Jovan Dučić

[sendi]

Srce

Moje tamno srce, to je deo svega -
Sa zvezdama trepti, huji s vetrovima;
I onda kad stoji bezglasno međ svima,
Jedan gromki eho ćuti u dnu njega.
Na obali morskoj moje srce ima
Žamor nekog vala što večito pline;
Što čuva sveg mora zvuke i gorčine,
I svu huku davno nestanulih plima.
U zalazak zvezda iznad tamnog huma,
Kroz san poju ptice u dubokoj seni;
A bezbroj se gnezda odzivlju u meni,
I tragični odjek zamrknulih šuma...
I to zvučno srce kada jednom zaspe,
Svoj bol otkucavši silnim ritmom svega,
Neće biti strašnog prestanka za njega:
U zvuk i u svetlost sve će da se raspe.
Uvek zaljubljeno u večnost, dok bruje
Njime sjajne sfere, strasno i daleko...
I kad očarano kucne srce neko,
To je moje srce što se opet čuje...



​

 

[macula]

Ekstaza

Ostace daleko za mnom ovi puti
Nestace i ove suze kud i druge
Ja cu nove zelje u svom srcu cuti
Kao nove laste u veceri duge

Prah srebrnih zvezda dok lagano pada
I s cveca se dize svila kao kose
Moja nova ljubav rodice se tada
Kao novi listak i nova kap rose

I kraj druge zene ja cu da se nadam
I da svoje srce rasipam i gubim
I opet mislec da prvi put stradam
I prvi put zelim i prvi put ljubim

J. Ducic

 

[sendi]

Natpis

S mora na cijoj crnoj ploci,
sva mirna sunca sedaju,
do na breg smrti s koga oci,
na oba sveta gledaju,

Ponor po ponor dokle sinu,
s nebeske svetle cistine,
i putic uzak najzad minu,
izmedju sna i istine!

Vaj, nista vise da ne prene,
taj puhor sna i zamora,
penji se tiho zimzelene
uz plocu crnog mramora!

 

[sendi]

Za zvezdama

Ubrisaću s usta mučnu kap gorčine -
I kao kraljević iz starinske bajke,
Poći ću za glasom što zove iz tmine,
Kao glasi davno nestanule majke.

S očima već punim zvezda što će doći,
Ja ću da se pustim u to more tame;
I zaigraće u svojoj samoći
Srce od čekanja i od sreće same.

Daleko ću poći od te kobne gore,
Gde očajno slušah, po sve noći pune,
Da sto vrela sumnje žalosno romore
Glasom koji jeca i pesmom što kune.

I za jedrom koje ne zna da krivuda,
Moreplovac-vitez po neznanoj vodi
Otkrivaće ostrv po ostrv, da svuda
Oglasi se kraljem i dalje zabrodi.

Moj zmaj nepobedni biće na mom štitu,
I moje će ime biti na mom maču;
I vodiću gordo svoju sjajnu svitu -
Idući za glasom što se jednom začu.

I minuću noću kraj tvojih obala,
Dok roneći suze i ne slutiš o tom;
I poći daleko preko tamnih vala -
Sve u bolnoj žeđi za novom lepotom.

I kad padnem, najzad, niko neće znati
Moj očaran zadnji osmeh da pročita;
Licem pobednika razbludno će sjati
Sunce zarobljeno u zrcalu štita.​

 

[crvendac_011]

ЈОВАН ДУЧИЋ –ПОСЛАНИК У „ВЕЧИТОМ ГРАДУ”

ЈОВАН ДУЧИЋ –ПОСЛАНИК У „ВЕЧИТОМ ГРАДУ”

ДУЧЕ, ЈА САМ

У јесен 1933. године велики српски песник и краљевски посланик Јован Дучић поново се нашао у Риму. Блаженог осмеха који му готово никада није силазио с лица, сав распеван, са држањем каквог „дубровачког поклисара”, клизио је песник преко Via Apia.

