Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Konje, obzirom na tjelesnu gradu i temperament, dijelimo na hladnokrvne i toplokrvne. Toplokrvni konji su teški izmedu 300 i 650 kg, sitne su grade i isticu se svojom zivahnošcu, brzinom i stalnom zeljom za kretanjem pa se zbog toga koriste za sport i rekreaciju. Hladnokrvni konji su teški i do 1 tone, veliki su i masivni, a po temperamentu vrlo mirni. U prošlosti su se koristili umjesto strojeva, a danas se koriste uglavnom kao konji za meso. Postoji nekoliko stotina pasmina konja, a najpoznatiji i najzastupljenjiji su:
Lipicanski konj Arapski konj Engleski punokrvnjak Hafinger Holsteinski konj .... i drugi ...
Izvorno uzgojno podrucje je Lipica u Sloveniji, a uzgoj se proširio na Hrvatsku, Austriju, Madarsku, Bosnu i Hercegovinu, Rumunjsku, Vojvodinu, Srbiju, Crnu Goru, Italiju, Slovacku, Makedoniju, SAD i
Dansku, a u manjem broju u još neke zemlje. Gojidba lipicanske pasmine konja u nas predstavlja tradicionalni uzgoj koji je u svojem jednom dijelu izvorno naš (linija Tulipan), dakle ona je baštinjena pasmina. Lipicanski je konj nastao na bivšoj ergeli beckog dvora u Lipici, na podrucju Krasa. Ergela je osnovana 1580. godine zbog potreba beckog dvora za lakšim tipom zapreznog konja.
Uzgoj je u pocetku pocivao na kobilama i pastusima španjolskog i napuljskog podrijetla, a s vremenom utjecaj na daljnju izgradnju pasmine imali su i ostali kvalitetni uzgoji onog doba u Europi. Rezultat toga jesu današnje linije i rodovi lipicanske pasmina konja. Osnivaci linija, njihovi zacetnici u XVIII. stoljecu jesu pastusi Convesano i Neapolitano napuljske pasmine, Favory i Maestoso kladrupske pasmine, te pastuh Pluto danske pasmine. U XIX. st. stvara se nova linija pastuha Siglavy (arapski pastuh - zacetnik linije). U to vrijeme takoder dolazi do stvaranja dviju zasebnih linija pastuha, hrvatske Tulipan i madarske Incitato. U Hrvatskoj danas imamo 11 zivucih rodova kobila: Traviata, Siglavy, Rendes, Margit, Gidran, Famosa, Almerina, Spadiglia, Wanda, Africa i Englanderina.
Oblik tijela je polozeni cetverokut. Glava je izrazito suha, s blago konveksnom pro? lnom linijom. Vrat je lijepo savijen, visoko nasaden što posljedicno ima nizak i dug greben, slabo izrazen. Leda su duga, cesto nešto spuštena, ali vrlo široka i jaka s kratkim, širokim spojem. Sapi su mišicave, okrugle i duge s visoko nasadenim repom. Prsni koš je dosta širok i dubok, a rebra zaobljena. Lopatica je duga i dobro polozena, a podlaktica kratka izazivajuci visok hod, akciju prednjih nogu, što je posebna odlika lipicanaca, a naslijedena je od španjolskih konja. Noge su košcate i jake, zglobovi su vrlo dobro razvijeni, široki, cvrstih tetiva kao i kopita. Rep i griva imaju ? nu i gustu strukturu. Lipicanci su najcešce sive boje dlake, koja u dobi od 8 do 10 godina potpuno izbijeli. Karakterizira ga dobra cud, velika poslušnost, sposobnost za dresuru, izvanredni hodovi te sigurnost. Prirodno je nadaren za španjolski korak (Španjolska kraljevska škola jahanja u Becu), nadmašujuci tako sve ostale pasmine konja koje nemaju andaluzijske krvi.
Prvobitno se uzgajao na teškom kraškom terenu i njemu se prilagodio, ali je isto tako pokazao da se moze dobro prilagoditi i drugim terenima, prije svega ravnicarskim. U Hrvatskoj je najviše utjecaja imao u Slavoniji jer je u ono vrijeme zadovoljavao tadašnje gosporadske potrebe za vecim, jacim i ustrajnim konjem, dobre cudi s malim zahtjevima za hranom.
