Kако је некад било

[death row]

Ovako
Rezultati posle Drugog svetskog rata su vidljivi. Zemlja jeste igrađena iz pepela ali treba imati u vidu i ratne odštete (one koje nismo) oprostili i veliku i konstatnu finansijsku pomoć Zapada. Odlučili smo se za svoj put a ne da budmo produžena ruka Sovjetskog Saveza što se pokazalo kao ispravno rešenje. Postali smo najrazvijenija socijalistička zemlja, stekli dovoljno pošpovanja i poverenja da krenemo dalje. Ali dalje nismo otišli jer su došle devedesete.
Kraj osamdesetih i početak devedesetih godina prošlog veka predstavljaju najznačajniju prekretnicu u istoriji čovečanstva posle Drugog svetskog ratau svakom smislu. A šta se desilo kod nas...ratovi, kriza i sve je strahovitom brzinom krenulo na dole. Dok je ceo svet nastavio ubrzano da se razvija mi smo padali i izgubili sve što je stečeno decenijama unazad.
Onda je došao 5.oktobar kao posledica velike patnje, frustracija i ponižanja. Promenjena je vlast, proklamovana demokratija država mora da se transformiše ali iz čega je trebalo usmeriti novu državu, iz propalih finansijskih institucija i sive ekonomije, stavova da onaj koji se očigledno nakrao jer je bio na rukovodećoj funkciji predstavlja sposobnog pojedinca koji je uradio ono što bi svi drugi uradili da su bili na njegovom mestu. Jedino moguće rešenje je da se krene od nule da država odredi standarde kojima će da stremi i da počne da funkcioniše u skladu sa zakonima. Kolik je privatizacija u takvim uslovima, u onakvom obliku, mogla biti ispravno rešenje nije teško zaključiti ali državi su trebale pare. A na čelo privatizovanih preduzeća, koja su često prodavane ispod cene, dolaze bivši socijalistički rukovodioci, koji sada u još gorem obliku nastavljaju svoju tiraniju, a radnici psihički slomljeni i ubijeni najčešće nemaju snage za borbu, a i država se ne trudi da ih na to podstakne.
Postoji mnogo stvari za koje bi se slobodno moglo reći da je žalosno kako funkcionišu u ovoj državi. Promene na bolje su veoma spore, izveštaji i tumačenja u medijima krajnje različiti i diskutabilni, kome i šta verovati.
Država je u svemu tome izgubila autoritet, narod je sve više shavta kao neprijatelja, nema više poverenja. Nepravde je na svakom koraku, starnačke kalkulacije i mešetarenja će i dalje na neodređeno biti aktuelni.
A kako su komunisti izgradili državu. Maksimalno iskoristivši teret pobede prvo su uspostavili autoritet i poverenje u državu i tako stvorili atmosferu u kojoj prihvataš da motiv i volja moraju biti osnovna pokretačka snaga u izgradnji jednog novog pravednijeg sistema vrednosti. Država jeste napredovala zahvaljujući velikom žrtvovanju naroda. A koliko je zaista mogla da napreduje veliko je pitanje pošto je vrlo često na snazi bila važna reforma koja je obećavala bolje dane. Ali narod je verovao rukovodiocima, nikada titove sposobnosti nisu mogle biti dovedene u pitanje. Njegovi govori su bili izuzetno sofisticirani, tehnički precizni i uravnoteženi kao i svakog drugog komunističkog lidera...

Hmm, zabole me glava, ovo se baš odužilo.
Kako god, u većini stvari sigurno možemo da se razumemo ali srž predstavljaju devedesete, ko je kriv, mi kao narod i država ili je u pitanju zavera Zapada, da li je sve moglo da se izbegne ili ne

 

[Jurivaka]

Hmm, zabole me glava, ovo se baš odužilo.
Kako god, u većini stvari sigurno možemo da se razumemo ali srž predstavljaju devedesete, ko je kriv, mi kao narod i država ili je u pitanju zavera Zapada, da li je sve moglo da se izbegne ili ne

Jugoslavija je od svoga nastanka pa do nestanka, imala svoje spoljne i unutrašnje neprijatelje. Ko su oni bili, poznata je stvar. Spoljni neprijatelji nisu nikada predstavljali ozbiljnu opasnost, dok se za uniutrašenje njene neprijatelje to ne bi moglo reći. Potencijalno su uvijek predstavljali opasnost po opstanak države, ali sve do sredine osamdesetih godina prošlog vijerka, nisu imali značajniju podršku iz tkz. međunarodne zajednice, pa samim tim nisu mogli ništa značajno uraditi na ostvarenju svoga cilja. Sredinom osamdesetih, stvari se iz korijena mijenjaju. Separatističke snage u Jugoslaviji dobijaju podršku najznačajnijih država i odrađuju posao čije rezultate znamo.
Zašto je to učinjeno? Zato što je Jugoslavija bila "loš primjer", opasan presedan, koji je mogao zaraziti veliki dio svijeta. Sjećate li se kada su svojevremeno SAD izvšile invaziju na malo ostrvo i državu Grenadu, uz obrazloženje da je Grenada predstavljala opasnost po bezbjednost SAD?!
A Grenada je u to vrijeme imala oko dvadesetak policajaca. To je bila sva njena oružana sila. Š?ta je, dakle, bio razlog ove invazije? Opet "loš primjer". Grenada je razvijala istinsku demokratiju, koja nije bila ni nalik ovoj lakrdiji koju danas nazivaju demokratijom i u Americi i u Evropi. To se jednostavno nije moglo dozvoliti. Prijetila je zaraza...

