Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
General Černjajev ubedio kneza Milana i vladu da prihvate nezavisno kraljevstvo. Slovenofilstvo se širilo u Rusiji kao veliki narodni pokret
PROGLAŠENJE nezavisnog srpskog kraljevstva nije prethodno bilo najavljeno, niti je bilo objašnjenja za tajanstvenost svršenog čina. Obrazloženja su opravdavala ono što se dogodilo prvih dana primirja. Izveštaj o Portinoj obustavi neprijateljstava srpsko vođstvo je primilo 3. septembra 1876. Černjajev je, ne slučajno, organizovao sutradan pronunciamento u Deligradu: Srbija je proglašena kraljevinom, a knez Milan kraljem. Proglašenje je docnije nazvano i Deligradskim događajem.
Kako da general Černjajev ubedi kneza Milana i vladu da prihvate nezavisno kraljevstvo kada oni nisu bili za produženo iscrpljujuće ratovanje? Šta je trebalo učiniti da velike sile prihvate srpsko nezavisno kraljevstvo?
Računalo se da se pred svršen čin stave i oni protiv i oni za. Ako bi se “Srpsko nezavisno kraljevstvo” predstavilo kao da je proglašeno voljom naroda, po kom pravu bi se to osporilo?
Da li je bilo moguće “maštovitom simbolikom” dobrovoljaca iz sveta inspirisati velike sile na priznanje srpske nezavisnosti? Bilo bi to priznanje srpskim borcima i dobrovoljcima iz velikog broja zemalja, učesnicima velikog oslobodilačkog poduhvata i ispunjenje težnji slobodoljubivog srpskog naroda. Istovremeno, bio bi to autentičan čin da se voljom zaraćenog naroda uzdigne dinastija Obrenović.
Mitinzi za oslobođenje slovensko-jelinskog poluostrva održavani su i u Torinu. Na jednom od skupova bilo je oko 8.000 torinskih građana. Slobodoumni i verni patriota, senator italijanske kraljevine, predsednik Kasacionog suda u Torinu i znameniti pesnik, Ivan Sijoto Pintor, predsedavao je na impresivnom skupu u velikom pozorištu “Vitorio Emanuele”. Govornici su se smenjivali na uzburkanoj sceni. Besede su odobravane s velikim oduševljenjem.
Skupština je aplaudirala slovenskom junaštvu, a protestovala protiv osmanskog varvarstva; savetovala je složnu i zajedničku borbu naroda, zahtevala međunarodni sud velesila ili oružanu intervenciju, odluke i angažovanje italijanske vlade, kao i da predsedništvo pošalje adresu narodu jugoslovenskom.
U Bolonji je delovao Komitet za pomoć borbi Srba za nezavisnost.
U proglašenju Kraljevstva na Moravi ruski dobrovoljci su predviđali i višestruku korist. U prvom redu, računalo se na oduševljenje boraca i njihovu energiju u ratu. Propagandna retorika je doticala srpski kolektivni zanos: kraljevstvo je vekovni zavet, stari zlatni san narodni... Černjajev, uveren u prevashodstvo srpskog položaja nad osmanskim, uveravao je neistomišljenike: “Treba narod da zna zašto ratuje te će se onda izvesno i vojska sa većim oduševljenjem boriti”.
Delo volje naroda nije moglo da šteti, već samo da koristi. To je bio zaključak u predviđanju autentičnog uspostavljanja nezavisnog srpskog kraljevstva. Potezom politike svršenog čina trebalo je da se otvori put potvrde i međunarodnog priznanja nezavisnosti Srbije, da se podstakne ulazak Rusije u rat i - eto preokreta ratne situacije.
Zamišljeno je da se proklamacija predstavi kao odluka skupštine naroda, odnosno glas narodne volje o sopstvenoj sudbini. Tako bi se Srbija najlakše oslobodila svoje podređenosti Osmanskoj imperiji i istovremeno, odrekla lošeg ustava. Postojala je nada u spoljnu podršku srpske nezavisnosti.
Dr Vladan Đorđević, odgovoran za sanitet u Moravsko-timočkoj vojsci, sumnjao je u idealizovano rezonovanje svog komandanta Černjajeva. Tako je započeo dijalog između njih, opisan u Đorđevićevim uspomenama u odeljku pod nazivom “Srpsko kraljevstvo s onu stranu Morave”.
Černjajev je analizirao varijante ruskog nepriznavanja i priznavanja srpskog kraljevstva. On je smatrao da se Rusija neće protiviti, jer se inače njena vlada ne bi održala. U Rusiji nikada ranije nije bilo tako veliko oduševljenje naroda za ideju oslobođenja Slovena kao u leto 1876. Srbija je slavljena zato što je prva podigla barjak slovenske nezavisnosti.
Slovenofilstvo se širilo kao veliki narodni pokret, kome ne bi mogla da se suprotstavi vladina politika. U saosećanju sa Srbima, kao najisturenijim delom pokreta Slovenstva, razvio se masovni pokret ogromne siline. Verovalo se da Rusija mora u rat protiv Osmanskog carstva! Samo je bilo pitanje vremena njegovog početka. Proglašenje srpskog kraljevstva trebalo je da ubrza rusko odlučivanje. Za Srbiju bi to imalo možda i odlučujući značaj.
Na osvojenoj srpskoj zemlji osmanska vojska je spalila naselja i nije bilo uslova da prezimi na zgarištu. Njene baze su bile udaljene... Srpski seljak i ruski dobrovoljac lakše podnose zimu nego, na primer, egipatske trupe u sastavu osmanske vojske.
SLOVENSKI PIJEMONT
RUSKA “Nedelja” 19. septembra 1876. predstavila je Srbiju kao slovenski Pijemont, posebno njene prosvetne prilike, budžet i ekonomski položaj. Srbija je tokom svoje borbe za oslobođenje od osmanskog jarma uvek upirala pogled u Rusiju. Srbi su hteli da budu jezgro slovenske konfederacije na Dunavu. Ključni zaključak bio je da Srbija zaista ima razloga da se smatra slovenskim Pijemontom. Činjenica je da sve nesrećno Slovenstvo gleda s verom i nadom u Srbiju očekujući da će ih ona osloboditi od osmanlija i obnoviti veliku Dušanovu Srbiju, koja bi uključivala osim današnje Srbije; Bosnu, Hercegovinu, Hrvatsku i deo Bugarske i Makedonije.
Vojnici se zakleli da će se boriti dok ne isteraju poslednjeg neprijatelja.General Protić: Srbi slobodni u slobodnoj domovini
HORVATOVIĆEVA vojska (Štab u Velikom Šiljegovcu) proglasila je Srbiju kraljevstvom uveče 3. septembra. Vest o tome proširila se neverovatnom brzinom. Proglašenje Srbije nezavisnim kraljevstvom i kneza Milana kraljem bilo je svečano obeleženo u Deligradu i okolini.
Černjajev je proglašenje opisao u telegramu predsedniku Ministarskog saveta, gospodinu Stevči Mihajloviću: "Oduševljenje i radost bili su neopisivi. Svi su verovali da je krunisanje obavljeno s blagoslovom Rusije. U vojsci se spontano javio pokret toliko jak da ga nije bilo moguće nikakvim snagama zadržati. Svi, od oficira s najvišim činovima, do vojnika, zakleli su se, s oružjem u ruci, da će se boriti za nezavisnost otadžbine dok ne izgnaju i poslednjeg neprijatelja iz srpske zemlje, i do poslednje kapi krvi. Veselje je trajalo celu noć."
Sutradan su u Deligrad od jutra stizali oficiri koji nisu bili na službi i deputacije iz svih jedinica vojske iz Aleksinca, Velikog Šiljegovca, Grepca, Đunisa, Gredetina, Ljubeša, Bobovišta i drugih mesta.
General Černjajev je, u deligradskom štabu, 4. septembra 1876. primio deputaciju pukovnika Horvatovića, najhrabrijeg srpskog komandanta. Reč Černjajeva prenele su "Sanktpeterburške vjedomosti". Čin proglašenja predstavljao je obelodanjivanje želje Srba da više ne zavise od Porte. Očekivala se pomoć i podrška hrišćana. Zatim se okupilo sveštenstvo iz vojske i okolnih crkava, s vojnim protom Jovanom Jovanovićem na čelu.
