Jovan Ducic
Plave legende-OGLEDALA-
Htela je da vidi svoju veliku lepotu,ali nije bilo ogledala na svetu.Tada rece svome dragom:Otvori mi tvoje velike zenice da vidim svoju lepotu.
Velike zenice coveka koji ljubi otvoriše svoja sjajna ogledala.Žena izvadi iz svoje kose cvece i ciode,ogrnu se vlasima kao senkom,i zaklikta od radosti.
I poce da igra kao plamen,kao zraci,kao senke,kao žito,kao talasi,kao zmije,kao macke,kao nocne sablasti.
I u toj radosnoj i divljoj igri,ona razbi ogledala.A kada je razbila ta ogledala,nije više znala kakva je,je li lepa ili je odvratna.Jer u pomracenju tih ogledala nestala je i ona sama.
JOVAN DUCIC-
O LJUBAVI
...Ljubav je osecanje koje je rezultat svih drugih osecanja,zbir svih mogucnosti covekovih,najviših i najcistijih.Ljubav je najveci izvor snage za iluziju,i najdublji dokaz moci za akciju.ljubav je svedocanstvo zdravog spola i dubokog morala:jer za ljubav treba imati pre svega mnogo fizicke sile i neizmerno mnogo dobrote.Znaci,mogucnosti za utapanje u drugom bicu i drugoj sudbini;pregorenja za iluziju i vere u ideal;radost da se živi dvostrukim i mnogostrukim životom;i najzad,potrebe da se izide iz sebe u nešto šire i vece i opštije.Covek koji ljubi ženu,viši je od coveka koji ne ljubi,jer ljubav za ženu je vec dokument moci za iluziju i za požrtvovanje,dokaz covekoljublja,jedno suvereno osecanje protivno samoživosti i iskljucivosti.Covek koji ne voli žene,ne voli ni ljude.Voleti,to je sveobimno osecanje...
...Žena u koju smo zaljubljeni,kao i sama ljubav,nije nešto što postoji van nas,nego je nešto što postoji u nama,i što je deo nas samih.Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i iskljucivije nego iko drugi,nego što smo mi na tu licnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo na zemlji.Mi ljubimo,jer je naša duša prepuna nežnosti,i naše telo prepuno strasti...
SVETLOST
-PLAVE LEGENDE-
JOVAN DUCIC
Taj covek je cekao u zvezdari da u zodijaku blisne jedna zvezda koju ce on uhvatiti u svoja ogledala,i koja ce biti njegovo otkrivenje.Ona ce poneti njegovo ime kroz prostore neba kao što bi ga njegovo dete nosilo kroz ulice grada.
Svake godine u iste noci cekao je on da se prolije svetlost nepoznatog ponocnog sunca,koje je slutio,i u koje je samo on verovao,i koje ce proci putem kojim je dosad prošla samo njegova uznemirena duša.
Godine i zvezde su prolazile,a njegov duh bio je uvek zasenjen tom svetlošcu zvezde koja nije htela da izide iz svoje tajne.Njegove oci bile su zasenjene tom modrom planetom koja se negde kupala u moru svog sopstvenog sijanja,bezbrižno,kao mlada žena u talasima koje niko ne vidi i ne vreba.Ali je on cekao da se ta zvezda popne na jednu odredenu tacku u svemiru,kao na stepenice svog prestola.
Tako je prošao ceo život tog coveka zaljubljenog u zvezdu.
Ali on je umro srecan jer je ceo život živeo u svetlosti zvezde koja je bila lepša i veca nego sve druge zvezde:zato što je svetlila a nije ni postojala.
Njena svetlost je bila tolika da taj covek nikad u životu nije znao ni za mracnu šumu ni za tamnu stazu.
Pesma
Nikad ne znam kud će nova pesma hteti,
Novoj sreći ili bolu stare rane;
Da kao molitva u nebo poleti,
Ili kao kaplja otrova da kane.
Samo čujem poklič u dnu duha svoga,
Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta;
I ja čujem blage reči večitoga
Kako mi prolaze kroz srce i usta.
Tad sve kanda znadem pojmiti i reći,
I pogađam tajnu skrivenu od sviju:
Da pretvorim u stih bol od svega veći,
I jad u molitvu i u harmoniju.
I ljubav što čezne, i jed što se gnuša,
Sve je samo pesma; dok mre u dubini
Sva u čudnu svetlost obučena duša -
Kao zvezda što se raspada u tmini.
I dok se u miru tka večito tkivo,
Huji glas stvaranja i ritam rasula,
I dok u te sate još strasno i živo
Sve saznaju moja opijena čula -
Ja znam da nestajem u šumu što bludi,
Sa svakim korakom kojim noga kroči:
Stran za pravu sreću i pravi bol ljudi -
Upirući k nebu začuđene oči.
Beskrajna pesma
Vi što se još niste javili iz gnezdâ,
Čija srca trepte još u kaplji rose,
Čiju strasnu dušu još vetrovi nose,
I čiji dah topli struji s mirnih zvezda -
Kad nebrojne oči otvorite, kada
Pružite spram sunca bezbroj svojih ruka,
Sve šume bez konca i mora bez luka
Vaš svetli dolazak pozdraviće tada.
I svi poplavljeni u sunčanoj kiši,
Tamo, gde maločas, u trenuti strašne,
Zbacismo odeću i sandale prašne,
Stajaćete bolji, silniji i viši.
Tako opijeni već od prve čaše,
U ekstazi zvuka i sjaja što pline -
Pružićete brazdu da svirepo mine
Njivom, gde još čami zimsko zrno naše.
Ali ko će tada biti među vama
U taj dan bez sumnje, bez bola, bez sene,
Nevidljivom niti privezan za mene,
Da odvojen stane među hiljadama?
I kao ja nekad u danima ovim,
U večernjoj nemoj agoniji mora,
Da donese, mračnu, kao pesmu bora,
Staru pesmu tuge međ ljudima novim?
Da ispunjen dugim sutonom i strahom,
Potomak mog bola, strasno kao i ja,
Digne svoj glas, sjajan, kao što se sija
Mlečni Put pokriven usijanim prahom...
No tom večnom bolu i toj tamnoj sreći
I reč jednu novu ako bude dao -
Ko će znati da sam nekad iščezao
Jer tu reč čudesnu ne umedoh reći!