U športskom smislu danas nije posebno interesantan zbog manjeg tjelesnog okvira, osim u zapreznom športu, ali zato je izvanredan školski konj, te konj za voznju i rekreativno jahanje. Na taj nacin pronalazi svoju gospodarsku opravdanost u uzgoju.
Prema maticnoj evidenciji HSC-a 2000. godine u Središnjem maticnom upisniku ukupno je upisano 535 grla svih dobnih kategorija. Kako se radi o tradicionalnoj pasmini u Hrvatskoj ciji se uzgoj proteze i na druge zemlje, smatramo da nije ugrozen, no s obzirom na njezin kulturološki znacaj i broj grla, pasmina je vrijedna zaštite.
Ocuvanje baštinjenih linija i rodova lipicanske pasmine konja provodi se kod nas putem drzavne ergele lipicanaca, odnosno udruga uzgajivaca. Uzgoj je potrebno poticati putem novcanih poticaja te sam uzgoj - pasminu promovirati kao konja pogodnog za rekreativno jahanje, voznju u zaprezi ili pak kao grlo za dresurno jahanje.
U Republici Hrvatskoj uzgoj je organiziran putem jedne ergele i više udruga: Drzavna ergela Ðakovo, Konjogojstvena udruga Vallis Aurea, Konjogojska udruga Babina Greda, Udruga ratara i stocara Sikirevci, Konjogojska udruga Slavonija, Konjogojska udruga Ðakovština, Konjogojska udruga Stari granicar.
Visoravan Nedžad se nalazi u zapadnom delu Saudijske Arabije i smatra se domovinom arapskih konja. Stepski klimatski uslovi su nametnuli veoma nemilosrdnu prirodnu selekciju arapskog konja. U takvim uslovima stvoren je konj nižeg rasta, čvrste konstitucije,skromnih potreba u ishrani i vodi. Arapski konj je kvadratnog oblika, karakteristične široke glave u čeonom delu. Očne duplje mu leže dublje u lobanji, ovalne su i imaju oštre rubove.Oči su velike, izražene i svetle. Uši male i izrazito uspravne. Greben je izražen ali ne prevelik. Prsa široka i duboka. Noge kratke, sa jakim tetivama i izrazito jakim skočnim zglobovima. Kretnje su mu oštre i snažne, kako u koraku tako i u kasu.Rep mu je visoko nasađen sa snažnom muskulaturom u korenu repa, što omogućava njegovo visoko držanje. Lako se kreće i spada u grupu brzih konja. Takođe se smatra prvom rasom konja koju je čovek stvorio selekcijskim radom. Beduini su se strogo držali pravila da se konji gaje u čistoj krvi. I pored toga, nisu uspeli da stvore jedinstven tip arapskog konja. U okviru uzgoja čiste rase, uspeli su da se osobine arapskog konja (snažna konstitucija, izdržljivost, naglašen temperament, čvrstina nogu i kopita)sa sigurnošću prenose na potomstvo u velikom procentu. Iz tih razloga, još od davnina je služio kao osnov za formiranje novih rasa i za oplemenjivanje i poboljšavanje nekih osobina kod drugih rasa. Arapski konj pripada kategoriji nižih konja, sa visinom 148-153 cm, težinom od 400-420 kg. Punu zrelost postižu u uzrastu od 5 do 6 godina.
*Preuzeto iz knjige „Konj“, Stanislava Jastšenjskog
Ako je arapski konj pobjednik u izdržljivosti, punokrvni engleski konj je apsolutno prvak na kratke pruge. To je najbrži konj na svetu. Ništa čudno što je nadaleko poznat pod imenom "konj za trke".
Pasmina je nastala u 17. veku. u Engleskoj ukrštanjem tri uzorna arapska konja s kobilama engleskog trkaćeg konja, čime se postiglo da potomci pomalo postaju sve krupniji i sve brži.
