Legende o cveću

[crvendac_011]

Легенда о локвању

Легенда о локвању

ПОГРЕШАН ИЗБОР

У смарагдној води која је миловала њену дугу риђу косу лежала је уснула водена вила. Тек тог часа младић се сетио старих упозоравајућих прича о русалкама које живе у води испод локвања

Пре много, много година с леве и десне обале једне велике реке простирала се равница. Река је текла врло достојанствено, сјајна и бистра, сходно томе и спокојна. Тамо где су могли да се виде рукавци, постојале су и велике баре и мочваре. И мочвара је била лепа, уосталом као и остала природа, онда кад је човек живео у њој као да је њен саставни део, а не непријатељ и крвник. То су, дакле, била давна и сасвим другачија времена од данашњих.
Мочвара је чак изгледала врло весело. Њена вода била је прозирна и плавичаста, а на махове зелена. Ту и тамо на површини би крајем лета могли да се виде локвањи. Плутали су мирно, као зелени тањирићи на којима су, уместо послужења, светлуцали бели цветови и последњи зраци летњег сунца. Али, тамо где је било локвања, вода је била знатно загаситија. Светло је долазило одозго, а некакав мрак одоздо. Да ли је било нечега испод зелених тањирића и белих цветова? Легенда каже да јесте. Међутим, то нешто није било лако спазити. Чак ни кад је дувао ветар, а листови локвања се подизали попут женских сукања. Ништа се није примећивало.

Риђокосе немилосрднице

Старе приче говоре о томе да су локвањи у ствари крили русалке, водене виле. Оне би своје мало краљевство обично смештале управо испод кишобрана од локвања. Зато је било опасно чупати локвање. Могао је некога да повуче у то мокро зеленило. То, наравно, не би била биљка, већ девојка, русалка. Онда, спасавај се ко може. А нико није могао да се спасе.
Јер, русалке нису биле баш пријатељски расположене према људима, посебно не према девојкама. Давиле су их, уколико би баш биле љуте, смејале им се тако гласно да би јадне девојке с копна онемеле. Ако је неко имао несрећу да види водене виле како играју, истога часа би и сам добио неку врсту напада играња. И то играња до последњег даха – до смрти. Легенда говори о томе да ове риђокосе лепотице никада ништа нису носиле на себи, већ само нешто воденог биља. У сваком случају, крајње оскудно.
И тако, у та давна времена кад су у зеленој помрчини на дну језера, река и мочвара живеле русалке, људи су водили рачуна да не зађу међу локвање. Улазили би опрезно у чамце, веслали с поштовањем. Водили су рачуна да не наруше лепоту крајолика, укључујући и водене цветове. Ловили су рибу и брже-боље је односили кући, хитро клизећи по воденој површини.

Русалке међу локвањима (илустрација Александра Палавестре)

У једном од села надомак језера и мочвара у равници поред велике реке живела је и млада удовица. С њом је, поред тек рођеног сина, живео и њен млађи брат. На њега је пала тешка обавеза да води рачуна о сестри и њеном детету. А био је само сиромашни рибар! Истини за вољу, рибарење му није било мрско. Обожавао је да време проводи у чамцу, гледајући птице, слушајући њихов пој, зујање инсеката и сатима пиљећи у мирну површину воде. Толико је волео природу да није осећао никакав страх ни дању ни ноћу. Напротив, био је убеђен да је проникао у све њене тајне. Зато му ни на крај памети није била легенда коју су други сељани препричавали о немилосрдним риђокосим воденим вилама.

Златни ковчег

И тако, једног летњег дана – а вероватно је то било за време зелене недеље кад се русалке иначе појављују и на копну – младић се толико занео пецајући да је заборавио које је доба. Већ сатима је гледао у осунчану водену површину. Све му је светлуцало пред очима. Одједном је схватио да више ништа не чује: ни инсекте, ни дивље патке, ни шуштање трске. Учинило му се да је све необично тихо и потпуно зелено. Чак ни чамац није правио никакав шум. Ни весла! Приметио је да се његова барка уплела у зелено лишће и беле цветове локвања. Тренутак касније пред њим се кристално јасно отворио свет водених вила.
Непогрешиво је осетио да се нашао тамо где не би требало да буде и да ће чаробни тренутак донети више невоља него што може и да замисли. Међутим, било је прекасно. И заиста, испред себе, у води, најпре је угледао велики ковчег препун златника. Поред њега, у смарагдној води која је миловала њену дугу риђу косу, лежала је уснула водена вила. Ех, тек тог часа младић се сетио старих упозоравајућих прича о русалкама које живе у води испод локвања!

Клод Моне (1840–1926): „Рибњак с локвањима и јапанским мостом”.

