Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
Ana Sofrenović, glumica - Ne plašim se krize
Najviše želim da ovo krizno previranje donese novi momentum, ova letargija ubi, kaže Ana Sofrenović, glumica koja je poslednjih godina prilično razvukla svoje meridijane.
Posle tri i po godine života u Londonu, 2002. se vratila sa porodicom u Beograd.
„Kad smo se vratili slobodnije smo disali. Mnogo više radimo. Mislim da je Beograd odlično mesto za povezivanje sa ostatkom sveta. Lakše je za život, a to prepoznaju sve više i naši ljudi, ali i stranci koji dolaze ovde da žive“, smatra ona i kaže da čovek uvek bira šta mu je potrebno, kreirajući oko sebe klimu za koju misli da će izvući najbolje iz njega.
Bez panike
Kriza se, kaže, u Srbiji odrazila u panici da će se ponoviti devedesete godine. „Odbijam da se plašim. Ne želim da zabijem glavu u pesak i da se pravim kako se ništa ne dešava. Dešava se, i to svima u svetu“, kaže ona.
Misli da je sad najteže ljudima koji su verovali u „jednu krhotinu“, koju su sami stvorili i prozvali svojim uspehom, a sve ostalo odbacili kao manje vredno. Sad im je to kriza uzela, a sve se lako obrušilo, jer nema suštinu. „Ova kriza im stavlja ogledalo pred lice i kaže: ’Sve u šta si do sad verovao i smatrao da je tvoja nagrada, tvoja medalja, to sve može da nestane. Ko si ti, kad to pukne, šta ostaje?’ Sve je išlo ka kompeticiji - koja kola ko vozi, šta će mu dete obući, sa kojom decom će ići u školu... Sve je iskodirano, a njih nema nigde“, priča ona. Kriza ruši, ali i daje šansu da se napravi novi sistem vrednosti, jer ovaj je, kako kaže, pukao.
„Ljudi ne treba da dozvole da ih strah i panika blokiraju. Treba svako da se pita, šta je to što ima, što kriza ne može da pipne. U ovom trenutku je najgore biti u strahu i čekati da li će neko sa strane pomoći. Ko će nas spasiti? Pa mi sami. Verujem u snagu svakog čoveka“, kaže Ana Sofrenović.
Ništa nije crno-belo
„Afrika mi je pomogla da sklopim neke kockice. Ona nauči čoveka da potpuno preispita sistem vrednosti i shvati da se srećan život može živeti sa minimumom koji mnogim ljudima danas ne bi bio jasan“, kaže ona.
Okružena bolešću i „strašnim“ uslovima za život, što je slika centralne Afrike u kojoj je Ana Sofrenović bila kao ambasador Pampersa i Unicefa za Srbiju u kampanji „Jedno pakovanje, jedna vakcina“, sretala je ljude koji uživaju u životu, „koji jedu život i oko nečeg malog naprave veliki smisao življenja“.
„Tamo ima užasnih nepravdi i tragedija, besmislenih smrti i sudbina...Slede večna pitanja: otkud tolika nepravda, zašto tako žive, kome to odgovara?“
Kaže da je bila spremna na mnoge stvari, ali da živu sliku, miris i energiju ne može da dočara nijedan medij.
„Vidiš sve. Najlepše i najružnije strane ljudske prirode, vidiš da je čovek satkan od raznih niti, da stvari nikad nisu crno-bele i da dobro od lošeg nije uvek lako razlučiti“, opisuje ona. Najlepše je, kaže, što ljudi koji žive u tim uslovima pokazuju kolika je moć čoveka, kolika je njegova širina.
„Mislim da je humanitarna pomoć ljudska obaveza. Naši ljudi su pokazali mnogo razumevanja za ovu kampanju i mislim da naš narod mnogo više vredi nego što bi hteo da kaže“, smatra ona.
Zašto i u svojoj kući nismo tolerantni? „Mislim da smo društvo koje čeka svoj put i zato i imamo pitanja koja ’vise’, mračnu stranu potpune netolerancije prema etničkim, seksualnim i drugim grupama. Moramo da isplivamo iz toga, ali ne zbog Evropske unije, već zbog nas samih. Zreli smo za razgovore o toleranciji na svim nivoima. Možda ja živim u nekom svom mikrosvetu, ali čim malo izvijem glavu, shvatim kako postoji i jedna druga strana koja uopšte nije malobrojna“, kaže ona.
Neverbalni dijalozi
Nije iz glumačke porodice, iako je sa majčine strane kroz dve generacije postojala želja i velika ljubav prema glumi i pozorištu.
Privrženost muzici došla je od oca. „Njegov doživljaj muzike je potpuno organski, na njega muzika deluje tako što mu, čini se, menja ritam srca i krvni pritisak. Isto je i kod mene. Imam fizičku reakciju na muziku, a to vidim i kod obe ćerke“.
Otac joj je preneo i to da dobra muzika ne treba da se ocenjuje po pravcu kom pripada.
„Kad sam bila mlađa, ograničavala sam se na slušanje ove ili one muzike. Džez sam, recimo, dugo odbijala. Bio mi je prekomplikovan, dok ga u jednom trenutku nisam ’ukačila’ i od tad se nismo rastali“, kaže ona.
Kaže da nije pamtila tekstove pesama. I danas ima problem da čuje reči, ali je sigurna da se kroz muziku svuda može komunicirati.
„To mi se desilo u Africi. Bilo mi je teško da uspostavim komunikaciju, a inače sam dosta stidljiva. Onda sam u jednom trenutku počela da igram i oni su počeli da igraju sa mnom. Shvatila sam da sa njima komuniciram jezikom koji meni leži. Opustili su se u mom društvu i ja u njihovom. Tad sam još jednom dobila potvrdu koliko te stvari brišu granice. Komunikacija kroz muziku koja je neverbalna mnogo je moćnija i preciznija od mnogih reči koje se koriste“, kaže ona.
Trudi se da ćerkama ne govori „ovo je dobro, ovo ne“, jer misli da je muzika stvar osećaja.
„Ne znam da li sam mogla da poželim bolju decu. Specifično je kad je majka umetnica. Sećam se kad sam bila mala kako sam slušala da za umetnike nije dobro da imaju decu, pa sam bila kategorički protiv takve podele“, kaže ona.
I
zazov kao hrana
Odbijajući da uđe u kolotečinu, eksperimentisala je sa pozorišnim i muzičkim formama. Ana Sofrenović trenutno radi na mnogim projektima. Vraća se pomalo televiziji, radi u pozorištu, putuje, pravi radionice, a muzikom se u poslednje vreme bavi sve više.
Gostovanje kod Meredith Monk na koncertu u Karnegi holu 2006. smatra unutrašnjim katapultom ka onome na čemu radi poslednjih nekoliko godina.
„Talenat i dobra ideja vrede svuda samo treba dozvoliti sebi da se to shvati i sprečiti unutrašnje mehanizme koji koče“, kaže Ana Sofrenović.
Ako bude snimala album, kaže da će to raditi „najviše preko Interneta“. Jedan projekat radi sa prijateljima u Parizu i Amsterdamu. Obožava slobodu i prostranstvo koju pruža Internet. „Ide uzbudljivo vreme i jeste uzbudljivo vreme, zavisi kako ga ko vozi. Sviđa mi se da živim sad“, kaže Sofrenović.
Vesna Ječmenica, vlasnica kompanije Nitea
Štikla glavu čuva
Volim izazove, a posao sa nameštajem je odličan izbor, jer je dinamičan i stalno morate da pratite tokove.
Naravno, više bih volela da je u pitanju nafta, ali ne žalim se”, kaže Vesna Ječmenica, vlasnica kompanije Nitea. Četiri kompanije koje vode četiri uspešne žene nedavno su se udružile i na 1.800 kvadrata otvorile moderan izložbeno-prodajni poslovni prostor Kompresor. Vesna Ječmenica, koja čvrsto stoji na svojim štiklama i iza svojih postupaka, jedna je od njih.
“To je velika investicija od 200.000 evra i svi postavljaju pitanje koliko je pametno ulagati u vreme krize. Kad imate posao, ili radite, ili ne radite. Možete da izađete iz igre i kažete: ja ovo ne mogu“, objašnjava Ječmenica.
A gde je direktor? Posle završenog Saobraćajnog fakulteta zaposlila se u Jatovom računskom centru. „U posao sa nameštajem ušla sam slučajno. Mama je videla oglas za posao u Ktitoru, u kom je pisalo da se traži devojka sa znanjem italijanskog jezika. Rekla sam mami da je u tom oglasu akcenat na ’devojka’, a ne na italijanskom i da neću da se javim na oglas”, priča ona. Majka je bila uporna, pa je ipak otišla na razgovor za posao koji je na kraju i dobila. U Ktitoru je ostala dve godine i iako je imala za to vreme dobre uslove, nije joj odgovarao odnos u toj kompaniji prema dizajnu i inovacijama i poželela je da počne svoj posao.
