Književnost kroz razdoblja

[edinos]

3. SREDNJOVJEKOVNA KNJIŽEVNOST

- od pada Zap. rim. carstva (4.-5.st.) do pada Carigrada pod Turke i otkriće Novog svijeta (15.st.)

- obuhvaća cijelu Europu od mediteranskog juga (Arapski pol. i Bizant) do nordijskih prostora

- knjiž. vrste se odupiru modernim načinima klasifikacije kojima je u prvom planu kriterij lijepog

i originalnog te podjela knjiž. na epiku, liriku i dramu

- nacionalne knjiž. najvećim dijelom čine pravnički i historiografski tekstovi pisani od 10-14 st.

- od 9.st. se u mnogim evropskim zemljama razvijaju knjiž. na narodnim jezicima, dok latinski za

to vrijeme ne zamire, već ostaje vezan za pojedine knjiž. vrste (biblij. epiku, hagiografiju

(životopisi svetaca) i historiografiju)

- književne poetike toga razdoblja više su se bavile problemima stila i retorike negoli knjiž.

klasifikacijama

- u sred. vijeku je procvat nabožne književnosti žanr «ISPOVIJESTI» koje počinje pisati

Augustin spaja kasnoantičke ispovjesne modele i krščanski nauk

- lirika se dijeli na latinsku i narodnu, na nabožnu i svjetovnu, a stihovni oblici koje koristi

djelom su preuzeti iz antike, a dijelom su samonikli (trubadursko pjesništvo)

- sred. vjek. drama je vezana uz kršćanske blagdane i izvodi se na otvorenom

- cilj ranih kršć. pjesnika bio je da kršć. teme opjevaju po uzoru na klasične rimske pjesnike

- latinski je bio jezik proze, poezije, epike, lirike, historiografije i teologije čitavog

srednjovjekovnog razdoblja od 4.-9.st., a od 9.st. je u uporabi u crkvi

- podjela – nadbožna (crkvena, umjetnička) i svjetovna (narodna, pučka)književnost

- u nabožnoj epici koriste se liturgijski tekstovi, poučno štivo, apokrifi, vizije, životopisi svetaca,

legende, parabole i alegorije, a u svjetovnoj epovi, sage, romani, novele te basne i bajke

- u svjetovnoj lirici je prisutno trubadursko pjesništvo, himna i oda

- drama kao nabožna javlja se kroz liturg. d., lirahu, molaritet (najčešća tema Isusova muka (teme

uz kršć. blagdane)), a kao svjetovna postoji svjetovna drama, parodija, komički efekti (grč.

putujući glumci mimi)

- posebna pozornost se predaje usmenim predajama, viteškim romanima i trubadurskoj poeziji

USMENA PREDAJA – NACIONALNI EPOVI

- u usmenu epiku spadaju junački epovi (pjesma o Cidu, Ronaldu) čiji glavni junaci pripadaju

legendarnoj prošlosti i prenose kršć. ideje i moralna načela viteškog sloja svijeta

PJESAN O RONALDU

- najpoznatija starofrancuska epopeja iz ciklusa junačkih epova o Karlu Velikom

- vrhunsko dostignuće srednjovjekovne junačke epike

- djelo ima daleku historijsku podlogu na napadu Baska na odstupnicu vojsku Karla Velikoga koji

se vraćao iz Španjolske s pohoda protiv Saracena, pri čemu je poginulo niz franc. velikaša

- oko tog neznatnog historijskog događaja isplela se legenda uobličena u jedinstjen cjeloviti ep;

kompozicija djela je jednostavna

PJESAN O CIDU

- epska pjesma anonimnog kasteljanskog pjesnika

- najstariji književni spomenik španjolskome jeziku

- u spjevu se opisuju zgode iz života španjolskog narodnog junaka Rodriga zvanog Cid, poznatog

iz povijesti kao hrabra, ali i prevrtljiva feudalca

- u obliku u kojem je sačuvanja podijeljena je na tri pjevanja, od kojih prvo opisuje lutanja i

podvige krivo oklevetanog i izKastilje prognanog Cida, a drugo i treće razne događaje razne

događaje u vezi s udajom njegove kći

VITEŠKI ROMANI

- nacionalni epovi utjecali svojim mitovima i sadržajima; romani su ljubavno-pustolovni

- građa preuzeta iz antike, iz keltskih legenci i iz događaja vezanih uz lik Karla Velikog

- obrađuju pothvate nacionalnih junaka, kraljeva i vitezova (ideal hrabrog viteza) koji je za čast i

dostojanstvo svoje izabranice spreman položiti i vlastiti život

ROMAN O TRISTANU I IZOLDI

- ljubavni roman iz keltskog ciklusa viteških romana

- obrađuje nesretnu ljubav Tristana i Izolde

- ljepota same legende, koja veliča ljubav kao osnovnu pokretnu snagu ljudskog života i opisuje

sukobe između osjećaja i dužnosti i časti i fatalne snage ljubavne strasti

- Tristan i Izolda su jedan od najslavnijih parova nesretnih ljubavnika u svjetskoj književnosti

Beowulf je staroengleski junački ep s više od tri tisuće stihova, djelo nepoznatog pjesnika.

Jedino je od preživjelih staroengleskih djela, najznačajnije po opsegu (sadrži 3.183 stiha) i umjetničkoj vrijednosti (snaga ljudskih likova, detaljni opisi ratničke opreme, života, borbi, krajolikâ, grandiozni stil i složeni metrički oblici). Potječe iz osmog stoljeća, a sačuvano je u rukopisu s kraja desetog stoljeća, te je tako najstarija herojska pjesma spjevana u Europi nakon poezije klasične antike.

Priča o junaštvima nordijskog heroja Beowulfa, koji je oslobodio dvora kralja Hrothgara Danskog od terora Grendela, čudovišta u ljudskome liku. Jednostavna fabula o plemenitom kralju, junaku, isprepletena je epizodama koje nisu u izravnoj vezi s glavnom temom, ali koje ističu pojedine njene detalje. Beowulf priča o povijesti germanskih plemena ispreplićući elemente legenda, folklora i kršćanskog učenja anglosaksonske Engleske.

Iako je Beowulf po sadržaju poganski - čovjekova vječna borba protiv sila mraka i zla koje simboliziraju nadnaravna čudovišta iz narodne predaje, fatalizam u kojem je junak tragično ranjiv i smrtan - očiti su i utjecaji kršćanstva - dobra djela koja čovjeka prate iz ovog života, osiguravaju vječnost u božanskom okrilju.

“Saga o Nibelunzima” je njemački ep iz doba viteštva, a svoje temelje zasniva na njemačkom folkloru i općenito na njemačkoj povijesti. Ova saga čak je prozvana i germanskom Ilijadom, a razlog je vjerojatno u tome što obuhvaća ličnosti i mitove iz povijesti u jednu cjelinu.

Ovaj ep svoju je najveću popularnost postigao u srednjem vijeku, a kao dokaz tome je činjenica da je iz toga doba sačuvano najviše rukopisa, čak 31 fragment.

“Sagu o Nibelunzima” u novo doba otkrio je fizičar J.H. Obereit. On je 1775. godine u dvorcu Hohenems pronašao vrlo pouzdan rukopis C. Znanstvena istraživanja na ovom epu započela su 1816. godine, a na njemu je počeo raditi jedan od najpoznatijih germanista Karl Lachmann. On je proučavao niz rukopisa i uspio je izdvojiti ono što je smatrao njegovim originalnim tekstom. Taj originalni tekst do današnjih je dana ostao u svom izvornom obliku, u onom u kojem se širio usmenom predajom.

Znanstvenici danas mogu s velikom sigurnošću zaključiti da postoje dva ili tri stupnja u procesu nastanka rukopisa. Isto tako dva su različita izvora koji su se spojili 1150. godine.

Iako su znanstvenici marljivo radili na pronalasku pjesnika, autora koji je napisao “Sagu o Nibelunzima”, on nikada nije otkriven. Što se pak tiče vremena kada je ova saga napisana, tu su znanstvenici ipak uspjeli nešto saznati. Vjeruje se da je “Saga o Nibelunzima” nastala u razdoblju između 1190. i 1204. godine.

“Saga o Nibelunzima” možemo svrstati u srednjovjekovnu njemačku književnost. Germanske pjesme prije nastanka ovog epa nisu sačuvane. O njima se zna jako malo podataka, a i oni koji se znaju dosta su općeniti. Tako jedino možemo sa sigurnošću tvrditi da su one pjevane o hrabrim junacima što je više manje tema svakog epa.

Što se tiče njemačkog epa i njegove specifičnosti, on se razlikuje po temama od ostalih europskih epova. Teme u njemačkim epovima tiču se obitelji i obiteljskog života.

Njemačke epove u razdoblju između 12. i 15. stoljeća možemo podijeliti u dvije grupe. U jednu grupu možemo uvrstiti dvorske epove i viteške romane francuskog podrijetla, dok u drugu grupu spadaju germanski, junački epovi koji se temelje na istinitim, povijesnim događajima koji su ponekad malo izmijenjeni te im je dodana fikcija ili elementi bajke.

Radnja u germanskim, junačkim epovima odvija se većinom u doba seobe naroda, između 4. i 6. stoljeća poslije Krista. Iz tog doba dolazi najviše likova koji se pojavljuju u germanskim epovima.

Pjesma o Igorovom pohodu



Sovjetska poštanska marka povodom 800-te godišnjice bitke, 1985.
Epsko srednjovjekovno djelo Pjesma o Igorovom pohodu (staroslavenski: Слово о плъку Игоревѣ - Slovo o plŭku Igorevě, ukrajinski: Слово о полку Ігоревім - Slovo o polku Ihorevim, ruski: Слово о полку Игореве - Slovo o polku Igoreve) je nastalo najkasnije 1187. kao odraz poraza novgorodskog kneza Igora u borbi s Polovcima (nomadskim narodom tursko-mongolskoga porijekla, kod nas poznatoga pod imenom Kumani). Knez Igor je u bitci bio zarobljen, a pjesma opisuje i njegov bijeg iz zarobljeništva. Anonimno epsko djelo ima važnu kulturnu vrijednost za sve Istočne Slavene i smatra se podjednako dijelom ruske, ukrajinske i bjeloruske književnosti.

Poraz staroruske vojske (1185.) došao je kao posljedica feudalne rascjepkanosti Kijevske Rusi i nadmetanja pojedinih knezova da svaki za sebe prigrabi što više slave ne brinući se za zajedničke interese zemlje. Strašne posljedice poraza potaknule su nepoznata autora da pjesničkim jezikom progovori ne samo o slavi staroruskoga oružja, nego i o uzrocima nevolja što već više od jednoga stoljeća padaju na starorusku zemlju – o feudalnim razmiricama. Stoga je razumljiv onaj publicistički patos u autorovom obraćanju staroruskim knezovima da stanu u obranu zajedničke domovine. Lirski opisi prirode, epska snaga u prikazivanju sudara („Zemlja tutnji, rijeke mutno teku, prašina polja pokriva, stijegovi zbore: Polovci idu od Dona, i s mora, i sa svih strana staroruske pukove opkoliše. Djeca đavolja vikom polja pregradiše, a hrabri Rusići pregradiše crvenim štitovima“) kao i elementi govorničke proze otežavaju nam da određeno kažemo kojoj književnoj vrsti pripada ovo djelo. Najbliži ćemo ipak biti istini ako ga nazovemo ratnom pripoviješću (zbog teme) i epskom pjesmom (zbog obrade teme). I sam se autor koleba u terminu jer ga naziva „Slovom“, tj. besjedom, pa „trudnom“ (tužnom, ratnom) pripoviješću i napokon „pjesmom“, što sve govori o sinkretičkoj naravi djela.

Bilo je pokušaja da se uzor za „Pjesmu o Igorovom pohodu“ nađe u klasičnoj grčkoj epici, pa u južnoslavenskoj narodnoj poeziji ili čak u djelu koje je nastalo nekoliko stoljeća kasnije („Zadonščina“). Znanstvena istraživanja, posvećena „Pjesmi o Igorovom pohodu“ kako u Rusiji i Ukrajini, tako i u cijelom svijetu, pokazala su da je svako negiranje originalnosti ovoga zaista umjetničkog djela danas postalo neumjesno; to osobito potvrđuju, između ostalog, različite tekstološke studije, posebno prilozi turkologa u kojima se dokazuje semantička vrijednost pojedinih polovačkih riječi, moguća samo za vrijeme nastanka djela.

Kalevala je finski narodni ep.

Cjelokupno finsko narodno stvaralaštvo živjelo je kao usmena tradicija sve do 1835. kada je Elias Lönnrot, liječnik po zanimanju, sabrao i sistematizirao to cjelokupno stvaralaštvo i objavio u posebnoj knjizi koju je nazvao Kalevala. Cijeli spjev vezan je uz nekoliko događaja u kojima je prikazano nekoliko likova, koji nisu povijesni nego mitski među kojima se ističe starac, pjevač i čudotvorac Väinämöinen, koji snagom riječi mijenja svijet doživljavajući razne zgode i nezgode u odnosima sa drugim likovima. Drugi po značenju lik je kovača Ilmarinena koji personificira genij uzdignut do magije. Treći po značenju je čarobnjak i putnik Lemminkäinen koji predstavlja junaka, lutalicu i čarobnjaka. On ima funkciju tipičnih junaka heroja ostalih europskih naroda (Orfeja, Herakla, Odiseja).