General Kosta Protić je u ime junačkog naroda srpskog izgovorio i ove reči, upućene knezu Milanu: "Svetli Gospodaru: kada si ti podigao svetu takovsku zastavu, narod je prihvatio s verom da je pronese po poljima bojnim, da izvojuje slobodu. To je vera, to je želja naroda: Srbin neće više da živi no kao potpuno slobodan u slobodnoj domovini. Mi ne puštamo iz ruku zastavu, dok ne izvojujemo slobodnu i slavnu otadžbinu. U to ime mi, tvoji verni vojnici, proglašavamo te, Svetli Gospodaru, za kralja Srbskog. Živeo nam kralj!"
"I kao da to nije bilo dovoljno, general Protić pozva prisutne da dođu u kapelu, da bi zahvalili Bogu za srećan događaj", piše reporter Nikola Lazaro u časopisu "Ilustracione italijana". Ne želim da objašnjavam ni kako niti zašto su arhimandrit, dva njegova đakona i dvadesetak sveštenika već bili u kapeli obučeni u svoje odežde. Čim su videli generala, zapevaše crkvene pesme, što je trajalo oko sat i po."
"Kao što sam rekao", piše dalje Lazaro, "kapela je bila malešna, pa su samo general i malobrojni iz njegove pratnje mogli u njoj zauzeti mesta i biti sklonjeni od sunca. Čitava masa oficira i mi sa njima morali smo ostati vani gologlavi dok je trajala služba."
"Na kraju, prestalo je pojanje, arhimandrit, obraćajući se vojnicima i narodu na najčistijem srpskom jeziku, pozva sve da sa njim izgovore tekst zakletve na vernost novom kralju. I svi, sa podignutom desnom rukom, gologlavi, ponoviše rečenice koje je izgovarao sveštenik, i iz kojih sam razumeo", navodi italijanski novinar, "samo kralj Milan, kraljica Natalija i kraljevski princ. Kada je zakletva završena, baterije sa položaja započeše plotun od 101 pucnja. Možete zamisliti kakva je to buka bila! Treba dodati da su po čitavom logoru vojnici pucali iz pušaka u vazduh i uzvikivali 'živeo', što bi zaglušilo i gluvog."
"Ta terevenka trajala je čitav dan. U popodnevnim satima malo se smanjila, da bi predveče krenula još snažnije. Sva brda su bila blistavo osvetljena pomoću velikih vatri, raketa i vatrometa koji su dolazili sa zaravni ispred Glavnog štaba, gde je jedan skup više od dve stotine što oficira što ruskih dobrovoljaca bio zaokupljen slušanjem devetnaest pevača sa Kavkaza koji su stigli tog jutra. Oni su prisutne proveli kroz čitav repertoar ruskih narodnih pesama. Dok su oni pevali, srpski seljaci i vojnici, napravivši krug oko jedne velike vatre, igrali su kolo, uz svirku neizbežne svirale."
U pozdravu kralja srpskog i njegove kraljevske porodice, kraljice Natalije i mladog kraljevića Aleksandra, Černjajev je poručio: "Glas nacije je glas Boga i meni ne ostaje drugo sem da vam se pridružimo i uzviknemo zajedno sa vama: Živeo srpski kralj Milan Obrenović! Živela Kraljica! Živeo srpski Kraljević!"
NaČelnik artiljerije Moravsko-timočke vojske Sava Grujić govorio je hrabroj srpskoj artiljeriji. Uputio je pozdrav kralju i podsetio srpske junake na smisao borbe za čast, slavu srpskog imena, slobodu i nezavisnost. Istakao je da Srbi borbom iskazuju svetu da žele da žive kao srećan i slobodan narod.
U toku svečanosti održana je velika vojna parada. Slavlje na srpski način bilo je zahvatilo sve, kao što je i mir, makar privremeno, obuzeo front. Dobrovoljci su se sporazumevali na dvadeset jezika, a razlikovali su se najviše po boji zastava pod kojima su nastupili. Svi zajedno bili su pod jednom, boje amaranta (južnoameričke biljke, koja ostaje i kad cvet uvene, kao simbol neprolaznog). Određen je i sastav za kraljevu gardu, izborom najboljih iz svih obližnjih, jačine oko dva bataljona. Garda je bila spremna za put u Beograd, da bi dopratila kralja u Deligrad.
BLAGODARENjE ZA KRALjA
VIŠE od 50 sveštenika bilo je na jekteniju (molitvi). Glavni sveštenik prota Jova, docnije vladika Jeronim, služio je blagodarenje za kralja Milana u deligradskoj pohodnoj crkvi, dobijenoj od Rusije. Beseda protina primljena je sa osećanjem duhovne uzvišenosti. Posle molitve "Tebe Boga hvalim", vojska je položila zakletvu kralju.
Dogovorom Nemačke i Rusije omogućen nastanak nove države na Balkanu. Trijumfalna kapija od hrastovine i poljskog cveća
GENERAL Černjajev je na večeri izgovorio vrlo vatrenu zdravicu, a najveće oduševljenje izazvao je među oficirima.
Protojerej Moravsko-timočke vojske obratio se vojnicima: "U vašim su redovima najbolji sinovi narodni. U vašim su redovima sve seoske i varoške starešine. U vašim su redovima narodni sveštenici, učitelji, profesori, lekari, trgovci, zanatlije - jednom rečju: svi koji su telom i pameću najsposobniji".
Sveštenstvo se pridružilo vojsci i narodu u znamenitom proglasu kraljevstva i blagoslovilo ga u njegovoj važnosti po budućnost Srpstva. I beseda crnogorskog vojvode dobrovoljca Maša Vrbice bila je burno pozdravljena.
Od hrastovine i poljskog cveća podizane su trijumfalne kapije, na tlu na kome su to Rimljani činili od kamena. Za Srbe je hrast simbol mira, a cveće ako nije poljsko, onda kao i da nije cveće. Slavoluci su imali dugu tradiciju. Srpska trijumfalna kapija, s patriotskim natpisima, bila je neuporediva s drugim trijumfalnim kapijama, kako pre, tako i posle Deligrada.
Boemi slobode, bardovi časti, vitezovi dostojanstva, slavili su veliki dan nezavisnosti. Bilo je to kraljevstvo duha u trenutku suočavanja s ratnom neizvesnošću. Slavoluk je predstavljao moravski simbol vremena uzleta slobode i nezavisnosti samooslobodilaca, Srba i dobrovoljaca iz Evrope i sveta. Već sutra bio je novi dan, za nekoga od slavljenika i poslednji.
Nezavisno srpsko kraljevstvo svečano je proglašeno i u Ćupriji, 5. septembra 1876. Okupilo se stanovništvo iz Ćuprije i okoline i oko 10.000 vojnika rezervista. Komandant, pukovnik Milutin Jovanović, u svečanoj uniformi, okićenoj odlikovanjima, pročitao je telegram. Vest o proglašenju nezavisnosti Srbije i kneza Milana kraljem u Deligradu burno je pozdravljena, a paljba iz topova oglasila je početak ceremonije.
Nikanor Ružičić, profesor Bogoslovije, održao je nadahnut govor. Okupljeni su klicali Milanu, Nataliji i prestolonasledniku Aleksandru Obrenoviću petnaest minuta i posle završetka govora. Poruka je obeležila novi početak: "Proglasom nezavisnosti započela je nova epoha u povesnici srpskog naroda. Dan nezavisnosti biće značajniji i od dana kada je Nemanja, srpski župan, proglašen za kralja, a županija za kraljevstvo. Plemeniti vojnici, vi ste čelnici najuzvišenijeg delotvornog znamenja! O, plemeniti vojnici, vi ste najdragocenije što srpski narod ima i što je dao za slobodu i pravdu, hrišćanstvo, Evropejstvo, Slovenstvo, Srpstvo...!"
U čast nezavisnosti i proglašenja srpskog kralja vojska je položila zakletvu pred pukovnikom Milutinom Jovanovićem. Vojnici su pevali srpske narodne junačke pesme vraćajući se na položaje. Na kraju svečanosti, upućeni su telegrami novoproglašenom kralju i komandantu Moravsko-timočke vojske generalu Černjajevu.
Srbija se borbom i diplomatijom borila za nezavisnost. Bila je postignuta faktička nezavisnost i pre međunarodnog priznanja na Berlinskom kongresu 1878. Pred rat 1876. planirano je, u najboljem slučaju, oslobođenje teritorija srpskih zemalja, ujedinjenje sa Srbijom i proglašenje kraljevine.
