Gledali smo filmove gde se vitezovi krljaju do smrti, za srce svoje 'dragane'...
Voleo bih da budem neiskusan kao Vaskez,
kakva ljubav...samo zezanje ,dok ne napravis decu !
...
Ali, ko ono beše otpevao (davno to beše), ljubav udara iznenada i tamo gdje se najmanje nadaš? Izvinjavam se ako nisam doslovce naveo... Tu nikad ne možeš biti 100% siguran.
Da se još malo igram QUOTE-vima, Tulipančica napisala,
I vise nego sto treba... ali ne bih mogla drugacije...
Na sta bi zivot licio da nema ljubavi...previse hladno za moj ukus...
Radim isto ono sto bih voljela da neko uradi za mene..
Bojim se da devojka još nije osetila 'vatru emocija'- pri tom mislim na lomaču u kojoj i ljubav i mržnja i sve ostalo sagoreva u pepeo ništavila koji siv i amorfan ostaje pod nogama i podseća te na ispraznost i prolaznost. Uostalom, molim vas sve da ovo preslušate:
[YOUTUBE]JUDiAw0l0Wo[/YOUTUBE]
Šta sam ja sve radio za ljubav i dokazivanje iste (nekad davno dok je bilo mnogo više hormona i ideala)?
'Ajd taksativno, od blagih do najtežih faulova (da ne kažem sr**a):
-Zapičavao pešaka od bloka 44 do Čukaričke Padine (pre 20i kusur godina to je bio težak divlji zapad, odmah tu, levo skretanje pre kraja sveta)
-Zapičavao iz Borče za tu istu Padinu (idućeg jutra se išlo u školu, btw, j***te ne da je Pančevac dug, a ruku na srce ustopirao sam nekog deo puta, al da ga nije bilo pičio bih sam, nema šta)
-Jednog oktobra preplivao jezero Ade Ciganlije (popreko, doduše)
-Govorio da ljige iz srednjih '60 tih 'i nisu tako loša muzika'
-išao na narodnjačku žurku (KAKVO SROZAVANJEsuicide)
-Ne jednom ispalio drugare, za izlazak, ili partiju prefa (Rekontra će shvatiti svu težinu tog i takvog nerazumnog, besomučnog, sebičnog, bezočnog zločina protiv nenaoružanih civila)
-Sa tim istim drugarima se poizsvađao na krv& nož, zato što su oči koristili malo više nego tetreb-skriboman, čije blamove upravo čitate...
eeee, davna (i srećom) prošla vremena...
Šta sad reći? Da li možemo porediti ljubav, npr koju gajimo prema roditeljima, braći/ sestrama, sa ljubavlju koju gajimo prema frajeru/ribi?
Ili prema deci?
Tek pre 7 i kusur godina sam ZAISTA shvatio šta znači skočiti, ubiti ili poginuti bez i jedne prethodne ili naknadne premisli....
A devojke/ verenice/ žene, isto kao frajeri/ verenici/ muževi, su (pre ili kasnije) attachment, bez kojeg se (lakše nego što se misli), može...
Ili sam ja možda prerano omatoreli sparušeni, razočarani, ukiseljeni, poslednji krastavac u tegli?
Hvala onima koji su do ovde pročitali, lako vam jutro!