Сетио се и приче о томе да је врло опасно пробудити водену вилу. Ко је прене из дремежа, можда неће успети да сачува живу главу! Па ипак, девојка која је лежала пред њим у свој својој лепоти није деловала нимало опасно. Напротив, као да се смешила у сну. После неколико тренутака, видео је како са свих страна долазе нове водене виле. Све су се смешиле и љубопитљиво га гледале. Смејале су се и кикотале се, позивајући га да изабере један од два понуђена поклона – ковчег са златом или уснулу девојку.
Ковчег ће га учинити богатим, а девојка срећним у љубави. Младић није дуго оклевао. Помислио је на сестру, на сиромаштво у коме је живела, на дете које није упознало оца. Помислио је како је свет иначе препун лепих жена и да ће му – ако не ова – свакако припасти нека друга лепотица. Пружио је руку према ковчегу и вилама прећутно ставио до знања за какав се живот одлучио.
И било је како је изабрао. Од тог дана живот рибарове породице потпуно се променио. Златницима у ковчегу није се видео крај. Чим би потрошили и онај последњи, ковчег би се сместа, на тајанствен начин, напунио до врха. Удовица је најзад могла да одахне. Била је спокојна и задовољна. Подизала је сина у изобиљу и богатству.
За разлику од ње, брат никако није могао да се смири. Више није уживао у природи. Напротив. Ни у богатству није налазио никакво задовољство. Његова главна мисао била је само једна – сећање на уснулу насмејану девојку. Зато је сваког дана одлазио својим старим чамцем и пловио по мочвари. Тражио је локвање у свако доба године, премда је знао да их може наћи само у лето. После извесног времена, престао је да говори и да једе. Једнога дана није се вратио кући. Следећег дана нашли су га у чамцу окованог лишћем локвања, заувек уснулог, с тајанственим осмехом на уснама.

Из рода нимфи

Осећајући да је она на неки начин крива за братовљеву несрећу, а да све има везе с локвањима, сестра је из милоште свог јединца почела да зове „Локвањчићу мој”. То је подсећало на догађај који је променио судбину њене породице.
Али, шта је било с воденим вилама? Русалке нису заборавиле да најстрашније казне рибаров несрећни избор. Проклеле су његову породицу. Наиме, сваки прворођени наследник био је осуђен на страшну казну да не може да препозна праву љубав онда кад је сретне. Другачије речено, да проживи живот не сазнавши шта је права срећа.
У међувремену, мочвара је пресушила. Шта се после збило с русалкама, више нико и не препричава. Да ли су током зелених недеља побегле и скочиле у неки рукавац велике реке? Вероватно. Мада их је заиста тешко замислити како данас играју под водом у мутним и загађеним рекама. Ретко их ко и помиње. Као по неком договору, нико не прича о воденим вилама које се крију испод локвања. А локвањи, нимало случајно, припадају баш роду нимфи (Nymphaea)!

Клод Моне: „Локвањи”

Ко зна колико је оних који су, забасавши међу локвање, доживели страшну казну да не препознају праву љубав. Таквих берача, нажалост, има много. Свакако познајете бар једног. Они ћутке подносе свој живот који никада није достигао праву срећу. И сад неко нека каже да у легендама нема истине!
Међутим, шта је било с оним другим берачима локвања који су, уместо земаљског блага, изабрали љубав русалки? Где су они сада? Нигде се не чују!
Срећни и задовољни, остали су изгледа без иједне речи! Ћуте и уживају. Препознају се само по томе што кажу да је локвањ њихов најомиљенији цвет.
--------------------------------------------------------------------------------
ВОДЕНА РУЖА
----------------------
Бели локвањ, или водена ружа, бели плутњак, блатни цвет, водени божур или, пак, језерска лилија (Nymphaea alba, зељаста је вишегодишња биљка из фамилије Nymphaeaceae, широких срцоликих листова, крупних белих цветова без мириса који пливају на површини воде. Има подземну стабљику и расте у тихим и стајаћим водама. Бели локвањ има крупан бели цвет по коме је биљка и добила име alba – бела). Други део имена везан је за грчку митологију – према легенди, једна од нимфи претворила се управо у локвањ. Данас је ова биљка пред истребљењем јер се њена природна станишта, мочваре, убрзано исушују. У биљном свету наше земље локвањ је строго заштићена врста. Род Nupharиз исте фамилије биљака у народу је познат као жути локвањ.

Аутор: М.Огњановић
Извор: Политикин Забавник

 

[Andjela 7]