Šta su novinari iščeprkali iz kombinatorike tajnih diplomatija? Otkrivanje tajnog rusko-nemačkog sporazuma o nezavisnosti slovenskih zemalja i Rumunije u francuskom glasilu „Frans“ ukazivalo je na jednu od projekcija mogućeg rešenja Istočnog pitanja. Ratifikacija je predviđena u roku od dva meseca. Da li se taj period slučajno podudario s proglašenjem nezavisnog kraljevstva u Deligradu ili je događaj na Moravi podstakao na obelodanjivanje tajnog aranžmana?
O ugovoru između Nemačke i Rusije pisao je, u pomenutom „Fransu“, urednik Žerarden, koji je bio u bliskoj vezi s ruskim poslanstvom u Parizu. To je upućivalo na verodostojnost tajnog akta. Obe strane su demantovale njegovo postojanje.
„Frans“ je objavio tekst ugovora, koji su potpisali Bizmark i Gorčakov, u Berlinu, 11. juna 1876. Sadržaj ugovora postao je aktuelan u vreme primirja i proglašenja srpske nezavisnosti. Nezavisno od verodostojnosti ugovora, njegove tačke direktno su se odnosile na tekuće događaje. Dokument je postao važan, jer je svojim klauzulama regulisao ponašanje dveju sila i kriterijum za odlučivanje o Istočnom pitanju.
PredviĐeno je da se obe strane prethodno sporazumeju o svom udelu u Istočnoj krizi. U slučaju objave rata Srbije, a da sultanova vojska pobedi, onda bi se obe strane založile za status kvo, a da sultan sprovede obećane reforme. Ukoliko bi vazalne države i ustanici pobedili, onda bi to trebalo uzeti za temelj nezavisnosti svih slovenskih zemalja i Rumunije.
Bilo je predviđeno da se pozovu sve hrišćanske velesile na kongres i da se predloži najbolji način kako da se uredi oslobođeni prostor. U tom slučaju, Carigrad ne bi više bio glavni grad, nego bi se prestonica prenela dublje na azijski prostor. Uz to, Bosfor i Carigrad bi se otvorili za slobodnu trgovinu.
Sporazum je trebalo da predupredi opšti požar u Evropi. Za ispunjenje načelnih opredeljenja bilo je predviđeno i delovanje sjedinjenih vojski Nemačke i Rusije. Za ratifikaciju je bio preciziran rok od dva meseca. Upravo posle isteka tog perioda, objavljen je ugovor i komentari njegovog sadržaja uporedo s raspravom o ratu i miru na Balkanu.
UČTIVI TURCI
„U DESET uveče general Pešić nas je pozvao na večeru“, beleži italijanski novinar Nikola Lazaro. „Uz zdravice, šampanj se točio neštedimice. Srećom, mi stranci bili smo pošteđeni i mogli smo da ćutimo, što drugi uglavnom nisu činili, jer im je vino odrešilo jezik. Tek u ponoć mogli smo da se vratimo pod naš šator i spavamo dubokim snom. Turci, kao učtivi ljudi, nisu uznemiravali proslavu nijednim jedinim puščanim metkom“.
Ruska vlada: Preduzeće Černjajeva moglo bi baciti Srbiju u najveću nesreću. Austrija preti slanjem vojske na granicu prema Srbiji
ZAINTERESOVANE sile su u proglašenju kraljevstva videle neprihvatljiv čin pretorijanaca. U momentu kada su njihovi posrednici od Porte tražili i formalno primirje, a ne samo odustajanje od napada osmanske vojske na srpske položaje, vaskrsavanje srpskog kraljevstva moglo je samo da izazove osmanske komandante na još veće nasilje.
Ruski konzul u Beogradu, Nikolaj A. Karcov, primio je telegram od svog ministra spoljnih poslova Gorčakova. Zato je svoje kategorično protivljenje odmah izrazio knezu Milanu, s upozorenjem da bi kraljevstvo moglo da baci Srbiju u najveću nesreću.
Austrijski konzul, knez Vrede, reagovao je ultimativno na vest o proglašenju kraljevstva u Deligradu. Ako srpska vlada bude primila kraljevsku krunu, onda bi on za 24 časa pošao iz Beograda.
Engleski konzul u Beogradu Vilijam Vajt protivio se na sebi svojstven način. Konzuli garantnih sila, osim ruskog, javljali su se ministru spoljnih poslova Jovanu Ristiću i predavali mu neprijatna rešenja svojih vlada.
Austro-Ugarska je posebno protestovala protiv srpskog kraljevstva na Moravi. Reakcija je bila oštra, s ponavljanom pretnjom da će konzul iz Beograda biti povučen, a vojska upućena na srpsku granicu ukoliko bi se i formalno potvrdilo nezavisno kraljevstvo.
Ruska vlada bila je posebno pogođena. Gorčakov je upozorio "da bi preduzeće Černjajeva moglo baciti Srbiju u najveću nesreću, i zato savetuje knezu da odbije krunu". Konzul Karcov je srpskoj vladi preneo poruku 18. septembra, a 26. septembra je ponovo podsetio Jovana Ristića na opasne posledice pokreta za nezavisno kraljevstvo. Rusija ne bi mogla da zbog "srpskog kraljevstva dođe u sukob s Austrijom". Ako Srbija ne bude odustala od nezavisnog kraljevstva, onda bi se moglo dogoditi da svi konzuli "ostave Beograd, a Austrija s vojskom uđe u Srbiju".
Ruska vlada se, suprotno Černjajevljevoj želji, oštro usprotivila nezavisnosti kraljevstva na Moravi. Zatražila je od kneza Milana i srpske vlade da se brzo odreknu dalekosežne proklamacije. Duhovi velikih sila, usaglašeni u načelu na politici status kvo, bili su uzbuđeni.
ProglaŠenje nezavisnog kraljevstva odjeknulo je daleko. Od Deligrada do Beograda, Carigrada, Petrograda i velikih gradova Evrope. Rasprave o neobičnom činu s Morave, granice hrišćanske Evrope, "potekoše na sve strane". Događaj je tumačen različito, samo u Beogradu "na preko sto načina".
Evropa i svet pratili su srpsko-osmanski rat s velikom pažnjom. Događaji na spoju kontinenata i granici koja se rađala u politici interesnih sfera i oslobodilačkih ratova država i naroda hrišćanske Evrope imali su izuzetan značaj. Vlade i vođstva država vodili su politiku diktiranu prioritetnim interesima. Učešće velikog broja dobrovoljaca sa svih kontinenata na obe zaraćene strane uvećalo je međunarodnu važnost neobičnog događaja.
IzveŠtaji s Morave na izmaku leta otkrivali su ne samo ono što se događalo nego su nagoveštavali uzbudljivu budućnost. "Narodna vojska srpska proglasila je kneza Milana za kralja srpskog, a Srbiju za nezavisnu državu." Tako je novosadska "Zastava" počela uvodni tekst u nedelju 19. septembra 1876. pod naslovom "Srpska kraljevina".
"Cvet naroda srpskog, najjedrije snage srpske... pod oružjem u teškom vremenu za Srpstvo na svečan način zalaže se neustrašivo za slavu i veličanstvenu narodnu zastavu slobode i nezavisnosti i istrajno pronosiće je nad srpskom zemljom kroz ma koliko jake neprijateljske redove." Velika meta bila je istaknuta na početku slavne vojne na Deligradu.
"Propagandne kovnice laži" smišljale su storiju o nestanku Srpstva na Balkanu tokom bašibozučkog zatiranja hrišćanstva u evropskoj kolevci civilizacije.
ProglaŠenjem kraljevstva i nezavisnosti ućutkane su glasine o osmanskim uslovima za mir: da srpski gradovi prime osmanske posade, knez Milan da traži oproštaj u Carigradu, a Srbija da plati ratnu odštetu.
Govornici iz naroda su se smenjivali na sceni tek proglašenog kraljevstva, kako se moglo dokučiti iz potonjih vatrenih sećanja egzaltiranih učesnika nesvakidašnjeg događaja.
Srpskim oslobodilačkim pregnućem na evropskom istoku je začet nov kulturni krug na pragu nove epohe hrišćanskog i slovenskog pokreta. "Moravski čin" bio je i vrsta poziva slobodnog duha svetu da ustane protiv bašibozučkog nečoveštva. Dobrovoljci iz velikog broja zemalja, mimo vladinih politika, ukazivali su na smisao proglasa nezavisnosti zajednice ljudi u slavu prvog dana mira.
Moderno doba pokrenulo je republikanski duh u novom obliku sa zapada Evrope. Novo se sporo probijalo nasuprot ustaljenog postupka naroda da uzdiže pojedinca iz svoje sredine na vladalački presto i kruniše ga. Volja naroda se poistovetila s voljom božjom. U njoj se nalazio izvor svake svetovne vlasti. Zato su i najveći samodršci poštovali tu volju. Kako na Zapadu, tako i na Istoku, u velikoj Rusiji.