Pozajmila je od oca 14.000 maraka te 1995. i „dovela“ na domaće tržište kancelarijski nameštaj koji je odskakao od tadašnje jednolične ponude. Publike, kojoj je takva ponuda nedostajala, bilo je u Srbiji, bez obzira na teška vremena. Pozajmicu je ocu vratila posle godinu dana, a prvi posao koji je sklopila iz prostorija iznajmljenog stana u centru grada bio je sa firmom Tetex iz Skoplja, a zatim sa štamparijom Publikum.
Kako je firma postajala uspešnija, Vesna Ječmenica je sve češće sretala ljude kojima je bilo čudno što je vodi žena.
“Godinama mi se dešavalo da me na sastanku pitaju da li bi ipak mogli da se dogovore o poslu sa direktorom. Odgovarala sam da nije tu ili da je sprečen. Nisam htela da im rušim iluzije”, priseća se ona i brzo dodaje: „Ne bi smelo više da bude važno kog je pola neko ko je uspešan, iako je do pre tri, četiri decenije bilo nezamislivo da žena vodi neki biznis. Nažalost, i dalje je dominantno da se, bez obzira na to što radi, od žene očekuje da i dalje obavlja sve poslove u kući i oko dece. Muškarci mnogo teže pristaju na podelu rada u privatnom životu. Prihvataju žene u poslu, ali kod kuće mora da se zna ko je gazda. Ja sam se zato na vreme razvela“, priča kroz smeh.
Ima ćerku od 18 i sina od 14 godina. Trudi se da na decu prenese svoje poliglotske sklonosti. Ječmenica, naime, govori pet jezika, od kojih italijanski, čije joj je znanje odredilo karijeru, najbolje.
Veruje da nije stroga majka, ali njena deca ne mogu da rade šta hoće. “Teško je uspostaviti pravi balans. Deca moraju da imaju svoje pobune da bi se svet pomerao i menjao. Jedino je važno da te pobune nisu destruktivne”, smatra ona.
Najveći strah je imala, kao i mnogi današnji roditelji, od poremećenih vrednosti na ovim prostorima u poslednje dve decenije. “Važno mi je bilo da nauče da ništa ne pada s neba i da mogu da prepoznaju šta je dobro, a šta loše”, kaže Ječmenica.
Kike i šnalice
Rođena je u Priboju gde je živela do svoje desete godine. Očev posao doveo ih je u Beograd. I dan-danas se njen najbolji drug šali da je prvi dan u školu došla sa kikama, što, tvrdi Ječmenica, nije istina. Imala je, zapravo, šnalice. “Dolazak u Beograd za mene je bio potpuni šok. Priboj je malo mesto, svi vas znaju pa se trudite da budete dobri ili najbolji, lepo vaspitani, da poštujete učitelja. Kad sam ušla u razred u Beogradu…vika, dreka, niko ne poštuje nastavnika. Naravno, brzo sam se navikla”, priča Ječmenica.
Davno je shvatila da je trgovina njen fah. Prvi letnji posao bila je prodaja voća sa roditeljskog placa. “Tata je imao veliki voćnjak sa jabukama. Davali su ih jedno vreme komšijama, a onda sam ja uzela gajbicu sa jabukama i kod Pionira prodavala neprskane jabuke. Odlično su išle”, priča Ječmenica i ističe da je veoma važno da mlada osoba shvati da se život ne dobija na tanjiru. Kad je imala 18 godina naljutila se na roditelje jer nisu hteli da je puste sa dečkom na more, pa je to leto otišla da bere metlice kukuruza na oglednoj njivi PKB-a u Padinskoj skeli.
“To je bio sezonski posao koji se odlično plaćao. Ocu je bilo pomalo neprijatno jer ga poznaju u PKB-u, ali i čudno što sam želela da radim, jer to tad nije bilo uobičajeno. Roditelji su imali filozofiju da se dete što više odmara jer će posle ceo život raditi”, priča ona. Većina je i kasnije u životu, nažalost, nastavila da se odmara.
Danas, smatra ona, mladi ljudi nisu svesni da moraju da prođu određeni put da bi postali nešto, da nije dovoljno samo da se završi fakultet. “Nije dovoljno ni raditi samo od devet do pet. Čovek mora da prati šta se dešava, dodatno se usavršava posle posla, to je ulaganje u sebe. A svi gledaju kako da zaobiđu posao i rade što manje, kao da rade za drugog, a ne za sebe”, kaže ona. Bekstvo od odgovornosti vidi kao veoma čestu pojavu i smeta joj što na sindrom lošeg đaka - “nisam ja” i “ne voli me nastavnica” - nije imun nijedan sloj u Srbiji, pogotovo ne političari.
Ljubav prema detaljima “Zbog godina nemaštine na našim prostorima mnogo se robuje imperativu posedovanja, trendovima, markama… Veoma je čest slučaj da ljudi robuju skupim markama tašni, naočara za sunce, a u bašti ili na terasi imaju jeftine plastične kineske stolice”, kaže Ječmenica.
Sama, kaže, ne pati od marki. Voli dobre detalje, kvalitet i predmete na kojima se vidi da je neko razmišljao dok ih je pravio, poput čaša iittala, finskog porekla. U kući ima nekoliko stvari na koje je ponosna, a posebno mesto zauzimaju biblioteka, fotelja za čitanje i krevet švedske kuće Hestens. U svoj kutak za čitanje voli da sedne sa dobrom knjigom i čašom vina ili čajem, zavisno od raspoloženja.
“To mi je najlepši odmor posle posla. Televiziju ne volim da gledam, mada je u poslednje dve godine, sticajem okolnosti, gledam mnogo više nego ranije”, smeje se Ječmenica. Kaže da je naučila da čita sa nepune četiri godine, gledajući na tadašnjem jedinom TV programu emisiju za opismenjavanje naroda. Samo je jednog dana dohvatila novine i pročitala naslov. Njena baka se krstila.
Sreća je, kaže, stvar ličnog osećaja i zadovoljstva koje ne dolazi isključivo sa statusnim i materijalnim bogatstvom. “Teško je reći ko je srećniji, da li onaj što iz skupog automobila uđe u vilu sa bazenom ili seljak na vrhu planine koji čuva ovce i gleda u prostranstvo ispred sebe… Teško je, a i nema potrebe meriti sreću”, kaže ona.
Zadovoljna je svojim životom. “Imam divne prijatelje i božanstven privatni život. Naravno, uvek postoji bolje. Nije bilo lako raditi i sam podizati decu. Kad se sve sabere, ipak je dobro ispalo”, zaključuje stalno nasmejana Vesna Ječmenica.
Snežana Divac, predsednica Fonda Ana i Vlade Divac"Hod" - Izabrala sam decu umesto glume
(Snežana Divac)
Kao i svi naši prijatelji u Los Anđelesu, Medžik je obožavao srpsku kuhinju iako nam je prigovarao da je klopa mnogo začinjena. Kad su nam Vladovi roditelji bili u gostima, oni su spremali hranu za ceo tim "Lakers", pa svi navale posle utakmice na punjene paprike, musaku, kajmak, mladi sir, kaže u ispovesti za "Blic nedelje" Snežana Divac, predsednica Fonda Ana i Vlade Divac – "Hod" i supruga zvezde NBA Vlade Divca.
Avantura
U leto 1989. otišli smo u Los Anđeles iz SFRJ i nismo se obazirali na komentare starijih ljudi da će se zemlja brzo raspasti. Vlade je potpisao ugovor na tri godine i bio nam je plan da se posle toga vratimo u Beograd ili barem u Evropu. Sve vreme smo imali osećaj da živimo avanturu. Nekoliko nedelja pošto smo se uselili u kuću, dogodio se, ako izuzmemo porodicu, jedan od najznačajnijih događaja u mom životu.
Pepersi
Skakala sam pored Entonija Kidisa i ostalih "Red Hot Chili Peppersa" na bini na koncertu u Los Anđelesu. Oni navijaju za "Lakers", gledaju sve utakmice kad god nisu na turneji i želeli su da upoznaju Vlada. Pozvali su nas na koncert i ja sam im pričala kako sam oduvek želela da postanem rok pevačica, ali da ne znam da pevam. Entoni mi je rekao: "OK, onda skači sa nama da osetiš energiju mase sa bine." Posle toga je Vlade otpevao jednu pesmu zajedno sa njima i sa Entonijem skočio u publiku. Bolju dobrodošlicu nisam mogla da zamislim.
Magic
Za Majkla Džordana sam pomislila kad sam ga ugledala "au.. kakav frajer". Nisam ga prepoznala. Onda smo se upoznali i teme su nam opet bile odgajanje dece. Pošto je Medžik Džonson bio kapiten tada najboljeg tima na svetu, jednom nam je došao u kuću i objašnjavao nam da su "Lakersi" superiorni jer pedstavljaju skup odličnih ljudi. Rekao nam je da jedino ako se okruži s odličnim igračima može da predvodi tim do pobede. Vlade mi je kasnije opisivao treninge na kojima je Medžik uvek najviše radio i savetovao mlađe, pa ih je to motivisalo na maksimum.