Први пут, службовао је у Вечитом граду још у време Балканских ратова. Када човек има двадесет година у Риму, написао је једном, он сања о римским лепотицама, у тридесетим мисли на некадашње хероје и легије, у четрдесетим размишља о латинским мудрацима и беседницима, а са педесет мисао га носи ка давним хришћанским мученицима и свецима. Дучић је већ био ушао у шездесете године. „Песници су увек млади” забележио је, јер света ватра – љубав за све врсте лепоте и величине одржава његов дух и тело”.
Још је био стасит и усправан, и даље је волео лепе ствари и лепе жене. Волео је такође – страсно, као какву младу лепотицу – „Вечити град” коме је посветио сонете и путописе и који је сматрао за најлепши град на земљи. „Једини је град Рим који има сва наша доба и који даје свакој нашој страсти своје магије. И кад се вратимо овамо, ми увек откривамо овде нова чудеса и нове лепоте.”
Али у Риму су сада неке нове легије у црним кошуљама марширале улицама док је у престоници столовао нови „император”: Дуче.

Извештаји као путопис



О првом званичном пријему код Мусолинија 10. октобра 1933. југословенски посланик је написао опширан извештај. Фашистички вођа га је примио у Палацо Венеција у огромној канцеларији која је више личила на дворану, на чијем дну се налазио писаћи сто. Мусолини је стајао иза стола и, правећи се да не обраћа пажњу на посетиоца, пажљиво посматрао једну стару Страдиваријеву виолину, гладећи је прстима. Посланик је лагано пришао и тек тада му се Мусолини окренуо. Дучић се дубоко поклонио и рекао „Дуче, ја сам Дучић!“. Први разговор је био куртоазан. Дучић је говорио о свом завичају - Херцеговини, и о њеним везама са Медитераном и са италијанском провинцијом Ромањом одакле је био Мусолини. Коментаришући да су из Ромање потицале римске легије које су некада освојиле Балкан (Илирију) Дуче му је на крају казао: „Дођите код мене кад год имате шта да ми кажете”. Дучићев извештај о овом сусрету, жив, пун духа и писан богатим језиком, углавном посвећен описима палате и атмосфере салона и дворана али са мало политичког садржаја, југословенске дипломате у Београду су са занимањем читали као какав путопис.
Времена су била тешка и догађаји који су се све брже низали нису остављали српском посланику време да сасвим безбрижно ужива у лепотама града и земље коју су опевали песници које је волео – Виргилије, Тасо, Данте. Беше то година у којој је Хитлер освојио власт у Немачкој.
Дуче, оснивач фашизма, већ 11 година диктаторски је владао Италијом. Његова политика према Југославији била је готово отворено непријатељска. Југославију је сматрао творевином која је спречила Италију да поврати некадашње млетачке поседе у Далмацији који су јој били обећани током Првог светског рата. Иако су Краљевина Италија и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1922. године закључиле Рапалски уговор о разграничењу, Мусолини је Јадран сматрао за Марре нострум (италијанско море) и на сваки начин настојао да дестабилизује суседну државу. Снабдевао је оружјем југословенске супарнике – Мађарску и Бугарску. Од 1931. године тајно је помагао хрватске усташе и македонску ВМРО у борби против власти у Београду. У том циљу, у Италији и Мађарској створени су логори за обуку терориста.
Италија и њена политика годинама су биле главна спољнополитичка мука и главобоља краља Александра и његових министара спољних послова. Стога је место југословенског посланика у Риму било крајне осетљиво и важно, па је захтевало и изузетно спретног и виспреног дипломату који је с једне стране могао да се носи са честим променама политике и лукавствима фашистичког вође, а с друге да стекне одређено поверење римских властодржаца.