Zašto to ne bi važilo i za Srbiju, srpski narod i srpskog vladara - kneza Milana? Zašto ne u svečanom i uzvišenom času, kada se presto orošava krvlju Srba i stranih boraca za slobodu? Zašto, kada se kruna podizala iz srca naroda i ispunjavala petovekovni kosovski san? To ni sam knez Milan ne bi smeo da odbije da se ne bi ogrešio o narodnu volju.
GLAS SRPSKE VOJSKE
GLAS srpske vojske nije bio krik pretorijanske trupe. Vojsku je činio najbolji deo, elita oružanog naroda. Radost naroda bila je stvarni izraz njegove volje. Stalni skupštinski odbor, skupština u ratno vreme, potvrdio je tu volju i pozvao vladu da sprovede formalnu proceduru.
Evropa nije ni moćna ni složna kao što se predstavlja.Rusi predlažu da Austrija posedne Bosnu i Hercegovinu
U RAZMATRANjU okolnosti pod kojima je proglašeno srpsko nezavisno kraljevstvo uočeno je da je primirje preseklo ofanzivne planove Moravske vojske. Uslovi mira koje je Porta ponudila pogodili su srpsko dostojanstvo. Zato je i s moralnog stanovišta bilo potrebno da se manifestuje srpska želja za nezavisnošću. Ako se uzmu u obzir patnje, stradanja i žrtve srpskog naroda, onda je manifest boraca za nezavisnost i skroman i fantastičan.
"Sanktpeterburške vjedomosti" podsetile su na vremena kada je Srbija bila carevina i pitale se kome smeta srpski kralj.
Zebnja austrijskih državnika u vezi sa srpskom nezavisnošću pojačana je iznenadnom posetom Sumarakova, zastupnika ruskog cara, Beču. To je bio onaj isti Sumarakov koji je zastupao cara na venčanju kneza Milana. Strahovanja su poticala od proglašenog srpskog nezavisnog kraljevstva i otvaranja puta za njegovo međunarodno priznanje. Austro-Ugarska je pokušala da eliminiše proglas kneza Milana za srpskog kralja kao da nije postojao. U protivnom, upozoravano je, Beč neće nikako priznati taj čin.
Ali, zar se tako Beč nije ponašao i u pogledu italijanskog kraljevstva, pa je docnije austrougarski vladar zagrlio Vitorija Emanuela? Novine su nagađale o igri oko mlade srpske kraljevine. Odgonetnuto je da diplomatska ruska inicijativa ima cilj da brzo pripremi odluku Trojecarskog saveza. Naveden je ruski predlog da austrougarska vojska posedne Bosnu i Hercegovinu, a da ruska vojska uzme učešća u oslobađanju ostatka Balkana. Berlin je podržavao ruske ideje. "Nova slovenska presa" zaključila je da bi se tako osnovala velika srpska kraljevina.
Proglašenje srpske nezavisnosti posmatrano je i kao odgovor na neprihvatljive uslove Porte za mir na Balkanu. Koliko god je carigradski program hteo da Srbiju preobrazi u svoju provinciju, toliko je bila još veća njena želja za nezavisnošću. Srbi su u odbrani otadžbine oduševljeno proglasili Srbiju nezavisnom kraljevinom.
Evropa je uvidela da od reformisanja Osmanskog carstva nema ništa. Obećanja o reformama bila su licemerne reakcije na sve teži položaj hrišćana. Zato je davanje autonomije i samouprave (Hercegovina, Bosna i Bugarska) i priznanje nezavisnosti (Srbija) bio put ka raspletu Istočne krize. Bez obezbeđenja stvarne slobode, zaključenje mira moglo je biti samo znak novog rata.
Evropa velesila nije bila moćna kao što se predstavljala. To je bio zaključak jednog optimističkog komentara u novosadskoj "Zastavi". Objašnjenje je bilo jednostavno. Evropa nije složna, kao što na prvi pogled izgleda. Srbija je i ranije trpela spoljašnje pritiske. Pretnje su ostale na rečima. U svom oslobodilačkom poduhvatu Srbija se nije oslanjala na evropsku diplomatiju, već u prvom redu na sopstvenu snagu. Proglašenje nezavisnosti i srpskog kraljevstva išlo je u prilog svetoj oslobodilačkoj stvari.
Podrška iz "Zastave" bila je ohrabrenje Beogradu da ne okleva, već da se brzo odluči za veliko delo. To su zahtevali čast i interesi srpskog naroda.
Dopisnik "Tajmsa" podsetio je kako je Grčka stekla nezavisnost i od kolikog je značaja bio englesko-ruski savez, kome je prethodilo krvoproliće na Hiosu. Upoređenja s događajima na srpsko-osmanskom ratištu, proglašenom srpskom nezavisnošću i osmanskim pokoljima, ukazivala su na sličnost situacija, na mogućnost međunarodnog priznanja deligradskog čina, ali i na razlike. Politika održanja integriteta Osmanskog carstva nije mogla da izbegne odgovornost za nasilje kojim se samo produžavala njegova agonija a ne ozdravljenje. Herceg Nelington, Džordž Kaning i lord Liverpul nisu u svoje vreme predali Grke osmanskim silnicima u nadmetanju s Rusijom, nego su ih zajedno s njom poveli ka nezavisnosti.
Čemu izneveravanje principa u zvaničnoj britanskoj politici kada su u pitanju Srbi i drugi narodi Balkana? Javno mnjenje je uticalo na razlike u pristupu Istočnom problemu Dizraelija i Derbija s početka i kraja leta. Promena je predstavljala pragmatsko prilagođavanje događajima čiju je orijentaciju nametnula većina sila.
ProglaŠenje nezavisnog srpskog kraljevstva moglo je da odagna sumnje o uplivu Rusije na Balkan i njenog pomaganja oslobodilačke borbe srpskog naroda.
Dolazak ruskih dobrovoljaca u Srbiju 1876. pobudio je Evropu na različita tumačenja. Diplomatije velikih sila su odgonetale dublji smisao slovenske i hrišćanske dobročiniteljske pobude.
Da li iza ruske politike stoji ruski ekspanzionizam i panslavistički prodor? Hoće li Rusija od Srbije da načini svoju guberniju? Evropska upitnost nije bila bezazlena. Za Petrograd je to mogla biti i skrivena žaoka opomene.
Proglašenje nezavisne srpske kraljevine samo po sebi je odvraćalo od mogućnosti ruskog zaposedanja Balkana. Bojazan velikih sila, rivala Rusije u borbi za interesne sfere, bila je, međutim, uvećana. Rusija ni u kom slučaju nije mogla da stane iza srpske nezavisnosti.
PISMO VOJVODE LjUBIBRATIĆA
VOJVODA Mićo Ljubibratić, vođa ustanka u Hercegovini, pisao je iz zatočenja u Gracu 7. septembra 1876. Milanu Obrenoviću. Pozdravio je uspeh srpske vojske i čestitao proglašenje Milana Obrenovića srpskim kraljem: "Na sreću i ponos celog srpskog naroda! Hvala i slava hrabroj i patriotskoj srpskoj vojsci koja je znala neprijatelja pobediti na bojnom i političkom polju". Bila je to radosna vest iz austrougarske štampe od 6. septembra i nada Ljubibratića u izbavljenje iz zatočenja staranjem kralja Milana.
Knez Milan hladno primio ponuđenu kraljevsku krunu. Horvatović dobar vojnik, ali slab političar
EVROPA se uzbudila, a da nije videla ideal u proglašenju srpske nezavisnosti na Moravi. Bila je isuviše zaokupljena dalekosežnim posledicama koje je ovaj čin mogao da izazove. Nije li trijumfalna kapija od hrastovine i cveća trojanski simbol ujedinjenja srpskog naroda i stvaranja nezavisne države na prostoru već isprepletanih interesa rivalskih sila?
Za Rusiju je to bila prilika da se pozove na načelo narodnosti i da osujeti kombinacije zapadnih kabineta. To načelo bilo je gromko proglašeno u Evropi i primenjeno u slučaju Italije, Nemačke i prisajedinjenja savojske Francuske.
Austro-Ugarska je bila protiv srpske nezavisnosti zbog namere da Portu smeni u gospodarenju balkanskim provincijama. Obrazovani svet okrenuo se pravednim zahtevima i oslobodilačkoj borbi naroda, tako da politika sila s osvajačkim ambicijama nije trebalo da pogodi vekovima napaćene Slovene i Bugare.