Holivud
Upoznali smo u SAD dosta istinskih superstarova i, po pravilu, su svi sasvim normalni ljudi s kojima se jednostavno komunicira. Džek Nikolson ima dete Matijinih godina, pa smo razgovarali koliko se tinejdžeri staraju o uglu pod kojim im kosa pada u desnu stranu. To je životna, roditeljska tema lišena holivudskog glamura. Džoni Dep je 1993. bio u Beogradu i moja drugarica nam je po njemu poslala kajmak i kolače. Oduševio se kada je probao klopu. Postali smo dobri prijatelji pre toga kada mi je čuvao Matiju u svom klubu u VIP prostoriji da bih se ja izđuskala. Posle je svom obezbeđenju rekao da zasmejavaju Matiju, ali da ga nikako ne rasplaču. On je fenomenalna osoba i još tada sam znala da će biti nežan otac.
Moje detinjstvo
Mama je bila domaćica, a tata vojno lice u kasarni u Kraljevu, tako da smo bili prosečna porodica u nekadašnjoj SFRJ. Vaspitavali su me strogo, ali si mi i pružali mnogo ljubavi. Nestašlucima sam pokušavala da nadomestim osećaj nedostatka slobode, pa se često događalo da moj otac crveni pred komšijama zbog ugaženog cveća ili razbijenih prozora. Leta sam provodila u Crnoj Gori kod baba i deda u selima Proćenac i Kleme. Obožavala sam da se jurim sa govedima i ovcama po krajoliku koji najviše podseća na Siciliju. Sećam se oštrog krša i crnih marama na ženama
Kafa za namernike
Moj ujak se bavio poljoprivredom, pa sam sa tri sestre koje sam obožavala od jutra do mraka radila sve seoske poslove. Kada bi se neko u kolima zadesio na drumu, mi bismo ga zaustavljale da popije kafu u našoj kući. To se dešavalo jednom u dve nedelje, pa graja u selu nije prestajala sve dok namernik ne bi nastavio svoj put. Kada bi neki stranac nabasao na nas, obavezno bi nas zamolio da se fotografišemo sa njim. Mnogo godina kasnije razumela sam šta znači suštinska povezanost između ljudi koji su živeli u tim selima. Bez interneta i mobilnih telefona, oni su mirno i mudro živeli život u kršu.
Škola
Roditelji su mi stalno govorili da moraju da me izvedu na pravi put jer samo onda, šta god me čekalo na tom putu, biću sposobna da to iskoristim ili prevaziđem. Brzo sam zavolela da se družim sa drugom decom u školi i da besnim na časovima fizičkog. Zbog dobrih ocena iz drugih predmeta tolerisali su mi isijavanje viška energije u gimnastici i trčanju. Bila sam neuhvatljiva.
Pubertet
Kada sam ušla u pubertet počela sam da smišljam laži pred svojim roditeljima kako bih što više vremena provodila van kuće. Sekcije, učenje kod drugarica, skupljanje stare hartije bili su deo arsenala mojih izmišljotina kako bih svaki dan mogla da provedem par sati u šetnji po centru grada. Tada je postojao samo jedan kafić u Kraljevu pa smo svi želeli da budemo tamo, što je objektivno bilo nemoguće. U trećem razredu srednje škole je duvan bio moj porok. Pošto su me uhvatili s cigaretom u ruci usred škole, dobila sam ukor pred isključenje, što je za moje roditelje bio skandal prve klase.
Studije
Tri fakulteta su se našla na mojoj listi želja za upis na studije. Psihologija, novinarstvo i gluma. Uvek sam želela da osetim kako izgleda živeti više od jednog života, pa sam bez ikakvog iskustva pokušala da upišem FDU i nije mi uspelo. Da ne bih izgubila godinu, upisala sam novinarstvo na FPN i odslušala prvu godinu sa Ivicom Dačićem i ostalim kolegama. Stalno sam se družila s njim i s još jednim kolegom koji je kasnije postao DJ. Njih dvojica su bili prilično upadljivi kada se pojave zajedno jer je Ivičin drug bio jako visok pa su ih svi na fakultetu znali zbog toga. Sledećeg septembra smo prestali da budemo kolege jer sam iz drugog puta upisala glumu. U devedesetim smo se Vlade i ja jasno deklarisali protiv Miloševićevog režima, ali to nijednog trenutka nije omelo Ivicu da bude ljubazan prema nama kad god nas sretne.
Gluma
Na FDU su se u klasi profesora Milenka Maričića našli i Ivana Žigon, Dragan Jovanović, Srđan Miletić, Katarina Gojković. Dešavalo se da spavamo na fakultetu kako bismo se što bolje pripremili za sutrašnje vežbe. Tada su nas Dragan Jovanović i Srđan Miletić svojim "ponašanjem" dovodili do suza. Imitirali su sve i svakoga. Indeks nam je bio dovoljan da uđemo na predstavu bilo kog beogradskog pozorišta, pa smo slobodno vreme provodili gledajući predstave. Noću se izlazilo ili u "Zvezdu" ili na "Akademiju". Obožavala sam Akademiju jer je bila prava "rupa" sa fenomenalnim koncertima i neverovatno glasnim ozvučenjem. Mnogo godina kasnije kada je Džoni Dep otvorio klub "Vajper rum", rekla sam da nimalo nije originalan i da isti klub u Beogradu postoji već dvadeset godina.
Vlade
Kraljevo je malo mesto pa sam šetajući sa drugaricom nekoliko dana zaredom na ulici prolazila pored "najvišeg čoveka na svetu". Kako mi radoznalost nije dala mira, jednom sam ga zaustavila i pitala: "Ko si ti?" On mi se nasmejao i objasnio da je došao da igra košarku u Kraljevu i da nije najviši čovek na svetu. Izlazili smo stalno s istim društvom i nije mi bio interesantan jer je bio godinu dana mlađi od mene. Pošto je Vlade prešao u beogradski "Partizan", jednom je došao u kafić na FDU gde sam ja studirala i tada smo počeli da se zabavljamo. Vodila sam ga na svirke u Akademiju i jako mi se dopalo što je duhovit. Čini mi se da smo se smejali bez prestanka.
Venčanje i Lejkersi
Sasvim slučajno smo zakazali venčanje dan posle drafta u SAD i praktično na svadbi proslavili njegov prelazak u "Lakers", iako ja u tom trenutku nisam tačno znala šta je to NBA. Popodne smo na jednom beogradskom splavu organizovali ručak za roditelje, a uveče su nam na žurku došli prijatelji. Pre nego što smo krenuli u Los Anđeles, u subotičkom pozorištu sam nekoliko meseci sarađivala sa Ljubišom Ristićem i Radetom Šerbedžijom. Bila sam početnica ali nikada nisam videla Šerbedžiju da je arogantan ili bez poštovanja prema mlađim kolegama. Naprotiv, rado nam je otkrivao tajne zanata i bodrio nas.
Materinstvo
Svesno sam odabrala brigu o deci umesto bavljenja glumom u SAD. Vlade je u išao na višenedeljne turneje, pa je na sreću obrazovanje i vaspitanje moje dece zavisilo od moje energije i usredsređenosti. Kada je prešao u Sakramento, dve godine smo se viđali samo vikendima jer nismo hteli da deca menjaju školu. Često mi nije bilo lako, ali sam verovala u svoju samostalnost u vaspitanju dece i sreću moje porodice. Jednom mi je Vupi Goldberg rekla da žena može sve, ali ne u isto vreme.
Najvažnija trojka
Mnoge holivudske zvezde su mi se poveravale da su loše izabrale u životu jer bi sve "Oskare" dale za jedno zdravo i srećno dete. Srećna sam što smo sina Luku dobili još 1991. jer uživam u svakoj sekundi materinstva. Matiju tri godine kasnije. Petra se rodila 1998, a usvojili smo je 1999. Imali smo dosta peripetija oko usvajanja deteta u Srbiji jer su nam zbog političkih stavova jako otežavali proceduru.
Porodica
Porodica je meni i Vladu najveće bogatstvo. Gledala sam kako mi deca rastu, donose prve odluke u životu, kako se obrazuju… i to je neprocenjivo iskustvo. U Madridu su mi u kući bila deca sa svih strana sveta jer su moji klinci išli u internacionalnu školu. Najzabavnije im je bilo da njih dvadeset, kao u Benetonovoj reklami, spavaju na podu dečje sobe. Ja im pravim klopu i oni sve ujutru pospreme. Luka je sada tinejdžer, pa su mu frizura i snoubord najvažniji na svetu. Za prvi automobil u životu moraće da zaradi novac dajući časove skijaške obuke na Kopaoniku, jer svu decu učimo da samo radom mogu da steknu samopouzdanje. Kada su bili mali, ja sam im pravila vanilice koje su oni prodavali u komšiluku i tako zarađivali pare za gladne u Africi. Humanost je deo njihovih navika.