Дипломатска каријера



„Дука” (како су га називали пријатељи) имао је већ дводеценијско дипломатско искуство. Степеницама дипломатије кренуо је још 1907. године када је постао писар у посланству у Софији. Иако је у дипломатску службу ступио релативно касно за своје године – био је већ близу четрдесете (попут старијих жена, песник је увек љубоморно крио тачну годину рођења) – брзо је напредовао живећи готово непрестано узван земље: 1912 године постао је „секретар пете класе“ посланства у Риму; затим је 1914. године премештен у посланство у Атини где је остао током целог рата. Када му је у једној малој препирци око Винавера кога Дучић није подносио, Црњански пребацио: „Винавер је лежао у ватри за Србију и ишао на јуриш, Ви господине Дучић, нисте”, Дучић је одговорио да му за то није била дата прилика „али је зато Србију прославио у својим песмама”. Године 1918. постаје „секретар прве класе” и отправник послова посланства у Мадриду. Следе затим службовања у Атини (1921), Женеви (1924), Каиру (где је био генерални конзул од 1925. до 1927). Након двогодишње паузе (1927–1929) Дучић се враћа у Каиро као саветник посланства (1929). Најзад, у педесет и осмој години живота по први пут постаје краљевски посланик у посланству у Будимпешти (1932). Наредне године је премештен у Рим.
Ипак, за разлику од других колега писаца-дипломата, попут Милана Ракића или Иве Андрића, о којима је владало неподељено високо мишљење о њихових дипломатским способностима, у погледу Дучића оцене су се разликовале. Ово је можда долазило због самог песниковог карактера који никога није могао оставити равнодушним – једне је очаравао, друге нервирао. Једни су га проглашавали „маркантном фигуром у дипломатији” и „одличним дипломатом” (београдско „Време”, 1933), човеком који је свршавао „посао са много... дипломатског такта и вештине, са урођеним господством...” (Милан Стојадиновић). Други су га сматрали за „плаховитог, личног, сујетног” човека који „на позорници у дипломатији игра једну улогу која му није одговарала” (К. Павловић) или за „надутог и таштог песника” (италијански министар спољних послова Ћано). Црњански је записао да је Дучића „сматрао у (нашој) дипломатији, за најомиљенијег козера”, то јест причалицу. Осим што је био велики песник и писац, Дучић је имао и изузетан дар конверзације који је врло користан у дипломатији. У разговорима је могао да буде „невероватно занимљив”. „Његова златоустост... великог уметника, била је пуна полета, боје, величанствености. Имала је и моћ завођења и снагу убеђивања” (К. Павловић). „Све је одиста, у речима, написао је Дучић, речима које су увек највеће лепоте људске...”.



Немачки амбасадор у Будимпешти, хвалећи Дучића као човека „ваљаног карактера” истицао је да се као југословенски посланик у Будимпешти он „мало истакао” и да у мађарским службеним круговима „његова политичка способност није високо цењена”. Није, стога сигурно у којој мери је Дучић добио положај у Риму захваљујући својим дипломатским заслугама а колико је то била последица његовог угледа код краља Александра и мољакања код других политичара у Београду. „Сви (југословенски) министри иностраних послова одреда имали су готово болећиву сентименталност према бесмртном песнику”, написао је један његов колега из министарства. Када је одлучено да посланика Милана Ракића у Риму замени Дучић, тадашњи министар Јевтић на напомену да „једног песника мењамо другим” наводно је рекао: „али са овим другим, лакше ћемо мимо њега, наставити тајне разговоре (са Мусолинијем)”.