Knez Milan je hladno primio ponuđenu kraljevsku krunu. U položaju koji je bio užasno težak nije bilo moguće ni pomišljati na međunarodnu potvrdu kraljevstva. Bila je iluzija slovenofila i Černjajeva da je javno mnjenje u Rusiji već tako silno da mu se i sam car Aleksandar Drugi mora pokoriti. Svaki vladalac, uostalom, znao je kako se oblikuje javno mnjenje. Zvanična Rusija ne samo da ne bi prihvatila zahtev za međunarodnim priznanjem kraljevstva već bi postala neprijatelj kraljevine Srbije, pre svega zato što bi svet mislio da iza srpskog zahteva stoji Rusija. Zato bi ona, zbog svojih saveznika, nastojala da pokaže odlučnu suprotstavljenost srpskom kraljevstvu.
Telegram, koji je u međuvremenu stigao u Beograd, sa porukom da "vojnici ljube zemlju od silne radosti što će dobiti kralja", nije mogao da izmeni kneževo neslaganje. Taman da je čvrsto bio ubeđen u masovno oduševljenje, bilo je jasno da srpski seljak ne izražava radost ljubeći zemlju.
Pera Todorović pojavio se koji dan posle proglašenja kraljevstva, po ličnoj želji i uzgrednom poslu u Beogradu, na Dvoru. Kada se saznalo da je upravo stigao iz Deligrada, oko njega su se okupili mnogi koji su se interesovali za proglašenje nezavisnog kraljevstva. Ko ne bi poželeo da čuje priču o srpskom kraljevstvu i nezavisnosti?
Prevodilac u Černjajevljevom štabu govorio je o detaljima znamenitog događaja dvorskim oficirima. S načelnikom Štaba Moravsko-timočke vojske, V. V. Komarovim, Pera Todorović je odjahao na svom konju iz Deligrada u Šiljegovac. Tamo je, u štabu Horvatovića, prevodio njihov razgovor. Jednom od najhrabrijih srpskih komandanata data je čast da Srbiju svečano proglasi kraljevinom, a kneza Milana kraljem. Zamisao iz Černjajevljevog štaba Horvatović je sa zadovoljstvom prihvatio.
U toku Perinog kazivanja pred dvorskim stepeništem pojavio se knez Milan. Bio je to slučajni susret i upoznavanje srpskog kneza s poznatim kragujevačkim komuncem. Knez Milan je u jednom momentu pitao za već proglašeno kraljevstvo na Moravi.
Da li je bio iskreno radoznao ili vešt glumac? Slučajno namerni glasnik opisao je događaj i preneo kako je prvo Horvatovićeva vojska proglasila kraljevstvo. Knez Milan je primetio da je Horvatović dobar vojnik, ali slab političar.
Knez se dalje interesovao kako je proglas iskreno primljen u vojsci, da li su vojnici ljubili zemlju i radosno klicali: "Živeo kralj Milan!?" Pitanja su bila začinjena blagim ironičnim naglaskom. Pera Todorović je uvideo da proglas nije bio po kneževoj naredbi, kako se u Deligradu pretpostavljalo. Zato je odgovor glasio da je vojska zainteresovana za kraljevinu ukoliko je to svršetak rata. Zato je zbilja bila oduševljena.
Vojvoda Mašo Vrbica je izvestio knjaza Nikolu o proglašenju kneza Milana kraljem i Srbije kraljevinom istog dana, 16. septembra 1876, kada su to vojska i narod učinili u Deligradu. Crnogorski vojvoda i senator je pisao kako ne zna da li je proglašenje izvršeno u sporazumu s knezom Milanom.
Pošto knez Milan nije zabranio da se pisma i telegrami, koji mu se upućuju od zvaničnih vlasti, vojske i policije, adresiraju kraljevskom titulom, to je izazivalo nedoumicu kod crnogorskog izaslanika. Zato je tražio uputstvo s Cetinja. Vojvoda Radonjić je javio Vrbici da se ponaša kao da se proglašenje srpskog kraljevstva nije dogodilo, jer o tome zvanično nije obaveštena Crna Gora.
Knjaz Nikola je očekivao opširan izveštaj od Vrbice o stanju u Srbiji, kako bi imao jasan pogled na stvari. Kada se upoznao sa proglašenjem kraljevstva na Moravi, negodovao je zato što se knez Milan krunisao za "kralja Srpstva", a ne samo Srbije, smatrajući da ta kruna pripada samo njemu, posle stradanja kneza Mihaila.
Događaji u Srbiji krajem leta 1876. smenjivali su se jedan za drugim. Uzbuđenja se nisu stišavala. Rođendan ruskog cara Aleksandra, kuma srpskog i crnogorskog kneza, Milana i Nikole, svečano je proslavljen. Tužna svečanost povodom pogibije pukovnika Rajevskog i prenosa tela u Rusiju bila je iskrena kao i velika zahvalnost znamenitom i plemenitom ruskom dobrovoljcu. Proglašenjem nezavisnog kraljevstva talasi narodnog oduševljenja zapljusnuli su Srbiju.
MISIJA LIČNOG LEKARA
VEST o proglašenju kraljevstva doneo je knezu Milanu Vladan Đorđević. Put od Deligrada do Beograda nije bio posut cvećem kraljevstva nego neizvesnošću rata. Knez Milan nije znao, ili se pravio da nije znao, za ideju o krunisanju u Deligradu. Prvo je bilo osigurano da vojska i narod javno iskažu svoje raspoloženje i volju. Knez Milan trebalo je da primi krunu iz duše vojske i naroda kao nijedan drugi suveren. Njegov lični lekar, dr Đorđević, izabran je kao najpovoljnija ličnost za tu delikatnu misionarsku ulogu. Černjajev je od svog načelnika saniteta tražio da preda pismo i usmeno predoči situaciju na frontu, procene i moguće posledice.
U planovima najjačih sila nije bilo mesta za državu ujedinjenih Srba.Gardisti na dužnosti bili obučeni u nošnje svojih naroda
KNEZ Milan se upoznao s problemima nastalim proglašenjem nezavisnog kraljevstva. Bio je svestan da je najveća opasnost dolazila spolja. Zato je pomišljao da naredi opoziv proklamacije. Međutim, Černjajev je objasnio da se vojska zaklela da će braniti kraljevstvo i da ne može da pogazi zakletvu. Dodao je i da u slučaju da knez Milan ostane pri svojoj nameri, onda bi se on sa svim Rusima povukao s fronta i vratio u Rusiju, a to ne bi valjalo za stvar oslobođenja.
Srpska diplomatija je na kraju pribegla kompromisu. Velike sile su umirene uveravanjem kneza Milana da neće slediti odluku o kraljevstvu.
Uveravanje kneževo nije bilo namenjeno narodu proglašenog kraljevstva, koje je nastalo na tlu na kom se nalazila Moravsko-timočka vojska. Na ponos žitelja i slavu tvoritelja. Pod različitim nazivima. Pod jednim izazovnim: Kraljevina kod Bobovišta.
Na savetovanju Ministarskog saveta uzet je na znanje odgovor kneza Milana generalu Černjajevu u kom kaže da ne može primiti proglašenje kraljevstva, jer se tome protive velike sile. Takav je bio stav i ruske vlade. Knez je potom poslao vojnog ministra, pukovnika Tihomilja Nikolića, u Deligrad da objasni uzroke neprimanja kraljevstva od vojske. Trebalo je da se nađe način kako da se održi ranije stanje, a da se ne povredi osećanje vojske. Takođe, i da se upozore starešine da više ne ponove odstupanje od vojničkog reda.
Dr Vladan Đorđević je zabeležio: Na trijumfalnim kapijama srpskog nezavisnog kraljevstva u Deligradu “cveće i šuma uvenuše, jesenji vetrovi i kiše razneće i te jedine znake srpskog kraljevstva s onu stranu Morave, a kralj ne dođe”.
Primirje između srpske i osmanske strane isticalo je, a da nije bilo odgovora na pitanje o miru, produženju primirja ili ratovanja. Vojna nije mogla stvarno da reši Istočno pitanje. Velike sile su se zainteresovale tek kada je osmanska okrutnost mogla postati iskra za svetski požar. Carigrad je mislio da pacifikuje Balkan pretvarajući nemir u tišinu hrišćanskog groblja. Diplomatija velikih sila uvidela je neminovnost osmanskog odlaska iz Evrope, istovremeno se suočavajući s problemom nasleđa.