 

[death row]

Ja bih prvo pošao od nas, od toga koliko smo mi krivi i šta smo mogli da uradimo. Nesumnjivo je da su starne sile usmeravale dečavanja vezana za raspad Jugoslavije. Ne verujem da je da to rađeno tek tako da bi se samo predstavilo kao demonstracija moći. Nalazimo se na važnoj geografskoj lokaciji i sigurno je da smo oduvek bili predmet interesovanja velikih sila.
To što se tiče unutrašnjih neprijatelja meni nije tako očigledno. Ko su po tebi oni bili i da li ih je bilo i u Srbiji i Crnoj Gori?
Što se tiče samog raspada on je počeo ustavom 74-te, odnosno tim aktom su separatističke grupacije u povoju dobile krila i na neki način i legitimitet u povećanim ovlašćenjima republika. Ono što je isto tako važno je da je taj akt nagovestio i mogućnost prava na samoopredeljenje. Iako je to direktno vezano za državne granice a samim tim predstavlja jedno od najosnovnijih elemenata država nikako ne može biti rešeno opštim i svi drugim formulacijama koje ostavljaju prostora za tumačenje. Upravo na taj način je i rečeno ustavom. Iako to pravno ne može da opstane ipak je dovoljno za ozbiljnije manipulacije i političke stavove koji će logički biti prihvatljivi većini stanovništva.
Bez obzira na težnje drugih republika i Srbi u Bosni i Hrvatskoj su imali svoju računicu. Kako su postepeno predstavnici naroda imali sve ozbiljnije i direktnije govore tako je postalo jasno da svi žele svoju nezavisnu državu. Srbi u Hrvatskoj su odmah napravili problem odbijajući svako drugo rešenje osim nezavisnosti i taj način su predstavljeni kao krivci za nerešavanje sukoba. Srbija svoju očiglednu ulogu u tim dešavanjima nije priznavala iako je očigledno da je aktivno u svemu učestvovala godina unazad pre početka ratnih sukoba.
Opet da skratim priču, čim su se strani predstavnici legalno uključili u rešenje sukoba onda je to postalo međunarodno pitanje. Na taj način su velike sile najdirektnije uključene u njegovo rešavanje i kako god da odluče, to će u stavri biti rešenje u korist mira, pobeda demokratije i sl. Mi nismo imali nikoga da nas brani a plus država je motala kao socijalistička tvorevina da padne je je takav trend počeo i ništa ni po koju cenu nije smelo da ga zaustavi.
Mislim da su ratni sukobi mogli da se izbegnu ali je bilo previše usijanih glava kao i mitova iz prošlosti. Takođe najviši predstavnici države nisu razmišljali o posledicama koje jedan rat može da ostavi. Na svoj koži smo osetili jednu novu formu ratovanja koja se kroz oružane sukobe transformisala u medijske manipulacije i razne oblike sankcija i bojkotovanja

 

[Jurivaka]

U osnovi sve je tačno što si napisao. No, i dalje ostajem pri mišljenju da, bez obzira na Ustav iz '74., separatisti u Jugoslaviji ne bi imali šansu da nisu dobili međunarodnu podršku. Helšinskim sporazumom je bilo proklamovano pravilo o nemijenjanju državnih granica u Evropi. Da su se evropske zemlje samo držale toga sporazuma, Jugoslavija se ne bi mogla raspasti. Ali nisu...
U Srbiji i Crnoj Gori, separatizam nije bio izražen, za razliku od Slovenije, a naročito Hrvatske, koje su samo čekale priliku da rasture Jugoslaviju. I devedesetih su tu priliku dočekale. Odmah su dobile javnu podršku Njemačke, a kasnije i Amerike. Srbija se u tim prilikama nije snašla. (kažu, posle bitke je lako biti general) Činjenica je, međutim, da je Srbija dobila međunarodnu etiketu razbijača Jugoslavije, što je asurd za svakoga ko je iole poznavao tadašnje prilike u Jugoslaviji.
I na kraju, jugoslovensko pitanje je postalo međunarodno pitanje, zato što je to željela međunarodna zajednica (što god pod tim pojmom podrazumjevali). Svi kasniji događaji su to potvrdili.