Bombardovanje
Kada su počeli da bombarduju Srbiju, naše komšije u SAD su nam svakodnevno spremale hranu jer su znali da smo u košmarnom emotivnom stanju. Čak su ponudili svoje kuće za Vladove roditelje. On je imao veliku podršku javnosti, a naš prijatelj Dobrivoje Tanasijević je u svom čuvenom restoranu u Los Anđelesu sazvao konferenciju za novinare na kojoj je upozoravao administraciju SAD da će pocepati američki pasoš ako se bombardovanje nastavi. To je bio jako hrabar gest. Ljudi u Srbiji o SAD misle isključivo prema potezima njihove administracije. Obični ljudi tamo i te kako umeju da budu solidarni.
Možeš i ti
Od kada smo se pre šest meseci vratili u Srbiju da živimo, saznali smo da 6.000 ljudi i dalje živi po izbegličkim kampovima. Od tada smo organizovali kampanju: "Možeš i ti" u okviru koje prostim pozivom na određeni broj neke od mreža mobilne telefonije građani Srbije odvajaju novac za kupovinu seoskih domaćinstava za te nesretne ljude po izbegličkim kampovima.
Političari
Kad god mi se neko od političara ne javi na telefon, neka zna da se nije javio ljudima po izbegličkim kampovima. Ne zovem ih ja da se družimo. Ne smemo da dozvolimo da kao društvo postanemo autistični jer je to ogledalo nemoći. Godinama nam političari pričaju da je tranzicija kriva za sve, a ne mogu da reše problem ljudi koji i dalje žive u izbegličkim kampovima. Jedino Dragan Đilas i Rasim Ljajić se iskreno trude da nam pomognu da neke ljude izbavimo iz ogromne tuge.
Snežana Divac je rođena 1967. u Kraljevu. Studirala je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka i glumu na Fakultetu dramskih umetnosti. Humanitarnim radom se bavi već šesnaest godina. Mama je Luki, Matiji i Petri.
Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Blic
Diana Dragutinović, ministar finansija u
Vladi Republike Srbije od 2008. godine - U žrvnju politike
(Diana Dragutinović)
Kada se premijer Mirko Cvetković odlučio da vruću fotelju ministra finansija u Vladi Srbije ustupi dr Diani Dragutinović bilo je jasno da ulazimo u period kada se greške mogu skupo platiti. Ali i da je Diana Dragutinović stručnjak ogromnog znanja i velikog moralnog integriteta prava osoba za to mesto. Oni koji je bolje poznaju, bili su u dilemi kako će se ova suzdržana, gotovo stidljiva žena, nesklona javnom pojavljivanju, nositi sa isturenom funkcijom ministra finansija. Pogotovo što srpska politika surovo troši biografije i što dnevnopolitički i pragmatski razlozi često bivaju važniji od znanja i kompetentnosti.
Diana je odrasla na Tašmajdanu kao jedinica u poznatoj porodici Ikonić. Njen stric Branislav bio je predsednik Vlade Srbije od 1982. do 1986. godine. To za nju nije bila privilegija nego pomalo i opterećenje jer je uvek morala biti bolja od ostalih. Kući je donosila samo petice. Otac joj je bio pukovnik, a majka domaćica koja se ambiciozno posvetila podizanju ćerke. Završila je sve naše prestižne škole. Petu beogradsku gimnaziju i muzičku školu, svirala violinu i klavir, pisala pesme i priče i sanjala kako će jednog dana postati dramaturg. Uostalom, umetnost je bila veoma bliska njenom senzibilitetu. Kad je došlo vreme, položila je prijemni na dramaturgiji i bila primljena. Međutim, veliko porodično veće smatralo je da je za nju bolje da upiše ekonomiju. Otac, koji je dobro poznavao mogućnosti ali i prirodu svoje ćerke, rekao je: "Bolje da imaš zanat u rukama nego da zavisiš od ukusa i trenda, nisi ti prodorna, ne umeš da se guraš i nisi na prvu loptu". Pošto se u to vreme nije dozvoljavalo redovno studiranje dva fakulteta, Diana je poslušala oca. I nikada se nije pokajala. Opet je bila najbolja, a nauka joj je omogućila tu omiljenu poziciju zavetrine u kojoj se dobro osećala.
Pisanje je napustila posle magistrature i doktorata. Najpre je prestala da piše pesme, pa drame, a na kraju i dnevnik, čak i onaj koji je posvetila svojoj deci. Preokupirali su je stručni radovi iz oblasti ekonomije. Tako je od vremena kada je postala predavač na Ekonomskom fakultetu u Beogradu napisala desetak monografija, udžbenik i više od pedeset studija od kojih mnoge za Svetsku banku, MMF i međunarodne institucije. Glavne oblasti istraživanja postale su joj makroekonomija, ekonomsko modeliranje, finansijsko programiranje, teorija dugoročnog ekonomskog rasta, inflacija, monetarna i fiskalna politika, siromaštvo…
Za Dianu kažu da je od onih osoba koje neprekidno uče i koje sebi postavljaju veoma visoke ciljeve. Uvek je insistirala na sebi kao stručnjaku i kao da je svoju ženstvenost stavljala u zagrade. A poredili su je sa Odri Hepbern. Tanka, uvek sa šiškama, visokih jagodica i crnih radoznalih očiju, uvek jednostavno obučena, bez šminke i sa šoljom crne kafe u rukama zbog izuzetno niskog pritiska. Jednom je tako i u parlament unela kafu, pa su je poslanici radikala dva sata sa govornice napadali za nepristojnost.
Kad nešto radi, kažu, ne ustaje dok ne završi. Ta karakteristika prati je od prvog radnog mesta u Institutu za ekonomiku industrije. Zanimljivo je da su se u tom institutu našli gotovo svi moderno i tržišno orijentisani ekonomisti sa kojima i danas radi. Posle su se zajedno našli i u konsultantskoj kući "Ces Mecon". U vreme hiperinflacije i sankcija tragali su za rešenjem izlaska iz krize. I nekako paralelno sa Dragoslavom Avramovićem napravili program za suzbijanje hiperinflacije. Program koji su napravili stručnjaci "Ces Mecona" bio je, kaže Diana, odličan i oborio bi inflaciju, ali ne dinamikom kojom je to učinio program profesora Avramovića. Detaljno je analizirala njegov program i shvatila vrednost dobre ideje u ekonomiji. Bila joj je čast što je, kasnije, angažovao da radi na nekim projektima jer se divila svežini ideja koje je imao.
U Ministarstvu finansija Srbije prvi put našla se 2001. godine. Tadašnji ministar finansija Božidar Đelić postavio je za specijalnu savetnicu za pripremu i sprovođenje reformi fiskalnog sistema u zemlji. Godinu dana kasnije, postala je i specijalna savetnica u MMF. Za nju je to iskustvo bilo značajno i zbog toga što je sebe, koja je sve škole završila u Beogradu, mogla da uporedi sa stručnjacima koji su isti nivo obrazovanja stekli na svetski prestižnim fakultetima. Nije se osećala inferiorno. Naprotiv. I to joj je dalo samopouzdanje koje joj je uvek pomalo nedostajalo.
Onda je 2004. godine Radovan Jelašić imenovao za viceguvernerku Narodne banke Srbije. Pošto je bila svesna da nije lider i da je mnogo bolja kao podrška, ta pozicija broj dva baš joj je legla. Radila je posao koji zahteva veliku stručnost, mogla je da se usavršava, da drži nastavu na Ekonomskom fakultetu i nije morala često da se pojavljuje u javnosti. Uostalom, njena ambicija nikada nije bila da gradi političku karijeru i zato nikada nije bila član nijedne partije.
Ali kada je Mirko Cvetković ubedio da prihvati mesto ministra finansija, sve je postalo drugačije. Iako je fanatik rada, često joj nedostaje pauza da se fizički i psihički obnovi. Vreme kada je po dva meseca sa porodicom letovala u Ljutoj kod Kotora sada može samo da sanja. Kao i to da se, kao nekada, prva skijama spusti niz stazu. Prvi put nema vremena da drži predavanja na fakultetu, novinari je opsedaju, telefon joj neprekidno zvoni, oseća pritisak politike i koalicione kombinatorike. I shvata da je, u stvari, to generalna faktura koja mora da se plati. Jer, političari donose odluke koje su moguće, a ne obavezno najbolje. Politika živi od kompromisa. Ali i za njih postoje granice. A onda?
Fakultet je divno mesto, kaže uz osmeh Diana. Uostalom, već ima mnogo znanja i iskustva.
Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Blic
izvor:eKapija
Najviše želim da ovo krizno previranje donese novi momentum, ova letargija ubi, kaže Ana Sofrenović, glumica koja je poslednjih godina prilično razvukla svoje meridijane.
Posle tri i po godine života u Londonu, 2002. se vratila sa porodicom u Beograd.
„Kad smo se vratili slobodnije smo disali. Mnogo više radimo. Mislim da je Beograd odlično mesto za povezivanje sa ostatkom sveta. Lakše je za život, a to prepoznaju sve više i naši ljudi, ali i stranci koji dolaze ovde da žive“, smatra ona i kaže da čovek uvek bira šta mu je potrebno, kreirajući oko sebe klimu za koju misli da će izvući najbolje iz njega.
Bez panike
Kriza se, kaže, u Srbiji odrazila u panici da će se ponoviti devedesete godine. „Odbijam da se plašim. Ne želim da zabijem glavu u pesak i da se pravim kako se ništa ne dešava. Dešava se, i to svima u svetu“, kaže ona.
Misli da je sad najteže ljudima koji su verovali u „jednu krhotinu“, koju su sami stvorili i prozvali svojim uspehom, a sve ostalo odbacili kao manje vredno. Sad im je to kriza uzela, a sve se lako obrušilo, jer nema suštinu. „Ova kriza im stavlja ogledalo pred lice i kaže: ’Sve u šta si do sad verovao i smatrao da je tvoja nagrada, tvoja medalja, to sve može da nestane. Ko si ti, kad to pukne, šta ostaje?’ Sve je išlo ka kompeticiji - koja kola ko vozi, šta će mu dete obući, sa kojom decom će ići u školu... Sve je iskodirano, a njih nema nigde“, priča ona. Kriza ruši, ali i daje šansu da se napravi novi sistem vrednosti, jer ovaj je, kako kaže, pukao.
„Ljudi ne treba da dozvole da ih strah i panika blokiraju. Treba svako da se pita, šta je to što ima, što kriza ne može da pipne. U ovom trenutku je najgore biti u strahu i čekati da li će neko sa strane pomoći. Ko će nas spasiti? Pa mi sami. Verujem u snagu svakog čoveka“, kaže Ana Sofrenović.
Ništa nije crno-belo
„Afrika mi je pomogla da sklopim neke kockice. Ona nauči čoveka da potpuno preispita sistem vrednosti i shvati da se srećan život može živeti sa minimumom koji mnogim ljudima danas ne bi bio jasan“, kaže ona.
Okružena bolešću i „strašnim“ uslovima za život, što je slika centralne Afrike u kojoj je Ana Sofrenović bila kao ambasador Pampersa i Unicefa za Srbiju u kampanji „Jedno pakovanje, jedna vakcina“, sretala je ljude koji uživaju u životu, „koji jedu život i oko nečeg malog naprave veliki smisao življenja“.
„Tamo ima užasnih nepravdi i tragedija, besmislenih smrti i sudbina...Slede večna pitanja: otkud tolika nepravda, zašto tako žive, kome to odgovara?“
Kaže da je bila spremna na mnoge stvari, ali da živu sliku, miris i energiju ne može da dočara nijedan medij.
„Vidiš sve. Najlepše i najružnije strane ljudske prirode, vidiš da je čovek satkan od raznih niti, da stvari nikad nisu crno-bele i da dobro od lošeg nije uvek lako razlučiti“, opisuje ona. Najlepše je, kaže, što ljudi koji žive u tim uslovima pokazuju kolika je moć čoveka, kolika je njegova širina.
„Mislim da je humanitarna pomoć ljudska obaveza. Naši ljudi su pokazali mnogo razumevanja za ovu kampanju i mislim da naš narod mnogo više vredi nego što bi hteo da kaže“, smatra ona.
Zašto i u svojoj kući nismo tolerantni? „Mislim da smo društvo koje čeka svoj put i zato i imamo pitanja koja ’vise’, mračnu stranu potpune netolerancije prema etničkim, seksualnim i drugim grupama. Moramo da isplivamo iz toga, ali ne zbog Evropske unije, već zbog nas samih. Zreli smo za razgovore o toleranciji na svim nivoima. Možda ja živim u nekom svom mikrosvetu, ali čim malo izvijem glavu, shvatim kako postoji i jedna druga strana koja uopšte nije malobrojna“, kaže ona.
Neverbalni dijalozi
Nije iz glumačke porodice, iako je sa majčine strane kroz dve generacije postojala želja i velika ljubav prema glumi i pozorištu.
Privrženost muzici došla je od oca. „Njegov doživljaj muzike je potpuno organski, na njega muzika deluje tako što mu, čini se, menja ritam srca i krvni pritisak. Isto je i kod mene. Imam fizičku reakciju na muziku, a to vidim i kod obe ćerke“.
Otac joj je preneo i to da dobra muzika ne treba da se ocenjuje po pravcu kom pripada.
„Kad sam bila mlađa, ograničavala sam se na slušanje ove ili one muzike. Džez sam, recimo, dugo odbijala. Bio mi je prekomplikovan, dok ga u jednom trenutku nisam ’ukačila’ i od tad se nismo rastali“, kaže ona.
Kaže da nije pamtila tekstove pesama. I danas ima problem da čuje reči, ali je sigurna da se kroz muziku svuda može komunicirati.
„To mi se desilo u Africi. Bilo mi je teško da uspostavim komunikaciju, a inače sam dosta stidljiva. Onda sam u jednom trenutku počela da igram i oni su počeli da igraju sa mnom. Shvatila sam da sa njima komuniciram jezikom koji meni leži. Opustili su se u mom društvu i ja u njihovom. Tad sam još jednom dobila potvrdu koliko te stvari brišu granice. Komunikacija kroz muziku koja je neverbalna mnogo je moćnija i preciznija od mnogih reči koje se koriste“, kaže ona.
Trudi se da ćerkama ne govori „ovo je dobro, ovo ne“, jer misli da je muzika stvar osećaja.
„Ne znam da li sam mogla da poželim bolju decu. Specifično je kad je majka umetnica. Sećam se kad sam bila mala kako sam slušala da za umetnike nije dobro da imaju decu, pa sam bila kategorički protiv takve podele“, kaže ona.
zazov kao hrana
Odbijajući da uđe u kolotečinu, eksperimentisala je sa pozorišnim i muzičkim formama. Ana Sofrenović trenutno radi na mnogim projektima. Vraća se pomalo televiziji, radi u pozorištu, putuje, pravi radionice, a muzikom se u poslednje vreme bavi sve više.
Gostovanje kod Meredith Monk na koncertu u Karnegi holu 2006. smatra unutrašnjim katapultom ka onome na čemu radi poslednjih nekoliko godina.
„Talenat i dobra ideja vrede svuda samo treba dozvoliti sebi da se to shvati i sprečiti unutrašnje mehanizme koji koče“, kaže Ana Sofrenović.
Ako bude snimala album, kaže da će to raditi „najviše preko Interneta“. Jedan projekat radi sa prijateljima u Parizu i Amsterdamu. Obožava slobodu i prostranstvo koju pruža Internet. „Ide uzbudljivo vreme i jeste uzbudljivo vreme, zavisi kako ga ko vozi. Sviđa mi se da živim sad“, kaže Sofrenović.
Vesna Ječmenica, vlasnica kompanije Nitea
Štikla glavu čuva
Volim izazove, a posao sa nameštajem je odličan izbor, jer je dinamičan i stalno morate da pratite tokove.
Naravno, više bih volela da je u pitanju nafta, ali ne žalim se”, kaže Vesna Ječmenica, vlasnica kompanije Nitea. Četiri kompanije koje vode četiri uspešne žene nedavno su se udružile i na 1.800 kvadrata otvorile moderan izložbeno-prodajni poslovni prostor Kompresor. Vesna Ječmenica, koja čvrsto stoji na svojim štiklama i iza svojih postupaka, jedna je od njih.
“To je velika investicija od 200.000 evra i svi postavljaju pitanje koliko je pametno ulagati u vreme krize. Kad imate posao, ili radite, ili ne radite. Možete da izađete iz igre i kažete: ja ovo ne mogu“, objašnjava Ječmenica.
A gde je direktor? Posle završenog Saobraćajnog fakulteta zaposlila se u Jatovom računskom centru. „U posao sa nameštajem ušla sam slučajno. Mama je videla oglas za posao u Ktitoru, u kom je pisalo da se traži devojka sa znanjem italijanskog jezika. Rekla sam mami da je u tom oglasu akcenat na ’devojka’, a ne na italijanskom i da neću da se javim na oglas”, priča ona. Majka je bila uporna, pa je ipak otišla na razgovor za posao koji je na kraju i dobila. U Ktitoru je ostala dve godine i iako je imala za to vreme dobre uslove, nije joj odgovarao odnos u toj kompaniji prema dizajnu i inovacijama i poželela je da počne svoj posao.