Živahan i elegantan, čistokrvni engleski konj ima aerodinamičko telo kao stvoreno za trčanje. Odgovara samo jahačima koju mu mogu nametnuti potrbnu disciplinu. Postiže izvrsne rezultate i pri trčanju s preponama jer izvrsno skače.
Danas ga možemo naći u celom svijetu. Visina do grebena: 157 do 168 cm. Težak je oko 600 kg.
Haflinger Haflingere, konje poreklom iz austrijskog Tirola, karakteriše alata boja, sa svetlom, laneno žutom grivom. Svi austrijski haflingeri na sebi nose žig u obliku runolista sa slovom H u sredini. Upravo se zbog toga u rodnom kraju zove i “Edelweiss Pony” (edelweiss – runolist).
Poreklo:
Centar odgoja haflingera se nalazi na austrijskoj planini Etschlander, a centralna ergela stacionirana je u gradu Jenesien. Prvi “praočevi” haflingera bili su, sada već izumrli, alpski teški konji - tako ova rasa ima karakteristike hladnokrvnjaka, iako se kao jedan od osnivača osnivača vodi arapski pastuv El Badavi XXII, kojeg su ukrštali sa malim lepim brdskim kobilama, što je rezultiralo u lepim i mišićavim ždrebadima – tako se rodio haflinger. Rase kao što su Hucul, Konyik, Bosanski poni (o kojima ćemo pisati u budućnosti) su svi u srodstvu sa haflingerima. Ova rasa se razvijala u XVIII i IX veku.
Osnovne karakteristike:
Zahvaljujući odgoju u planinskim predelima, Alpima, haflingere karakteriše velika istrajnost i dobro podnose velika opterećenja. Time su upoznati i ljudi iz Indije koji su 1984-e kupili 5000 konja rase haflinger za svoju vojsku. Konji su se ispostavili kao jako dobri u planinskim uslovima Himalaja. Mnogo su se bolje pokazali od indijskih rasa konja, jer su se lako privikavali na rad i preko 5000m nadmorske visine. Zbog retkog vazduha, u predelima gde je ova rasa stvorena, haflingeri imaju velika i razvijena pluća i srce.
Mala glava je pravog profila i bistrih očiju. Haflingeri imaju široke nozdrve i male, vrlo pokretljive uši. Glavu drže visoko, na vrlo mišićavom i dobro oformljenom vratu. Vrlo su sigurni u hodu - imaju jake noge dobre konstitucije. Leđa su im široka i jaka, sa strmim ramenima - što ih čini dobrim zaprežnim konjima – što im je i bila prvobitna funkcija (Austrijski seljaci ga zovu mali ” traktor ” zbog snage I izdržljivosti ). Visina haflingera varira od 135cm do 145cm što ga čini univerzalnim jahaćim konjem, pogodnim kako za decu, tako i za odrasle. Ovi maleni tirolski konjići, iako hladnokrvni, imaju veoma duboka osećanja. Jako vole ljude – ali njihova velika dobrota može da zavara. Ako se neko prema njima ne ophodi sa dobrim namerama, taj biva “zapamćen” i teško njemu – poni konji imaju pamćenje ko slonovi! Haflingeri svoju mladost, do četvrte godine, provode na pašnjaku, i tek tada počinje njihova obuka, veoma su dugovečni – mogu ostati zdravi i aktivni i do četrdeset godina! Kod nas ih možete pogledati u Palićkom ZOO-vrtu, gde deca imaju prilike i za jahanje na njima!
Holsteiner je jedna od najdrevnijih nemačkih rasa konja. Začetak rase datira od XIII veka iz severno nemačke pokrajine Schleswig-Holstein.
U početku, prvobitni cilj bio je odgoj visokog, koščatog zaprežnog konja sa dobrim pokretima. Ti konji nastali su ukrštanjem drevnih nemačkih kobila sa španskim i napolitanskim pastuvima. Bila je to rasa veoma poštovana od strane nemačkih farmera zbog njegove istrajnosti, mirnoće i otpornosti.
