ИЗАБРАНЕ СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ

[zjovan29]

Duhovne pouke – Otac Siluan Atonski



.




1. Gospod sve neizrecivo ljubi. On zna ciljeve svemu i rokove svemu. Radi nekog budućeg dobra On je dopustio ovo stradanje. Ja to ne mogu shvatiti ni prekratiti. Ostaje mi samo molitva i ljubav.
2. Vi možete pomoći samo molitvom i ljubavlju. Ljutnja i vika na bezbožnike ne popravlja stvar.
3. Poprište duhovne borbe svakog čoveka jeste, pre svega, njegovo vlastito srce.
4. Saznanje vlastite krivice je neophodan uslov za mirne odnose medju ljudima.
5. Čovek koji nije opitom poznao realno postojanje duhovnog sveta, u stanju je da taj svet poriče zato što ga ne poznaje. Svaki čovek je pozvan na punoću duhovnog života, ali neprestana usmerenost čovekove volje ka veštastvenom svetu, telesnim i duševnim doživljajima, dovodi do toga da čovek ogrubi u tolikoj meri da najzad gubi moć duhovnog opažanja.
6. U toku proteklih vekova hrišćanstva svetootački opit utvrdio je tri vrste ili tipa razvoja hrišćanskog duhovnog zivota.
U prvu vrstu spada većina ljudi. Oni prionu uz veru sa malom blagodaću i provode život u umerenom podvigu ispunjavanja zapovesti. Tek pri kraju života, u srazmeri sa preživljenim stradanjima, dobijaju blagodat u nešto većoj meri. Oni pak koji se usrdnije podvizavaju dobijaju pred smrt veliku blagodat. Tako biva kod mnogih monaha.
U drugu vrstu spadaju oni koji prionu uz veru sa srazmerno malom blagodaću u početku, da bi revnosnim podvizivanjem kroz molitveni trud i borbu sa strastima, na sredini svog puta dobili veliku blagodat. Kasnije umnožavajući podvige oni dostižu visoki stepen savršenstva.
U trecu grupu spadaju oni retki koji na početku podvizničkog puta dobijaju veliku blagodat savršenih za svoju žarku revnost. To su oni koje je Bog unapred poznao.
7. Božji darovi su udruženi sa izvesnim čovekovim podvigom. Kada Bog predvidi da će se čovek prema njegovom daru odnositi onako kao što treba, tada se ovaj dar izliva 'nezavisno'. Može se reći da od Božjeg predznanja kako će čovek reagovati na dobijenu blagodat zavisi dobijanje većeg ili manjeg dara.
8. Greh prelazi granice čovekovog individualnog života i opterećuje zlom život celog čovečanstva. On će se prema tome odraziti na sudbinu celog sveta. (Čitava Rusija će postati tamnica i moramo mnogo moliti Gospoda za oproštaj. Moramo se kajati za naše grehe i bojati se da ne učinimo i najmanji greh i moramo stremiti da činimo dobro, i najmanje. Jer je čak i krilo muve izmereno i Božija mera je tačna. I kad i najmanje dobro bude pretegnulo na vagi, Bog će otkriti svoju milost prema Rusiji'. -Starac Aristokle Moskovski i Svetogorski - upokojio se 1918.)
9. Čineci greh, telesni čovek ne doživljava njegove posledice onako kao što ih doživljava duhovni čovek. Telesni čovek ne zapaža neke naročite promene svog duhovnog stanja pri učinjenom grehu, budući da se stalno nalazi u duhovnoj smrti. Medjutim duhovni čovek pri svakom priklanjanju svoje volje grehu, zapaža promenu svog duševnog stanja zbog umanjene blagodati.
10. Pomisao je prvi stadijum greha. Njena pojava u sferi čovekove svesti još uvek nije greh: to je samo predlaganje greha. Odbacivanje zle pomisli onemogućava dalji razvitak greha.