Hrizantema

Hrizantema

Jednom pre mnogo vekova, živeo je moćni kineski car, kojeg ništa nije plašilo sem starosti, bio je opsednut željom da vlada i živi što duže. Тако је pozvao svog lekara i naložio mu da napravi lek koji će ga učiniti večno mladim.
Posle mnogo razmišljanja, uplašen za svoj život, siroti lekar izadje pred cara:
- O, moćni gospodaru, mogao bih da napravim eliksir od jedne vrste cveća, ali ono radja daleko, na istoku...
- Odmah ću narediti da se to cveće dostavi!, reče radosni car.
- Ali to nije tako jednostavno, uzdahnu lekar. - Cela tajna se sastoji u tome da eliksir deluje samo kod čoveka čistog srca...
Lekar je znao da ni car ni njegovi dvorani ne ispunjavaju ovaj uslov, ali se prevario verujući da će ovo cara pokolebati.
Medjutim, car nije odustao, našao je po 300 dečaka i devojčica, znajući da su dečja srca čista, pa ih zajedno sa carskim doktorom brodom poslao po cveće od kojeg će spraviti eliksir.
Dugo su plovili, dok na jednom od japanskih ostrva ne pronadjoše prelep cvet - hrizantemu, pa lekar reče:
- Ne znam da li je ovaj cvet pogodan za eliksir, ali već pogled na njega čini dušu i srce mladim!
Mudri lekar je poznavao okrutnost cara, znao je da će pogubiti i njega i ovu decu, verujući da su i sami probali eliksir i da će ga nadživeti, pa odluči da se nikada ne vrate u Kinu... Sa svojim mladim saputnicima osnovao je novu državu, gde su nastavili život, a simbol njihovog života bila je hrizantema.

 

[Andjela 7]

Beli ljiljan

Beli ljiljan

Prema bibliji, uskrsni ljiljan je rastao u getsemanskom vrtu u kojem je juda izdao isusa. beli ljiljani, su prema legendi, nikli na mestu gde su isusove suze i znoj kapali u poslednjim trenucima života. beli ljiljan je i simbol čistoće blažene device marije, a na slikama se često može videti prizor kako arhanđeo gabrijel devici pruža upravo taj cvijet. Na drugim slikama sveci se slikaju kako donose vaze pune belih ljiljana mariji i detetu isusu.prema legendi, kad su posetili marijin grob tri dana nakon njene sahrane, u njemu nije bilo ništa osim buketa veličanstvenih belih ljiljana.

 

[Andjela 7]

Trešnjin cvet

Trešnjin cvet je nacionalni cvet Japana, odakle i potiče. Glavna karakteristika trešnjinog cveta je da kada cvet pada to uradi odjednom. On simbolizuje militarizam i samurajski duh Japana. Trešnjin cvet koji raste u Koreji i Americi nema miris. Međutim u Japanu ljudi veličaju miris trešnjinog cveta i o njemu se često govori u poemama. U počast njegovoj lepoti i kratkom životu, Japanci proslavljaju njegov dolazak godišnjim festivalom. Prijatelji se skupljaju ispod drveća da bi uživali u sakiju (piće od pirinča) pevaju pesme i proslavljaju dolazak proleća.
Koristi se u venčanim ceremonijama zato što Japanci vole da uživaju u mirisu trešnjinog cveta tokom slavlja i veselja. Mnogi događaji, koji označavaju početak nečega veoma bitnog i značajnog se održavaju tokom "meseca cvetanja trešnjinog cveta" u aprilu. Postoji izraz; "Cvet je trešnjin cvet, ličnost je Samuraj". To znači da kada se Samuraj suoči sa opasnošću, on se ne plaši smrti, jer kao trešnjin cvet, on će se skupiti i pasti odjednom bez oklevanja. Prema Japancima ovo drveće predstavlja ne samo asketsku lepotu, već takođe prolaznu melanholiju i slavljenje gracioznosti odlazećeg cveta.

 

[Andjela 7]

Margarete - bele rade

Margareta ima jedno "oko" baš kao što njeno englesko ime "day's eye" ("oko dana") i kazuje, a primitivni iscelitelji su izvukli očigledan zaključak da je njihova namena izlečenje očnih problema. Asirijanci su bili među isceliteljima i pronađeni su mnogi recepti na kojima su margarete prepisane za izlečenje očnih bolesti. Asirijanci su takođe verovali da ako zgnječite margarete i pomešate ih sa uljem možete mešavinu staviti na sedu kosu da bi ona ponovo postala tamna. U anglosaksonska vremena margarete su se takođe koristile kao lekovi ali je nadalje bilo potrebno recitovanje magičnih čarolija da bi ih učinile stvarno efektivnima. Kao dodatak preporučivana je i sveta vodica. To je jedan od primera hrišćanskih običaja dodatih primitivnim medicinskim praksama. U 13 veku korišćene su za rane, groznicu i giht.