U Kalevali je sačuvano pored događaja iz povijesti i mitologije cjelokupno bogatstvo finskog folklora kao i kršćanskih legendi. U osnovi je radnje borba jednoga naroda protiv škrte i neljubazne prirode sjevera. Spjev ima 50 pjevanja (runa), a značajno je da prvo pjevanje završava rođenjem heroja, pjevača Väinamöinena. Sljedećih 9 pjevanja govori o njihovim doživljajima da bi se tek u 11. pjevanju pojavio Lemminkäinen koji mora izvršiti nekoliko teških zadataka kako bi zadobio najljepšu kći sjeverne zemlje. Najljepši je dio spjeva onaj kada Lemminkäinen mora sići u podzemni svijet kako bi ubio labuda iz rijeke Tuonela koji je čuvar toga podzemlja, pri tome on nastrada, a tijelo mu rastrgano na komade biva bačeno u rijeku smrti. Njegova majka nalazi dijelove tijela svoga sina, sastavlja ih i oživljuje što je poznato i u ostalim narodnim književnostima. Posljednjih desetak pjevanja prikazuje trojicu likova u potrazi za sampom, a to je predmet čije ime označava oružje i blago. Oko njega se vodi borba između sinova Kaleve i Sjeverne zemlje. Spjev završava nagovještajem budućnosti preko Väinamöinen koji u bakrenom čamcu odlazi daleko na horizont gdje će vječno boraviti, a svoje pjesme ostavlja narodu Finske.

TRUBADURSKA POEZIJA

- nezaobilazno mjesto imaju njem. Minesaugori (tj. trubaduri) u cijelom svijetu

- trubadurska poezija standarizira lirske forme kao što su alba, pastorala,...

- s trub. lirikom javljaju se i golijerdi i vaganti, pjesnici lutalice čije su najpoz. pjesme sačuvane u

lat. zborniku Carmina Buransa i na koje se nadovezuje poezija najvećeg sredvjek. pjesnika

Villona

- trubad. pjesništvo oslobođeno je nabožnih tema i nema poučne funkcije (to pjes. uvodi u

duhovni i emotivni prostor

- BERNARD DE VENTADORN – sačuvano oko 50 njegovih pjesama, posvećenih većinom

ljubavi prema ženi grofa de Ventadorn, u kojima je dao svojevrstan kodeks svih fraza

trubadurske ljubavi (rađanje, razvoj i nesretni završetak ljubavne avanture); vrijednost

stihovima daje dubok lirizam i razapetost između strasti i težnje k spiritualnosti osjećaja;

(2.pol.12.st.) najznačajniji predstavnik provansalske trub. lirike.

 

[sondria]

tek sada uočih Koran u Civilizacijskim djelima. to je ono što sam ti govorila : oboj, bolduj, koristi crtice...
da bi bilo preglednije...

daleko je bolje i čitljivije u Antici i Sred.vijeku.

samo nastavi, imam i ja ponešto da dodam...

 

[sondria]

Hvala na komentaru i sugestijama za nastavak. Slažem se u potpunosti. To je bila probna varijanta. Slijedi nastavak:

2. KLASIČNA KNJIŽEVNOST – ANTIKA

Stara grčka književnost
-ima veliko značenje klasične grčke književnosti za zapadnu civilizaciju, obuhvaća oko 1500 g.
stvaranja
-dijelimo ju na četiri razdoblja:
1. Arhajsko razdoblje od 750 do 450 g. p. k.
2. Klasično razdoblje od 450 do 323 g. p. k.
3. Helenističko razdoblje od 323 g. p. k. do 30 g. p. k.
4. Carsko razdoblje (Rimsko) od 30 g. p. k. do 6 st. n. e.


HOMER

-živio oko 800 g. p. k.
-prema tradiciji ime najstarijeg poznatog grčkog pjesnika. U Antici su mu pripisivali autorstvo:
Ilijade, Odiseje, raznih klikličkih epova s Trojanskom i Tebanskom tematikom, razne himne
bogovima i šaljivi spjev «Boj žaba i miševa»
-koncem 18 st. razvila se sumnja u Homerovo postojanje, dolazi do rasprava o Homerskom pitanju
-postoje dvije struje:

1.Analitičari - Homer kao jedinstveni autor ne postoji, da su veliki epovi niz
manjih epskih pjesama vezanih uz Trojanski rat sabranih zajedno
2.Unitaristi - kažu da Ilijada i Odiseja su nastale kao djelo jednog genijalnog
stvaraoca koji je uobličio stariju građu i stvorio zaokružene epske cjeline

ILIJADA

-1183 g. se prema legendi smatra padom Troje
-od pada Troje pa do 800 g. p. k. postoji mnogo manjih epskih djela koja se prenose usmenim
putem. Nakon 800 g. imamo Homerovu redakciju te usmene epike, još uvijek nema zapisivanja,
epovi su zapisani tek u 5 st. p. k. Zapisao ih je Pizistrat, tek tada Ilijada i Odiseja dobivaju oblik
sličan današnjem.

-M. Parry i A. Lord- književni teoretičari koji su proučavali epsku književnost i tražili odgovor na
pitanje kako su epski pjevači pamtili sve te stihove. Formule- skup riječi koji se uvijek javlja pod
istom metričnom shemom. Formulaični izrazi- opća mjesta (opisi, početak) koji su standardizirani.
Jedinstven metar, gotove fraze- niz citaktičkih cjelina koje se ponavljaju (Ahilej dugonogi), stvari
koje su omogućavale lakše pamćenje
-radnja se događa u 50 dana rata u devetoj godini rata protiv Troje. Ilijada govori o borbi Arhejaca
protiv Trojanaca jer su Trojani (Paris) ukrali ženu Menelajevu (Helenu), to je povod Trojanskom
ratu. Rat je trajao deset godina.
- započinje uvodom u središte zbivanja; tom postupku prethodi invokacija – zbivanja bogova i time
se iznosi osnovna tema pjesme
- sastoji se od 24 pjevanja koja predstavljaju tematski zaokružene cjeline; motivi se povezuju
pripovjedanjem – obuhvaća neki dogažaj tj. niz dogažaja na takav način što zahvaća njihov svijet u
vremenu; opisivanjem – navodi se dio po dio osobine neke stvari ili osobe; izricanje misli –
ostvaruje se najčešće epskim dijalogom i monologom

ANTIKA

ILIJADA - fabula, tema, motivi​

Tumaĉenje Ilijade danas je u znaku dva razliĉita pogleda na „homersko pitanje".


Analitiĉarima nazivamo one ispitivaĉe koji razlaţu i razbijaju ep nalazeći u njemu, pre svega, nedoslednosti i nezgrapnosti. Oni tvrde, na osnovu tih crta, da je Ilijada nastala nekako mehaniĉki. Ilijada je za njih prosto skup narodnih pesama podvrgnut redakciji, ili je nastala, raznim dodacima i umecima, iz jedne kratke Prailijade, i tome sliĉno.
Struĉnjaci, pak, koje nazivamo unitarcima zastupaju sasvim suprotno shvatanje. Na osnovu kompozicije i drugih
strukturalnih odlika Ilijade oni dokazuju da je pred nama jedinstveno delo, tvorevina jednog, veoma
obdarenog pesnika.
Neke dokaze koji govore u prilog unitaristiĉkog gledanja iznećemo u sledećim redovima.
Uvereni smo, naime, da je Ilijadu sastavio jedan pesnik. A zovemo ga Homerom jer su ga i stari Grci tako zvali.

Ilijada, to znaĉi: pesma o gradu Iliju.
Samo, i gradovi, kao i ljudi, ne izlaze na glas obiĉnim življenjem i svakodnevnim poslovanjem, već podvizima i velikim stradanjem. Otuda bi, ako je naslovu verovati, Ilijada bila spev o bojevima oko Ilija, o dugoj, desetogodišnjoj opsadi, konaĉnom zauzeću i razaranju grada. Ovaj ratni poduhvat obiĉno nazivamo trojanskom vojnom, ili, reĉju manje starinskom i manje pesniĉkom, trojanskim ratom.

To dolazi otuda što su stari Heleni - antiĉki Grci - grad Ilij zvali i Trojom, a celu oblast u kojoj se grad nahodio Troadom.

I sam Homer uzima oba imena: Ilij i Troja, samo je u Homera prvo ime ĉešće, iako stanovnike Ilija naziva Trojancima.

Helenske ratnike, pak, Homer naziva raznim plemenskim imenima - Mirmidonci, na primer (ime Heleni je tek docnije uzeto kao skupni naziv za starogrĉka plemena). No najĉešće Homer uzima, u širem znaĉenju, kao oznaku svih helenskih ratnika pod Trojom, nazive Ahejci, Danajci i Argivci.

Po naslovu, Ilijada bi, dakle, bila spev o trojanskom ratu. Ipak, ne treba li predmet speva odrediti uže i možda taĉnije? Prvi stihovi speva, naime, glase:


Gnjev mi, boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina
zlosrećni, štono Ahejce u hiljade uvali jada
duše pak mnogih junaka jakih posla Aidu,
a njih uĉini same da budu pljaĉka za psine
i još gozba za ptice - i tako se Divova volja
vršila -, otkad se ono u svaĊi razišli bili
Atrejev sin, junacima voĊa, i divni Ahilej.
Ko li od bogova razdor i borbu meĊu njima stvori?
Divov i Letin sin. On gnjevom planu na kralja,
strašnu bolest baci u vojsku, te ginjahu puci,
zato što je Hrisa uvredio, njegova ţreca,
Atrejev sin. On stiţs do brzih ahsjskih laĊa,
ćerku da otkupi svoju, a golem je nosio otkup,
drţeć' u rukama lovorov venac Feba streljaĉa
na zlatnom ţezlu, i svu je ahejsku molio vojsku,
a najviše dva vladara junaka Atrida:
„Atreju sinci i svi Ahejci s nazuvkom lepim,
dali vam bozi, stanari na Olimpu. Prijamov da grad
razrušite i svojoj da kući se vratite zdravi!

Ahilej (ili Ahil) je predvodnik plemena Mirmidonaca i glavni junak u grĉkoj vojsci pod Ilijem (Trojom).

Achilles at the court of King Lycomedes, detail.
Marble, Greek artwork, c 240 CE.

Attic amphora by Exekias depicting Achilles and Ajax playing a game during the Trojan War, 530 BC

Znaĉi li ovo da Ilijada i nije spev o trojanskom ratu i razaranju Ilija, kako obiĉno kazujemo, naslovom zavedeni? Da li bi spev moţda pre trebalo nazvati Ahileidom, pesmom o Ahileju?

Svaki pokušaj da shvatimo umetniĉko delo trebalo bi, naĉelno, da se osloni na dva suprotna postupka - analitiĉki i sintetiĉki, i trebalo bi da ih primeni postupno.

Cilj je, pri tom, da se razume delo kao celina; samo, ovaj cilj je teško ostvariti u potpunosti. Ĉak i tamo gde nam se ĉini da je razumevanje dela kao celine ostvareno u velikoj meri, teško je saţeto iskazati rezultat. Upravo zato, zacelo, tumaĉenje dela lako prima oblik tautologije -ponavljanja drugim, najĉešće ne i jednako dobrim reĉima.

Najjednostavniji vid takve tautologije -ĉesto malo korisne za razumevanje umetniĉke celine -jeste prepriĉavanje dela.

Jamaĉno, prepriĉavanje kao da da nam se nameće kada o epu razgovaramo, jer epska iesma, i epsko stvaralaštvo uopšte (ovo može biti i u prozi: roman, na primer), pripada, po definiciji, književnom rodu u kome autor pripoveda o prošlim događajima. Otuda nas i pokušaji da delo prepriĉamo uĉe poneĉemu.
Vidimo da sve nije u priĉi, da svu sadržinu dela ne možemo prepriĉati.

Prepriĉati možemo, zapravo, niz zbivanja ispriĉanih u delu, dakle neku „radnju" koja se u delu „odvija" određenim sledom, u jednom ili više naporednih ili prepletenih tokova. Ako prilikom prepriĉavanja poštujemo redosled zbivanja i njegove tokove, ako gledamo na bitnije, pokretaĉke i presudne taĉke u njemu, nastaće „priĉa" koja neće biti samo proizvoljni sažetak. Biće ta priĉa - zovemo je latinskom reĉju fabula - i mali, nešto pojednostavljeni model
spoljašnje strukture dela; jer redosled zbivanja, odbir i naglašavanje znaĉajnih scena ĉine jednu od lakše uoĉljivih osobenosti sklopa određenog dela.