Jednom je Starac Siluan razgovarao sa nekim arhimandritom koji koji je vršio misionarsku službu medju nepravoslavnim hrišćanima. Starac ga je upitao kako on propoveda.
Arhimandrit mu je odgovorio:
- Ja im kažem: vaša vera je zabluda, kod vas je sve izopačeno, lažno i ako se ne pokajete nema za vas spasenja!
- Recite oce arhimandrite da li oni veruju da je Gospod Isus Hristos istiniti Bog?
- Da, veruju.
- A da li poštuju Majku Božju?
- Poštuju ali imaju nepravilno učenje o Njoj.
- Da li poštuju svetitelje?
- Poštuju ih no kakvi svetitelji mogu postojati za njih kad su otpali od Crkve?
- Vrše li bogosluženja u hramovima, čitaju li reč Božju?
- Da, postoje kod njih i crkve i službe, ali trebalo bi da vidite kakve su to službe u poredjenju sa našima. Kakva hladnoća i bezdušnost!
- Znači, oče arhimandrite, oni su ubedjeni da pravilno postupaju što veruju u Isusa Hrista, što poštuju Majku Božju i svetitelje, što ih prizivaju u svojim molitvama. Medjutim ako im vi kažete da je njihova vera zabluda oni vas neće slušati...
Medjutim ako im kažete da je dobro što veruju u Boga, što poštuju Bogorodicu i svetitelje, što idu u crkvu na bogosluženja i što se kod kuće mole, što čitaju reč Božju i ostalo, ali da u nečemu greše i da te greške treba da isprave pa će sve biti dobro, onda će se Gospod radovati zbog njih, te ćemo se svi spasti milošću Božjom...
Bog je Ljubav. Zato i propoved treba da izvire iz ljubavi. Onda će ona biti na korist onome koji propoveda i onome koji sluša. A kad osudjujemo nećemo imati koristi i ljudi neće slušati.
izvor:bastabalkana

 

[zjovan29]

DUHOVNE POUKE I BESEDE

SAVETI DUHOVNIKA I ODGOVORI NA SVAKODNEVNE NEDOUMICE VERUJUĆIH LJUDI






PROTOJEREJ ALEKSANDAR ŠARGUNOV
ZBOG ČEGA NAM JE DAT VELIKI POST?