Postoji jedna šarmantna priča o Rhiwallon of Myddvai koji je bio sin siromašnog čobana i Lady of Llyn-y-Van-Vach. Ova lokalna dama od Jezera je bila predivna devojka koja je nakon različitih pojavljivanja i nestajanja u jezeru koje je bilo njen dom, konačno ga napustila i skućila se sa njenim mužem čobaninom kome je donela veliko izobilje. Njen otac je međutim postavio uslov da ona mora da se vrati u jezero ako je udari tri puta ali bez besa. Njen muž je bio veoma brižljiv međutim tokom niza godina šaljivi pljesak rukavicama i dva druga jednako šaljiva gesta učinili su da je on ostao bez svoje voljene. U međuvremenu ona je njmu rodila tri sina od koga je Rhiwallon bio najstariji. Dečacima je rečeno za njihovu majku i oni su običavali da lutaju pored jezera u nadi da će je videti. Jednog dana ona se pojavila pred Rhiwallon-om i rekla mu da je njegova sudbina da služi čovečanstvu tako što će odagnati bol i lečiti bolesti. Ona mu je pokazala različite biljke i objasnila mu njihove lekovite vrline. Taj sin je postao lekar lorda Rhyss-a. Rhyss mu je dao zamak zvan Myddvai i on je putovao kroz celu zemlju lečeći ljude i gradeći svoju reputaciju. On je bio jedan od prvih ranih doktora koji su zagovarali higijenu kao dobar način da se izbegnu bolesti. Njegov stav u vezi higijene je najverovatnije i doprineo tom njegovom velikom uspehu. Njegov sin je pošao njegovim stopama u profesiji i 12 maja 1842 god. Rice Williams M.D. je umro u osamdesetčetvrtoj godini, kao poslednji ali ne i najmanje eminentni doktor potomak misteriozne Lady of Llyn-y-Van-Vach. 600 god. medicinske prakse u jednoj familiji. Izvrstan rekord. Veoma korisna doktorima Myddvai-ja, margareta je imala jednu drugu vrlinu od velikog značaja za njih. Ona im je mogla reći da li će pacijent da živi ili umre. Kontesa od Kenta je kao i sve velike dame njenog vremena znala sve o domaćoj medicini i praktikovala je u njenom domu i istraživala je medicinske nauke.

Prah kontese od Kenta je bio dobar protiv svih malignih i pogubnih bolesti npr: malih boginja kuge i td. Ona je dodavala margaretu njenoj formulaciji praha koja je uključivala skupe dodatke kao što su perle, zlato , korale i druge sastojke iznad značaja za uobičajene bolesti i bolesnike. Njena druga specijalnost je bio tretman bolnih očiju. Margarete su korišćene i kao sušene biljke.

Margarete, francuska reč za belu radu, potiče od grčke reči koja znači "perla". Fransis prvi je zvao njegovu sestru Margarita od margareta i ova dama je koristila belu radu kao njen ukras. Kao i još neke uvažene žene plemićkog roda tog vremena. Za St. Louis dobro se kaže da je imao ugraviranu margaretu na prstenu koji je nosio. Zajedno sa time je bio fleur de lis i raspeće. Ovaj prsten , kako je kralj tvrdio , predstavljao je ono što mu je bilo najdraže: religiju, Francusku i njegovu ženu Margaritu.

Postoji jedna stara Engleska poslovica koja kaže da proleće ne dolazi sve dok ne možete stati stopalom na 12 margareta. Ako sanjate margarete u proleće ili leto to je dobar znak ali ako ih sanjate u jesen ili zimu onda je to maler.

 

[Andjela 7]

Mimoza

Mimoza

Potice iz jugozapadne Australije,Perth..Žuti cvetići nastaju u rano proleće i kasnu zimu, u grupama do deset sferičnih cvetnih loptica.
Mimoza simbolizuje sigurnost, iskrenost,ohrabrenj...Pokloniti mimozu znaci:niko ne zna da vas volim a volim vas..Zastupljena je i u masonskim obeležjima. Mimoza je, među slobodnim zidarima, simbol čistoće i večnosti duše kao i pogrebni simbol uskrsnuća i besmrtnosti.Tokom rituala u kojima se koristila verovalo se da miris njene zapaljene kore tera demone i zle duhove a bogovima osigurava dobro raspoloženje. Mimoza sa zlatnožutim cvetovima simbolise jos i raskoš i moć.Oznacava postovanje,donosi srecu u poslu i podstice ljubav i ljubaznost.Mimoza se u Burmi, Laosu i na Tajlandu koristi kao sastojak supa i omleta, a njen med je poseban delikates, dok se u nekim alternativnim medicinama koristi kao sredstvo protiv prerane ejakulacije. „Ako si čovek – vodi ljubav, ako si cvet – budi mimoza!“,

 

[crvendac_011]

Vilenjak i kraljica

VILENjAK I KRALjICA


Kako su, zbog jagorčevine, zaratili vilinski svet i svet u kome živimo i kako su prestali da priznaju jedni druge...




Nežni cvetovi jagorčevine nagoveštavaju dolazak novog godišnjeg doba – proleća. Znajte da, ukoliko od nekoga na poklon dobijete jagorčevinu, to znači da vam ta osoba želi sve najbolje. Ali, to nije ono najzanimljivije kad je reč o jagorčevini. Legenda kaže da ona ima neverovatnu moć da nevidljivi svet učini vidljivim. Neki čak tvrde da će onaj ko okusi cvet jagorčevine biti u stanju da jasno vidi vilinski svet!
Postoji više starih priča o primuli, odnosno jagorčevini. Prema jednoj, čuvši da Gospod traži još jedan svežanj ključeva rajskih vrata, Sveti Petar baci svoje na Zemlju i oni padoše na evropsko tlo. Srećom, nikoga nisu povredili! Ne mestu gde su pali izrastao je cvet – Primula veris. Žuti cvetići trebalo bi, dakle, da liče na kitnjaste ključeve rajskih vrata. U Engleskoj ovaj cvet zato i nazivaju „svežnjem ključeva”.