Између дипломатије и тероризма

Врло брзо током боравка у Риму, превелика Дучићева самоувереност, као и одређено поверење које је стекао према Дучеу, довела га је у околност која је могле да га скупо коштају. Док је он преносио извештаје о наводној Мусолинијевој спремности да побољша односе, спремао се злочин. Током боравка краља Александра и краљице Марије децембра 1933. године у Загребу југословенска полиција је у последњем тренутку разоткрила усташку заверу иза које је стајала Италија.
На прве вести о покушају атентата у Загребу, Дучић је дао изјаву да је вест измишљена и да завере није ни било. Када је вест потврђена, Дучић је направио нови дипломатски „гаф“. Демантовао је сваку умешаност Италије у догађаје. Међутим, истрага је утврдила супротно. У то време Анте Павелић и његови сарадници слободно су се кретали по Италији. Оружје су добили од Италијана. Краљ Александар се озбиљно наљутио због несмотрености свог посланика.
Што је бивао старији Дучић је све више испољавао равнодушност за оно што није било књижевност, уметност или историја. Према сведочењу једног његовог пријатеља, Дучић се у Риму углавном занимао за обиласке антикварних трговина где је куповао старо камење и старе слике које је наменио Требињском музеју. Желео је да нешто учини и за свој вољени завичај. Крајем лета 1934. године упутио је у родно Требиње 15 сандука тешких 5000 килограма у којима су биле књиге и разни уметнички предмети за градску збирку.
У раздобљу од 1929. па све до смрти 1934. године, краљ Александар је покушавао да поправи односе са Италијом и да постигне споразум који би обезбедио трајан мир на Јадрану. Био је спреман да Мусолинију, са којим је одржавао везе преко незваничних посредника пружи велике уступке, па је чак разматрао могућност да Италији понуди коришћење базе у Боки као и договор око италијанских интереса у Албанији. Ову политику приближавања Италији подржавала је Француска. Мусолини се као и обично колебао између споразума и продубљивања сукоба.
Закључење такозваних. „римских протокола” између Италије, Мађарске и Аустрије марта 1934. године, у Југославији је схваћено као покушај стратешког заокруживања од стране противника. Југославија је у исто време 1934. године закључила Балкански пакт (са Грчком, Румунијом и Турском) као и посебан уговор са Бугарском. Покушавајући да искористи тадашње супарништво Италије и Немачке (посебно око Аустрије) краљ Александар је настојао да се приближи Немачкој, са којом је Југославија склопила важан трговинску уговор 1. маја 1934. године. Била је то „опасна игра којом је медвед позиван да истера вука” (Ј. Хоптнер).
У разговорима са послаником Дучићем, Мусолини га је уљуљкивао причама о италијанско-српском пријатељству. „Ми смо ближи Србима, говорио је Дуче, него Французима... Уосталом, треба да знате и ово: ми смо увек знали да су наши стари пријатељи били Срби, а не Хрвати. И све то до 1929 – када су се сами Хрвати бацили у наше наручје”.
Ипак, Дучић више није наседао на Дучеову слаткоречивост. Марта 1934. године јавио је краљу: „Што се тиче терориста, више је него вероватно да шеф владе (тј. Мусолини) зна све до појединости, пошто фашистичка акција против наше државе, нарочито последњих година, узима размере једне скупе и компликоване организације”. И заиста, атентат се припремао...
Деветог октобра 1934. године, краљ Александар је стигао бродом у посету Француској. Тачно у 16 àсова напустио је палубу разарача „Дубровник” укотвљеног у марсејској луци и у отвореном аутомобилу, у пратњи француског министра Луја Бартуа, кренуо булеварима Марсеја. Маса народа је поздрављала. Када су кола стигла на трг код берзе један човек се одвојио из гомиле. Био је то Владо Черноземски, припадник ВМРО и професионални убица. Изненада је скочио на папучицу аутомобила, одбацио цвеће и из пиштоља испалио више хитаца. Атентатор је био брзо онемогућен али Александар I Карађорђевић је већ након неколико минута био мртав.
Убиство је потресло, не само Југославију, него и целу тадашњу Европу. Истрага је показала да су главни организатори атентата усташе – Павелић и Кватерник – који су се тада налазили у Италији. Мусолини је одбио да их изручи Француској. Наиме, италијанска тајна полиција је од почетка била повезана са организацијом атентата.