«Odakle da počnem pokajni plač za dela u životu mom», - tim pokajnim rečima Crkva počinje Veliki post. Plačemo mi li mi zajedno sa celom Crkvom – ne obavezno tim suzama koje teku po obrazima, već onim unutrašnjim plačem, nevidljivim suzama, koje su kako kažu sveti Oci, draže od svega?
U tom pokajnom kanonu prepodobnog Andreja Kritskog, u svim psalmima i molitvama čujemo nešto najdivnije – Sam Gospod plače. Ako je On plakao u Jerusalimu, onda tek gorko plače za Crkvu, koju je sazdao kao Dom molitve i koju mi pretvaramo u razbojničku pećinu. Gospod vidi nepokajanu decu Božiju i to je – stradanje za Onoga, Koji je sve učinio za nas, kada je rekao na Krstu: «Svrši se!». I naše nepokajanje je strašno. Gospod nas ponovo zove, dolazi kod nas i ne nalazi plodove u svom vinogradu.
On od nas ne očekuje samo obične reči pokajanja, već i plodove dostojne pokajanja. Prepodobni Amvrosije Optinski je govorio: «Kakvo strašno vreme nastupa! Ako su ranije ljudi dolazili i kajali se, njihov život se korenito menjao. A sada dolaze i kaju se i čak i plaču, i potom kao da ništa nije bilo, vraćaju se svojim predjašnjim gresima, ka najgorim gresima. Takvu silu je uzeo greh nad ljudima, tako djavo vlada u svetu».
Na kraju posta, u utorak Strasne Sedmice, Crkva će se podsetiti Jevandjelja o besplodnoj smokvici, a u sredu Strasne Sedmice će govoriti o bludnici, koja plačući staje pred Gospoda Koji ide na Raspeće. I cela Crkva tada treba da bude ta bludnica, kao Crkva koja se kaje, koju Hristos čini Djevom neporočnom, Svojom Nevestom, omivajući je suzama pokajanja, i iznad svega krvavim suzama, kojima se On molio za nas u Getsimaniji. Prva sedmica Velikog posta se naziva čistom, a poslednja Strasnom sedmicom. Za nas realno ne može da nastupi Strasna sedmica bez čiste. Ali samo Strasna sedmica može da učini tu čistu sedmicu istinski čistom.
To je dar Gospodnji, dar blagodati – pokajanje i uvidjanje svojih greha. Na samom smo početku posta. I ima nekih od ovih koji ovde stoje, koji su već prema Hristovoj reči okusili izuzetnu Božiju blagodat, pre nego što ugledaju smrt. Ima i onih kojima Gospod to još nije dao, ali su bez izuzetka uvideli i saznali, poverovali, da je jedina istina u tome što govori Hristos, a čemu ljudska duša neodoljivo teži. Molićemo Gospoda da nam da kap blagodati da bismo u njenoj svetlosti uvideli sav užas našeg života. I shvatili da se on dešava u nama i oko nas.
Bez Božije blagodati život svakog čoveka je besplodan. Kakvim god dobrim delima da se duša ukrašava, ona je bludnica bez Božije blagodati. Bez nje je i najbolji od nas – dom, koji je pometen i ukražen, ali u kome nema nikoga. I uskoro će za takvog čoveka poslednje biti gore od prvog, ako se u njegovu dušu ne useli Onaj, Koji uvek treba da živi u njoj. I zbog toga molimo Gospoda za tu milost. I istovremeno saznajemo u čemu se sastoji naš najvažniji greh, i zbog čega treba najviše da tugujemo.
Koliko puta je Gospod mnogima od nas otkrivao Svoju blagodat – jer ne počinjemo post prvi put! Koliko puta samo se kajali pred Gospodom i bili blizu očajanja, videvši svoju grehovnost. I Gospod bi nas iznenada tešio Svojom milošću. To se ponavljalo iz godine u godinu – od posta do posta, od Vaskrsa do Vaskrsa. A ponekad je Gospod ostavljao našu dušu, kako bi ona uvidela kako je život besmislen, prazan i strašan, kada Njega nema pored nje. I potom kao da je žali videvši kako se muči i kaje pred Gospodom, ponovo je tešeći. I ponovo smo odstupali od Hrista, gazeći Njegove zapovesti.
Ali evo reči Gospodnje koja može da zvuči kao prigovor za mnoge od nas u ovom Velikom Postu: «Bolje bi im bilo da uopšte nisu poznali blagodat, nego da se vrate nazad». Gospod nam otkriva tajnu, zbog čega vera nije otkrivena svim ljudima, zbog čega se svi nisu prisajedinili izuzetnoj blagodati – jer možemo otići od Hristove Pashe posramljena lica, i to ne samo ove godine već i u vek vekova. Bolje je ne spoznati blagodat, i ne znati istinski put Gospodnji, nego odstupiti od njega. Kada ne bismo znali istinski Hristov put, ne bi bili osudjeni zbog toga što sledimo drugi put. Ali pošto smo spoznali taj put i pored svega ponovo svesno i slobodno biramo greh, onda već grešimo zajedno sa djavolom protiv Hristove Svetlosti. Bolje je da ne spoznamo blagodat i istinu, jer to znanje može za nas da postane večna osuda.
Upravo u tome se i sastoji «tajna bezzakonja» u Crkvi: ljudi spoznavaju Hrista i pored toga pretpostavljaju pad u dubine greha u odnosu na teško uspinjanje ka Njegovim vrlinama. Ali zar je to zaista moguće da kada spoznamo Hristovu lepotu, Njegovu blagodat opet se kao pas se vraćamo na svoju bljuvotinu? Ili kao čista svinja koja ponovo odlazi da se valja u blatu? Molićemo se da naše pokajanje postane duboka promena života, ne samo u vreme posta, već zauvek. Kako je to bilo sa prepodobnom Marijom Egipatskom kojoj se obraćamo u svojim molitvama od samog početka posta.
Najvažniji značaj Velikog posta je u tome da na kraju čujemo reči Hristove: «Budite sveti kao što sam Ja svet», da bismo se konačno ispunili tom odlučnošću, o kojoj govori prepodobni Serafim Sarovski kao o glavnom znaku hrišćanskog života, koju ne možemo da postignemo ukoliko nam Gospod ne da Svoju blagodat. I molićemo se da nam Gospod otkrije zbog čega nam je dat Veliki post kako naša duša ne bi bila prevarena, i kako u njoj ne bi pobedio djavo, već Gospod.
Protojerej Aleksandar Šargunov