Srbstvo se, kao gnezdo balkanskih sokolova, kako je glasio jedan od naslova ruskih novinskih izveštaja, opiralo projekcijama preraspodele među zainteresovanim silama.
U njihovim kombinacijama nije bilo mesta za državu ujedinjenih Srba zbog velikog broja pretendenata na delove balkanske teritorije.
Vest da će nemački i ruski konzul ostati u Beogradu, ukoliko knez Milan primi srpsku kraljevsku krunu, otkrivala je varijacije u diplomatskoj borbi.
Desetodnevno primirje saopšteno je srpskoj vojsci 17. septembra, a osmanskoj dvanaest dana kasnije! Večernje kanonade i čarke nisu prestajale, ali borbe nije bilo. Štab u Deligradu bio je u školi. Većina oficira, njih četrdesetak, stanovala je u barakama i zemunicama. Oko 60 ljudi radilo je u Štabu i oko njega.
Gardu su činili pripadnici raznih naroda. Dužnosti su obavljali obučeni u svoje nacionalne nošnje. Najbrojniji gardisti bili su slovenskog porekla. Među njima je bilo i Arnauta koji su prešli na srpsku stranu. Jedan od njih je stekao poverenje i kao bivši protivnik čuvao komandanta srpske vojske!
Ograda oko deligradske škole bila je veličanstvena s tri kapije. Zgrada je bila okićena cvećem, vencima i zelenilom, a dvorište nasuto peskom i šljunkom. Stubovi zgrade i stepenice bili su obojeni u crveno, plavo i belo.
Logor počasne straže nalazio se na zapadnoj kapiji. Nedaleko od glavnog ulaza u baraci je improvizovana kuhinja. Pukovnik Izmajilov, komandir “Sv. Ane”, doveo je iz Rusije kočijaša i kuvara za Černjajeva. On je imao dara da o njemu pišu evropske novine, a i sam im je slao tekstove o svojim slavnim dedovima. Negde je preterao i morao je da napusti Moravsko-timočku vojsku.
Slavni Černjajevljev kuvar voleo je alkohol. Knez Meščerski, istoričar srpskog rata i naroda, pričao je kako se on propio kada je 28. septembra 1876. morao da sprema ručak pred kišom granata. Malo ko ga je, međutim, i pre toga video trezna.
Između kuhinje i zapadne verande škole postavljen je veliki samovar, gde se pio čaj, s rumom i limunom, od jutra do kasno u noć. Tavan je bio pretvoren u magacin za odeću i obuću, kupljenu od slovenofilskih para. Magacioner je bio ruski oficir, major Šarapov, a korisnici prvenstveno ruski dobrovoljci.
Jezero čaja ispijeno je u Deligradu. Rafovi su bili puni svakojakih đakonija i delikatesa: švajcarski sir, razne kobasice, šunke, paštete, sardine, kavijar, šećer, kafa, rakije, likeri, votke, vina.
Sledeća vrata vodila su u kabinet pomoćnika načelnika Štaba gospodina Monteverdea, a dalje u budoar njegove gospođe Maše, koja je stigla iz Pariza u Deligrad. Profesor Marko Velizarić bio je Monteverdeov sekretar. Na ukucanim ekserima kačene su depeše: “Aleksinac”, “Bobovište”, “Nerićev Han”, “Đunis”, “Sv. Nestor”, “Krevet”, “Kaonik”, “Gredetin”, “Veliki Šiljegovac”...
U produžetku je bila sobica načelnika Štaba, Visariona Visarionoviča Komarova. S crvenom olovkom u ruci i čašom čaja, kraj karte Geografskog instituta iz Beča, u čijim okvirima se odvijalo ratovanje Černjajeva s Abdul-kerim pašom, Komarov je diktirao dispozicije. Dešavali su se i prekidi, kao, na primer, 28. septembra 1876. kad je stigao polueskadron Kozaka iz Rusije pod komandom generala Semena Semenoviča Kozačkina, čije grudi behu načičkane ordenjem i medaljama.
GRME ZVONA I GRANATE
ZVONA pohodne crkve s leve strane druma za Aleksinac na jutrenju mešala su se s grmljavinom topova s obe strane Morave. Dan je počinjao rakijom i crnom kafom. Ko je proveo buru na moru, taj je naučio moliti se bogu, a ko je bio u jednoj bici, taj nauči da pije rakiju kao vodu.
U vojnom štabu osim oficira najviše domaćih i stranih novinara. Černjajev okončao svoju misiju u Srbiji
U RUSIJI je u ono vreme bilo u aktivnoj službi 1.400 generala, a koliko još njih u penziji i ostavci?! Ruski oficiri imali su prioritet u dodeljivanju dužnosti u odnosu na srpske i oficire drugih nacionalnosti. Tako se major Svetozar Hadžić javio za komandnu dužnost, jer se osećao zapostavljenim u deligradskom štabu. Većinom njegovih vojnika komandovao je Geloščapov, poručnik iz Rusije.
Preko 30 ruskih viših oficira u Deligradu nije bilo raspoređeno. Komarov je, po principu sposobnosti u borbi za napredovanje i postavljenje, majora Hadžića odredio za komandanta Čačanske brigade, predviđene za važnu ulogu u predstojećoj borbi.
U posetu Komarovu iznenada je došao Arčibald Forbes iz "Dejli njuza", s još jednim engleskim dopisnikom. Načelnik Štaba je prekinuo diktat i primio engleskog "kapetana". Na svaku Forbesovu depešu, koja je predstavljala članak, ukupno nekoliko tabaka, Komarov je stavio svoj potpis. Bio je to svakodnevni redovni izveštaj s Moravskog fronta za ugledno englesko glasilo.
NajveĆa prostorija deligradske škole bila je namenjena raznim potrebama; služila je kao trpezarija, čitaonica Štaba, sala za sastanke; tri ugla bila su uređena kao stan vojvode Maša i dve kancelarije: u jednoj je radio profesor Bademlijić, s kasom Moravsko-timočke vojske, a u drugoj je bila pisarnica potpukovnika Šrejdera, privatnog Černjajevljevog pisara.
U drugoj polovini septembra podignute su barake kako bi se sala koristila kao trpezarija za Štab. Na kraju ulice daščara, bio je paviljon šefa Štaba. U njemu je bio smešten i ruski poljski telegraf, dok se srpski nalazio u donjoj deligradskoj mehani.
U vreme obeda vođene su interesantne rasprave. Černjajev je u jednom momentu tražio od Save Grujića, načelnika artiljerije, da se otvori vatra na Turke iz svih topova, kako bi se protivnici impresionirali srpskom moravskom silom. Kako to ne bi uspelo, niti je bilo dovoljno municije ni za važnije borbe, takav postupak izgledao bi kao uludo trošenje municije.
Svakodnevno je pedesetak ljudi bilo na ručku u deligradskom štabu. Redovno je bilo puno gostiju, od kojih su neki, kao dopisnici raznih listova, postali stalni članovi Štaba. Među visokim gostima nalazio se i član engleskog parlamenta, američki general, novinari i dobrovoljci.
Pred Černjajevljevim vratima bila je slavenska garda, u početku sastavljena od izabranih pripadnika srpske narodne vojske. Docnije su po jedan ili dva ugledna pripadnika iz svakog slovenskog kraja dežurali obučeni u nošnje iz svog zavičaja: Srbijanci, Bošnjaci, Hercegovci, Crnogorci, Starosrbijanci, zatim Bugari, Arnauti.
Srpski vojni ministar uputio je pismo Černjajevu zbog skandala pijanih ruskih dobrovoljaca po Beogradu. To je toliko naljutilo Černjajeva da je zapretio povlačenjem sa svim dobrovoljcima u Rusiju. Lav od Taškenta posumnjao je da je to osveta Valdemara Bekera, poznate svetske protuve.
Odnosi među hijerarhijski višim ličnostima nisu mogli da budu oslobođeni sujete i taštine ni u teškim ratnim okolnostima. Nesuglasice i trvenja između Černjajeva, glavnokomandujućeg Moravsko-timočke vojske, i Tihomilja Nikolića, ministra srpske vojske, otkrili su dublje slabosti u ratu. Kraljevstvo je ostalo bez municije sredinom septembra.
Černjajev je optuživao vojno ministarstvo za cepanje i preformaciju trupa, dodelu činova i ordena. Tihomilj Nikolić i glavni intendant, potpukovnik Đurić, krivili su Černjajeva. Žalbe su upućivane s obe strane vrhovnom komandantu Milanu Obrenoviću. Pukovnik Tihomilj Nikolić je podneo ostavku na položaj vojnog ministra i na njegovo mesto došao je 4. novembra 1876. pukovnik Sava Grujić. Černjajev je ubrzo završio svoju misiju u Srbiji.