Prvi zabeleženi podaci o rasi iz tog perioda našli su se za vreme vladavine Grofa od Holsteina i Stormonta – Gerharda I. Pošto se shvatila velika korist ovih konja kao dobrih radnika u poljoprivredi i korisnih “partnera” u ratu, reputacija ovih konja u Evropi je sve više rasla.
U XVIII veku, holsteiner je jedan krupni ali elegantni zaprežni konj – veoma cenjeni “karuzijer” (konj za zaprege). Najveći uticaj na tadašnji razvoj imali su pastuvi uvezeni i engleske – i to tri polukrvna pastuva rase Yorkshire Coach Horse (Burlington Turk, Owstwick i Brillant). Ovi pepinjeri rasi pridaju veoma dinamičan pokret, usklađene pokrete i dobru narav. Pošto se nakon prvog svetskog rata holsteiner sve češće i više koristio kao jahaći konj, sve je zastupljenije korišćenje engleskih punokrvnjaka za poboljšanje rase. Ovim oplemenjivanjem, dobija se nešto lakša, pokretnija i u svim pogledima plemenitija rasa. Modernog holsteinera karakteriše vrlo korektan, ispravan i ritmički pokret zbog čega je veoma zastupljen u dresurnom jahanju gde postiže zapažene rezultate.
Holsteiner ima jako, prilično masivno, ali elegantno telo, siguran korak i izvanrednu skakačku sposobnost što ga svrstava u jednu od najboljih preponskih rasa.
Glava se na uticaj engleskog punokrvnjaka iz teške i ružnjikave razvila u elegantiju, finijeg profila. Oči u holsteinera su krupne, izražajne i živahnog pogleda. Širokih nozdrva i pokretljivih ušiju.
Ekstremiteti ovih konja su idealni – široka kolena, kratke cevanice (obim 20-24cm) i kičice uz širok stav prednjih nogu i dubokih grudi.
Uticaj engleskog punokrvnjaka je popravio i kvalitete kopita koja su u drevnog holsteinera bila nekvalitetna. Ovi konji imaju vrlo snažan vrat i dobro oformljene sapi i leđa.
Hodovi su mu visoki i izdašni što najviše dolazi do izražaja u dresuri. Jednako je dobar i za vožnju i za jahanje.
Visina mu je oko 170cm a javlja se u svim osnovnim bojama – dorati, vrani, alati, zekasti. Kvalitet konja se svake godine ocenjuje na takozvanim “keuring-ima”, gde se konji po svom potencijalu svrstavaju u grupe i dobijaju ocene kako za eksterijer i pokrete, tako i za genetski potencijal koji poseduju i prenose na potomstvo. Ovim strogim selekcijama se doprinosi očuvanju rase i daljem razvoj u pozitivnom smeru.
Holsteiner je konj dobrog karaktera, vrlo inteligentan, osetljiv i dobronameran, kojeg nalazimo na najvišim pobedničkim postoljima u disciplinama “equestrian”, pa čak i na prestižnim nadmetanjima kao što su olimpijade i svetska prvenstva.
Jedan od najpoznatijih i najuticajnijih pepinjera holstein rase jeste Landgraf I koji je po mnogima pepinjer stoleća. [slika desno]
Njegovi geni se pouzdano prenose na potomstvo koje postiže izvanredne rezultate. Potomstvo Landgrafa zaradilo je približno 7 miliona dolara uglavnom u preponskim nadmetanjima, a ova svota se iz dana u dan povećava.
Percheron Dopadljivi percheron, koji u sebi nosi veliki procenat arapske krvi, je najpopularnija hladnokrvna rasa na svetu. Po nekim opisima, percheron je “araber koga su promenili klimatski uslovi i stoleća poljoprivrednog rada”.