Verno apstrahovana fabula je, dakle, takav model toka radnje, rasporeda i međuzavisnosti scena koji prema celome delu treba da stoji u istom. odnosu.
Otuda sažeto prepriĉavanje koje otkriva fabulu može doprineti razumevanju strukture epskih dela, i dramskih, gde je radnja takođe važna, pa i onih lirskih koja, kao balade, stoje na granici između epike i lirike.

Ilijada ne pripoveda iscrpno i redom sve događaje trojanskog rata.

Starogrĉko predanje kazivalo je da je rat trajao deset godina. Priĉalo je - u junaĉkim epskim pesmama sliĉnim našim
narodnim - o onome što se mnogo godina pre rata zbilo, o samom ratu i o događajima po njegovom završetku. Na osnovi takvih pesama nastali su veći spevovi. Ilijada koju poznajemo samo je jedan od njih.
Povest o grĉkom vojskovođi Odiseju, kome je, posle zauzeća grada, trebalo još deset godina da se vrati
na svoju rodnu Itaku, ženi Penelopi, ispriĉana je u Odiseji, saĉuvanom epu ĉijim je autorom takođe smatran Homer. O povratku junaka od Troje u domovinu i njihovim potonjim sudbinama, pevali su i drugi epovi (Povraci, Tesprotska pesma, Telegonija), a bilo je i spevova koji su pripovedali o zbivanjima pre poĉetka trojanskog rata (takva je bila Kiparska pesma).

Svi spevovi sa temama iz kruga trojanskih legendi -osim Ilijade i Odiseje - izgubljeni su.

Znamo ipak da je u dva takva „kikliĉka speva" (kiklos = krug), u Zauzeću Troje i Maloj Ilijadi, bilo reĉi o ratnim zbivanjima koja slede za onima opisanim u Ilijadi, gde završetak opsade i pad Troje nisu ispriĉani.

Šta zapravo pripoveda Ilijada?

• Ako gledamo na trajanje radnje, pred nama je tek neznatan iseĉak iz desetogodišnje opsade. Ispripovedana radnja Ilijade obuhvata, naime, svega pedesetak dana iz poslednje, desete njene godine.
• Ako gledamo na radnju samu, na njen tok i njene najvažnije trenutke, Ilijada pripoveda sledeća zbivanja:

Priĉa poĉinje sukobom glavnog helenskog junaka, Ahileja, i glavnog helenskog vojskovođe, Agamemnona. Povod svađi su robinje iz ratnog plena i zahtev Ahilejev da Agamemnon, na dobro cele vojske, oslobodi svoju robinjicu Hrisejidu. Agamemnon se opire; razmeće se svojim položajem i ugledom; ponosni Ahilej, javno uvređen, povlaĉi se, srdit, iz borbe. Agamemnon, pak, koji mora da oslobodi Hrisejidu, ostvaruje svoje pretnje - oduzima Ahileju robinju Brisejidu, koju je ovaj dobio prilikom deobe plena.

Patroclus separates Briseis from Achilles. Pompeii, casa del Poeta Tragico (VI 8,3), atrio (3). National Archaeological Museum, Naples.


Pošto Ahileja više nema na bojištu, ahejska vojska stradava.
Ahilova srdžba pogađa, dakle, prvo njegove saplemenike i saborce. On tvrdokorno odbija Agamemnonovu ponudu da mu ovaj pruži zadovoljenje naknadom za oduzetu robinjicu.
Helenska vojska stradava još više, povlaĉi se u svoj tabor, na obali, kod lađa. Ahilej sada dozvoli da njegov drug i prijatelj Patrokle uzme njegovu opremu i ovom obmanom natera Trojance na uzmicanje. Ali neumerena Ahilejeva srdđba pogodi sada i Ahileja samog: glavni trojanski junak, Hektor, ubija Patrokla

The fight for the body of Patroclus from the Iliad (National Archaeological Museum, Athens)


Dotle nepokolebivo istrajan u gnevu, Ahilej napokon odustaje; taĉnije, usmerava svoj novi gnev na Patroklovog ubicu Hektora.
Bog Hefest, na molbu Ahilejeve majke, boginje Tetide, kuje junaku novo oružje. Ahilej polazi u boj. Bitka se rasplamsa kao nikada; u njoj i bogovi uĉestvuju. Ahilej napokon ubija Patroklovog ubicu Hektora. Vezuje Hektorov leš za svoja bojna kola i vuĉe ga oko zidina Troje, dan za danom.

Franz Matsch : Triumphant Achilles: Achilles dragging the dead body of Hector in front of the gates of Troy. details

Achilles keeping Hector's corpse. Tondo from an Attic red-figured cup, c 490–480 BC.


Na kraju, trojanski kralj Prijam. dolazi da otkupi telo svoga sina Hektora.

Bertel Thorvaldsen : Priam Pleads with Achilles for Hector's Body, plaster, 1815.


Ahilej popušta.

Scene from Book XXIV of the Iliad: Hector's corpse brought back to Troy (detail).
Roman artwork (ca. 180–200 CE), relief from a sarcophagus, marble.


Spev se završava sveĉanim sahranjivanjem Hektora u Troji.

Možda je trebalo spev prepriĉati kraće, reći fabulu sažetije?
Vratili smo se, kroz razgovor, ishodištu, pitanju: šta je predmet Ilijade, trojanski rat ili Ahilejev gnev? Jamaĉno, odrediti predmet nije isto što i izdvojiti fabulu.
U ĉemu je razlika?
Predmet speva, njegova tema (naziv je grĉkog porekla), ne određuje se osvrtom na redosled kazivanja i ne otkriva ništa o strukturi dela.

Uzmimo na um ovo: Ahilejev gnev u fabuli dela ima presudnu ulogu. Ilijada i poĉinje stihom:
„Gnjev mi, boginjo pevaj, Ahileja. Peleju sina".
Je li to pesnik Ilijade već iskazao predmet speva, temu dela? Ili temu valja šire odrediti? Šta je onda gnev što ga je pesnik u proĉelje prvog stiha stavio? Preturamo priruĉnike i nalazimo: da je Ilijada spev o Iliju i da mu je tema Ahilova srdţba i njene zlokobne posledice. Dlaku možda i ne treba naĉetvoro cepati. Ali u priruĉnicima nalazimo
uvek nanovo i to da se reĉ povede o motivu Ahilove srdţbe i ulozi tog motiva u Ilijadi.
Valja praviti razliku između fabule i teme, teme i motiva.

Srdžba i sve što je iz nje izašlo - to je, najkraće reĉeno, tema Ilijade.

Ali šta je motiv? Psihološki neki momenat ili sliĉan neki ĉinilac koji deluje u prikazanom liku glavnoga junaka? Kažemo naime: ne znam koji su njegovi motivi, - a mislimo: ne znam šta ga pokreće, podstiĉe da to ĉini.
U osnovi latinske, tek srednjovekovne reĉi motivus leži, zaista, znaĉenje „pokretaĉki" (moveo = kretati).

Ali ono što u svakodnevnom govoru znaĉi jedno, može u teoriji književnosti znaĉiti drugo.
Nevolja nastaje tamo gde se pojmovi mešaju. A ovo je neretko sluĉaj ĉak i u reĉnicima književnih izraza, gde sažimanje iskaza i tesan prostor stavljaju autore na stošinu muka.

Ĉitamo u našem takvom reĉniku definiciju po kojoj je motiv „osnovni pokretaĉ za stvaranje umetniĉkog dela".
Oĉigledno, motiv je tu shvaćen u svome prvom „pokretaĉkom" znaĉenju.

Ima tu nešto što nas zbunjuje. Motiv je „osnovni pokretaĉ za stvaranje dela", a ovamo ĉujemo za motive koji se prenose iz književnosti u književnost; i da je to naroĉito sluĉaj sa narodnim blagom, sa motivima „o devojci bez ruku, skrnavljenju groba ili vernom konju". Setićeše se sada, neminovno, Šarca Kraljević Marka i kako taj verni konj opominje gospodara i suze nad njim lije. A ima i helenski junak Ahilej, u Ilijadi, svoje verne konje, koji suze liju i pogibiju mu proriĉu.

Zacelo, verni konji iz narodne pesme naše nisu „pokretaĉi za stvaranje dela". Motivi jesu.
Kako to?
I odakle ova podudarnost u motivu između Ilijade i junaĉke pesme naših guslara?
Razluĉiti valja:
prvo, motiv kada znaĉi nešto u ĉoveku, kao unutarnji podsticaj. Ako se pitamo šta je pisca podstaklo da delo sastavi, teško ćemo doći do pravog odgovora, i ne samo to: ĉak i ako ga nađemo, on verovašno neće kazivati mnogo o samom delu, o njegovoj strukturi.
Drugo je
posmatranje psiholoških motiva koje je pisac pripisao pojedinim likovima u delu, odnosno
obrazloženost postupaka junaka koji proistiĉu iz njihove prirode, karaktera.
To je već književna pojava, deo onoga što se zove motivisanošću. (Razgovor o ovim motivima tiĉe se radnje dela, njene verodostojnosti.)
Treće je, pak, - i tu se vraćamo Šarcu i Ahilejevim konjima — kada u razgovoru o epici, stihovnoj i proznoj, izraz motiv uzimamo kao naziv malih elemenata u sklopu dela, ili takvih koji se, kao zaokružene celine, javljaju naporedo u raznim delima, pa prelaze iz jedne književnosti u drugu.

Ova treća usko književna upotreba izraza nastala je u analizi pripovedanja koja nastoji da
razotkrije kako je organizovana fabula dela.
Motiv tu stoji u određenom odnosu i prema temi, pa govorimo o motivu kao najužoj fabularno-tematskoj jedinici.

Razlikuju se, pak, dinamiĉki motivi, koji „pokreću radnju napred smenjujući jednu akciju drugom" i statiĉki, koji „samo slikaju neku situaciju, ostavljajući radnju na onoj taĉki na kojoj je bila i pre te situacije ". (Sa izrazom statiĉki
motiv dospeli smo do taĉke gde je u reĉi motiv izbrisano, poništeno njeno izvorno znaĉenje:
pokretaĉki - podsticaj.)

Motivi su, dakle, elementarne jedinice, jedinstveni mali delovi fabule u kojima se stvari i ljudi javljaju u ĉvrstom sklopu prilika, okolnosti.

Pojam motiva kojim se služimo u analizi Ilijade je dvostruk: odnosi se na te male jedinice fabule speva, ali po pravilu predstavlja i motiv „koji se prenosi iz dela u delo", karakteristiĉan naroĉito za pripovedne oblike usmene knjiţevnosti. U toj dvojnosti je, naime, vidna i jedna bitna osobenost Ilijade. Njena građa uzeta je iz starije junaĉke pesme.
Kad govorimo o građi Ilijade ne mislimo, dakle, na građu iz života, koju otuda uzima svaki pisac; mislimo na književnu građu, na elemente već ranije obrađene u književnom predanju naroda; ĉak i na izraze, formule, sklopove reĉi, naĉine opisivanja i kazivanja.

Za ispitivaĉa Ilijade teškoće dolaze otuda što nam junaĉke pesme starih Grka nisu saĉuvane. Kako smo onda došli do saznanja da je Homerov dug u građi tako velik? Uporednim prouĉavanjem naše narodne iesme, junaĉkih pesama raznih naroda i Ilijade.

Ako se sada upitamo gde u Ilijadi možemo oĉekivati da se drevna građa naroĉito jasno ogleda na srazmerno malenom prostoru, tako da i ovde možemo koju reĉ o njoj reći oslonjeni na sam tekst, lako ćemo naći odgovor: tamo gde se među ljudima zbiva nešto natprirodno, kao u bajci - na primer, kada junakovi konji govore ili proriĉu (samo, ovih „mađijskih" crta nema u Ilijadi tako mnogo; kao da se od tih starih stupnjeva narodnog priĉanja njen tvorac dosta odmakao) - i naroĉito tamo gde se govori o onome što je osnova junaĉke pesme i epa: o junaku, njegovom izgledu i sudbini, i o glavnom poslu junaka - kako se na megdanu potvrđuje, u boju gine.

Ovde moramo poći od ravni istorijskog posmatranja motiva.
Od onih motiva, dakle, koji se prenose, ili se, naprosto, javljaju naporedo u raznim narodnim književnostima. Ne znamo, naime, pouzdano koji su se motivi prenosili, selili, a koji su, međusobno podudarni, nastali nezavisno kod raznih naroda. Jedino znamo da je takvo podudaranje motiva istorijska pojava u anonimnoj usmenoj knjiţevnosti širom sveta, i da je upravo ta pojava presudno odredila sliku junaka i junakova ţivota u starogrĉkom predanju iz koga je građu preuzela Ilijada.
Postoji u narodnoj književnosti kao neki obrazac junaka i junakova života. Pogledamo li pažljivije, nalazimo taj obrazac u našoj narodnoj knjiţevnosti, kod starih i novovekovnih Grka, u ruskoj narodnoj pesmi i kod starih Rimljana, i mnogo dalje u vremenu i prostoru - u Persiji i Kini, Irskoj i Americi. Gotovo obavezan deo tog obrasca herojskog života je borba sa nekim zmajem (ili „Troglavim Arapinom") i oslobađanje lepotice ili deĉaka koje mu narod prinosi na ţrtvu. Junak provodi svoju mladost nekako skriveno, ili pod okolnostima koje ga ponižavaju. I rođenje njegovo
nije kao kod ostalih smrtnika; nekako je van reda i zakona i ĉesto u tome sudeluje i neko božanstvo, neko natprirodno biće, ĉak i u životinjskom obliĉju.