Ranjeni bašibozuk Mustafa, koga je uhvatila predstraža, bio je doveden u deligradski štab, najpre doktoru Đorđeviću. Kada mu je ukazana prva pomoć, uz pomoć prevodioca, gospodina Minogliča, obavljen je službeni razgovor u kancelariji potpukovnika Nikolića, komandanta Deligrada. Černjajev je dao da se ubije jedan od palikuća (vođa bašibozuka), koji je pretvorio u zgarište područje od Supovca do Ljubeša. To nije bio vojnik, već jedan od zločinaca koji su srpsku decu dočekivali na handžare, rasecali trudnice i spaljivali žive ranjenike.
NaČelnik moravskog saniteta bio je najuporniji, uz Komarova i Katardžije, u odvraćanju Černjajeva od njegovog plahovitog nauma. Bašibozuk kao ranjenik i bez suda nije mogao da bude streljan, bez obzira na njegov zločin. Kad je Černjajeva prošao bes, on je mislio isto. Zato je Mustafa iste noći, uz pratnju najboljeg bolničara, desetara Sime Pejića, prevezen u Beograd.
Černjajevljev obilazak položaja predstavljao je mali ritual. Na čelu svite jurio bi u galopu konjanik, s ličnom komandantovom zastavom, poslatom iz Moskve. Zastava je bila od bele svile s plavim krstom u sredini i natpisom: "Za svobodu Slavjan". Najčešće je zastavu nosio poznati trgovac Veljković iz glavne beogradske čaršije. Za njim je jurila Černjajevljeva trojka, karuce s tri konja. Oko karuca su jahali štabni oficiri na odabranim konjima, zatim vod konjanika, pod komandom načelnika konvoja kapetana Miloševića.
Kraljevstvo, proglašeno u Deligradu 16. septembra 1876, trajalo je do poslednjih dana oktobra. Deligrad je za nešto manje od dva meseca bio ratna prestonica Kraljevstva na Moravi.
PEČENJE OBAVEZNO
TROŠKOVI za jelo i piće bili su veliki, ali ne toliko zbog luksuznih artikala i namirnica. Osnovno za obedovanje bile su sardine, sir, kavijar, boršč, ruska supa s kupusom i mesom, govedina u sosu i pečenje; ne uvek, voće i suvi kolači; pilo se srpsko vino. Černjajev, s užom svitom, pio je bordovsko vino, a šampanjac u svečanim i izuzetnim prilikama.
Rođak velikog ruskog pesnika borio se hrabro u bici kod Aleksinca. Dobrovoljac Feliks Vajt prozvan Srećko Dalekovid
KRAJEM leta 1876. Srbija je bila preplavljena dobrovoljcima. Bilo ih je najviše iz Rusije. To su bili borci za ideju, humanisti sa svih kontinenata, iz najudaljenijih krajeva. Bio je to susret na raskršću svetova i vekova; slobodoljubivi, idealisti i humanisti, različitih rasa, naroda, država, kultura, religija, jezika... ali s jednom verom, idealom, istim duhom i zajedničkom vizijom pobede ljudskosti.
Oduševljenje u Rusiji za Srbe u oslobodilačkom poduhvatu bilo je veliko te godine. Nikad veće u modernoj istoriji. Odbrana Aleksinca imala je širok odjek. Carska vlada, protivna ratu i Černjajevljevom srpskom podanstvu, priklonila se javnom mnjenju. Ruski car je odobrio prikupljanje priloga za srpske stradalnike u ratu i privremeno odsustvovanje oficira iz carske vojske koji su se prijavili kao dobrovoljci za srpski front.
Rusija u Srbiji! Dobrovoljci su se prijavljivali u regrutnim kancelarijama, snabdevani platom i putnim troškovima i s blagoslovom i pesmama ispraćani u Srbiju. Prilozi u redakcijama nisu uvek ni brojani, već se beležilo kako je na kovertama i paketima pisalo. Moskovsko kreditno društvo, s predsednikom Aksakovim na čelu, organizovalo je regrutovanje dobrovoljaca i prijem pomoći na Nikoljsku.
Dobrovoljci, među njima srazmerno najbrojniji oficiri, lekari, bolničari, milosrdne sestre, sveštenici s pokretnim crkvama, osvećenim zastavama i čudotvornim ikonama, nastupali su moravskom dolinom, u kojoj su se kroz istoriju smenjivali osvajači i oslobodioci.
Načelnica sestara milosrđa bila je kneginja Šahovskaja. Tokom bombardovanja Aleksinca, ona je s milosrdnim sestrama obilazila ranjenike i ukazivala im pomoć.
Prodaja novina s izveštajima iz Srbije dobro je išla na moskovskim ulicama. Oduševljenje slovenofila spontano je izražavano i u Petrogradu, Kijevu i drugim gradovima. Slovenofilski pokret u Rusiji pretvarao se u pravi krstaški pohod. Velika štićenica, majka slovenskog sveta, uvek je bila u mislima Srba, koji su na surevnjivom Zapadu smatrani za njenu predstražu na Balkanu. Povorka iz velike carske svete slovenske pravoslavne Rusije, kojoj se izgleda nije video kraj, kao da je ozarila setne analitičare ponavljanim Černjajevljevim uveravanjima: "Iza mene je cela Rusija".
S druge strane, smišljane su intrige da bi se zatrovali odnosi između Rusa i Srba. Peštanski Lojd je plašio Srbe poplavom Rusa, a Ruse srpskom odbojnošću. Prvo je spekulisao da su dobrovoljci upućeni sračunato od ruske vlade, potom je zastrašivao rusku vladu od opasnosti slovenskog revolucionarnog pokreta. Dobrovoljci su predstavljani kao pripadnici sekte Bakunjina i Hercena, nihilista, socijalnih demokrata, garibaldinaca i komunara.
Upozoravano je da taj pokret od Neve do Napulja, Londona i Carigrada može da zapali Evropu.
U vreme primirja, krajem leta, u Srbiju je iz Rusije stiglo oko 1.000 dobrovoljaca. Među njima, preko 50 oficira, dva pukovnika i tri potpukovnika. General Novoselov stigao je s dobrovoljačkim korom s Kavkaza, preko Odese. Osvajač Jalte je kneževim ukazom bio postavljen za komandanta Ibarske vojske. Srbija je za potrebe kavalerije (konjice) kupila oko 400 konja.
Kapetan Maksimov, ordonans generala Černjajeva, vratio se s odsustva iz Beograda sa svojom sestrom Sadovskom. Ruska gospa došla je iz Petrograda da radi u srpskom sanitetu. Sa šajkačom na vrhu punđe, korbačem u desnoj ruci, belom poveskom s crvenim krstom na levoj mišici, ona je i bez svoje želje izazivala pažnju.
Musin Puškin, rođak velikog ruskog pesnika Puškina, borio se hrabro u bojevima oko Aleksinca. Černjajev ga je unapredio u poručnika, a knez Milan u kapetana. Za podvige u borbi dobio je srebrnu medalju i Takovski krst. U Beogradu je primio zadatak da radi na stvaranju kozačke konjičke legije.
U glavnom stanu, nedaleko od fronta, proveo je nekoliko dana i jedan japanski oficir. Video ga je dr Vladan Đorđević u toku bitke kod Bobovišta, ali mu nije zapamtio ime. Osim japanskog, nije govorio drugim jezikom, tek po nekoliko francuskih reči. S posebnom pažnjom je posmatrao operacije srpske vojske. Japanac na Moravi!
Markiz D'Oto, pukovnik francuskog porekla, dobrovoljac, bio je ranjen u borbama na Moravi. Kada se izlečio, vratio se na front.
Američki dobrovoljac Feliks Vajt u srpskoj vojsci prozvan je Srećko Dalekovid. Istakao se u ratu, dobio čin potporučnika, u miru živeo u oslobođenom Nišu i radio kao geometar, sa znanjem i umećem retkim među Srbima tog poratnog vremena.
Major grof Tifenhauzen, zadobivši rane na rukama i nogama u borbi kod Sv. Nestora, bio je transportovan u bolnicu u Beograd. Ponovo se 1877. vratio u rat, i ponovo bio ranjen kod Eski Zagra, u sastavu bugarskih dobrovoljaca.