Francuska Normandija - pokrajina La Perche jugozapadno od Pariza - mesto je nastanka ove hladnokrvne rase. Postoje brojne teorije o njegovom nastanku i sve je to pomalo spada u oblast mitologije…
Pretpostavlja se da su na leđima njihovih predaka sedeli konjanici u Poitierskom boju, za vreme muslimanskog pohoda. Verovatno su od ovog perioda istočni pastuvi (kojima su oplemenjivali konje Normanske rase) postali dostupni francuskim odgajivačima. Intenzivnija upotreba istočne krvi počinje posle 1760. godine, ukrštanjem sa arapskim pepinjerima iz ergele Le Pin. Smatra se da je i njihova najkarakterističnija varijanta boje – jabučasto siva - poreklom od arabera. Tako, u najznačajnijim linijama percherona dominira arapska krv - naročito u potomcima pastuva Jean le Blanc, oždrebljenog 1830-e.
I pored velikog arapskog uticaja, rasa nije izgubila masu i telesnu snagu koju je nasledila od rase Norman cob. Za najvećeg konja smatraju jednog percherona po imenu Dr. Le Gear koji je bio visok neverovatnih 225cm i težak čak 1372 kg!!! Sama rasa nastala je u XVIII-XIX veku.
1883 godine osnovana je prva organizacija percheron konja u Francuskoj, kako bi se sačuvala čistokrvnost i autentičnost rase. Od tog vremena vodi se i stud-book tj. matična knjiga konja. Čistokrvna grla exportovana su širom sveta i sem SSSR, sve zemlje imale su svoju registrovanu organizaciju, nebili i dalje sačuvali rasu. Tako, i dan danas, imamo genetski čiste i registrovane konje percheron rase. Brojni percheroni su exportovani u Sjedinjene Države i Kanadu – gde je omiljena i zbog toga što ga ne karakteriše dugačka dlaka na kičici (koja često može biti uzrok kožnih bolesti).
Percheron se koristio u mnoge svrhe tokom istorije: bio je ratni konj, zaprežni konj, poljoprivredni radnik kao i konj za jahanje. Poslednjih godina, decenija, percheroni se dobro pokazuju u takmičenjima zaprega teških konja, kao i takmičenju po imenu “Route de Poisson”. Percheron je veoma popularna rasa i u Japanu, gde se sa njime takmiče u sportskoj disciplini vožnje sankama na travnatoj i peskovitoj podlozi.
Rasa je čelična, svestrana i jako dobre naravi. Karakteriše ga glava ravnog profila, dugi vrat i telo. Percheron ima veoma atraktivnu građu i jako je energičan.Vrlo je pokretljiv u odnosu na ostale hladnokrvnjake - ima dinamične pokrete i dug korak. Visoko usađeni mišićav vrat, izraženi greben (ne karakterističan za hladnokrvnjake), strma ramena i snažna leđa. U radu je veoma poslušan i istrajan – pravi radnik. Najčešća boja je zekasta a ređi su primerci vrane boje. Prosečna visina percherona je 170-180cm , a težina oko 1 tone!
Džinovski radnik, po potrebi sportista, velikog srca – to je Percheron!
- Route de poisson - Ovo nadmetanje, na inicijativu gospodina Pourchet-a, direktora ergele Compiegne, održano je prvi put 1991. Takmičenje oslikava nekadašnji put kobila kojima se prevozila riba iz Boulogne-a u Pariz. Ove kobile su dugačku etapu prešle za manje od 24 sata, noseći takozvani "ballon de la marée" do glavnog grada.
Ovo takmičenje pokriva put od oko 300km uz učešće timova sačinjenih od zaprega različitih rasa konja. Zaprege prelaze 22 etape od Boulogne-a do Pariza. Svaka ekipa prenosi ribu ulovljenu u velikoj luci Severnog mora do Pariza.
Rep
Za vreme radova, rep percherona se vezuje u takozvanu “polo punđu”
Vučna snaga Nezvanični rekord u vuči tereta drži percheron sa 1547 kg. Percheron je ne samo jak, već i vrlo poslušan, te pogodan za bilo koju formu rada.
Na ogromnim prostranstvima netaknute prirode Livanjskog polja, samo desetak kilometara udaljenih od grada Livna, opuštajući mir koji vlada ovim područjem narušava galop više od dvije stotine divljih konja! Oni koje put nanese na područje Kruzi, od Korićine do Borove glave, impresionirat će očaravajući prizor krda divljih konja, koji u potrazi za dobrom travom, soli i vodom dnevno pređu i na desetine kilometara. Divlji konji na ovim prostranstvima, skoro pedeset godina žive pod otvorenim nebom, prepušteni sami sebi, nemilosrdnim vremenskim uvjetima, jakim zimama i napadu divljih životinja kojih u okolnim šumama ima mnogo. Opstali su samo zahvaljujući predjelima koji su bogati travom.