Судбоносни дани



„Краљ Александар је био жртва кад је свако мислио да је тиранин; и био је прогоњен кад су веровали да прогони друге”, написаће Дучић о покојном суверену. Југославија је је у Друштву народа намеравала да покрене званичну тужбу против Италије. Међутим, након интервенције Француске и Енглеске, које су то спречиле плашећи се даљих међународних компликација па и рата, Југославија је децембра 1934. године званично оптужила само Мађарску (на чијој земљи су се терористи припремали). Гледање „кроз прсте” Мусолинију од стране западних савезника чак и у овако драстичним околностима, изазвало је велико разочарање у нашој јавности. Тадашњи југословенски премијер Стојадиновић је написао: „Овај случај отворио нам је очи и упозорио да се не можемо ни у кога поуздати до у саме себе, кадгод се наши интереси не буду поклапали са интересима великих сила.”
Са променом власти у Београду, нарочито након доласка Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова (јун 1935) Југославија је отпочела са тзв. „политиком здравог разума”, то јест приближавања Немачкој и Италији и удаљавања од Француске. На ово су утицале и нове међународне околности: у октобру 1935. године Италија је напала на Етиопију и бар за неко време престала да се бави Балканом; јула 1935 нацисти су убили аустријског канцелара Долфуса припремајући „аншлус“ што ће Хитлерову Немачку довести на северне границе Југославије; почетком 1936. немачка војска је ушла у демилитаризовану Рајнску област; у јулу 1936. године отпочео је шпански грађански рат; октобра 1936 Мусолини је најавио Осовину Берлин – Рим... Попут каквог кинеског мудраца, Стојадиновић је изјавио да југословенска политика треба “буде мудра као змија а нешкодљива као голубица”.
Септембра 1935. године у једном писму Дучић каже: „Ми у Риму преживљавамо... судбоносне дане. Ја морам стално бити у току догађаја и зато и не стижем ни на једну личну ствар.” Ипак, његов сачувани дневник сведочи о непрекинутом монденском животу дипломате-песника: „Вечера код барона за 60 лица, подељених на шест столова, у сали за играње...” Дучић је одржавао и везу са једном много млађом, па уз то још и удатом женом коју је у дневнику звао „Анџела”: „Са А. шетња на Via Apia. Нема лепше вечери у животу него у оваквој шетњи по античком гробљу са једном младом женом...”
Наступало је ново раздобље и у југословенско-италијанским односима. Током 1936. године, посланик Дучић је у низу разговора са италијанским министром Ћаном припремио основе за тајне преговоре између две земље. Гроф Галеацо Ћано је те године постао министар спољних послова Италије. Иако Мусолинијев зет, он је као „нови човек“ на челу дипломатије био неоптерећен ранијим догађајима па је могао да покрене и нове иницијативе. У првом важном разговору из октобра 1936. о ком је Дучић послао извештај, Ћано је изјавио да „жели са Југославијом ликвидирање (лоше) прошлости” и да „хоће приближавање, затим споразум...”



У то име, позвао је југословенског премијера Стојадиновића да започну преговоре како би „се од Италије и Југославије направиле не две пријатељице, него две сестре”. На крају разговора, Ћано је изричито тражио да Дучић лично оде у Београд и да усмено пренесе његову поруку. Након позитивне реакције („с много слатких речи”) из Београда, у другом разговору са Дучићем 21. новембра 1936. године Ћано је био још „отворенији и опширнији” па је предложио да Италија и Југославија склопе „савез на принципу осовине Берлин–Рим”.
У свом извештају, Дучић је иронично прокоментарисао да Ћанов предлог можда подсећа на француску узречицу „буди ми брат или ћу те убити“ остављајући свом шефу, Стојадиновићу, да сам оцени „да ли је овај препад у интересу наше отаџбине”. Занимљиво је да је Стојадиновић два Дучићева извештаја о разговору са Ћаном у целини пренео на страницама своје аутобиографије (Ни рат ни пакт) што бар делимично оповргава тврдње да се велики српски писац налазио у Риму како би „само глумио на позорници“. Ипак, када су отпочели суштински преговори о италијанско-југословенском уговору, Стојадиновић је за преговараче одредио посебне делегате, а не посланика у Риму. Били су то Иван Суботић, посланик у Лондону, задужен за политичка питања у преговорима и Миливој Пиља, директор у министарству трговине, задужен за економска питања. У свом дневнику, Дучић је иронично коментарисао: „Дошли су у Рим делегати Пиља и Суботић, Полукс и Кастор београдске наше дипломатије”.
Тајни преговори у раздобљу јануар–март 1937. су се прво одвијали у једном римском хотелу, а затим у побочном крилу министарства унутрашњих послова. „Дучић није био најзадовољнији, пише Стојадиновић, што је он остављен по страни у тим директним преговорима”.