Pozajmila je od oca 14.000 maraka te 1995. i „dovela“ na domaće tržište kancelarijski nameštaj koji je odskakao od tadašnje jednolične ponude. Publike, kojoj je takva ponuda nedostajala, bilo je u Srbiji, bez obzira na teška vremena. Pozajmicu je ocu vratila posle godinu dana, a prvi posao koji je sklopila iz prostorija iznajmljenog stana u centru grada bio je sa firmom Tetex iz Skoplja, a zatim sa štamparijom Publikum.
Kako je firma postajala uspešnija, Vesna Ječmenica je sve češće sretala ljude kojima je bilo čudno što je vodi žena.
“Godinama mi se dešavalo da me na sastanku pitaju da li bi ipak mogli da se dogovore o poslu sa direktorom. Odgovarala sam da nije tu ili da je sprečen. Nisam htela da im rušim iluzije”, priseća se ona i brzo dodaje: „Ne bi smelo više da bude važno kog je pola neko ko je uspešan, iako je do pre tri, četiri decenije bilo nezamislivo da žena vodi neki biznis. Nažalost, i dalje je dominantno da se, bez obzira na to što radi, od žene očekuje da i dalje obavlja sve poslove u kući i oko dece. Muškarci mnogo teže pristaju na podelu rada u privatnom životu. Prihvataju žene u poslu, ali kod kuće mora da se zna ko je gazda. Ja sam se zato na vreme razvela“, priča kroz smeh.
Ima ćerku od 18 i sina od 14 godina. Trudi se da na decu prenese svoje poliglotske sklonosti. Ječmenica, naime, govori pet jezika, od kojih italijanski, čije joj je znanje odredilo karijeru, najbolje.
Veruje da nije stroga majka, ali njena deca ne mogu da rade šta hoće. “Teško je uspostaviti pravi balans. Deca moraju da imaju svoje pobune da bi se svet pomerao i menjao. Jedino je važno da te pobune nisu destruktivne”, smatra ona.
Najveći strah je imala, kao i mnogi današnji roditelji, od poremećenih vrednosti na ovim prostorima u poslednje dve decenije. “Važno mi je bilo da nauče da ništa ne pada s neba i da mogu da prepoznaju šta je dobro, a šta loše”, kaže Ječmenica.
Kike i šnalice
Rođena je u Priboju gde je živela do svoje desete godine. Očev posao doveo ih je u Beograd. I dan-danas se njen najbolji drug šali da je prvi dan u školu došla sa kikama, što, tvrdi Ječmenica, nije istina. Imala je, zapravo, šnalice. “Dolazak u Beograd za mene je bio potpuni šok. Priboj je malo mesto, svi vas znaju pa se trudite da budete dobri ili najbolji, lepo vaspitani, da poštujete učitelja. Kad sam ušla u razred u Beogradu…vika, dreka, niko ne poštuje nastavnika. Naravno, brzo sam se navikla”, priča Ječmenica.
Davno je shvatila da je trgovina njen fah. Prvi letnji posao bila je prodaja voća sa roditeljskog placa. “Tata je imao veliki voćnjak sa jabukama. Davali su ih jedno vreme komšijama, a onda sam ja uzela gajbicu sa jabukama i kod Pionira prodavala neprskane jabuke. Odlično su išle”, priča Ječmenica i ističe da je veoma važno da mlada osoba shvati da se život ne dobija na tanjiru. Kad je imala 18 godina naljutila se na roditelje jer nisu hteli da je puste sa dečkom na more, pa je to leto otišla da bere metlice kukuruza na oglednoj njivi PKB-a u Padinskoj skeli.
“To je bio sezonski posao koji se odlično plaćao. Ocu je bilo pomalo neprijatno jer ga poznaju u PKB-u, ali i čudno što sam želela da radim, jer to tad nije bilo uobičajeno. Roditelji su imali filozofiju da se dete što više odmara jer će posle ceo život raditi”, priča ona. Većina je i kasnije u životu, nažalost, nastavila da se odmara.
Danas, smatra ona, mladi ljudi nisu svesni da moraju da prođu određeni put da bi postali nešto, da nije dovoljno samo da se završi fakultet. “Nije dovoljno ni raditi samo od devet do pet. Čovek mora da prati šta se dešava, dodatno se usavršava posle posla, to je ulaganje u sebe. A svi gledaju kako da zaobiđu posao i rade što manje, kao da rade za drugog, a ne za sebe”, kaže ona. Bekstvo od odgovornosti vidi kao veoma čestu pojavu i smeta joj što na sindrom lošeg đaka - “nisam ja” i “ne voli me nastavnica” - nije imun nijedan sloj u Srbiji, pogotovo ne političari.
Ljubav prema detaljima “Zbog godina nemaštine na našim prostorima mnogo se robuje imperativu posedovanja, trendovima, markama… Veoma je čest slučaj da ljudi robuju skupim markama tašni, naočara za sunce, a u bašti ili na terasi imaju jeftine plastične kineske stolice”, kaže Ječmenica.
Sama, kaže, ne pati od marki. Voli dobre detalje, kvalitet i predmete na kojima se vidi da je neko razmišljao dok ih je pravio, poput čaša iittala, finskog porekla. U kući ima nekoliko stvari na koje je ponosna, a posebno mesto zauzimaju biblioteka, fotelja za čitanje i krevet švedske kuće Hestens. U svoj kutak za čitanje voli da sedne sa dobrom knjigom i čašom vina ili čajem, zavisno od raspoloženja.
“To mi je najlepši odmor posle posla. Televiziju ne volim da gledam, mada je u poslednje dve godine, sticajem okolnosti, gledam mnogo više nego ranije”, smeje se Ječmenica. Kaže da je naučila da čita sa nepune četiri godine, gledajući na tadašnjem jedinom TV programu emisiju za opismenjavanje naroda. Samo je jednog dana dohvatila novine i pročitala naslov. Njena baka se krstila.
Sreća je, kaže, stvar ličnog osećaja i zadovoljstva koje ne dolazi isključivo sa statusnim i materijalnim bogatstvom. “Teško je reći ko je srećniji, da li onaj što iz skupog automobila uđe u vilu sa bazenom ili seljak na vrhu planine koji čuva ovce i gleda u prostranstvo ispred sebe… Teško je, a i nema potrebe meriti sreću”, kaže ona.
Zadovoljna je svojim životom. “Imam divne prijatelje i božanstven privatni život. Naravno, uvek postoji bolje. Nije bilo lako raditi i sam podizati decu. Kad se sve sabere, ipak je dobro ispalo”, zaključuje stalno nasmejana Vesna Ječmenica.
Snežana Divac, predsednica Fonda Ana i Vlade Divac"Hod" - Izabrala sam decu umesto glume
(Snežana Divac)
Kao i svi naši prijatelji u Los Anđelesu, Medžik je obožavao srpsku kuhinju iako nam je prigovarao da je klopa mnogo začinjena. Kad su nam Vladovi roditelji bili u gostima, oni su spremali hranu za ceo tim "Lakers", pa svi navale posle utakmice na punjene paprike, musaku, kajmak, mladi sir, kaže u ispovesti za "Blic nedelje" Snežana Divac, predsednica Fonda Ana i Vlade Divac – "Hod" i supruga zvezde NBA Vlade Divca.
Avantura
U leto 1989. otišli smo u Los Anđeles iz SFRJ i nismo se obazirali na komentare starijih ljudi da će se zemlja brzo raspasti. Vlade je potpisao ugovor na tri godine i bio nam je plan da se posle toga vratimo u Beograd ili barem u Evropu. Sve vreme smo imali osećaj da živimo avanturu. Nekoliko nedelja pošto smo se uselili u kuću, dogodio se, ako izuzmemo porodicu, jedan od najznačajnijih događaja u mom životu.
Pepersi
Skakala sam pored Entonija Kidisa i ostalih "Red Hot Chili Peppersa" na bini na koncertu u Los Anđelesu. Oni navijaju za "Lakers", gledaju sve utakmice kad god nisu na turneji i želeli su da upoznaju Vlada. Pozvali su nas na koncert i ja sam im pričala kako sam oduvek želela da postanem rok pevačica, ali da ne znam da pevam. Entoni mi je rekao: "OK, onda skači sa nama da osetiš energiju mase sa bine." Posle toga je Vlade otpevao jednu pesmu zajedno sa njima i sa Entonijem skočio u publiku. Bolju dobrodošlicu nisam mogla da zamislim.
Magic
Za Majkla Džordana sam pomislila kad sam ga ugledala "au.. kakav frajer". Nisam ga prepoznala. Onda smo se upoznali i teme su nam opet bile odgajanje dece. Pošto je Medžik Džonson bio kapiten tada najboljeg tima na svetu, jednom nam je došao u kuću i objašnjavao nam da su "Lakersi" superiorni jer pedstavljaju skup odličnih ljudi. Rekao nam je da jedino ako se okruži s odličnim igračima može da predvodi tim do pobede. Vlade mi je kasnije opisivao treninge na kojima je Medžik uvek najviše radio i savetovao mlađe, pa ih je to motivisalo na maksimum.