Shetland pony je konjić duge istorije, koji potiče sa istoimenog ostrva, skoro 200 km udaljenog severo od Škotske. Na ovom ostrvu vlada surova klima, uz neprestani hladan vetar i niske temperature. Mesto na kome je veoma siromašna vegetacija, bez ijednog drveta koji bi pružio malo zaklona, zaštite. Zemljište je plitko i kiselo, te rastu samo biljke koje nisu hranljive. Upravo zbog ovih surovih okolnosti je šetland poni postao tako izdržljiv i nezahtevan konjić niskog rasta.
Do polovine pretprošlog veka, šetland poni korišćen je kao zaprežni konj za vuču tereta, rudnicima, gde su često zbog loših uslova i stalne tame oslepili. Stanovnici ostrva su ga takođe koristili u poljoprivredi - konjima su prenosili morske alge, namenjene za đubrenje zemlje. Iako veoma niskog rasta, šetland je jedan od najotpornijih i najsnažnijih konjića, sposoban da tegli čak i dvostruko veći teret od sebe – što je tačno dva puta više od onog što jedan teretni konj može da uradi! Oko 1820. godine jedan poni je uradio neverovatnu stvar, ceo dan je na leđima nosio čoveka iste težine kao što je on sam, sveukupno oko 85 km.
Smatra se da su predaci šetlandskih ponija (pre oko 10.000 godina) stigli na ostrvo iz Skandinavije te da one vode poreklo od primitivnog tipa - tundra konja. I dan danas, šetland konje karakteriše široka nozdrva, u kojoj se vazduh malo ugreje pre dolaska u pluća (to je odlika severnih konja). 1870 je Lord Londondery, na ostrvima Bressay i Noss, osnovao ergele ovih konja i tako ih spasao od izumiranja.
U Severnoj Americi su veoma popularne poni kasačke trke za decu
Od početka prošlog veka, popularnost ovih simpatičnih konjića je rasla velikom brzinom. Danas, šetlandki poni je jedan od najomiljenijih "dečjih" rasa konja. Ona je postala popularna ne samo u Evropi već i u Australiji i Americi, gde su prilikom prvog izvoza poneli čak 75 konja, od kojih je u Americi i Kanadi ukrštanjem nastala takozvana rasa American Shetland, koji danas već u malo čemu liči na pretke. U razvijenijim zemljama se održavaju takozvane poni kasačke trke, za decu, buduće nade kasačkog sporta. Ovaj sport je veoma popularan, a glavni akter na njima jeste šetland poni!
Šetland poni je veoma dugovečna i zdrava rasa, nije retko da primerci ove rase žive i do 40 godina starosti, što je skoro dvostruko u odnosu na neke druge rase.
Šetland poni je veoma izdržljiv konjić, snažne građe. Hodovi su mu laki i izdašni. Veoma su sigurni i brzi na teškom, neravnom i stenovitom tlu. Griva i rep su mu veoma dugi i gusti, na čelu ima imaju jak čuperak – ovo su karakteristike od velikog značaja, jer su im pružali odbranu od surovog vremena. Imaju veoma lepu glavu - malu, ravog profila, kratkih ušiju i velkih inteligentnih čiju. Vrat im je pomalo savijen, veoma mišićav i u srazmeri sa telom. Poseduju širok stav prednjih nogu, te su im i grudi, sapi veoma široke. Leđa su mu kratka, ravna i veoma čvrsta. Noge u šetlanda su kratke, uz izražene i veoma snažne zglobove. Kosti nogu su veoma široke i jake. Kičice su kratke, ne strme a završavaju se u okruglim, tvrdim kopitama. Dlaka mu varira, iz glatke letnje u duge dvoslojne zimske, koja je štiti od vlage i hladnoće.
