- Učlanjen(a)
- 13.11.2016
- Poruka
- 397
Madridska senzacija koja budi slobodu
Tek treći put u evroligaškoj sezoni Pablo Laso rešio je da Luku Dončića ostavi na klupi na početku meča. Nije Real Madrid doživeo slom kao u Vitoriji (105:75), ali je Zvezda napravila jedno od najvećih iznenađenja u dosadašnjem toku Evrolige – 87:83 pred više od 9.000 gledalaca u prestonici Španije.
Nije samo po sebi problem to što je Dončić počeo na klupi – pa i Teodosić je ulazio sa klupe za CSKA i bezbroj je primera koji nam kazuju da “nije važno ko počinje, nego ko završava utakmice“. Ipak, taj potez je adekvatan ilustrator početnog pristupa Reala koji je, uprkos četiri poraza u poslednjih pet utakmica, ipak bio pomalo potcenjivački prema ekipi Dušana Alimpijevića.
Brzo je Laso shvatio da njegov tim ophrvan povredama (Ljulj, Ajon, Rendolf, Kuzmić) nije u stanju da kalkuliše ni protiv koga, pa je u igru ubacio Dončića i izveo Justu, koji uprkos pogođenoj teškoj trojci nije bio uspeo eksperiment kao u pređašnjem kolu sa Panatinaikosom.
A Zvezda je bila odmorna i bila je rasterećena – istorija je kazivala da se u Madridu retko prolazi sa minusom manjim od 20 poena, a ko je sadašnjem timu u sadašnjoj situaciji davao veće šanse?
Dončić jeste ubacio 12 od 24 poena Reala u prvoj četvrtini, ali bila je to uglavnom posledica njegovog individualnog kvaliteta, a ne pucanja Zvezdine odbrane. Statistika zaista može da nam kaže mnogo, ali ne uvek. Real je Zvezdi ubacio 83 poena, Baskonija dva više, ali Zvezdina odbrana bila je upadljivo bolja u Madridu nego nedavno u Areni.
Zbog problema sa povređenim centrima u Realu nije imao ko da eksploatiše Zvezdine nedostatke u odbrani pika. U prvoj četvrtini Tavareš je jednom ostao sâm na ziceru, a odbrana ne da nije padala na prvoj rotaciji kao često u duelu sa Baskonijom, nego je veoma retko uopšte ostavljala Realu iole otvoren šut. Takva odbrana, pa i posle primljenih poena uglavnom na puki kvalitet Realovih igrača, davala je krila napadu – Bjelica je pokrenuo rafal trojki koji do kraja utakmice nije utihnuo.
Lesor je i u drugoj četvrtini bio dobar u odbrani. Uostalom, kao i tokom čitave utakmice – bio je mnogo koncentrisaniji nego inače i njegova partija mogla bi da se oceni odličnom s izuzetkom, povećim doduše, tri glupa faula koji su suparniku doneli bacanja kada im vreme nije bilo.
Ročesti je dobio dve brze lične greške i ispostavilo se da je to bio “blessing in disguise“ za Zvezdu jer je Davidovac rano dobio priliku da oseti parket, a Ročesti je po povratku u igru koristio način Realove odbrane od pika, kao i to što sa Kampacom na sebi može i da šutira i da prodire, pa je Zvezdi doneo preokret u drugom periodu.
Odbrana je u prvom poluvremenu bila sinhronizovana kao nikada ove sezone (i u drugom je Real često poentirao iz teških pozicija, Rudi onakvu trojku munjevito iz bloka nije dao od 2014), a novi ton ozbiljnosti Zvezdinoj igri davale su samo dve izgubljene lopte, obe u završnici poluvremena.
Posle -7 na poluvremenu očekivao se znatno energičniji i napadniji Real – jesu Madriđani bili agresivniji na prenosu lopte i u prvoj liniji, ali nekada i prerevnosno, što je odavalo nervozu.
Na početku nastavka ukazao se početak najveće dobiti za Zvezdu iz ove utakmice – doprinos većeg broja igrača. To je utakmica sa Baskonijom najavila, a ovaj meč nagovestio da bi to mogla da bude češća praksa kako sezona odmiče.
Feldin je vezao dve trojke na startu drugog poluvremena i odbio jedan od naleta Reala. Na isti način to je učinio Dangubić sredinom poslednje četvrtine, i to posle ne baš blistave partije na obe strane parketa, i Dobrić je pogodio tri važna šuta, a u završnici je Davidovac preuzeo štafetu od umornog Ročestija – podsetilo je mnogo na način na koji je Kokoškov ostavio Dragića na klupi u finišu finala Evrobasketa.