Holivud
Upoznali smo u SAD dosta istinskih superstarova i, po pravilu, su svi sasvim normalni ljudi s kojima se jednostavno komunicira. Džek Nikolson ima dete Matijinih godina, pa smo razgovarali koliko se tinejdžeri staraju o uglu pod kojim im kosa pada u desnu stranu. To je životna, roditeljska tema lišena holivudskog glamura. Džoni Dep je 1993. bio u Beogradu i moja drugarica nam je po njemu poslala kajmak i kolače. Oduševio se kada je probao klopu. Postali smo dobri prijatelji pre toga kada mi je čuvao Matiju u svom klubu u VIP prostoriji da bih se ja izđuskala. Posle je svom obezbeđenju rekao da zasmejavaju Matiju, ali da ga nikako ne rasplaču. On je fenomenalna osoba i još tada sam znala da će biti nežan otac.
Moje detinjstvo
Mama je bila domaćica, a tata vojno lice u kasarni u Kraljevu, tako da smo bili prosečna porodica u nekadašnjoj SFRJ. Vaspitavali su me strogo, ali si mi i pružali mnogo ljubavi. Nestašlucima sam pokušavala da nadomestim osećaj nedostatka slobode, pa se često događalo da moj otac crveni pred komšijama zbog ugaženog cveća ili razbijenih prozora. Leta sam provodila u Crnoj Gori kod baba i deda u selima Proćenac i Kleme. Obožavala sam da se jurim sa govedima i ovcama po krajoliku koji najviše podseća na Siciliju. Sećam se oštrog krša i crnih marama na ženama
Kafa za namernike
Moj ujak se bavio poljoprivredom, pa sam sa tri sestre koje sam obožavala od jutra do mraka radila sve seoske poslove. Kada bi se neko u kolima zadesio na drumu, mi bismo ga zaustavljale da popije kafu u našoj kući. To se dešavalo jednom u dve nedelje, pa graja u selu nije prestajala sve dok namernik ne bi nastavio svoj put. Kada bi neki stranac nabasao na nas, obavezno bi nas zamolio da se fotografišemo sa njim. Mnogo godina kasnije razumela sam šta znači suštinska povezanost između ljudi koji su živeli u tim selima. Bez interneta i mobilnih telefona, oni su mirno i mudro živeli život u kršu.
Škola
Roditelji su mi stalno govorili da moraju da me izvedu na pravi put jer samo onda, šta god me čekalo na tom putu, biću sposobna da to iskoristim ili prevaziđem. Brzo sam zavolela da se družim sa drugom decom u školi i da besnim na časovima fizičkog. Zbog dobrih ocena iz drugih predmeta tolerisali su mi isijavanje viška energije u gimnastici i trčanju. Bila sam neuhvatljiva.
Pubertet
Kada sam ušla u pubertet počela sam da smišljam laži pred svojim roditeljima kako bih što više vremena provodila van kuće. Sekcije, učenje kod drugarica, skupljanje stare hartije bili su deo arsenala mojih izmišljotina kako bih svaki dan mogla da provedem par sati u šetnji po centru grada. Tada je postojao samo jedan kafić u Kraljevu pa smo svi želeli da budemo tamo, što je objektivno bilo nemoguće. U trećem razredu srednje škole je duvan bio moj porok. Pošto su me uhvatili s cigaretom u ruci usred škole, dobila sam ukor pred isključenje, što je za moje roditelje bio skandal prve klase.
Studije
Tri fakulteta su se našla na mojoj listi želja za upis na studije. Psihologija, novinarstvo i gluma. Uvek sam želela da osetim kako izgleda živeti više od jednog života, pa sam bez ikakvog iskustva pokušala da upišem FDU i nije mi uspelo. Da ne bih izgubila godinu, upisala sam novinarstvo na FPN i odslušala prvu godinu sa Ivicom Dačićem i ostalim kolegama. Stalno sam se družila s njim i s još jednim kolegom koji je kasnije postao DJ. Njih dvojica su bili prilično upadljivi kada se pojave zajedno jer je Ivičin drug bio jako visok pa su ih svi na fakultetu znali zbog toga. Sledećeg septembra smo prestali da budemo kolege jer sam iz drugog puta upisala glumu. U devedesetim smo se Vlade i ja jasno deklarisali protiv Miloševićevog režima, ali to nijednog trenutka nije omelo Ivicu da bude ljubazan prema nama kad god nas sretne.
Gluma
Na FDU su se u klasi profesora Milenka Maričića našli i Ivana Žigon, Dragan Jovanović, Srđan Miletić, Katarina Gojković. Dešavalo se da spavamo na fakultetu kako bismo se što bolje pripremili za sutrašnje vežbe. Tada su nas Dragan Jovanović i Srđan Miletić svojim "ponašanjem" dovodili do suza. Imitirali su sve i svakoga. Indeks nam je bio dovoljan da uđemo na predstavu bilo kog beogradskog pozorišta, pa smo slobodno vreme provodili gledajući predstave. Noću se izlazilo ili u "Zvezdu" ili na "Akademiju". Obožavala sam Akademiju jer je bila prava "rupa" sa fenomenalnim koncertima i neverovatno glasnim ozvučenjem. Mnogo godina kasnije kada je Džoni Dep otvorio klub "Vajper rum", rekla sam da nimalo nije originalan i da isti klub u Beogradu postoji već dvadeset godina.
Vlade
Kraljevo je malo mesto pa sam šetajući sa drugaricom nekoliko dana zaredom na ulici prolazila pored "najvišeg čoveka na svetu". Kako mi radoznalost nije dala mira, jednom sam ga zaustavila i pitala: "Ko si ti?" On mi se nasmejao i objasnio da je došao da igra košarku u Kraljevu i da nije najviši čovek na svetu. Izlazili smo stalno s istim društvom i nije mi bio interesantan jer je bio godinu dana mlađi od mene. Pošto je Vlade prešao u beogradski "Partizan", jednom je došao u kafić na FDU gde sam ja studirala i tada smo počeli da se zabavljamo. Vodila sam ga na svirke u Akademiju i jako mi se dopalo što je duhovit. Čini mi se da smo se smejali bez prestanka.
Venčanje i Lejkersi
Sasvim slučajno smo zakazali venčanje dan posle drafta u SAD i praktično na svadbi proslavili njegov prelazak u "Lakers", iako ja u tom trenutku nisam tačno znala šta je to NBA. Popodne smo na jednom beogradskom splavu organizovali ručak za roditelje, a uveče su nam na žurku došli prijatelji. Pre nego što smo krenuli u Los Anđeles, u subotičkom pozorištu sam nekoliko meseci sarađivala sa Ljubišom Ristićem i Radetom Šerbedžijom. Bila sam početnica ali nikada nisam videla Šerbedžiju da je arogantan ili bez poštovanja prema mlađim kolegama. Naprotiv, rado nam je otkrivao tajne zanata i bodrio nas.
Materinstvo
Svesno sam odabrala brigu o deci umesto bavljenja glumom u SAD. Vlade je u išao na višenedeljne turneje, pa je na sreću obrazovanje i vaspitanje moje dece zavisilo od moje energije i usredsređenosti. Kada je prešao u Sakramento, dve godine smo se viđali samo vikendima jer nismo hteli da deca menjaju školu. Često mi nije bilo lako, ali sam verovala u svoju samostalnost u vaspitanju dece i sreću moje porodice. Jednom mi je Vupi Goldberg rekla da žena može sve, ali ne u isto vreme.
Najvažnija trojka
Mnoge holivudske zvezde su mi se poveravale da su loše izabrale u životu jer bi sve "Oskare" dale za jedno zdravo i srećno dete. Srećna sam što smo sina Luku dobili još 1991. jer uživam u svakoj sekundi materinstva. Matiju tri godine kasnije. Petra se rodila 1998, a usvojili smo je 1999. Imali smo dosta peripetija oko usvajanja deteta u Srbiji jer su nam zbog političkih stavova jako otežavali proceduru.
Porodica
Porodica je meni i Vladu najveće bogatstvo. Gledala sam kako mi deca rastu, donose prve odluke u životu, kako se obrazuju… i to je neprocenjivo iskustvo. U Madridu su mi u kući bila deca sa svih strana sveta jer su moji klinci išli u internacionalnu školu. Najzabavnije im je bilo da njih dvadeset, kao u Benetonovoj reklami, spavaju na podu dečje sobe. Ja im pravim klopu i oni sve ujutru pospreme. Luka je sada tinejdžer, pa su mu frizura i snoubord najvažniji na svetu. Za prvi automobil u životu moraće da zaradi novac dajući časove skijaške obuke na Kopaoniku, jer svu decu učimo da samo radom mogu da steknu samopouzdanje. Kada su bili mali, ja sam im pravila vanilice koje su oni prodavali u komšiluku i tako zarađivali pare za gladne u Africi. Humanost je deo njihovih navika.