Kad je u prošlom veku poĉelo izuĉavanje novogrĉke narodne knjiţevnosti, ubrzo je i u njoj utvrđen reĉeni obrazac, u kome se moglo izdvojiti trinaest osnovnih motiva. Bezmalo za sve tada utvrđene motive nađene su paralele u starogrĉkom i starorimskom predanju, pa u Persiji i Indiji, a na zapadu kod germanskih naroda. Pokazalo se da se model junaĉkog života o kome je reĉ javlja u priĉama o bogovima (mitu), predanjima o junacima (legendi) i u bajci, iz koje kao da su u Ilijadu dospeli i Ahilejevi besmrtni konji.



------------------------- 1. dio



Miron FLAŠAR - O građi i jedinstvu Ilijade

 

[sondria]

ILIJADA - fabula, tema, motivi​

Spomenućemo, napreskok, neke motive iz reĉenog obrasca.

Ahilejeva majka je morska boginja Tetida / Thetis, vila kako bi rekla naša narodna pesma.
Priĉa o tome kako je Tetidu osvojio Ahilejev otac, grčki heroj Pelej /Peleus ,

Thetis raped by Peleus.
Side A from an Attic red-figure pelike, ca. 510 BC–500 BC.

Jean-Auguste-Dominique Ingres - Jupiter and Thetis, 1811
... She sank to the ground beside him, put her left arm round his knees, raised her right hand to touch his chin, and so made her petition to the Royal Son of Cronos" (Iliad, I.)


odgovara tipu jedne poznate bajke: smrtni ĉovek uvreba morsku vilu, u noći, na obali, dok pleše u vilinskom kolu; ona mu se otima i pretvara u razna obliĉja; on je ipak savlada; ali veza između smrtnika i vile je kratkoga veka; vila se vraća, pošto rodi dete smrtniku, u svoj elemenat, na dno mora (ili reke).

Još ĉešće se priĉa o devojci koju je nasilno uzelo neko božanstvo (Danaja rađa bogu Zevsu junaka Perseja); ili majka zanese vanbraĉno sa junakovim ocem (Sibinjanin Janko, u madjarskom i našem predanju: „Visoki Stefan idući s vojskom iz Moskovske u Srbiju dođe u Budim na konak, i ondje Madžarska gospoda videći ga onako visoka i lijepa zažele imati od njega poroda, i u razgovoru zapitaju ga da li bi se u vojsci njegovoj mogao naći dobar ždrijebac da opaše njihovu kobilu da bi i oni zapatili tako lijepijeh i dobrijeh konja, a on im odgovori: ,bi, zašto ne bi?' Kad bude veĉe oni mu pošalju lijepu djevojku da noći s njime. Kad se on stane izgovarati, kaže mu se da je on to obrekao uĉiniti; tako on djevojku primi i prenoći s njome, i sjutradan ujutro na rastanku dade joj prsten i reĉe joj: ako rodi muško da mu nadjene ime Janko... ").

Zbog sramote ili zla znamenja (sna) dete bude izloženo u gori, ali ga zveri ne izjedu:

trojanskog kraljevića Parisa othranila je medvedica, rimske blizance Romula i Rema vuĉica, grĉkog junaka Hipotoja i našeg Miloša Obilića kobila.

Još kao mališan deĉak otkriva svoju snagu i sposobnost (grĉki Herakle davi u kolevci zmijurine; Paris nalazi goveda što su mu ih oteli, Sibinjanin Janko, pošto „malo poodraste i stane s djecom igrati, gdje se skaĉe on odskaĉe, gdje se rve on obara, gdje se kamenom meće on odmeće, gdje se trĉi on utjeĉe").

Ĉesto junak u mladosti stiĉe neranjivost. Glavni junak Ilijade, Ahilej, može biti ranjen samo u petu.

Rubens - Thetis dipping the infant Achilles into the river Styx, 1625

Neranjivi su i kritski Minoj i germanski Zigfrid.

Sem toga što se bori sa zmajem i oslobađa devojku, junak može da siđe i u donji svet, među seni umrlih (Odisej u Odiseji).

Najzad, junak je ponajĉešće kratkovek: Ahilej ne samo da to zna nego je sam i odabrao takvu sudbinu, kao cenu slave.

Pobrojani motivi iz obrasca herojskog života poznati su, dakle, bili starogrĉkom predanju.
U Ilijadi nemaju svi podjednako istaknuto mesto. Slušaoci Ilijade mogli su da ih prepoznaju i u naznaĉenjima uzgrednih opaski. Neki se, pak, od tih motiva dižu u Ilijadi do uloge motiva koji vezuju i osmišljavaju celinu dela.
Ovo je sluĉaj i sa motivom gneva i sa motivom junakove kratkovekosti.

Od istorijskog gledanja na motive okrećemo se sada već motivima u tekstu speva. Moramo,
dakle, pogledati gde u Ilijadi možemo prepoznati staru građu, motive i formulu kazivanja nasleđene
iz starije junaĉke pesme.

Udubiti se u istoriju usmene narodne pesme znaĉi zaći u njenu građu kao u kakvu šumu. Ova šuma je utoliko gušća ukoliko je građa više i ĉešće bila književno oblikovana, te se razgranala i razlistala, sunula raznoliko u koren i krošnju. Takva građa nosi u sebi neke zakonitosti po kojima se raĉvaju njene grane, uĉvoruju stabla. Želimo li da upoznamo te zakonitosti, nema nam druge do da se nadnesemo nad tekst i osluškujemo. Uzećemo zato pred sebe nekolike stihove iz brojnih Homerovih opisa bojeva, junaĉkih megdana, i uporedićemo ih međusobno i sa celinom Ilijade.

Megdani drevnih junaka-orijaša dosta su daleki, rekli bismo, već i samome pesniku Ilijade. Nama još više. Scene ratniĉkih sukoba, nanizane u velikom broju, ĉine nam se, kad danas ĉitamo Ilijadu, prvo jednoliĉne, a onda i nezanimljive (upravo onako kako su jednoliĉni i nezanimljivi razgovori o nogometu ili šahu onima koje nogometna lopta i šahovska ploĉa ne interesuje).

Međutim, osmotrimo li bliže scene bojeva i megdana, zapazićemo da je u njima saliveno bezbroj realistiĉkih pojedinosti i struĉnih vojnih znanja iz minulih vremena; da su one NE samo raznolike u opisu zbivanja i naĉinu umiranja nego i po osvetljenju u koje, kao u snop reflektora, najpotpunije stupaju mnogi likovi - da bi tu i poginuli.

Središnje taĉke u opisima megdana ĉine ranjavanja i pogibije. Opisuje se kako junak razudi junaka, goleni mu prebije, drob prospe, kiĉmenicu slomi, oĉi istera; i sve tako, sa pojedinostima vernim i verodostojnim, kao kad se na oružje i opremu gleda što ih nose homerski junaci. Sve je konkretno, sve u detalju - a banalnosti nema. Na takve središnje, sažete, ali anatomski precizne stihove nadovezuju se, više uopšteni u izrazu, pomen skidanja opreme sa ubijenog ratnika ili borbe i gušanja oko toga plena sa njegovim drugovima.


Kopljanik slavni Filejev sin pristupivši bliže

pogodi njega glavi u zatiljak oštrijem kopljem,

med mu kroz zube prođe i jezik odseĉe junaku.

Padne u prašinu držeć' u zubima hladno oštrice.

---

Skoĉi na njga i rani i celu mu žilu preseĉe,

što mu se cela, iduć' uz leđa, do potiljka pruža,

svu mu je prereže on, i Toon nauznak padne

u prah i obe ruke drugarima ispruži dragim.

Skoĉi Antiloh i stane s ramena mu oružje svlaĉit'.


Scene ranjavanja i pogibije u Ilijadi ĉesto su doslikane u poredbama.
Te poredbe nisu uvek, po našem osećanju, u svemu primerene herojskoj atmosferi zbivanja. Ali osnovnu svoju ulogu ostvaruju veoma uspešno: stavljaju pred naše oĉi živ pokret boraca, oružja, ranjenika koji pada, samrtnika u ropcu:


Ali ga, dok je bežo, Merion stigne i kopljem

rani ga između pupka i stidnoga mesta, gde Arej

najljuće muke zacelo jadnicima zadaje smrtnim.

Tu ga koplje probode i pod njim Adamant se sruši

te se praćati poĉne k'o junac koga u gori

ĉobani užima svežu i silom preko volje vuku:

tako se ranjen malo Adamant prać'o, ne dugo,

dok mu nije bliže Merion priš'o i koplje

iz tela izvuk'o; i mrak po oĉima onom se razli...


Poređenja su, nadasve, lako pokretni, prenosivi elementi iz nasleđene građe usmenog pesništva.
Odmaraju i pevaĉa, koji ih unosi po potrebi u pesmu, kao i slušaoce, koji ih mogu pratiti smanjenom pažnjom ili u njima uživati kao u digresijama. Pružaju odušku u scenama boja i ona poređenja, predmetom nekako primerenija ratniĉkom poslu, koja borce slikaju kao protivne vetrušine huĉno sukobljene u klancu, gde tresu ili krše bukvu i jasen; te kao drzovite lavove što u torinu provale, ili se oko ubijene košute u gori krve, ili na vepra nasrnu jer sa istog planinskog izvora hoće da pije.

Ima onda i prikaza borbi, ubijanja, gde se oko osnovne slike ranjavanja - sa podrobno određenim mestom gde je oružje udarilo i kako se kreće - javljaju poređenja i razmetljive reĉi pobednika nad telom ubijenog neprijatelja:


Idomenejevom rukom Posejdon pogubi njega

sjajne mu zaseniv oĉi i bela mu kolena veza,

jer nit' se mogaše natrag povući, a niti umaći,

nego k'o uspravni kamen il' drvo što lista visoko

on je nepomiĉno staj'o, i kopljem ga rani sred grudi

smeoni Idomenej te njegov od medi oklop

razbije, štono je pređe od njega propast odbij'o,

al' tada muklo zazveĉi, a koplje se u srce zabi;

srce se trzalo, i vrh kopljani s njime.

Najzad žestinu koplja siloviti Arej utiša,

a Idomenej klikne i silno pohvali sebe:

„Dejfobe, može l' to za nas da dovoljno bude:

trojica pala za jednog'?..."



Kao da je ovo razmetanje i ruganje ostatak iz drevne starine, sirove i surove; sasvim kao i retki primeri gde u Ilijadi za ubijanjem sledi i neĉoveĉno postupanje sa mrtvim telom:


... njemu Ojlejev sin zbog Amfimaha srdit

glavu tada odseĉe od gojenog vrata i potom

njima se obrne i nju k'o loptu kroz gomilu hiti;

Hektoru junaĉka glava u prašinu pred noge padne.



Strasti su u većini homerskih junaka velike. I gnev je velik i skup. Staje cenu života.

Ponela je narodna pesma iz davnina motive pune teške okrutnosti; prihvatio je tu građu pesnik
Ilijade, gdekad u malo izmenjenom obliku, gdekad potpunije uklopljene u tok njegovog pevanja, gdekad kontrapunktalno sukobljene sa novijim shvatanjima tako da otuda svom snagom izbije novi zvuk i znaĉenje. Uzmimo kao primer ovo i ovakvo razmetanje nad pogubljenim neprijateljem:

... al' njega kad priđe Menelaj

nad nosom zgodi u ĉelo, i kosti puknu Pisandru,

te mu krvave oĉi u prašinu pred noge padnu;

savi se on i padne. Menelaj mu na grudi nogom

stane i oruţje svuĉe i diĉeć' se prozbori ovo:

„Brodove danajskih brzih konjika vi ćete ipak

ostavit', Trojci drski, u strašnome nesiti boju!

..................................................................................

Ĉovek se jednom nasiti sveg, i ljubavi i sna,

slatke se nasiti pesme i lepe u kolu igre;

svako se želi toga u duši nasladiti više

nego li rata, al' neće Trojanci se nasitit' borbe!"


Nisu li ovde reĉi poruge, deo starinske formule u opisu pogibije, skoĉile nenadano u nov kvalitet?
Nije li se ovde ušunjala u surovo razmetanje, misao gotovo filozofska, a svakako ljudska, ĉoveĉna, rekli bismo protiv rata i njegovih strahota uperena?

Ne možemo da se ne setimo kralja Ilijade: surovosti Ahilove prema ubijenome Hektoru i njegovog konaĉnog popuštanja pod naletom novih osećanja, u koja se sliva patnja kao sveopšta kob smrtnoga ĉoveka i pretvara u misao, gotovo filozofsku.