U našim krajevima češće imamo priliku da vidimo jagorčevinu čije latinsko ime glasi Primula vulgaris. Upravo o ovoj biljci, nekada davno, nastala je priča. Ona potiče iz vremena kad su sva živa bića, u gotovo netaknutoj prirodi, živela u skladu: i ljudi, i životinje, pa i vilenjaci. Doduše, svako za svoj račun, ali svakako ne povređujući i ne vređajući se među sobom.

Susret na proplanku



Priča koju ćemo sada prepričati govori o vilenjaku koji je nekoliko dana uoči dolaska proleća, na proplanku gde je već nikla jagorčevina, sreo jednu neobičnu smrtnicu. Kao što možemo da naslutimo, vilenjak je imao krupne oči, nasmejano lice, vitak stas i držao se vrlo pravo i odvažno. Žena je bila lepotica duge kose. Naravno, bila je krupnijeg rasta jer su ljudi inače krupniji od vilenjaka, toliko bar znamo. Uostalom, to i nije toliko važno, pošto, kao što smo rekli, sva živa bića, bez obzira na to da li su ljudi, životinje ili vilenjaci, živela su u miru u vreme kad se dešava naša priča.
Dakle, tih davnih, davnih dana, posle dugih zimskih noći, sunce je konačno počelo da greje zemlju. Vilenjak je spoznao da se najzad zaljubio. Treba imati na umu da je on zapravo bio kralj vilenjaka. Živeo je u svom predivnom dvorcu u kome je sve bilo zlatno, svetlucavo, kao da je od kristala. Možda nije loše da napomenemo da su u vilenjakovom kraljevstvu živele i ljupke vile. Kao što je poznato, vile mogu da budu veoma zgodne i privlačne.
I tako, jednog dana, kad je i sam primetio da se priroda promenila, vilenjak je izašao na balkon svog svetlucavog dvorca. Baš je poželeo da vidi šta se to tako divno dešava na zemlji...
Na mestu gde se nalazilo malo vilinsko carstvo, na zaravni, uzdizao se dvorac jednog kralja. Taj kralj nije vladao nekim velikim prostranstvima, ali je ipak bio vladar. U dvorcu je živeo sa svojom nevestom, kraljicom, i tek nekoliko dvorana. Kraljica je, razume se, bila veoma lepa, premda prilično usamljena i često vrlo setna.
Međutim, i nju je oraspoložio dolazak proleća. Čim je primetila da se ispod snega pojavljuje zelena trava i da su se prvi topli zraci najzad probili do njihove poljane, obukla je svečanu zelenu haljinu i istrčala napolje. Na proplanku je sve mirisalo na proleće. Jagorčevina je već bila u cvatu.
U času kad je kraljica, sva radosna, izašla u zelenoj haljini, kralj vilenjaka pojavio se na balkonu! Kakva slučajnost!
Istini za volju, možda kraljica i nije bila lepša od vila, stanovnica vilinskog sveta. Mada... bilo je nečega u njoj što ga nije ostavljalo ravnodušnim. Valjda zato što se toliko radovala, što je bila vesela i oduševljena zbog dolaska proleća, tek, vilenjaku se učinilo da treptaji kraljičinog srca poput zemljotresa tresu njegov dvor. Ma kakav dvor! Njegovo srce!
Odvažio se da učini nešto vrlo hrabro. Istrčao je i stao pred kraljicu. Poklonio se rekavši joj da je raspoložen da je povede i pokaže joj sve lepote vilinskog sveta. Kraljica je oklevala tek nekoliko časaka. Pogledala je vilenjaka pravo u oči. Ne možemo tačno da kažemo šta je ona u njima videla, ali izvesno je da su se te oči smešile. Znala je da ne pripada vilinskom svetu i da vilenjak ne pripada njenom. Ipak, pristala je. Jasno je i vama zašto.

Ko pobedi...