Baron Kurt Mateji, sin bogatog Saksonca, pobegao je od kuće u Srbiju, kao dobrovoljac. Učestvovao je u borbama od Timoka do Morave, a komandant Moravsko-timočke vojske ga je unapredio u potporučnika i postavio za prvog ađutanta.
U engleskoj bolnici u Beogradu, kako je zabeležio Đuzepe Barbanti Brodano, među ranjenicima, izdvajao se Norvežanin koji je bio ranjen u nogu. Norvežani su došli na srpsku zemlju i ponudili živote za pravedno rešenje srpskog pitanja. Iako melanhoničan, norveški dobrovoljac je s nadahnućem pričao o istoriji, običajima i lepotama Hristijanije i cele Norveške.
LEGENDARNA BRAĆA ŠTURM
POSRBLJENA braća Šturm: nemački potporučnik Paul Šturm, s bratom Eugenom, sredinom maja 1876, došli su u Srbiju, u Beograd. Prethodno je knez Milan prihvatio predlog Petra Karađorđevića da ih primi. Vojevanje pod ugovorom u ratnom letu i jeseni srodilo je u najtežim uslovima nemačke i srpske prijatelje. Braća su se posrbila: Paul je postao Pavle, a Eugen Evgenije, s prezimenom Jurišić Šturm.
Ratnici iz Crne Gore slavno ratovali i junački ginuli. Pozdrav vojvode Maša Vrbice: Braćo Crnogorci i ostali Srbi
IDEJU vojvode Maša Vrbice o organizovanju dobrovoljaca prihvatili su, s oduševljenjem, knez Milan i general Černjajev. Zamišljeno je da Vrbica sastavi leteći kor od dobrovoljaca Crnogoraca i Hercegovaca. Knezu Nikoli je bilo drago da se po želji kneza Milana formira leteći kor pod vođstvom njegovog izaslanika. Preporučio je Vrbici da bude dostojan tog visokog poverenja, korisnog za Srbiju i časti imenu svome, da savesno izvršava zapovedi glavnog zapovednika. Kneginja Natalija utrošila je milion forinti za potrebe kora.
Vojvoda Mašo Vrbica je objavio proglas dobrovoljcima 15. avgusta 1876. Očekivao je 4.000, a stiglo je najviše 1.000 ljudi. Bio je to poziv junacima:
„Svima Crnogorcima i Hercegovcima, koji se nalaze u srpskoj vojsci i unutrašnjosti Srbije, od zastupnika knjaza Crne Gore i Brda Nikole I kod knjaza Srbije Milana Obrenovića IV, pri časnoj zadaći obrazovanja letećeg kora od dobrovoljaca. Odziv se očekivao od onih koji mogu stići i preteći, i na strašnom mjestu iščekivati, i boriti se za krst časni i slobodu zlatnu, da se raskinu lanci ropstva petstogodišnjeg zulumćara i da vječni ratnici dođu jednom do mira na svom ognjištu.
Pregnemo li junački, založimo li svikolici svoje glave, obezbijedićemo one koji ostanu; obezbijedićemo svoju djecu u buduće i za svagda. Kome je mila budućnost srpskog naroda, ko ne čini niskojem, sebičnim životom, a ponikao je u slobodnoj Crnoj Gori i kraškoj Hercegovini, poći će sa mnom u junački boj. Pohitajte, Crnogorci i Hercegovci i ostali junaci, na Deligrad.“
Dobrovoljci su stizali sa svih strana u Deligrad, a uspešna odbrana Aleksinca na Šumatovcu popravila je raspoloženje na Moravskom frontu. Vrbica je preneo svoje optimističko uverenje u izveštaju 24. avgusta vojvodi Radonjiću na Cetinju da bi Crna Gora trebalo da dobije Hercegovinu i Zetu, jer je svuda pobedila osmanske trupe.
Prva borba čete dobrovoljaca na Ljubeškom visu bila je i prva velika pobeda. Černjajev je srdačno pozdravio junaštvo Crnogoraca, svakom vojniku darivao je po dukat, a najhrabrijima medalje.
Nije moglo da se okupi dovoljno dobrovoljaca, jer toliko Crnogoraca i Hercegovaca nije ni bilo. Od 600 dobrovoljaca, mnogi su poginuli u borbama. Ostalo ih je 400, uz 30 Rusa i 30 komordžija. Za hrabrost kora u borbama na Moravi Černjajev je odlikovao Vrbicu Takovskim krstom, knjaz Nikola je lično zahvalio generalu Černjajevu na odličju.
Crnogorski dobrovoljci su slavno ratovali i junački ginuli. U odbrani prelaza na Moravi kod Bobovišta, 30. avgusta, doprineli su odbijanju jednog od brojnih osmanlijskih prodora u pozadinu aleksinačkih položaja.
U borbama kod Kuline, sredinom septembra, crnogorskim dobrovoljcima pridružio se mali broj boraca iz dobrovoljačke brigade pukovnika Medvedovskog. Među najhrabrijima bili su pop Krsto Matanović i barjaktar Petar Mihajlović. Poginulo je oko 500 osmanskih vojnika i 115 crnogorskih dobrovoljaca. Osim oružja, osvojen je osmanlijski barjak s polumesecom.
Černjajev je dodelio 70 medalja, nekoliko Takovskih krstova i nekoliko stotina dukata. Najvećem junaku, popu Krstu Matanoviću, dodeljen je Takovski krst i srebrni nož od vojvode Vrbice; Zagarčaninu, osvajaču osmanlijske zastave, medalja i 10 dukata; četiri narednika, na predlog vojvode Vrbice, unapređeni su u potporučnike.
Knez Milan je odlikovao glavnog zapovednika, vojvodu Maša Vrbicu, Takovskim krstom. Glavnokomandujući, Černjajev, crnogorskom vojvodi je uručio pismenu zahvalnost.
Crnogorski dobrovoljci nisu bili kao druga vojska. Crnogorac ne trpi naredbu tonom vojničke zapovedi, nego reč drugarsku i gospodsku, s poštovanjem, pa je gotov da primi zadatak s najvećim oduševljenjem. To je odlika iz patrijarhalnog nasleđa, i „običaj, koji je u samu krv prešao“.
Vojvoda Vrbica je od Deligrada poveo kor prema Velikom Šiljegovcu i Kulini, za opšti napad 16. septembra. Tokom marša kor je pevao crnogorske pesme i palio po koju pušku. Vojvoda je razgovarao sa svakim vojnikom.
U Šiljegovcu je pozvao sve komandne ličnosti, oko 50 ljudi, rečima: „Braćo Crnogorci i ostali Srbi!“ Podstakao ih je rečima da se sa srpskog ognjišta mora goniti neprijatelj, podsetio na bojeve i junake i na sve ono što će narod slaviti doveka. Vojvoda je, iako ranjen, produžio da ratuje. Na komandnom mestu zamenjivao ga je Janko Radulović.
Vojvoda Vrbica izdao je stroge naredbe o ponašanju. Crnogorski dobrovoljci iznenadno su napadali i na osmanlijsku pozadinu, ali bez znanja pukovnika Andrejeva. Zato je Andrejev tražio od Černjajeva da se Crnogorski kor povinuje planiranju akcija i borbi. Černjajev je stavio kor isključivo pod komandu Vrbice i tražio da iskoreni samovolju.
Pošto su dobrovoljci ginuli u velikom broju, kor se gotovo prepolovio i sveo na oko 200 boraca. Vojvoda je sastavio novi poziv dobrovoljcima ne samo u Srbiji, nego posebno izvan njenih granica. Tekst je poslao svom prijatelju Milanu Kujundžiću Aberdaru da ga kroji po svome. Kujundžićeva verzija bila je drugačijeg stila i proglas je ostao bez efekta, pogotovo što se bližilo primirje. Vrbica se nije slagao s uslovima za prekid neprijateljstava. Ali, njih je diktirala sila, ne pravda.
Kor je privremeno raspušten, a Vrbica se po potpisivanju primirja vratio na Cetinje, s porukom ministru Ristiću da će uskoro opet u Srbiju.
NA FRONT BEZ OPANAKA
POJEDINI dobrovoljci iz Knjaževačkog okruga kretali su na front bosi, bez opanaka i čarapa. Dobrovoljci iz Petrovog Sela, kod Kladova, na Miroču, pošli su bez oružja, jer svoje noževe iz porodica nisu mogli poneti. Oni su se držali običaja svojih predaka doseljenika iz 18. veka. Predsednik trsteničke opštine poslao je Vrbici srebrom okovani jatagan da ga preda odabranom junaku.