Sudije u drugom poluvremenu uglavnom nisu imale ujednačen kriterijum. Jeste se Zvezda oslanjala uglavnom na šut za tri poena, ali uska i aktivna odbrana Reala na prvoj liniji sigurno je zaslužila više od pet faulova za 18 minuta, pogotovo uzevši u obzir da su se na drugoj strani slični kontakti svirali. Onda je Davidovac u trenu “ispravio nepravdu“ i naterao mnogo nižeg Kampaca da utera Real u bonus, a potom je pogodio tri od četiri penala u momentima kada se meč odlučivao.
Šlag na tortu vrhunske timske partije dao je Pero Antić – prvo odličnom odbranom bez faula nakon što je ostao sa Dončićem, a zatim i trojkom “kao kap“ koja je rešila meč. Antić je vezivno tkivo ovog tima i to se vidi golim okom.
Veliki razlog pobede Zvezde leži u čak 17 postignutih trojki. Od šuta se naravno ne može živeti na duže staze, ali on je u Madridu bio istovremeno i uzrok i posledica ostalih dobrih stvari koje su viđene u igri crveno-belih (uz to, ne zaboravite da je Real procentualno bolje šutirao trojke, 11-23 naspram 17-40).
A te stvari jesu odbrana u kojoj su konačno svi na istoj talasnoj dužini, spomenuti doprinos cele ekipe (pet “dvocifrenih“), kao i staloženost i prikladan odgovor kada je Real anulirao zaostatak u poslednjoj deonici igrajući sa nižom postavom.
Veliki trijumf u Madridu nadasve bi trebalo da podigne moral ekipi koji je, hteli to da priznaju ili ne, bio poljuljan posle pet vezanih poraza u elitnom takmičenju i nekih poraza bez ispaljenog metka. A kada su moral i incijalni ambijent takvi da bude slobodu u igri, a ne uzrokuju stegnutost, onda sve znatno lakše ide i kompletni nastup tima postaje mnogo više od prostog zbira individualnih kvaliteta igrača.
Tome Zvezda teži i tome je sada korak bliža.
Tek treći put u evroligaškoj sezoni Pablo Laso rešio je da Luku Dončića ostavi na klupi na početku meča. Nije Real Madrid doživeo slom kao u Vitoriji (105:75), ali je Zvezda napravila jedno od najvećih iznenađenja u dosadašnjem toku Evrolige – 87:83 pred više od 9.000 gledalaca u prestonici Španije.
Nije samo po sebi problem to što je Dončić počeo na klupi – pa i Teodosić je ulazio sa klupe za CSKA i bezbroj je primera koji nam kazuju da “nije važno ko počinje, nego ko završava utakmice“. Ipak, taj potez je adekvatan ilustrator početnog pristupa Reala koji je, uprkos četiri poraza u poslednjih pet utakmica, ipak bio pomalo potcenjivački prema ekipi Dušana Alimpijevića.
Brzo je Laso shvatio da njegov tim ophrvan povredama (Ljulj, Ajon, Rendolf, Kuzmić) nije u stanju da kalkuliše ni protiv koga, pa je u igru ubacio Dončića i izveo Justu, koji uprkos pogođenoj teškoj trojci nije bio uspeo eksperiment kao u pređašnjem kolu sa Panatinaikosom.
A Zvezda je bila odmorna i bila je rasterećena – istorija je kazivala da se u Madridu retko prolazi sa minusom manjim od 20 poena, a ko je sadašnjem timu u sadašnjoj situaciji davao veće šanse?
Dončić jeste ubacio 12 od 24 poena Reala u prvoj četvrtini, ali bila je to uglavnom posledica njegovog individualnog kvaliteta, a ne pucanja Zvezdine odbrane. Statistika zaista može da nam kaže mnogo, ali ne uvek. Real je Zvezdi ubacio 83 poena, Baskonija dva više, ali Zvezdina odbrana bila je upadljivo bolja u Madridu nego nedavno u Areni.