Nažalost, kraljica nije smela da se udaljava iz svog kraljevstva bez kraljeve dozvole. Vilenjaku je bilo jasno da će morati da se obrati lično kralju. Istupio je još odvažnije. Predstavio se vladaru i predložio je da zaigraju igru vrlo sličnu šahu.
Prvu bi dobio kralj, drugu kralj-vilenjak i tako redom. Naposletku su se dogovorili da će pobednik sledeće partije dobiti ono što bude tražio. Smrtnom kralju ni na kraj pameti nije bilo šta bi vilenjak od njega mogao da traži. Uostalom, i on se dosađivao. Baš je bilo lepo što ga je posetio i predložio da se nadmeću. Taman da prekrati vreme.
Naravno, kao što već slutite, pobedio je onaj koji je bio više zaljubljen.
A kad je pobedio, vilenjak je saopštio kralju svoju želju...
Šta? Želi njegovu ženu? Kako to? Kad je video razdraganu lepoticu koja je u zelenoj haljini trčala preko livade ukrašene cvetovima jagorčevine, zaljubio se strasno i zauvek. Baš tako!
Na ove vilenjakove reči, kralj je smesta isukao mač. Nije hteo da ispuni obećanje. I ostali dvorani isukali su mačeve.
Eh, tek tada je došla do izražaja razlika između vilenjaka i ljudi, između vilinskog sveta i sveta ljudi. Prolazeći kroz mrežu ukrštenih mačeva kao da ne postoje, vilenjak je došao pred kraljicu. Poklonio se i, pogledavši je pravo u oči, pružio joj ruku. Kapije dvorca su se otvorile. Vilenjak je poleteo vodeći kraljicu sa sobom. Dok ostali nisu mogli da dođu sebi od čuda, oni su nestali na plavom horizontu.
Jasno, od tog dana začarani vilinski svet i ovaj svet koji bolje poznajemo stupili su u neku vrstu rata. Više nisu priznavali jedni druge. Bilo kako bilo, legenda kaže da vilenjak nije napustio svoju smrtnu dragu. I danas, u danima koji nastupe posle duge i hladne zime, kad sunce počne da greje zemlju, kralj vilenjaka dolazi na proplanak gde cveta jagorčevina. Tamo gde je nekada sreo svoju voljenu.
Ali, niko ne može baš sa sigurnošću to da tvrdi, jer je za nas vilinski svet odavno nevidljiv. Ipak, ako neko stavi na jezik laticu jagorčevine, možda će nešto i osetiti. Možda će na nebu primetiti obrise zaljubljenog vilenjaka koji se brže-bolje udaljava? A možda će se jednog dana – dok bude pio čaj ili sirup od lekovite jagorčevine – setiti priče iz „Zabavnika” o vilenjaku koji se zaljubio u smrtnu ženu baš na polju na kome je rasla jagorčevina.
Kuda god da pođemo, na ljubav da naiđemo.




Autor: Mirjana Ognjanović
Izvor: Politikin zabavnik





​

 

[Andjela 7]

Dalija

Dalija

Baštovanstvo je umetnost koja koristi cveće i biljke kao boju i zemlju i nebo kao platno (Elizabet Murej). Priča o nekom cvetu izdaleke prošlosti može ponekad biti rekonstruisana na osnovu naočigled primitivnih delića magije i mitova. To je tačno barem što se Evrope tiče, međutim Dalija ne vodi poreklo iz Evrope. Ona dolazi iz Meksika i bila je dobro poznata Astecima . Astečki herbarijum napisan na latinskom svega 60 godina nakon dolaska Kolumba je izašao na videlo 1929 godine. Napredna vrsta kulture je postojala u Meksiku, ali njeno bogatstvo u pisanim zapisima su uništeni u interesu dovođenja Hrišćanstva neznabošcima. Prema tome otkriće astečkog herbarijuma je predstavljalo delić neverovatne sreće za studente istorije medicine i takođe za botaničare.Od drevnih meksikanaca mi smo saznali da su Asteci koristili dalije za lečenje epilepsije.

Dalija je kasno došla u Evropu. Do vremena kada je došla, radoznali ljudi 16-17 veka su odavno otišli i naučni specijalisti su preovladali. Oni su gledali na daliju kao na mogući izvor hrane zato što je bolest u ranim 1840-ima uništila francuske useve krompira. Međutim nakon što su okusili daliju oni su odustali od te ideje i odlučili su da je gaje samo zarad njene lepote.

Moderni specijalisti su se okrenuli ka daliji iz medicinskih razloga i ovaj put to nije bilo uzalud. U vremenima pre nego što je otkriven insulin dijabetičarima se često davala supstanca zvana atlantski skrob ili dijabetski šećer napravljen od dalijinog rizoma.

Postoji takođe lepa priča iz 18 veka o ljubavi i dalijama. Sir Godfri Vebster je živeo u Florenci sa njegovom mladom ženom kada je mladi Lord Holand došao u grad. Ledi Vebster se prepustila ljubavnoj aferi sa Lordom Holandom i 1796 rodio se nihov prvi sin. Godinu dana kasnije stari Sir Godfri se razveo od nje i ona i Lord Holand su mogli da se venčaju. Ljubavna afera između momka i devojke dvadesetih godina procvetala je u dug i srećan brak. Nakon dvadesetak godina njihovog zajedničkog života napisao je za nju malu poemu.

Ovo je poema koju je on napisao za nju:

Dalija koju si donela na naše ostrvo
U slavu tvoju će zauvek pričati:
Cvetna bašta mila kao osmeh tvoj,
I boja svetla kao obraz tvoj.

Imeđu 1800-te i 1805-te Holandovi su živeli u Francuskoj i Španiji gde je Ledi Holand prvi put videla dalije koje su došle u Španiju 15 godina ranije. Ona je poslala nekoliko njih u Englesku i toj isporuci je pripala zasluga za predstavljanje dalije Engleskoj.