Наш први амбасадор

Политички споразум између Италије и Југославије, који је потписан 25.3.1937. године (назван и пакт Ћано-Стојадиновић), био је један од најзначајнијих билатералних уговора које је закључила Југославија уочи Другог светског рата. Уговором је уређен низ проблема између две земље, попут гаранције заједничке границе, питања третмана мањина, спречавања деловања усташа, унапређења међусобне трговине, па чак и односа две земље према Албанији. Посланик Дучић је присуствовао свечаности потписивања у Београду. То је био практично последњи политички догађај у коме је Дучић формално учествовао пре него што ће бити премештен. Већ у мају 1937. године обавештен је да ће бити постављен у посланство у Букурешту. Стојадиновић је истицао да је у знак „признања и захвалности” Дучића „унапредио”. Приватно међутим, Стојадиновић је причао да је постало немогуће радити са Дучићем у Риму. Наравно, Дучић је о свему имао другачије мишљење: „Овде где сам ја први довео у везу Београд са Мусолинијем (са којим се до сада општило преко Париза) сад ме одавде креће Стојадиновић који вероватно има своје планове којима бих ја стајао на путу”.

AVE SERBIA

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у колевки сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река;
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

Дучић је премештај доживео веома тешко, као неку врсту деградације. Резигнирано је записао у свој дневник: „Мој бол је чисто морални, интелектуални, естетички... ја сам овде... преживео... четири године сталне екстазе пред три хиљаде година овог града... Да Луј XIV или Марко Аурелијус владају мојом земљом, оставили би ме у Риму до мог последњег дана живота”. Описао је и последње сусрете са римским властодршцима, са краљем, премијером, министром. „Колико верујем да Мусолини жали мој одлазак из Рима, толико сам сигуран да је гроф Ћано или равнодушан или чак задовољан”. Колико је било Дучићево огорчење види се и по начину којим је у дневнику у најгорим цртама описао свог наследника (посланика Б. Христића): „За главу мањи и за памет нижи од свих других људи. Без икаквог штива и без сенке духа... Био би несрећан избор и да представља Абисинију а не Југославију.”
Ипак горчину одласка из Рима кнез Павле и Стојадиновић су славном писцу засладили, унапредивши га у ранг првог југословенског амбасадора (или „поклисара” како је то Дучић волео да каже користећи стари дубровачки израз) у историји Србије и Краљевине Југославије. До тада, Југославија је имала само посланства и конзулате. У Букурешту је 1937. године отворена наша прва амбасада. Дучић ће често с поносом истицати како је он „први и засада једини југословенски поклисар”!
Међутим, амбасадорским звањем могао је да се дичи само до 1940. године. Тада је премештен у Мадрид и тако враћен у ниже звање посланика. Није великан за мале људе, рекао би разочарани Дучић.

(Фотографије су из
Архива Југославије и САНУ)
Аутор:
Душко Лопандић
Извор: Политикин забавник

 

[sendi]

Senka

Senka

Ide sen moja pored mene,
Ognjena sablast i džin modar,
Predamnom kao vod bez smene,
Kao zbir za mnom, nem i bodar.

Pred šumom presta da me prati,
Za šumom vec me opet ceka;
Pred prag ce crkve zbunjen stati -
Taj prediskonski strah coveka.

Taj sjaj što mrkne i što sjaje,
Taj govor tela recju tamnom!
Dokle ce ici i šta traje -
Ta gorka igra sunca sa mnom?

Sve ce pod nebom dalje sjati,
A sen i covek, dva blizanca,
Na raskršccu ce nekom stati
Da oba zbace teret lanca...

No tražice se, dok dan sija,
Dve sudbe vecno sjedinjene:
Senka od zemlje bezmernija,
I covek lakši i od sene.

 

[crvendac_011]

 

[crvendac_011]

 

[crvendac_011]

 

[crvendac_011]