 

[death row]

Nije međunarodni karakter došao baš samo zato što je neko želeo. Izbio je rat, normalno je da reaguju UN i da se upute posrednici, ništa neobično. Ali neobično je što je Hrvatska već 92-e postala priznata članica UN iako za to nije ispunjavala osnovne uslove propisane poveljom.
Srbija u celoj toj priči uopšte nije bila nevina. Ako ćemo formalno da gledamo na koji način se vojska Jugoslavije (većinski srpska) odnosila prema Srbima iz Srpske krajine, i oni su isto tako bili separatisti, zar ne? Odavde su dobrovoljci organizovano odlazili da ratuju a da se država pravila luda....
Suština je da su vlasti u svim republikama potajno očekivale rat kako bi konačno rešili svoja nacionalna pitanja. Samo što je u Beogradu vladao stav da je jugoslovenska država suviše moćna da bi se bilo smeo umešati u njena unutrašnja pitanja. Za rat se nije očekivalo da će dugo da traje Hrvate ćemo dočekati nespremne a u Bosni će se stvari već nekako odvijati.
Napravljena je pogrešna procena, bez međunarodnog elementa se ovakve stvari ne mogu ni počinjati a kamoli rešavati. Tako je bilo još u vrem Karađorđa tako je i danas. Pravda i pravičnost su pojmovi koji ovde imaju suviše površno značenje jer ih politika potiskuje. Sve se može protumačiti na ovaj ili onaj način a da se to predstavi kao prihvatljivo. Jedino je poznato ko je tumač, to su članice Saveta bezbednosti i one države kao što je Nemačke koje su odavno došle na taj nivo

 

[Jurivaka]

Trebaš znati jednu stvar. Međunarodna zajednica se umiješala u jugoslovenske odnose mnogo prije nego je počeo rat. Uvjeren sam, da nije bilo toga miješanja da do rata nikada ne bi ni došlo. Da Slovenija i Hrvatska nisu dobile mig izvana da nastave sa svojim separatizmom, ne bi to ni uradile. Ne bi smjele. Jugoslavija, njena armija i druge institucije bezbjednosti, jesu bile vrlo jake i sposobne da lako izađu na kraj sa svakim pokušajem cijepanja Jugoslavije. Stvar i jeste u tome, što im međunarodna zajednica nije ostavila takav izbor.
Gledano iz sadašnje perspektive, ono što su radili Srbi u Hrvatskoj, jeste bio takođe separatizam. No to je malo složeniji i pravni i moralni problem. Tkz, srpsko pitanje na Balkanu, bilo je riješeno državnom zajednicom koja se zvala Jugoslavija. Raspadom te zajednice, to je pitanje ponovo aktuelizovano. Kako će ono na kraju biti riješeno ostaje da se vidi.

 

[death row]

E pa sad to je pitanje da li se međunarodna zajednica kao institucija umešala ranije ili su ipak bile u pitanju samo pojedine članice. U svakom slučaju za ocepljanje je bilo međunarodne podrške jer bez toga ne bi bilo ništa. Ali to se godinama pripremlo i čekao se pravi trenutak. Da li vojska sa svim svojim službama bila toliko jaka, nešto i verujem u to, ipak si mnogi nevoljno mobilisani i ta priča je bila itekako aktuelna tako da je veliko pitanje na kom nivou je uopšte mogao da bude borbeni moral. A posebna priča su ti dobrovoljački odredi i sam mehanizam njihove odgovornosti iz regularnu vojsku. Hoću da kažem da su radili šta su hteli.
Pitanje separatizma je zaista neiscrpno pre svega zbog toga što je teško utvrditi moment od kojeg će se tumačiti relevantne činjenice a i samo njihvo razjašnjenje je priča za sebe u svim novonastalim državama. Dok se istorija u školama ne približi nikad se odnosi između naroda neće suštinski popraviti

 

[Jurivaka]

Međunarodna zajednica su, kratko i jasno, SAD! Tako je zadnjih dvadesetak godina, kao i danas. To što Amerika svoje vojne i druge razne intervencije po zemaljskoj kugli, vrši pod plaštom Ujedinjenih nacija, ili radi "zaštite demokrtskih vrijednosti", ne mijenja ništa na stvari. Ne mijenja ništa na stvari i kada to radi bez odobrenja Savjeta bezbjednosti. Kada je Klinton odlučio da bombarduje Srbiju i kada je to uradio, nigdje nikada nije rečeno da je to odlučio Klinton, nego međunarodna zajednica.

 

[ATI]

Ne mogu da shvatim da jos ima ljudi koji hvale komunizam i zale za Jugoslavijom!

 

[Jurivaka]

Ne mogu da shvatim da jos ima ljudi koji hvale komunizam i zale za Jugoslavijom!

Ako si shvatio da hvalim komunizam i žalim za Jugoslavijom, nisi dobro shvatio! Niti hvalim niti žalim. Iznio sam samo neke činjenice, koje ti, izgleda, iz nekog razloga smetaju? To je loše po činjenice, zar ne?