Dalija je zvanični cvet San Franciska.

Izvor: Vojvodinacafe

 

[crvendac_011]

Ukrasno seme svetog rastinja

Ukrasno seme svetog rastinja

Biljka nazvana „bogorodičine suze”, od čijih bobica monasi prave brojanice, vezuje se za biblijsku priču o raspeću i oplakivanju sina božjeg


Coix Lacryma

Mnogi hilandarski monasi prave brojanice od bobica biljke koja se zove „bogorodičine suze”. Uz brojanicu dobije se i papirić na kojem je sledeća priča.
Davno bejaše jedan monah koji tugovaše mnogo, jer ne mogaše naučiti plesti brojanice. Tada mu se ukaza Presveta i pitaše ga: „Zašto tuguješ, čedo?” A on uzvrati: „Ne mogu naučiti plesti brojanice”. Onda mu bogomati darova semenčice i reče: „Uzmi ove suze moje i uzgajaj ih na rukodelj, te pravi brojanice za molitvu govoreći: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me” i „Presveta Bogorodice, spasi nas”.
Drugo predanje kazuje da je od suza Bogorodice, koje su padale na zemlju pored Hristovog raspeća, iznikla biljka sva u cvastima rumenih suznih cvetića. „Bogorodičine suze” (lat.Coix Lacryma) pomalo liči na travu, neobuzdane je forme, izgleda čupavo, kao da joj treba jedno dobro šišanje i češljanje. Cvetovi deluju kao da su od plastike, dok se ne dodirnu. Plodovi su od loptastog, do cilindričnog oblika, nalik školjkicama. Seme može biti bele, žute, ljubičaste, braon i sive boje.



Poreklom je iz jugoistočne Azije, ali se kasnije prirodno rasprostranila u mnogim drugim oblastima na nadmorskoj visini iznad 1.000 metara. Najčešće se može videti pored močvarnih mesta i potoka, a ima je i pored mora.
Njene bobice se, osim za izradu brojanica i nakita, koriste i u kineskoj narodnoj medicini. Okrunjeno zrno u svom sastavu ima 10,8 odsto vlage, 13,6 odsto proteina, 60 odsto masti, 58,5 odsto ugljenih hidrata, 8,4 odsto celuloze i 2,5 odsto pepela, i smatra se da ima neka lekovita svojstva, recimo ublažava menstrualne poremećaje i urinarne infekcije, a može se koristiti i kao tonik za čišćenje lica.
U Indiji se gaji kao hrana za živinu, a pravi se i kaša za ljudsku ishranu i koristi kao dodatak jednoj vrsti piva. U Koreji i Kini od nje se prave destilovana pića, u Japanu sirće, na jugu Vijetnama ova je biljka jedan od sastojaka tradicionalne hladne supe, a na Tajlandu se često koristi za spravljnjanje čajeva.
Mada kažu da ovo „sveto rastinje” teško opstaje u našem podneblju, u nekim manastirima u Srbiji ipak uspevaju da ga gaje u svojim baštama. Tako se brojanice i narukvice od semenki „bogorodičinih suza”, osim u Hilandaru, na radost mnogih mogu pronaći i u manastiru Vavedenje u Beogradu, gde ih monahinje same nižu.

D. Stanković
Objavljeno: 29.08.2011.
Izvor: Politika magazin

 

[crvendac_011]

http://i.imgur.com/BDhwB.png

Легенде о биљци која нестаје

ПЛАНИНСКА ЗВЕЗДА,

Да ли чињеница што је човечја рука готово истребила рунолист знак да и верна љубав, чији је она симбол, полако нестаје са земље?

Прича говори о томе како је пре много векова с велелепних планина у чијем је подножју блистала вода, покривајући највећи део планете, једноставно нешто тихо склизнуло. А то нешто било је необичног облика, све од дима, магле и дуге. Беху то духови бића и ствари које је тек требало да постану. Ти необични облаци давали су, потом, облик дрвећу, трави и цвећу. Дрвеће се убрзо размножило и покрило велике површине планина, спуштајући корење све ближе и дубље ка води. Само су се врхови планина још белели од снега. На бреговима су порасле јеле и борови, а на брежуљцима брезе, јавори и кестени. Поља су у та давна времена била непрегледна. Почело је да ниче и цвеће. Чак су се и у шумама помаљали први дивљи каранфили, цикламе, на ливадама жуте анемоне, јагорчевина, ружичасти мразовац. Ницале су гладиоле, нарциси и зевалице.


Једна легенда каже да су алпске звезде с ноћног свода на планине спустиле виле,
док се према другој причи млада жена својом вољом претворила у планински цветак

Остало цвеће расло је уз саме обале језера, или у води, огледајући се у њој попут белих и жутих локвања. Божури и макови били су као радосне црвене лоптице међу зеленом травом. Последњи, као чувари страже над самим планинским врховима, стајали су борови. И људи су у то давно доба били захвални природи што их је окружила таквом лепотом и угодношћу. Јер, могао је да се стекне утисак да свака ствар и свако биће има свој цвет, своју биљку.