Zastati moramo, zamisliti se. Nije li u navedenim stihovima o Menelaju i Pisandru već dato, u malome, u najmanjem obimu, ono što ĉini veliĉinu speva, Ilijade kao celine? A sve to u građi nasleđenoj, u obrtima formularnim!
Ceo je tu životni okvir junaka, u rasponu od surovosti megdandžijskog potvrđivanja ratnika-pljaĉkaša do misli o vrednostima življenja smeštenim u uživanja sasvim mirnodopska.
Jamaĉno, sve je tu, u malenoj celini opisa pogibije junaka na bojnom polju. U takvim opisima sadržano je ĉak, mnogo više no što smo do sada zapazili. Središnjoj, i osnovnoj taĉki u opisima crne pogibije, stihovima o ranjavanju, mestu i prirodi rane, padu smrtno ranjenog junaka, prethodi u Ilijadi ĉesto jedan opreĉni niz stihova u kojima se kazuje ko je junak što gine, i odakle je, ko mu je otac, ko majka, ko žena.

Formula oĉigledno, i to veoma stara, drevna.

U usmenoj narodnoj pesmi, u narodnim predanjima uopšte, a posebno onim razgranatim, isprepletenim, u međuzavisnost dovedenim, rodoslov je osnovni naĉin identifikovanja likova.

Rodoslov je i naĉin određivanja geografske i hronološke pripadnosti lika. Prvobitna istorija, dakle; ona koja nam otkriva svoju starinu i time što povesti o poreklu junaka, plemenskih vođa i kraljeva, rado vezuje za božanstva, kao zaštitnike ili pretke:


Lovu viĉnog junaka Skamandrija, Stropiju sina,

oštrim pogodi kopljem Menelaj, Atreju sinak,

uglednog lovca, jer ga Artemida nauĉi sama

svaku gađati divljaĉ, što šuma je hrani u gori.

Al' mu streljaĉica tada Artemida nije pomogla.

---

Tektonu sina Ferekla Merion pogubi junak,

unuka Harmonova, veštaka za umetna dela

razna jer beše on veoma drag Ateni Paladi;

i Aleksandru on jednakostrane istesa lađe,

jadu poĉetke, jer Trojcima svima na nesreću behu

i njemu samom, jer nije poznav'o suđenje božje.



Predanja o trojanskim porodicama prepliću se ovde i povezuju u legendarnu istoriju Troje.

Ime Skamandrije, koje nosi trojanski ratnik (a bilo je to i drugo ime Hektorovog sina Astijanaksa)
upućuje na reku Skamandar u ravnici pod Trojom. Ono znaĉi: štićenik Skamandra, reĉnoga boga koji, u Ilijadi, vodi borbu sa besnim Ahilejem. Spretni, pak, umetnik i brodograditelj Ferekle obeležen
je kao ĉovek koji je trojanskom kraljeviću Parisu-Aleksandru istesao lađe da krene u Spartu i otme
Menelajevu ženu, lepu Helenu, što je povod trojanskom ratu.

Poreklo, rođenje i detinjstvo, bogovi zaštitnici i mirnodopske veštine junaka u ovakvim stihovima stoje za ceo njihov život. Ĉest je i poneki anegdotski elemenat sa naglaskom na ljubavi, braku, rođenju deteta:

Potom pogubi sina Esijetu, Divovu negu,

Alkatoja junaka, što zet je bio Anhisu,

on najstariju kćer mu Hipodamiju uze za ljubu,

koju od srca otac i gospođa voljaše majka

u kući, jer je lepotom prevazišla vrsnice svoje,

delima svojim i srcem, i stoga je uze za ženu

najbolji vitez štono u širokoj življaše Troji...


U primeru javljaju se motivi tipiĉni za bajku; da najbolji vitez uzima za ženu najlepšu kneginjicu vezano je u bajkama za savlađivanje raznih prepreka koje delimiĉno smišlja i sam otac devojĉin.

(Tip takve bajke bio je poznat Grcima iz priĉa o Pelopu, koji je svojom krilatom zapregom osvojio drugu Hipodamiju, kćer kralja Enomaja.)

Iz bajke i obrasca junaĉkog života je motiv - rekli smo to već - da vodena vila rodi junake blizance smrtnome ĉoveku.

Nameće nam se, iznova, paralela između motiva sažeto kazanog u genealoškoj identifikaciji koja prethodi pogibiji junaka i motiva važnog ne samo u predanju o glavnom junaku Ilijade, Ahileju,
nego i za ceo krug predanja o trojanskom ratu.
Proroĉanstvo je, naime, predskazalo da će sin morske boginje Tetide biti moćniji od svoga oca.
Stoga bogovi neba i mora, braća Zevs i Posejdon, prepuste Tetidu smrtnome Peleju. Ovaj je ugrabi iz vilinskog kola, jedne meseĉne noći, i savlada je.

Thetis raped by Peleus.
Tondo of an Attic red-figured kylix, ca. 490 BC.
From Vulci, Etruria.


Onda se slavi njihovo venĉanje, u prisustvu svih olimpijskih bogova sem Eride / Eris, boginje svađe.
Ova, uvređena, baci na trpezu jabuku. Na jabuci je pisalo: „Najlepšoj!"
I ta je jabuka, po predanju, bila razlog za izbijanje trojanskog rata.

Lepi trojanski kraljević Paris, kao pastir na gori Idi, presudi da jabuku dobije Afrodita, boginja ljubavi, a ne Atena ili Hera. Afrodita ga nagradi pomogavši mu da iz Sparte otme Menelajevu ženu, lepu Helenu.

Louis Grell - Judgement of Paris, 1937

Golden Apple of Discord

J. M. W. Turner - The Goddess of Discord Choosing the Apple of Contention in the Garden of the Hesperides, c 1806

Uverili smo se opet kako u kratkim, formularnim opisima pogibije junaka, što ih tako ĉesto
srećemo u Ilijadi, ima građe, motiva iz stare junaĉke pesme. Jer, pred nama su varijante koje se samo tako mogu razumeti - bez obzira na to što su jedne sažete i sažeto kazane, a druge za ceo spev važne.

Među ove druge spada, rekli smo, i motiv maloveĉnosti junaka. Ahilejeva predodre]enost za smrt koja
mu je predskazana.

Sred biografskih anegdota i genealoških identifikacija junaka ĉija će smrt uslediti javlja se, sažeto, i ovaj motiv iz bajke: sinovi odlaze u boj, pod Troju, ne obzirući se na proroĉanstvo koje
kazuje da će u ratu izgubiti glavu:

Potom uhvate kola i dva junaka plemića,

sinove Meropa, rodom iz Perkote, koji je od svih

najbolje umeo gatat', i uvek je sinove svoje

od vojskogubnog odvrać'o rata, ali ga oni

ne htedoše slušat', te crne ih Kere odvuku.

Njima kopljanik slavni Diomed, Tidejev sinak,

oduzme život i snagu i sjajno im oružje svuĉe.

Ovakvi sažeto naznaĉeni motivi, znaĉajni za Ilijadu kao umetniĉku celinu, javljaju se i u nizovima, zgrudani oko jedne ili dve smrti, u opisu pogibije: kada Merion smrtno rani Harpaliona, sina paflagonskog kralja Pilemena,

oko njega se odmah junaci paflagonski slete

u kola metnu ga te ga do Ilija svetog odvezu

žalosni. Otac je iš'o za njima roneći suze,

ali zamene nije za paloga našao sina.

Kratko, u nepuna dva stiha, zatreperio je ovde motiv o neprebolnoj boli oca za sinom. U
Ilijadi ima malo boraca koji su se približili preklonu života. (Homerovi junaci i nemaju godine
baš sasvim onako kao likovi realistiĉkih romana. One su određene slikom u predanju i priliĉno
nepreciznom hronologijom junaĉkih naraštaja.)
Međutim, postoje tipovi i situacije, odnosno motivi, kao na primer, motiv oca koji tuži za sinom.

Izgrađen je i visoko osmišljen u odnosu Prijama i Hektora, nagovešten kao shema u odnosu Peleja i Ahileja.

Spojena oba ta motiva kljuĉno određuju radnju i humanu poruku završnog pevanja Ilijade i speva u celini.

Za kraljevićem Harpalionom žali i Parid / Paris. Ali se i srdi:

Za ubijenim borcem u duši se rasrdi Parid,

jer mu u narodu paflagonskom prijatelj bejaše glavni,

i u gnjevu zbog njega on mednu izmetne strelu.


Borac je silno razgnevljen zbog smrti prijatelja, saborca, i srlja u boj. Nije li to opet, u malome, u zrnu, motiv Ahilejeva bola i gneva zbog Patroklove smrti? A onda slede stihovi kako Paridova strela, odapeta u besu zbog Harpalionove smrti, pogađa žrtvu predodređenu da umre pod Trojom:

Beše neki Euhenor, sin Polijida gatara,

bogat i valjan. a svoju u Korintu im'o je kuću;

laĊom je stig'o mada za svoju znaĊaše sudbu,

jer mu je ĉestiti starac Polijid govorio ĉesto

da će od bolesti strašne u svome umreti domu,

ili će ga Trojanci kod ahejskih ubiti laĊa.

Stoga se klonio on i teške ahejske kazne

i još bolesti ljute, da ne bi ga bolela duša.

Njega pogodi Parid pod ĉeljust i uho, i brzo

duša iz njega izleti, i mrska ga pokrije tama.


Ovde smo opet sasvim blizu jednom od osnovnih motiva priĉe o Ahileju.
To je predskazanje o pogibiji pod Trojom i izbor između dve sudbine: jedne koja junaka ĉeka kod kuće, druge na bojištu. I junak odabira drugu.
Ali Euhenoru je izbor lakši no Ahileju, jer, Euhenor bira samo između spore i bolne smrti u domu i junaĉke pogibije u ratu, a Ahil između srećne dugoveĉnosti kraj ognjišta i junaĉke slave.

Motivi iz starih helenskih predanja, iz građe što ju je Homer nasledio od starije junaĉke pesme, nahode se tako u pregrštima u opisima borbe i pogibije raznih junaka, trojanskih i ahejskih.

Motivi su ĉesto isti na obe strane. To nam otkriva da i motivi koji su presudni ne samo za razvoj
predanja o Ahileju već i za strukturu Ilijade koju poznajemo imaju osnovu u predanju usmene
književnosti.

Ta podudarnost motiva nameće nam u isto vreme i osnovno pitanje svake interpretacije Ilijade; pitanje o njenom jedinstvu i njenom pesniku, onome što je on, iz sebe, dodao predanju.

Peva Homer o dobu koga više nema do u sećanju, a to će reći: u predanju i junaĉkoj pesmi.
Pripovedanje Ilijade celo je u dalekoj prošlosti, kloni se anahronizama, u stavu je objektivno.
Pesnik i njegovi slušaoci ostaju izvan priĉe. Pesnik se u pesmi tek sasvim retko oglasi liĉno,
izriĉući sudove ili ukazujući na podudarnosti u pojavama. Ĉini to najĉešće kroz poredbe; no izraz je i u poredbama podjednako objektivan. Otuda homerske poredbe dođu kao neke uokvirene slike, ali i kao prizori i prodori u svet drugaĉiji od onog minulog, herojsko-megdandžijskog, iz dosta davnog vremena.

Gledamo kroz mnoga homerska poređenja i u svet obiĉnih ljudi: na brige i poslove neherojske,
skromne, pa i sitne. Težak radi njivu; pastir javlja ovce niz dolove; mater se nadvija nad uplakano
dete; deĉarci hitaju kamenice i toljagama gone tvrdoglavo maggare iz povrtnjaka. U ovakvim
poredbama noviji pogledi pesnikova vremena ne oglašavaju se gromko, nametljivo ili sasvim
neusaglašeno sa starom herojskom tematikom speva. U njima kuca smirena žila elementarno
ljudskoga, briga i napor vekoviti da se opstane, obezbedi porodica i mala, skuĉena zajednica. Odmore nas ta poređenja sred opisa bojeva. A onda nas i prepadnu rasponom i razapetošću izmeĊu spokojne svakidašnjice i preke surovosti rata; naroĉito kada su ĉudesno dotegnuta do poruge, gotovo karikature.

Patrokle kamenom zgodi hrabrog Kebriona, smrska mu ĉeone kosti, izbije oĉi, te se ovaj
zakoprca i, za oĉima što su se na tle prosule, padne sa bornih kola -„podoban roncu, a duša ostavi
kosti".

Ova kratka poredba nije dovoljna pesniku Ilijade. Patrokle još ruži ubijenog neprijatelja reĉima:


Junak je zaista hitar, koliko se prevrće lako!

Kad bi zalutao nekud u sinjem ribovitom moru,

mnogu bi ĉeljad nahranio ostrige tražeć'

skaĉući iz lađe brze, i ako je puĉina burna

kada on s kola ume da po polju lako se valja.