Bombardovanje
Kada su počeli da bombarduju Srbiju, naše komšije u SAD su nam svakodnevno spremale hranu jer su znali da smo u košmarnom emotivnom stanju. Čak su ponudili svoje kuće za Vladove roditelje. On je imao veliku podršku javnosti, a naš prijatelj Dobrivoje Tanasijević je u svom čuvenom restoranu u Los Anđelesu sazvao konferenciju za novinare na kojoj je upozoravao administraciju SAD da će pocepati američki pasoš ako se bombardovanje nastavi. To je bio jako hrabar gest. Ljudi u Srbiji o SAD misle isključivo prema potezima njihove administracije. Obični ljudi tamo i te kako umeju da budu solidarni.
Možeš i ti
Od kada smo se pre šest meseci vratili u Srbiju da živimo, saznali smo da 6.000 ljudi i dalje živi po izbegličkim kampovima. Od tada smo organizovali kampanju: "Možeš i ti" u okviru koje prostim pozivom na određeni broj neke od mreža mobilne telefonije građani Srbije odvajaju novac za kupovinu seoskih domaćinstava za te nesretne ljude po izbegličkim kampovima.
Političari
Kad god mi se neko od političara ne javi na telefon, neka zna da se nije javio ljudima po izbegličkim kampovima. Ne zovem ih ja da se družimo. Ne smemo da dozvolimo da kao društvo postanemo autistični jer je to ogledalo nemoći. Godinama nam političari pričaju da je tranzicija kriva za sve, a ne mogu da reše problem ljudi koji i dalje žive u izbegličkim kampovima. Jedino Dragan Đilas i Rasim Ljajić se iskreno trude da nam pomognu da neke ljude izbavimo iz ogromne tuge.
Snežana Divac je rođena 1967. u Kraljevu. Studirala je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka i glumu na Fakultetu dramskih umetnosti. Humanitarnim radom se bavi već šesnaest godina. Mama je Luki, Matiji i Petri.
Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Blic
Diana Dragutinović, ministar finansija u
Vladi Republike Srbije od 2008. godine - U žrvnju politike
(Diana Dragutinović)
Kada se premijer Mirko Cvetković odlučio da vruću fotelju ministra finansija u Vladi Srbije ustupi dr Diani Dragutinović bilo je jasno da ulazimo u period kada se greške mogu skupo platiti. Ali i da je Diana Dragutinović stručnjak ogromnog znanja i velikog moralnog integriteta prava osoba za to mesto. Oni koji je bolje poznaju, bili su u dilemi kako će se ova suzdržana, gotovo stidljiva žena, nesklona javnom pojavljivanju, nositi sa isturenom funkcijom ministra finansija. Pogotovo što srpska politika surovo troši biografije i što dnevnopolitički i pragmatski razlozi često bivaju važniji od znanja i kompetentnosti.
Diana je odrasla na Tašmajdanu kao jedinica u poznatoj porodici Ikonić. Njen stric Branislav bio je predsednik Vlade Srbije od 1982. do 1986. godine. To za nju nije bila privilegija nego pomalo i opterećenje jer je uvek morala biti bolja od ostalih. Kući je donosila samo petice. Otac joj je bio pukovnik, a majka domaćica koja se ambiciozno posvetila podizanju ćerke. Završila je sve naše prestižne škole. Petu beogradsku gimnaziju i muzičku školu, svirala violinu i klavir, pisala pesme i priče i sanjala kako će jednog dana postati dramaturg. Uostalom, umetnost je bila veoma bliska njenom senzibilitetu. Kad je došlo vreme, položila je prijemni na dramaturgiji i bila primljena. Međutim, veliko porodično veće smatralo je da je za nju bolje da upiše ekonomiju. Otac, koji je dobro poznavao mogućnosti ali i prirodu svoje ćerke, rekao je: "Bolje da imaš zanat u rukama nego da zavisiš od ukusa i trenda, nisi ti prodorna, ne umeš da se guraš i nisi na prvu loptu". Pošto se u to vreme nije dozvoljavalo redovno studiranje dva fakulteta, Diana je poslušala oca. I nikada se nije pokajala. Opet je bila najbolja, a nauka joj je omogućila tu omiljenu poziciju zavetrine u kojoj se dobro osećala.
Pisanje je napustila posle magistrature i doktorata. Najpre je prestala da piše pesme, pa drame, a na kraju i dnevnik, čak i onaj koji je posvetila svojoj deci. Preokupirali su je stručni radovi iz oblasti ekonomije. Tako je od vremena kada je postala predavač na Ekonomskom fakultetu u Beogradu napisala desetak monografija, udžbenik i više od pedeset studija od kojih mnoge za Svetsku banku, MMF i međunarodne institucije. Glavne oblasti istraživanja postale su joj makroekonomija, ekonomsko modeliranje, finansijsko programiranje, teorija dugoročnog ekonomskog rasta, inflacija, monetarna i fiskalna politika, siromaštvo…
Za Dianu kažu da je od onih osoba koje neprekidno uče i koje sebi postavljaju veoma visoke ciljeve. Uvek je insistirala na sebi kao stručnjaku i kao da je svoju ženstvenost stavljala u zagrade. A poredili su je sa Odri Hepbern. Tanka, uvek sa šiškama, visokih jagodica i crnih radoznalih očiju, uvek jednostavno obučena, bez šminke i sa šoljom crne kafe u rukama zbog izuzetno niskog pritiska. Jednom je tako i u parlament unela kafu, pa su je poslanici radikala dva sata sa govornice napadali za nepristojnost.
Kad nešto radi, kažu, ne ustaje dok ne završi. Ta karakteristika prati je od prvog radnog mesta u Institutu za ekonomiku industrije. Zanimljivo je da su se u tom institutu našli gotovo svi moderno i tržišno orijentisani ekonomisti sa kojima i danas radi. Posle su se zajedno našli i u konsultantskoj kući "Ces Mecon". U vreme hiperinflacije i sankcija tragali su za rešenjem izlaska iz krize. I nekako paralelno sa Dragoslavom Avramovićem napravili program za suzbijanje hiperinflacije. Program koji su napravili stručnjaci "Ces Mecona" bio je, kaže Diana, odličan i oborio bi inflaciju, ali ne dinamikom kojom je to učinio program profesora Avramovića. Detaljno je analizirala njegov program i shvatila vrednost dobre ideje u ekonomiji. Bila joj je čast što je, kasnije, angažovao da radi na nekim projektima jer se divila svežini ideja koje je imao.
U Ministarstvu finansija Srbije prvi put našla se 2001. godine. Tadašnji ministar finansija Božidar Đelić postavio je za specijalnu savetnicu za pripremu i sprovođenje reformi fiskalnog sistema u zemlji. Godinu dana kasnije, postala je i specijalna savetnica u MMF. Za nju je to iskustvo bilo značajno i zbog toga što je sebe, koja je sve škole završila u Beogradu, mogla da uporedi sa stručnjacima koji su isti nivo obrazovanja stekli na svetski prestižnim fakultetima. Nije se osećala inferiorno. Naprotiv. I to joj je dalo samopouzdanje koje joj je uvek pomalo nedostajalo.
Onda je 2004. godine Radovan Jelašić imenovao za viceguvernerku Narodne banke Srbije. Pošto je bila svesna da nije lider i da je mnogo bolja kao podrška, ta pozicija broj dva baš joj je legla. Radila je posao koji zahteva veliku stručnost, mogla je da se usavršava, da drži nastavu na Ekonomskom fakultetu i nije morala često da se pojavljuje u javnosti. Uostalom, njena ambicija nikada nije bila da gradi političku karijeru i zato nikada nije bila član nijedne partije.
Ali kada je Mirko Cvetković ubedio da prihvati mesto ministra finansija, sve je postalo drugačije. Iako je fanatik rada, često joj nedostaje pauza da se fizički i psihički obnovi. Vreme kada je po dva meseca sa porodicom letovala u Ljutoj kod Kotora sada može samo da sanja. Kao i to da se, kao nekada, prva skijama spusti niz stazu. Prvi put nema vremena da drži predavanja na fakultetu, novinari je opsedaju, telefon joj neprekidno zvoni, oseća pritisak politike i koalicione kombinatorike. I shvata da je, u stvari, to generalna faktura koja mora da se plati. Jer, političari donose odluke koje su moguće, a ne obavezno najbolje. Politika živi od kompromisa. Ali i za njih postoje granice. A onda?
Fakultet je divno mesto, kaže uz osmeh Diana. Uostalom, već ima mnogo znanja i iskustva.
Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Blic
izvor:eKapija
Poslednja izmena:
