Коцкари
Поред огромне понуде, машина за коцкање, агресивног рекламирања лутрије и томболе, пораст коцкања у нашим редовима условљен је и фатализмом типичним за српски народ
Слике некадашњих вашара личе ми на кадрове неореализма на наш начин. Неки играју колце, четворица разуларених снагатора зубима држе сто с певаљком, деда у шајкачи мерка на послужавницима печене батаке и трпа их у џеп. Испод храста, древног сорабског дрвета, „шибицари“ намамљују снашу да, пошто су је пустили да двапут погоди испод које се кутије налази куглица, проћерда сав новац који је понела. Почеци наше женске еманципације нису били нимало лаки.
Што се коцкања тиче, мушкарци зависници за сад воде три према један, али ми жене то можемо да надокнадимо, само ако се потрудимо. Статистика каже да је просечан коцкар мушкарац између четрдесет и педесет година, да мушкарци почињу у пубертету, добу свакојаког мужјачења док се жене препуштају овом пороку у средњем добу. Оне се јављају на лечење после две-три године за разлику од мушкараца који се обраћају за помоћ тек после неколико деценија. Свима њима иду наруку коцкарнице које ничу на сваком ћошку. Њихов број обрнуто је сразмеран старинским кафанама са карираним столњацима, које неповратно нестају уступајући место овим инферналним местима првог реда.
Црни непрозиран излог са сликом фараона или тајанственог Астека који будаком показује да је баш ту закопао своје благо, осим што гарантује потпуну дискрецију, одваја овај свет пун муке и труда од оног унутра у којем слот машине производе срећу и чаролију.
Коцкари су нарциси са грандиозним фантазијама које их терају да верују како могу да контролишу догађаје и предвиде њихов исход користећи одређене „системе“ и „комбинације“. Хране се илузијом да могу да повећају вероватноћу добитка, емоционално су незрели, мисле да ће баш они добити гомилу новца без великог напора, подсвесно не желе да одрасту и прихвате одговорност па се, услед несигурности, селе у свет у којем су чуда могућа и где се на кратко осећају добро због варке да њима могу да управљају.
Поред огромне понуде, озакоњења коцке, машина за коцкање доступних у свакој улици, агресивног и свакодневног рекламирања лутрије и томболе чак и преко мобилних телефона, пораст коцкања у нашим редовима условљен је и фатализмом типичним за српски народ.
Наше опсесивно веровање у судбину сигурно је последица неизвесности и ратова којих је српска историја препуна, а који осујећују веру у рад и труд. На сталним згариштима и у паљевинама, при честим сеобама, тешко је видљив смисао самопрегора и поверења у сопствене снаге јер се уместо континуитета који улива сигурност, уместо хармоничне повезаности прошлости и будућности, види само хаос и јад. Синови никако не успевају да поберу плодове својих очева. О дедовима да и не говоримо. Овде свака генерација почиње од себе, трошећи енергију, не да унапреди оно што је у прошлости било добро, већ да целу прошлост оповргне и уништи, ако може заборави. А тренутно стање нације показује како у њој нема много вере да рад може да обезбеди нова кола, стан или одлазак на неко занимљиво путовање. Коцкање, поред узбуђења и изазова, пружа варљиву трунку наде – до следећег извлачења.
Izvor: Ljubica Arsić, Politika online, 06.04.2010.