I među Trojcima, dakle, ronaca doista ima!



Sećamo se onoga što znamo o građi pesme i njenoj celini, razmaku između herojskomegdanžijskih
vremena legendarnih junaka što ih Ilijada opisuje i aristokratsko-gradskih prilika koje vladaju u vreme kada peva pesnik Ilijade, pa se pitamo: gde je izvor ovakvim poređenjima i da li je sam pesnik Ilijade izgrađujući poredbu sa roniocem stavio tako surovu porugu u usta Patroklu?

Odgovora, onog konaĉnog, nema. Starije junaĉke pesme Helena su nam izgubljene.
Ali moramo razmatrati ovakva pitanja da bismo bolje sagledali osobenosti umetniĉkog izraza u Ilijadi.

Poredba sa roniocem je uzeta iz mirnodopskog života.
Sećamo se i tehnike usmenog pesništva. Ona unosi poredbe u kazivanje pesme ne ugrađujući ih dosledno u kontekst.
Jer, pevaĉ poredbu najĉešće zna iz nasleđa, ukljuĉuje je u pevanje kao ukras ili odmor, i ne misli, shodno tome, da li poredba u svemu pristaje onome što treba slikom da uĉini jasnijim.

Otuda kratka poredba Kebrionova samrtnog koprcanja i sunovratnog pada sa skokom ronioca kao da potpuno odgovara zakonitostima usmenog stvaralaštva. Jedna jedina crta, ĉudni „skok" smrtno pogođenog, hicem kamena poduhvaćenog ratnika, poredbom je osvetljena. Dakle, pokret, fiziĉka pojavnost izneta nam je poredbom pred oĉi.

Međušim, to što je upoređenje sa roniocem u Ilijadi dobilo novu vrednost, što je tako dobro
uklopljeno u prikaz pobednikove poruge, što Kebrionov pad islikava opširno osmišljujući dodatno ceo prizor - to deluje, na drugoj strani, kao pesniĉki postupak koji gleda da iscrpe mogućnosti što mu ih je nasleđena građa pružala.

Pomšiljamo na pesnika Ilijade, u kome vidimo snažnu umetniĉku liĉnost koja je građu Ilijade organizovala i podredila motivu Ahilejeva gneva.

No odmah nas misao vuĉe i drugim putem. Pesnik Ilijade je onaj pesnik koji je, po svoj prilici, staru povest o Ahilejevoj osveti nad Hektorom osmislio humanim sadržajem. Onaj pesnik, jamaĉno, koji je i samog Patrokla prikazao kao saosećajnog mladića za kojim će Ahilejeva robinjica Brisejida od srca plakati. A poredba sa roniocem, stavljena u Patroklova usta, dograđena je tako u porugu da, rekli bismo, više odgovara sirovosti i surovosti kakva je, nagađamo, bila svojstvena
junacima iz starijeg, prethomerskog pesništva.

Pitanje kao da nije rešivo. Pojedinosti Ilijade podložne su ĉesto dvojakoj interpretaciji.

Pitanje o jedinstvu Ilijade i originalnosti pesnika Ilijade postavlja se, u svetlu istorijata motiva iz usmene književnosti, pre svega kao pitanje o starijoj ulozi motiva gneva u junaĉkoj pesmi o Ahilu.

Da li je Homer, odnosno pesnik Ilijade, prvo organizovao umetniĉku celinu svoga dela na središnjem motivu junakovog gneva, i to gneva koji proizlazi iz podređenog junaĉkog ponosa - a pravac i prirodu menja kad gine drug, saborac, prijatelj?

Giovanni Battista Tiepolo / Gianbattista - The Rage of Achilles, 1757

Naš izbor donosi iz devetog pevanja Ilijade veliki deo govora kojim Fenik, Ahilejev uĉitelj pokušava da odvrati Ahileja od gneva prema Agamemnonu. Poziva se Fenik, pri tome, na primere, na priĉe iz davnina. Ĉuo je, veli,

... i za slavu junaka iz starih vremena,

kada je kojega od njih savladala žestoka srdnja,

al' su se darima oni i reĉima stišati mogli.


Rekli bismo, na osnovi ovih stihova, da je i pre Ilijade bilo priĉa, da je bilo junaĉkih pesama u kojima se neki veliki junak naljutio - pa i odljutio. Ili je ovo što navedeni stihovi kazuju izmislio pesnik Ilijade, da bi uĉinio uverljivijom Fenikovu besedu?

Teško je u to poverovati kad je gotovo u svakom stihu Ilijade sadržano nešto iz starog narodnog pesništva i njegovih bezbroj puta ponovljenih motiva. No još je teže naći taĉno objašnjenje za to kako je nastala priĉa o gnevu junaka Meleagra, koju, kao stari „primer srdnje", pripoveda Homerov Fenik.

James Barry - The Education of Achilles, c 1772


Prilikom neke žetvene sveĉanosti, Eneja, vladar Kalidona, zaboravio je da prinese žrtvu Artemidi, boginji lova i šumskog zverinja. Boginja zato pusti u kalidonsku ravnicu strašnoga vepra da sve opustoši. Eneja sazove najbolje junake iz raznih grĉkih krajeva. Mnogi lovci ginu, dok najzad
Enejin sin, kraljević Meleagar, ne ubije vepra. No Artemida ne miruje. Ona izazove svađu između
Kalidonjana i susednih Kureta oko veprove glave i koţe. Zapoĉinje rat. U borbama se odlikuje
Meleagar; dok je on u boju, Kureti odstupaju i povlaĉe se u zidine svoga grada. Ali, Meleagar se onda
povuĉe iz boja, gnevan na svoju majku Altaju. On je, naime, u svađi oko vepra, ubio njenog brata, svoga ujaka. Majka prokune sina i, na kolenima, doziva boginje osvete, Erinije. Pošto se Meleagar, gnevan, povukao iz bitke, Kureti napreduju. Sada oni drže u opsadi Kalidon. Glavari i sveštenici
Kalidona mole Meleagra da se odljuti. Preklinju ga otac, sestre, pa i majka - sve uzaman. On ostaje
zatvoren u svojoj kući. Tek kad neprijatelji već poĉnu nadirati na gradske kule i njihove strele
padaju po Meleagrovoj odaji, umilostivi ga molbama njegova žena. Meleagar polazi u bitku i spasava
grad, ali poklone koje su mu Kalidonjani obećali ne prima.

Homerov Fenik tu naglo prekida priĉu. On gradi paralelu, veoma blisku Ahilejevoj srdžbi.
No da bi Ahileja ubedio da se odljuti, da ponovo stupi u boj, prećutkuje završetak priĉe: Altajina
kletva je sustigla Meleagri; on je poginuo - i stoga nije primio obećanih darova. Znali su ovo
slušaoci Ilijade; kao što su znali da će i Ahilej poginuti.

Kakva pitanja nameće priĉa o Meleagru ispitivaĉu Ilijade? Možemo reći i pesmi o Meleagru. Jer, junaĉka pesma je, ĉini se, više nego pripovetka, ĉuvala i izgrađivala helenska predanja.

Meleagrovu priĉu, pesmu, možemo osmotriti sa dva stanovišta: u okviru predanja, kao deo
narodnog blaga; i u okviru Ilijade, kao strukturalni elemenat ovog jedinstvenog književnog
ostvarenja. Pitanje o prirodi i mestu priĉe o Meleagru u starogrĉkom folkloru, u tradicionalnoj
usmenoj knjiţevnosti prethomerskoj, teško da možemo sasvim rasvetliti. Poznajemo, ipak, i drugu,
tipološki svakako stariju varijantu priĉe.

Ova starija varijanta glasi: Altaja rodi Eneji Meleagra. Kada se navrši sedam dana od rođenja
deteta, dođu Suđaje. Odrede da će dete umreti kada dogori cepanica što tinja na ognjištu. Altaja sve
ĉuje, povuĉe cepanicu sa ognjišta, ugasi je, skloni u škrinju. Meleagar izraste u lepog junaka. No
kada u svađi oko kože kalidonskog vepra Meleagar ubije ujake, Altaja se razgnevi, izvuĉe cepanicu i
stavi je u vatru. Cepanica dogori i Meleagar umire.

Rekli smo da je ovo svakako starija varijanta priĉe od one u Ilijadi. Odakle to znamo?
Pa u njoj glavnu ulogu ima mađija.

Život koji se nahodi izvan junaka, u nekom predmetu, životinji, sklonjen na naroĉito, skrovito mesto, drevni je mađijski motiv. Poznat nam je iz verovanja i pripovedne književnosti raznih naroda. Iz bajke, pre svega. I naše bajke priĉaju o zmaju, o BašĈeliku, ĉija se „snaga" nalazi negde daleko, u glavi drugoga zmaja, zatvorena u neku životinju, u vuka, na primer. A kada vuka ubiju, iskoĉi iz vuka lisica, iz lisice zec, iz zeca izleti soko, iz sokola golub ili vrabac. Pa tek kada se i ova najmanja ptica ubije, umire i nesavladivi zmaj, strašni BašĈelik.

Posmatrana sa stanovišta celine Ilijade, Fenikova priĉa o Meleagru stavlja nas stoga pred sledeće pitanje: ko je u priĉu uneo motiv gneva junaka Meleagra, srdnje koja ga navodi da odustane od
boja i time donese teška stradanja svome narodu?
Jer, u starijoj varijanti nema motiva junakovog pogubnog gneva, kao ni opsade grada, poslanstva junaku da se odljuti, obećanih darova.

Pred ovim pitanjem stojimo — valja priznati — neodluĉno. Moguće je da je pesnik Ilijade
poznavao neku junaĉku pesmu o Meleagru u kojoj je stari mađijski motiv „spoljašnje duše" već bio
zamenjen kletvom majke i dopunjen zlovoljom sina.
(To je put racionalizacije starih predanja kojim je grĉko narodno pesništvo krenulo, reklo bi se, već pre Homera.)

Moguće je i to da je pesnik Ilijade uneo motiv kletve i junakova gneva u priĉu o Meleagru. Za osnovnu priĉu o lovu na kalidonskog vepra taj gnev, oĉigledno, nije bitan. U Fenikovoj priĉi, pak, motiv gnevnoga junaka svekoliko zbivanje približuje osnovnoj fabuli Ilijade.

Ovde nećemo dalje ispitivati ove dve mogućnosti objašnjenja, ni druge pretpostavke o tome
odakle pesniku Ilijade glavni motiv speva, Ahilejev gnev.

Pitanja su to koja vode u šumu građe iz narodne književnosti i lavirint problematike oko prirode i porekla motiva u narodnom stvaralaštvu uopšte.

Jedno je, ipak, znaĉajno: Fenikova priĉa o Meleagrovom gnevu ima ulogu integracione priĉe o Homerovoj Ilijadi. Ona je bitan elemenat u njenoj strukturi.

Šta je to integraciona priĉa i kakva je uloga te priĉe u nekom većem pripovednom delu, spevu
ili romanu? I šta podrazumevamo kada govorimo o epskoj integraciji?

Integracionom priĉom nazivamo priĉu koju pripoveda neko lice dela tako da ona ostavlja utisak sasvim nezavisnog umetka. Ona se naoko niĉim ne vezuje za zbivanja i likove dela u kome stoji
i mogli bismo je sasvim lepo i posebno ispriĉati, baš kao i priĉe iz Hiljadu i jedne noći.

Pažljivije osmotrena integraciona priĉa otkriva nam se, međutim, kao nešto od takvih priĉa
sasvim razliĉno, po mestu i ulozi u celini. Dok se priĉe Hiljadu i jedne noći samo nižu, kao zrna na
brojanicama, a vezuje ih nit okvirne priĉe o Šeherezadi (ona spasava život nastavljajući tek
zapoĉetu priĉu iz noći u noć.), integraciona priĉa stoji kao nekakav stožer u delu u koje je
uklopljena. Ta umetnuta priĉa pripoveda, u drugim prilikama i likovima, sažetije i opštije u isto
vreme, o glavnom junaku ili glavnom problemu dela u celini.

Kakva je onda uloga ovakve priĉe?

Prvo, integraciona priĉa ima snažno objedinjavajuće, kompoziciono dejstvo u sklopu velikog epskog pripovedanja.

Drugo, mada stoji prema celini kao neki sažetak, kao ĉvorić prema dugoj niti, integraciona priĉa stavlja osnovnu fabulu dela u šire okvire, u red onoga što se ne dešava samo jednom licu (junaku Ahileju, na primer) i samo njegovom, uskom svetu već i svakome ĉoveku uopšte kada se u sliĉnim prilikama nađe.

Priĉa o Meleagru je integraciona priĉa u Ilijadi.