Zbog problema sa povređenim centrima u Realu nije imao ko da eksploatiše Zvezdine nedostatke u odbrani pika. U prvoj četvrtini Tavareš je jednom ostao sâm na ziceru, a odbrana ne da nije padala na prvoj rotaciji kao često u duelu sa Baskonijom, nego je veoma retko uopšte ostavljala Realu iole otvoren šut. Takva odbrana, pa i posle primljenih poena uglavnom na puki kvalitet Realovih igrača, davala je krila napadu – Bjelica je pokrenuo rafal trojki koji do kraja utakmice nije utihnuo.
Lesor je i u drugoj četvrtini bio dobar u odbrani. Uostalom, kao i tokom čitave utakmice – bio je mnogo koncentrisaniji nego inače i njegova partija mogla bi da se oceni odličnom s izuzetkom, povećim doduše, tri glupa faula koji su suparniku doneli bacanja kada im vreme nije bilo.
Ročesti je dobio dve brze lične greške i ispostavilo se da je to bio “blessing in disguise“ za Zvezdu jer je Davidovac rano dobio priliku da oseti parket, a Ročesti je po povratku u igru koristio način Realove odbrane od pika, kao i to što sa Kampacom na sebi može i da šutira i da prodire, pa je Zvezdi doneo preokret u drugom periodu.
Odbrana je u prvom poluvremenu bila sinhronizovana kao nikada ove sezone (i u drugom je Real često poentirao iz teških pozicija, Rudi onakvu trojku munjevito iz bloka nije dao od 2014), a novi ton ozbiljnosti Zvezdinoj igri davale su samo dve izgubljene lopte, obe u završnici poluvremena.
Posle -7 na poluvremenu očekivao se znatno energičniji i napadniji Real – jesu Madriđani bili agresivniji na prenosu lopte i u prvoj liniji, ali nekada i prerevnosno, što je odavalo nervozu.
Na početku nastavka ukazao se početak najveće dobiti za Zvezdu iz ove utakmice – doprinos većeg broja igrača. To je utakmica sa Baskonijom najavila, a ovaj meč nagovestio da bi to mogla da bude češća praksa kako sezona odmiče.
Feldin je vezao dve trojke na startu drugog poluvremena i odbio jedan od naleta Reala. Na isti način to je učinio Dangubić sredinom poslednje četvrtine, i to posle ne baš blistave partije na obe strane parketa, i Dobrić je pogodio tri važna šuta, a u završnici je Davidovac preuzeo štafetu od umornog Ročestija – podsetilo je mnogo na način na koji je Kokoškov ostavio Dragića na klupi u finišu finala Evrobasketa.
Sudije u drugom poluvremenu uglavnom nisu imale ujednačen kriterijum. Jeste se Zvezda oslanjala uglavnom na šut za tri poena, ali uska i aktivna odbrana Reala na prvoj liniji sigurno je zaslužila više od pet faulova za 18 minuta, pogotovo uzevši u obzir da su se na drugoj strani slični kontakti svirali. Onda je Davidovac u trenu “ispravio nepravdu“ i naterao mnogo nižeg Kampaca da utera Real u bonus, a potom je pogodio tri od četiri penala u momentima kada se meč odlučivao.
Šlag na tortu vrhunske timske partije dao je Pero Antić – prvo odličnom odbranom bez faula nakon što je ostao sa Dončićem, a zatim i trojkom “kao kap“ koja je rešila meč. Antić je vezivno tkivo ovog tima i to se vidi golim okom.
Veliki razlog pobede Zvezde leži u čak 17 postignutih trojki. Od šuta se naravno ne može živeti na duže staze, ali on je u Madridu bio istovremeno i uzrok i posledica ostalih dobrih stvari koje su viđene u igri crveno-belih (uz to, ne zaboravite da je Real procentualno bolje šutirao trojke, 11-23 naspram 17-40).
A te stvari jesu odbrana u kojoj su konačno svi na istoj talasnoj dužini, spomenuti doprinos cele ekipe (pet “dvocifrenih“), kao i staloženost i prikladan odgovor kada je Real anulirao zaostatak u poslednjoj deonici igrajući sa nižom postavom.
Veliki trijumf u Madridu nadasve bi trebalo da podigne moral ekipi koji je, hteli to da priznaju ili ne, bio poljuljan posle pet vezanih poraza u elitnom takmičenju i nekih poraza bez ispaljenog metka. A kada su moral i incijalni ambijent takvi da bude slobodu u igri, a ne uzrokuju stegnutost, onda sve znatno lakše ide i kompletni nastup tima postaje mnogo više od prostog zbira individualnih kvaliteta igrača.
Tome Zvezda teži i tome je sada korak bliža.
