Član
- Učlanjen(a)
- 07.09.2012
- Poruka
- 226
Laži i zablude ateizma, te kako naći Pravu religiju…
Obzirom na naizglednu nepobedivost najvećih neprijatelja sa kojima se i čovek, na svom kratkom životnom putu, susreće - kredibilitet religioznosti jeste pitanje koje zavređuje najveću pažnju, naročito stoga što je Religija jedina oblast ljudske svesti koja sveobuhvatno, smisleno i - što je najznačajnije - argumentovano definiše uzroke, prirodu, trajnost i posledice postojanja tih, svakako najvećih, neprijatelja sveta u kojem živimo - greha (nemorala) i smrti.
Da oni, pak, jesu naši (i, uopšte, same Vasione, kojoj naš svet svakako pripada) najveći neprijatelji - o tome nije neophodno trošiti puno reči jer je jasno da bi i život svih ljudi - ukoliko bi se svako držao razuma, odnosno načela zdrave savesti (koja se, svakako, najbolje definišu Hrišćanskim Moralnim kodeksom: LJubi bližnjega kao sebe; odnosno: “Štogod želite da drugi vama čine, činite i vi njima”, pri čemu, naravno, važi i obratno: Štogod ne želite da drugi čine vama, ne činite ni vi njima), bio normalan, te bi - gledano sa svetovnog stanovišta - jedini neprijatelj sa kojim bi čovek još trebao da se suoči bila smrt, koju, kao što znamo, niko razuman ne želi! No, uprkos tome, uviđamo da veliki broj ljudi ne želi ni da se adekvatno uhvati u koštac sa tim neprijateljima, iako ih izbor grešnog načina života u najvećem broju slučajeva ni teoretski ne upućuje na mogućnost da se ta dva velika zla nadvladaju, što, samim tim, jeste jedan od ključnih pokazatelja destruktivnosti ateizma (jer je, dakle, nerazumno prihvatiti pesimistički pogled na svet, kojim se čovek, i pored prirodne težnje za životom, namerno miri sa smrću, čime svojevoljno diže ruku na sebe zarad kratkotrajnog življenja u prljavštini greha, koja ga, evidentno, svodi i na nivo koji je znatno ispod položaja nižih stvorova)!
Što se, pak, opravdanosti religioznosti tiče, o njoj, jasno i nedvosmisleno, govore i sledeće činjenice:
- zakon uzroka i posledice, koji prožima svu tvar, jednako (zakonito, bez alternative) svedoči o postojanju Tvorca (jer, dakle, ništa ne nastaje samo - od sebe);
- još jedna priznata zakonitost koja svedoči o Božjem Postojanju jeste Pasterov zakon: “Živo samo od živog”, a stoga jer je jasno da je i živa bića MOGAO da Stvori samo Živi Tvorac! Analogno tome zaključujemo da se isto odnosi i na inteligenciju (ko bi, dakle, iole razuman mogao da veruje da, na primer, sadašnji “pametni telefoni”, računari i slični uređaji - a, ukupno govoreći, i svaki drugi uređaj te i pravilan oblik čak i jednostavnih geometrijskih figura i tela - mogu nastati slučajno?!) a takođe je jasno da i svi drugi i gotovo bezbrojni zakoni (bez kojih bi, u najmanju ruku, vladao haos) svedoče o postojanju Inteligentnog Tvorca, Čija moć seže od neposrednog održavanja subatomske strukture svega stvorenog do upravljanja svakim nebeskim telom i galaksijom Univerzuma, Koji je, osim toga - Svemoćan, o čemu, pak, svedoči činjenica da Je On, kao Subjekat Stvaranja (Stvoritelj), Izvan svega stvorenog (koje jeste i ograničeno, te je, dakle, Sam - Bezgraničan, Svemoćan).
Kada ovo znamo, dolazimo i do zaključka da On Može Biti Samo Jedan, i to stoga što je postojanje više Božanstava suvišno, te i apsurdno (jer kada već Postoji SVEMOĆAN Stvoritelj, postojanje drugih božanstava je nefunkcionalno).
Po sagledavanju ovih činjenica, preostaje samo da utvrdimo kriterijum za prepoznavanje prave Religije, te i kakve su implikacije činjenice da NJena načela nisu, tokom ljudske istorije, bila dostupna svima, što nas, pak, neizbežno vodi do Morala, koji je, po sveopštem priznanju, najviša vrednost te tako neminovno zaključujemo da Prava religija prezentuje ne samo najviši već, svakako, savršen Moralni kodeks, kojeg, evidentno, nalazimo u Hrišćanstvu, gde, opet, postoji veliki broj verskih zajednica, što je pojava koja takođe zahteva postojanje pouzdanog merila za pronalaženje Božje Crkve, koje, prirodno, jeste, najpre, isto, budući da ova Religija čoveka suočava sa Moralnim zakonom (precizno definisanim - u vidu Dekaloga, Deset svetih zapovesti), kojeg, međutim, najveći broj Hrišćanskih zajednica ne uvažava te je potraga za pravom Religijom znatno olakšana budući da Bibliju, kao Božje Otkrivenje čoveku, karakteriše i dar proroštva, koji svoj Uzrok, prirodno, nalazi samo u Tvorcu (Koji Je izvan vremena), te je, dakle, Prava Crkva ona Hrišćanska Zajednica u kojoj se ispoljavaju i natprirodni duhovni darovi, naročito dar proroštva, koji, pak, i na otkrivenja Svetog pisma - kao jedine Referentne tačke svih pravih Hrišćana - takođe stavlja Božji pečat, dok je problem nedovoljne raširenosti Prave religije (usled slabosti Crkve) u Ovozemaljskom poretku rešen odnosom svakog pojedinca prema glasu savesti ali će ukupnom učinku Plana spasenja (Koji je, kao što je poznato, osnovan na Utelovljenju Jedne od Triju Ličnosti Božanstva, NJenom primernom životu i smrću radi otkupa svih grešnika iz svih vremena) veliki doprinos dati dopunsko rešenje, kojim će taj (privremeno nužni) nedostatak u Božjem ukupnom odnosu prema grešnicima biti apslolutno nadoknađen a da, pritom, nepokajani grešnici više nikada neće imati slobodu delovanja i širenja svog buntovnog poretka, čime će Ostatak Vasione, u tom - zaista izvanrednom balansu Pravde i Milosti, biti apsolutno zaštićen a zlo primerno kažnjeno te Biblija, kao Božja Reč, i danas (te naročito danas, pred samim krajem Ovozemaljskog doba), upućuje poznati i mio Zov svakoj dragoj duši: “…Evo, sad’ je vreme najbolje; evo, sad’ je dan spasenja” (2. Korinćanima 6,2)!