Moćno sredstvo za strukturisanje celine i uspostavljanje jedinstva na ravni pripovedanja i ravni smisla. Otuda nam može biti malo važno (kada pouzdana odgovora već nema) da li je priĉa o Meleagru sadržavala motiv gneva i ranije, u nekoj obradi koja je prethodila Ilijadi, ili ga nije sadržavala. Ako je pesnik Ilijade i našao svoju priĉu o Meleagrovom gnevu gotovu, u građi starije narodne poezije, on je tu i takvu priĉu potpuno ugradio u svoj spev o Ahilejevom gnevu.
Kao integraciona priĉa, Fenikova pripovest o Meleagrovom gnevu uĉvršćuje jedinstvo koje u pripovedanje Ilijade unosi motiv o Ahilejevom gnevu i pruža nam jaku potvrdu da je Ilijadu morao uobliĉiti jedan pesnik, sastaviti jedan umetnik koji je gledao na celinu dela.

Građa iz starijeg junaĉkog pesništva nije u Homerovoj Ilijadi ostala tuđa, kao ukamarena.
Javlja se, istina, u blokovima i nizoiima, i sa nekim neuglađenostima i nedoslednostima.

I analitiĉari su, dakle, donekle u pravu.

Ali su mnogo više u pravu unitarci, jer gledaju na onoga koji je uĉinio da ta građa ne ostane neživljena, da sraste u jedno - na pesnika.

Svaki odgovor na pitanje da li je Ilijada delo jednog pesnika, ili je pak nastala sastavljanjem, širenjem i prekrajanjem starijih pesama, postepeno i na takav naĉin da je teško govoriti o jednom autoru, biće odgovor proizišao iz liĉnog uverenja, možda dobro zasnovanog, ali ipak uverenja i ubeđenja, a ne i konaĉnog, sasvim pouzdanog saznanja.

Naše je uverenje da je jedan pesnik morao dati Ilijadi njeno jedinstvo. Stojimo, dakle, na stanovištu unitaraca.

Kako brane suprotno stanovište analitiĉari? Osvrnućemo se na jedan od ĉesto potezanih argumenata ispitivaĉa toga smera.
U našem izboru donosimo u celini XVI pevanje Ilijade. To je pesma o Patroklu, koja se
završava pogibijom ovoga junaka.

Massimiliano Putti - Patrocleus and Achilles, 1840

Nikolai Ge - Achilles and the body of Patroclus, 1855


Zapoĉinje pak molbom Patroklovom da mu Ahilej dopusti da pomogne Ahejcima koje su Trojanci teško pritisli. Ali još pre nego što Patroklo, sav uplakan, zapoĉne razgovor, Ahilej mu se obraća, pita ga šta ga je tako ojadilo: da nema da saopšti neku lošu vest, da neku nesreću nisu dojavili glasnici iz domovine; ţivi su još i Patroklov i Ahilejev otac.

Onda tek Ahilej dodaje:

Ili nariĉeš ti za Argejcima ovde što ginu

kod lađa prostranih da bi za nasilje platili svoje?...

Ono što se analitiĉarima ĉini nedopustivo i neshvatljivo u ovoj sceni jeste - što Ahilej i ne pita Patrokla o onome zbog ĉega ga je ranije sam otposlao.
Razmak između ispripovedanih događaja je, istina, u izlaganju Ilijade velik.
Pet pevanja ranije, u jedanaestom, Ahilej je iz logora, sedeći kod svojih lađa, gledao kako Nestor odvozi sa bojišta ranjenog Mahaona. Kako nije jasno video ko je ranjenik, Ahilej je poslao Patrokla Nestoru da se o tome raspita. Vraćajući se, Patroklo se nameri na ranjenog Euripila, koga vodi u njegov šator i ostaje s njim da ga pazi. Tu smo Patrokla izgubili iz vida. U pevanjima koja slede Trojanci se sve više primiĉu lađama.
Tek u petnaestom pevanju ponovo je reĉ o Patroklu. Još uvek je kod Euripila, u šatoru. Trojanci su se probili preko bedema ahejskog tabora i Patrokle sada žuri Ahileju.

Analitiĉari nalaze da je neshvatljivo kako Ahilej može, odsutno i kao da ne zna šta se dešava, da pita Patrokla šta je razlog njegovih suza. Naroĉito im je neprihvatljivo što Ahilej i ne pita za ranjenog Mahaona. Kazuju stoga da se tu Ilijada prosto razlama.
U napuštanju motiva o Mahaonu vide i dokaz da poĉetni stihovi XVI pevanja pripadaju nekoj staroj Patrokliji, nekoj pesmi o Patroklu koja bi, u hronološkom sledu dogaĊaja pod Trojom, prethodila ĉak i zbivanjima opisanim u prvom pevanju Ilijade, sukobu Ahila i Agamemnona, dakle, Gnevu i Kugi.


Unitarci - a sa njima i mi - vide drugaĉije poĉetak šesnaestog pevanja i zanemarivanje motiva
o Mahaonu. Nije reĉ samo o velikom razmaku između jedanaestog pevanja, gde Patrokle odlazi da
izvidi je li ranjenik Mahaon, i poĉetka šesnaestog. Motiv o Mahaonu oĉigledno je u izlaganju
Ilijade samo sporedan motiv, pomoćan, mogli bismo reći. Mahaon nije Ahileju ni po ĉemu važan.
Samo je povod da Ahilej odašilja Patrokla i preko njega sazna koliko su Ahejci u nevolji i hoće li
uskoro pružiti zadovoljenje Ahilejevoj povređenoj ĉasti i preklinjati ga da im pomogne. Da je ovo
stvarno smisao Patroklovog odlaska Nestoru vidi se već iz prvih reĉi koje Ahilej, u jedanaestom
pevanju, kazuje Patroklu:

Divni Menetijev sine, ti ljubimĉe mojega srca,

mislim, kolenima pristupiće mojim Ahejci

da me mole, jer nepodnošljiva goni ih nužda.

Ove su nam reĉi sasvim razumljive. U devetom pevanju Ahilej je poslanstvu koje je došlo da ga
pomiri sa Agamemnonom rekao da će se boriti sa Trojancima samo kad ovi dopru do njegovih lađa,
dakle kada potpuno poraze Ahejce.
Sada, na poĉetku šesnaestog pevanja, ovaj trenutak već predstoji, a Mahaon je sasvim nevažan.

Analitiĉarima, jamaĉno, smeta koliko napuštanje motiva o Mahaonu toliko i Ahilejevo nagađanje zašto Patroklo proliva suze. Raĉvaju se ovde putevi interpretacije. Za analitiĉarsko tumaĉenje, to Ahilejevo nagađanje, na poĉetku šesnaestog pevanja, puka je besmislica i objašnjivo je jedino nastankom Ilijade iz raznih starijih pesama, postupkom manje ili više mehaniĉkog pripajanja. U viđenju unitaraca upravo u tim stihovima leži tanana karakteristika junaka Ahileja; dakako, naznaĉena samo, bez pesnikovog komentara. Ali, to je objektivni postupak kakav je epskom pesniku jedino dopušten.

Osmotrimo izbliza: šta govori u prilog drugog shvatanja.
Poĉetak XVI pevanja prikazuje uplakanog Patrokla. Prizor dosta neobiĉan. Nad ĉime se Patrokle rasplakao? Nad zlom sudbinom svojih saplemenika. A njihova je stradanja izazvao Ahilej, odustajanjem od boja. Ahilej se sada nije nad njima sažalio; ĉeka da ga na kolenima zamole za pomoć. Stoga se Patroklu i obraća reĉima:

Šta si se, Patroklo, usplak'o k'o devojĉe ludo?


I gradi se da ne zna šta je uzrok tim suzama. Bile bi razumljive, veli, samo da je kome od njih
dvojice roditelj umro, tamo u domovini. Samo sa nevericom, i rekli bismo sa negodovanjem dodaje:

Ili nariĉeš ti za Argejcima ovde što ginu

kod lađa prostranih da bi za nasilje platili svoje?

jer misli na nasilje koje su njemu uĉinili - kada mu je Agamemnon oduzeo Brisejidu.

Nije li, uistinu, u raspon od svega nekoliko stihova - između onoga „što si se usplak'o k'o
ludo devojĉe?" i ovog „da bi za nasilje platili svoje" -položena karakteristika Ahilejeva, svekolika
priroda njegova. Išĉitali smo je već iz mnogih stihova Ilijade i morala bi nam biti poznata.

Spomenimo samo jedno mesto. U IX pevanju saznali smo da je i sam otac Pelej ovako opominjao
Ahileja pred polazak u rat: neka se izmiĉe zlotvornoj zavadi; neka usteže srdţbu svog ponosno prkosnog srca.

Povrediva veliĉina i prekost bez mere, osnovne su odrednice Ahilejeve prirode.

Između herojsko-megdandžijskog pogleda homerskih junaka i najmanje pet stoleća mlađe Aristotelove filozofske etike leži golem razvoj.
Tu se ne sme grešiti i ne mogu se mešati pojmovi. Treba gledati koliko na razlike toliko i na sliĉnosti.

Duševna veliĉina još i kod filizofa Aristotela stoji najbliže ambiciji; a ĉovek koji to duševno svojstvo ima, ĉovek koji stremi višem, zanima se najviše za slavu i poĉasti. Gleda, dakle, pre svega na uspeh ili neuspeh u javnom životu.

Takva okrenutost poĉastima, to samopotvrđivanje veliĉine stalnim sticanjem i pritežavanjem javnih priznanja u zajednici, okosnica je i herojskih pogleda Ahilejevih, glavni pokretaĉ njegovih postupaka.

Samo, kod filozofa Aristotela ĉitamo da će ĉovek koji višem teži, kome je duševna veliĉina svojstvena, uživati umereno u priznanjima što mu priiadaju, neće držati do onih koja mu dodele nekim beznaĉajnim povodom - a biće ravnodušan i prema nepriznanju u javnosti, jer se ono njemu i ne može desiti bez ogrešenja o pravdu.

Svet junaka-megdandžija i plemenskih vođa koji slika Ilijada nije, prirodno, još otkrio ono
što će pet stoleća docnije biti poznato Aristotelu: nezavisnost vrednosti valjanog ĉoveka od
priznanja javnosti.
Otuda ponosni prkos ili prkosni ponos Ahilejev, njegova prekost i usplamteli gnev pred nepriznanjem u veću ahejskih vođa ili vojsci pod Trojom. Otuda i nepopustljiva, tvrda odluĉnost da se osveti za javnu uvredu.

Na osnovi reĉenoga ĉini se da smemo, suprotno analitiĉarima, zakljuĉiti: reĉi Ahilejeve na
poĉetku XVI pevanja Ilijade mogu se ĉitati kao fina karakteristika ponosno-prkosnog junaka.

Zna Ahilej zašto Patroklo plaĉe, a gradi se da ne zna; i prebacuje Patroklu, uvijeno, što se ražalio nad sudbinom Ahejaca. Jer oni su je zaslužili uvredivši Ahileja.



------------------------ 2. dio




Miron FLAŠAR - O građi i jedinstvu Ilijade

 

[sondria]

ILIJADA - fabula, tema, motivi


​

Ilijada je morala imati svoga Pesnika.

Homer

O tome svedoĉe ne samo osnovni motiv o Ahilejevom - gnevu, na kome stoji fabula i kompozicija speva,
ili integraciona priĉa o Meleagru, utkana u Fenikov govor;
ovim moćnim sredstvima objedinjavanja umetniĉkog dela pridružuje se veliki broj pojedinosti u naĉinu izlaganja.

Jedan, i nikako neznatan deo te „epske tehnike" kazivanja pesnik Ilijade duguje, bez sumnje, starijoj epskoj pesmi.

Ali on tu tehniku stavlja određeno u službu posebnih motivskih i komiozicionih odlika svoga speva. Vidimo ovo jasno na mespima gde Homer pojedine scene, epizode, povezuje stihovima koji ukazuju i unazad i unapred, priiremaju i postupno razvijaju ili osmišljavaju zbivanje u celini.

Obratimo paţnju na postupnost i postojanost kojom se, u Ilijadi, pažnja ĉitaoca usmerava na
proroĉanstvo o ranoj smrti na koju je Ahilej, u skladu sa odredbama Suđaja, osudio samoga sebe
odabravši slavnu smrt pod Trojom umesto dugog, ali neslavnog života u domovini.

U I pevanju, Ahilej, koga je Agamemnon uvredio, obraća se majci Tetidi:


Majko, kada si veće maloveĉnim rodila mene,

da mi je barem Dive Olimpljanin gromovnik višnji

odao ĉast!


Rekli bismo u prvi mah da se misli na kratkovekost smrtnog ĉoveka nasuprot besmrtnosti bogova; ali već je to aluzija na posebnu, Ahilejevu kratkovekost, na njegovu oĉekivanu pogibiju. Niz je
ovakvih aluzija: u pevanjima gde se Ahilej, posle smrti Patroklove, sprema nanovo u boj i deli
megdan sa Hektorom.

U XVIII pevanju Ahilej sam kazuje da mu smrt predstoji, a Tetida uzvraća:


Rano, sine moj, život izgubićeš, kako i kažeš,

jer posle Hektora odmah i tebi je suđen svršetak.


U XIX pevanju, kada polazi u borbu, Ahileju proriĉe smrt jedan od njegovih konja, Ksanto:


Sad ćemo još te spasti doduše, Ahileju silni,

al' ti se propasti dan već primak'o. Krivci ti nismo

mi, no kriv je i veliki bog i jaka sudbina.