Сузе усамљене планине...



Али, није било тако. Између свих тих планина стајала је једна усамљена и оголела. На њој су могли да се виде само снег и лед који су ту стајали годинама. Свака литица планине била је налик застрашујућем, леденом огледалу. О њену хладну површину одбијали су се сунчеви зраци, док јој је ноћу прилазила бледа светлост месечине. Изгледала је узвишено, премда и сасвим застрашујуће. Јер, ни сунчев, па ни месечев сјај нису планину чинили срећнијом ни примамљивијом. Зашто и она није имала свој цвет? Бар један! Чак је и снег имао свој – висибабу. Стидљиво би помаљала главу крајем зиме...
Уколико небо не мисли на мене, сама ћу се побринути и узети нешто с неба, помислила је тужна гола планина. И пружала се, колико је могла, према звезданом небу. А звезде су је гледале сијајући на тамноплавом небу. Нажалост, звезде су биле довољно далеко да би врх планине могао да их дотакне. Међу њеним врховима само је звиждао ветар, чинећи стеновиту голотињу још тужнијом и страшнијом. Стварала су се клизишта. Лавине су клизиле низ падине, а онда би се опет чуо ужасан, застрашујући тресак. Гомиле снега и леда котрљале су се до језера. Ех, коме би уопште могло да падне на памет да је стеновита планина заправо плакала?! Њене сузе биле су ледене и огромне.



Неко је ипак знао о чему је реч. Северном ветру који је очајнички вапај усамљене планине пренео до мајушних, моћних шумских бића. До самих вила. Њима није било тешко да услише молбу тужне планине. Лако су одлетеле до неба и још лакше, са звездицама у руци, спустиле се на планину. Ту су положиле беле цветове који су имали облик звезда.
Много година касније те цветове назвали су алпским звездама, планинкама, рунолистом, алпским цветовима, памучним цветом, глечерским цветовима, племенито-белим цветићем. Понегде и лављом стопом. Велика и усамљена планина била је срећна. Пружала је голе руке надајући се да ће беле звездице нићи између бора на њеним испуцалим рукама. Цветне звездице постале су највеће планинско благо. Планина им је у знак захвалности сваке ноћи, кроз фијук ветра, певала успаванку у којој се каже:

Ако дођеш овде међу
стене
Где ме оставише,
Знај да има место што
не личи на мене
Које звездице
не заборавише!

-----------------------

ЗВЕЗДИЦЕ НА КОПАОНИКУ И ТАРИ

Леонтоподиум алпинум, или планинка, рунолист, алпска звезда, вишегодишња биљка, потиче из Сибира и у Европу је дошла највероватније већ на крају леденог доба. Овај древни цветак задржао се до данашњих дана на врховима високих планина (Алпи, Пиринеји, Карпати). Висина која највише прија планинки је између две и три хиљаде метара, па је зато постала симбол Алпа, где је, уосталом, највише и има. Упркос мерама заштите, људска рука готово је истребила алпски цвет. Најпознатије станиште рунолиста у Србији је Копаоник, а налазиште планинке на Тари је најсевернија тачка где расте у Србији. Као природна реткост, рунолист је у Србији под заштитом закона.
------------------

...и сузе несрећне љубе

Друга, пак, легенда говори о младом човеку који је у нека давна времена отишао у планину како би набрао лековито биље, а можда уловио и неку животињу. Жена га је узалудно ишчекивала да се врати. Он никако да закуца на врата. И тако, у бризи и несаници, прођоше наредна три дана. Напослетку, жена крену у потрагу за мужем. Тражећи и тражећи, најзад га очајна нађе у смирај дана, непомичног испод санте леда. Несрећница поче да плаче. И када је пала ноћ, јецање није престајало. Сузе су јој лиле низ лице. Када је свануо дан, њена коса и трепавице биле су покривене ињем.
Жена поче да се моли тражећи храбрости да заувек остане крај вољеног. Да га никад не напусти. И убрзо, можда онда када се најмање надала да ће њена несрећа бити поништена, њена жеља испуњена је на необичан начин. Верна љуба претворила се у цвет. У алпску звезду коју управо због ове легенде називају и снежном бесмртношћу.
Баш као што је права, вечна љубав ретка, тако и планинка расте само на посебним местима. А што је још горе, то је једна од биљака којима прети нестанак са земље. Уколико смо добро разумели о чему говори древна прича, то би могло да значи да и права, верна љубав ишчезава с ове планете као и снежна бесмртност. Зато, када видите овај цвет, немојте га брати. Сетите се старе песме која описује испричану причу:



Цвет расте међу
звездама
Под њим ја лежим
спокојан
Не кидај ме рукама
Јер љубави ја сам
достојан.
А онда када кући дођеш
И на починак пођеш
Знај да смо ту
лепа моја –
Твој вољени, планинска
звездица твоја.
Аутор: Мирјана Огњановић
Извор: Политикин забавник