетовенов презир према моћницима само је растао.

Суза у оку, марамице у ваздуху

Иако су му послодавци били племићи, имао је мало пријатеља међу њима. Многи су нестали, многи умрли, а остали пријатељи несрећно су позатварани или склоњени из јавности. Срећом по њега, писао је инструменталну музику. Наиме, слушаоци су годинама класичну музику сматрали незрелом, чак и вулгарном. Важила је за уметност која не може да се пореди с песништвом. Међутим, угледни Ернст Теодор Хофман и Јохан Волфганг Гете називали су инструменталну музику „јединим местом праве истине и самоће”. „Забрана не може да важи за музичаре!”, рекао је драматичар Франц Грилпарцер Бетовену. „Када би само знали шта мислиш о њима у својој музици!”
Тада је композитор одлучио да се препусти компоновању музике за Шилерову „Оду радости”. Иако је власт у Бечу још 1783. године забранила Шилерова дела, поново их је одобрила, али с „благим изменама”. Тако је 7. маја 1824. године, бечко позориште Кертнертор било крцато. Бетовен је провео месеце спремајући се за овај тренутак, окупљајући готово две стотине музичара и истовремено расправљајући са цензорима који су „цепидлачили” око верских питања у програму. Међутим, они се нису жалили на „Девету симфонију”. Нико је још није чуо.


Композитор је узео диригентску палицу, дајући знак за почетак. Погледи свих чланова оркестра били су заковани за Бетовена, чинило се да прате сваки његов покрет, али га у ствари нико није пратио. Потпуно глув, Бетовен није био неко на кога је оркестар могао да се ослони, већ је композитор довео пријатеља којег су музичари пратили.
Дело се састојало од четири става и трајало је нешто више од сата. Прва три става била су чисто инструментална, а последњи је садржао Шилерову „Оду радости”. Чим би се став завршио, сала би експлодирала од аплауза. Данашња публика попреко би гледала на такво понашање, али сваки Бетовенов концерт више је личио на наступ каквог модерног рок бенда, на ком би људи изненада почели да тапшу и вичу!
Кад је публика скандирала „Још, још…”, Бетовен би наставио да маше рукама, несвестан аплауза и марамица у ваздуху. Аплауз је био толико гласан и толико је дуго трајао да је полиција у неким тренуцима морала да стишава публику. Кад је завршио извођење, композитор с очима пуним суза умало је пао у несвест.
„Девета” је била хит! Али не код племића, јер се они нису ни појавили. Одлучан, Бетовен је посветио симфонију краљевској породици и пруском краљу Фридриху Вилхелму III. Краљу је послао копију завршеног дела, а он му је узвратио прелепим дијамантским прстеном. Деловало је као да је поклон израз захвалности, али када је Бетовен прстен однео код златара, да би га продао, златар је имао лоше вести: дијамант је био лажан! А то је значило само једно – композитор је притиснуо погрешне дирке.

Уметник није занатлија

Девета симфонија била је Бетовеново последње дело. Кад је умро 1827. године, у поворци на улицама Бона било је 20.000 људи. Град Бон је 1840. године први пут приредио „Фестивал Бетовена”, кад су се свуда по граду продавале „Бетовенове” цигаре, кравате, па чак и панталоне.
Никада пре неки музичар није добио толико пажње. Бетовен је био прва права рок- звезда. Био је „ манекен романтизма с постера” и изменио је значење речи „уметник”. Од тада ова реч више није означавала умешног занатлију, попут тапетара или кувара. Уметник је постао онај који је пропатио како би исказао осећања, лепоту и душу.
Наравно, његов утицај на класичну музику је огроман. Већи и снажнији клавири појавили су се делом и због извођења његових сложених композиција. Први професионални оркестри окупљали су се у то време, многи са циљем да сачувају сећање на његов рад. Пре Бетовена дела умрлих композитора ретко су извођена, али већ од 1870. године композитори који више нису ходали под Сунцем наставили су да живе у концертним салама широм Европе.



Често се заборавља да је дело које је Бетовену обезбедило славу и наглавце окренуло класичну музику заправо моћно политичко дело. У концентрационим логорима током Другог светског рата затвореници су проналазили утеху у Бетовеновој поруци слободе. У једној тужној причи дечји хор је отпевао „Оду радости” у логору Аушвиц. Ода је певана на свим олимпијским играма од 1956. године, а данас је химна Европске уније. Сличне невоље које су преплављивале Беч пре више од двеста година – неједнакост, присмотра, забране – присутне су и данас. Бетовен, који никада није чуо своју симфонију, није је написао за себе, већ за друге.
Аутор: Катарина Стефановић
Извор: Политикин Забавник
 
Top