U XXII pevanju, najzad, kada Ahilej ubija Hektora, a ovaj ga moli da njegovo telo preda Trojancima, gnev i kratkovekost dva bitna obeležja Ahilejeva lika, zgrudano stoje pred nama u poslednjim Hektorovim reĉima:


Dobro te poznajem po tvom pogledu, ne oĉekivah

da ću te nagovorit', jer gvozdeno srce u grudma

imaš, al' pazi da se zbog mene bogovi na te

onog ne rasrde dana kad Parid i Febo Apolon

pogube tebe viĉna junaka kod Skejskih kod vrata!


Podjednako postupno otkriva ĉitalac, odnosno slušalac Ilijade (u osmom, jedanaestom i
petnaestom pevanju), puni smisao odluke Zevsove da Ahileju pruži zadovoljenje za pretrpljenu uvredu.

To je odluka koja određuje, na ravni božanstva, celokupna zbivanja Ilijade, pesme o Ahilejevom gnevu.

No u I pevanju iskazao je tu odluku Zevs samo migom, nabiranjem ĉela. Znakom teškim i strašnim, istina, ali i nejasna znaĉenja:


... i veđama namignu mrkim

od toga gospodu bogu ambrosijska prospe se kosa

s besmrtne glave, te sav se potrese veliki Olimp.


Ovakva smšiljena tehnika povezivanja, objedinjavanja izuzetno obimnog i složenog speva, teško da se može pomiriti sa shvatanjem analitiĉara.

Ne mogu je, reklo bi se, dovoljno objasniti ni novija saznanja steĉena uporednim izuĉavanjem tehnike usmenog narodnog pesništva.

Pokretano je stoga, u novije vreme, i pitanje da li je uopšte moguće videti u Ilijadi proizvod ĉisto usmenog stvaralaštva, kako se to obiĉno ĉini.
Nije li pesniku Ilijade, ma koliko da je on na usmeno pesništvo oslonjen i iz toga pesništva ponikao, ipak potporu za stvaranje velikog epa pružila i pismenost?

I ovde pitanja ostaju, a predložena rešenja su dosta liĉna. Datum nastanka Ilijade i grĉkog alfabeta nablizu su i podjednako su malo precizni; otuda se prednost može dati i jednome i drugome.

Ako se, ĉak, i pretpostavi da je Ilijada nastala u vremenu kada se alfabet poĉeo šire upotrebljavati, nije lako reći i to koliko je pismenosti trebalo da stasa i za široku primenu u književnosti.
Sama pak Ilijada o pismenosti ne govori, sem jednom možda, u jedva razumljivoj aluziji.

Inaĉe, homerski su ljudi nepismeni.

Nama je važno jedno: Ilijada, nastala u zaranke duge tradicije usmene junaĉke pesme, znaĉi i nešto novo u odnosu na ovu: po obimu, kompoziciji, umetniĉkim kvalitetima.

Analitiĉarski pristup otkriva u tekstu Ilijade mnoge tragove staroga, mnogo blaga iz usmenog pesništva starih Helena.

Unitaristiĉko gledanje teži da otkrije jedinstvo umetniĉkog dela i velikog pesnika speva.

Uverili smo se: Homerov svet bogat je motivima nasleđenim iz narodnih predanja stvaranih kroz duge vekove. To predanje ulazi u Ilijadu i u starijem, prvobitnijem obliku, i lako preinaĉeno, prilagođeno Homerovim umetniĉkim ciljevima i celini njegovog speva.

Dvojan je i Homerov odnos prema starome mitu, dakle prema priĉama o bogovima koji svetom vladaju i ljudima daruju više zla nego dobra.

Već su antiĉki kritiĉari kazivali da Homer olimpijske bogove prikazuje kao ljude, sa mnogim strastima i manama; i da je, zapravo, bogove uĉinio ljudima, a smrtne junake bogovima.
U Ilijadi se, uistinu, i svet bogova i svet ljudi još složeniji i slojevitiji.

Na Olimpu, njihovom staništu, bogovi doista žive kao nekakva frivolna aristokratija.
Zaokupljeni su ne samo velikom politikom već i sitnim, dvorskim intrigama u kojima i ljubavna
igra može biti oružje (vidno je to u sceni gde Hera obmanjuje Zevsa). No već od prvih redova speva
ova slika samovoljnih i hirovitih božanskih aristokrata osenĉena je predstavom o najvišoj volji
vrhovnog boga Zevsa, o sudbinskom predodređenju kome su podložni i sami bogovi.

A onda Homer opisuje i strah i strahopoštovanje ljudi prema bogovima, koji su i vladari sveta i goleme prirodne sile. U isto vreme, opet, Homerovi div-junaci znaju da se zaborave, da oružjem nasrnu i na same bogove, kad boj uzavri.

Bogovi, naklonošću ili ĉak srodstvom bliski nekom junaku, plemenu, gradu, određuju ćudljivo
tokove zbivanja u Ilijadi.

Apolon izaziva svađu između Agamemnona i Ahileja.

Tetida namoli Zevsa da osveti Ahileja.

U bojevima Afrodita štiti sina Eneju.

Apolon je prijatelj trojanskih boraca,

Hera i Hefest su na strani Ahejaca.

Pa ipak, sva zla koja je iznedrila svađa između Agamemnona i Ahileja obeležena su, već u prvim stihovima speva, kao „vršenje volje Zevsove". Osetno je, dakle, i ovde sadejstvo starijih i novijih, ili prosto ne sasvim saglasnih predstava o ulozi bogova u životu ljudi.

Reĉeno sadejstvo starijih i novijih valja stalno držaši na umu.
Jer, Ahilejeva srdžba nije u modernom smislu psihološki ĉinilac; ona je i nekakva od bogova poslana sila što zlo nosi, ne samo zaslepljenome Ahileju već i celome ahejskom taboru.

Ona je tragiĉna zaslepljenost.

Zaslepljenost, pak, to je udeo i udes smrtnoga ĉoveka.

Svet staroga grĉkoga Predanja, svet je realistiĉan i pesimistiĉan. Na njegovim granicama
stoji, za ĉoveka, mrak napreĉac, smrt zimogrozna; kao i u shematizovanim opisima pogibija homerskih junaka. Obrazac junaĉkog života, velik u podvigu, postojan u hrabrosti, zaokviren je zagušnim pojasom smrti.

Istina, smrt u narodnom verovanju starih Helena nije puni kraj, jer ima i seni.

Posle ĉovekove smrti, sen njegova boravi u kraju kojim vlada gospodar donjega sveta. Ali, kako Ahilej kazuje, pošto je u snu video mrtvog Patrokla:


Avaj, i u dvoru Aidovu nekakve duše

ima, i senke ima, al' nikakva nema života!


Stoji i u prvim stihovima Ilijade da je Ahilejev gnev „duše mnogih junaka" poslao u dvore Hada {Aida}, »a njih same» uĉinio da budu „pljaĉka za psine i gozbi za ptice".
Junaci sami, pravo ĉovekovo ja - to je, dakle, nešto za telo vezano, za život pod ovim suncem.

Vidno je da staro helensko verovanje, homersko verovanje u posmrtnu sudbinu ĉoveka, ima jedan koren u snevanju i snoviđenju. Ostaje, veruje homerski ĉovek, sen od umrlih ljudi. Jer, vidimo je u snu.

Ali života u njoj nema, jer sen je to nedodirna. U snu nam uzalud pruža ruke; ili bismo da je
obujmimo, a ona nam izmiĉe, nestaje. Staro helensko verovanje ovde je, u biti, realistiĉki usmereno.

Živeti znaĉi radovati se i stradavati (ovo drugo više) pod suncem zemaljskim. Od sunca se oprostiti znaĉi - umreti.


Drevna helenska misao o smrti: iskoĉila je ta misao, salila se trajno u pesmi. Išĉitavamo je, kao neposredni doţivljaj, iz nebrojenih opisa umiranja i pogibija.

Išĉitavamo je iz završnog pevanja Ilijade gde se Ahilej, u njenome svetlu, na nov i neobiĉan naĉin
ozari.

Ilijada je pesma o Ahilejevom gnevu.

Ali pesma o smrti i ljubavi.

Na kraju gnev nalazi svoj umir, smisaono dubok, ĉoveĉan. Smrt i ljubav staju rame uz rame.


Ahilejev gnev na Agamemnona izazvao je smrt nebrojenih Ahejaca.
Smrt najboljeg Ahilejevog prijatelja, Patrokla.
Smrt najvećeg dušmanina Hektora, viteza plemenita držanja. Nije ova smrt tek Ahilejeva pobeda na viteškom megdanu. Ĉin je to omraze i odmazde. Ĉin neumereni gneva koji se ni smrću neprijatelja ne zadovoljava. Sveti se Ahilej i mrtvome Hektoru, zlostavlja njegovo telo, ne daje da ga Trojanci sahrane.


Da se Ilijada završava divljaĉkim sakaćenjem Hektorova leša, sve Homerovo majstorstvo u
slikanju likova i ratniĉkog života ne bi dostalo da spevu saĉuva slavu među potomstvom.

Bio bi to spev o surovom, neobuzdanom, na kraju i neĉoveĉnom div-junaku -po duhu onakav spev kakva je, slutimo, mogla biti neka stara pesma o strašnome Ahileju.

No ako je, pre Ilijade, takve pesme uopšte bilo među junaĉkim narodnim pesmama Helena, Homer joj duguje jedino građu za svoj spev.

Ilijadi je on dao duh i smisao, iz sebe i svoga vremena.

Ilijada dospeva do svoga pravoga vrhunca kada Ahilej odustaje od osvete nad mrtvim telom mrskoga neprijatelja i daje ga na otkupe ocu, starome Prijamu, kralju Troje; kada suspregne i zatomi bes, u jednome sagleda i svoju i Hektorovu sudbinu, svoj bol za Patroklom i bol Trojanaca za
Hektorom; kada, najzad, u sedome Prijamu i njegovoj tuzi nad mrtvim sinom vidi i svog sedoga oca
rastuženog nad smrću koja će i njega, Ahileja, uskoro sustići.

Zaplaĉe tu Ahilej. Zaĉudan prizor. Ali živ, ĉoveĉanski i veran liku.

Nije se u ovom plaĉu junak velika duha samozaboravio. Znaju homerski junaci, i oni najveći, da
puste suzu, i od jeda i od jadi. Ne žive homerski junaci u visokoj stilizaciji, srca vazda stegnuta,
pažnje napregnute da od sebe ne odstupe.

Ima u tim junacima sila života. A ima u njima nešpo i od dece, od mladosti ĉoveĉanstva, od razbujalosti prirode.

Rimski pesnik Vergilije uzeo je lik Trojanca Eneje iz Ilijade i ispevao Eneidu.

Ali Vergilijev Eneja, koji strpljivo, samopregorno i gotovo bezliĉno vrši svoje sudbinsko predodređenje - zadatak osnivanja rimske države, ne može da stane uz rame Ahileju i Hektoru.

Eneja je od drugog gradiva. Više je od ideja i radi njih, dok su Ahilej i Hektor iz života i zarad života.

I dok nam Vergilijeva Eneida okreće oko pravo na politiku, Ilijada nas suoĉava sa neĉoveštvom i

ĉoveštvom, smrću i ljubavlju.

Epska opširnost kazivanja i gomilanje građe nasleđene iz starijih pesama može gdekad da nas
navede da zaboravimo na ono presudnije: na ljubav.

Prvo je to ljubav telesna, putena - prema robinjici Brisejidi. Na ovu ljubav stavio je malo akcenta Homer. Nije to bilo u duhu herojskog pesništva. Ali upravo tako nenaglašena, ta ljubav pružila je pesniku mogućnost gradacije.

Jer za njom dolazi druga ljubav, veća i vrednija - prijateljska, ona koju Ahilej oseća prema saborcu i drugu Patroklu.
Ova ljubav prevodi Ahilejev gnev, po Patroklovoj smrti, u stupanj aktivan i strašno razoran.

A napokon, u završnom pevanju Ilijade, javlja se i treća ljubav, otvara se, gotovo napreĉac, svet novih osećanja - za starca roditelja i zlehudu sudbinu kratkovekog ĉoveka uopšte.
Ona ĉini krunu speva, donosi umir i utihu.

To su tri ljubavi koje ĉine najpotpunije unutarnju strukturu Ilijade.

Prve dve, sebiĉne dosta, kreću zlosrećne sukobe, donose smrt i vode u smrt.
U trećoj staju rame uz rame smrt i ljubav.

U Ilijadi - neko je lepo rekao - ogleda se jedan od trenutaka kada ĉovek široko otvara oĉi da osmotri svoju konaĉnost.

Stoga je i poslednji stih Ilijade:

Tako su oni pogrebli konjomoru Hektora borca.​

-------------------------------- kraj



Miron FLAŠAR - O građi i jedinstvu Ilijade



* sr.scribd