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic



TRIJUMF PRAVOSLAVLJA.
ZBOG ČEGA SU OPASNE REČI "PRAVOSLAVLJE ILI SMRT"




Ruski Patrijarh Kiril 8.marta 2009. godine, u prvu nedelju Velikog posta, kada se proslavlja Trijumf Pravoslavlja, Predstavnik Ruske Pravoslavne Crkve služio je Božansku Liturgiju u Katedralnoj sabornoj Crkvi Hrista Spasitelja.
Njegovoj Svetosti su sasluživali mitropolit Kruticki i Kolomenski Juvenalije, arhipastiri Ruske Crkve, predstavnici Pomesnih Pravoslavnih Crkava pri Moskovskoj Patrijaršiji, duhovništvo Moskve.
Posle čitanja Jevandjelja Svjatijejši Patrijarh Moskovski i cele Rusije Kiril obratio se okupljenim bogomoljcima sledećom propovedi.
Njegova Svetost je okupljenima u hramu ispričala o istorijatu borbe Crkve sa ikonoboračkom jeresi i o tome kako je kao radi konačne osude te jeresi doneta odluka u prvoj Nedelji Velikog posta, u prvi nedeljni dan da se slavi Trijumf Pravoslavlja – kao pobeda na ikonoborstvom, a zajedno sa tim i – pobeda nad svim jeresima, koje su potresale život Crkve u prvih hiljadu godina.
Predstavnik Ruske Pravoslavne Crkve je sa žaljenjem napomenuo da su se i u drugom hiljadugodištu posle Hristovog Rodjenja pojavili pokušaji da se podeli Crkva, i izopači pravoslavno učenje. Slični pokušaji ne prestaju ni danas i eto zbog čega je za verne praznik Trijumfa Pravoslavlja «ne toliko podvlačenje nekog suma sumaruma borbe sa jeresima u prvih hiljadu godina, koliko povod da se obratimo Gospodu sa plamenom molitvom, kako nikakve jeresi, podele i odstupanja od istinite vere ne bi pokolebali jedinstvo Božije Crkve».
«Svaki pravoslavni čovek treba da razume šta zaista leži u osnovi crkvenih podela, - rekao je dalje njegova Svetost. – U našoj običnoj predstavi reč «jeretik» predstavlja sinonim za razbojnika. Tako je bilo i u staro vreme: jedan od jeretičkih sabora, koji je negirao prisutnost ljudske prirode u Sinu Božijem, ušao je u istoriju Crkve kao «razbojnički sabor». Medjutim bez obzira na to što je jeretik za verujuće – razbojnik, treba napomenuti: medju jereticima je uvek bilo mnogo blagočestivih ljudi, plamenih u veri, revnosnih. I u stvari, zar bi hiljade pošle za pravim razbojnikom, grešnikom? Ljudi idu za jakim voždom, koji ume da ubedi i koji može da pokazuje primer u životu. Većina jeretika su bili tako jaki crkveni voždovi, i imali su ogroman autoritet u narodu».
«Sa malim izuzetkom jeretičkih pokreta iz prvog i drugog veka, kao i novijih sekti, glavni jeretički pokreti u staro vreme bili su povezani sa pokušajima da se zaštiti Pravoslavlje, sačuva njegova čistota i ljudima pruži jasnije shvatanje dogmata», - primetio je Svjatijejši Patrijarh Kiril. «Tako se Ariju činilo neophodnim da približi shvatanje Hristovog Ovaploćenja mentalitetu, znanjima tadašnjih ljudi, - dodao je njegova Svetost. – On je smatrao da ako se o Hristu govori kao o tvari, to će više odgovarati Svetom Pismu i narod će to prihvatiti, a znači i vera će postati jača».
Podvukavši to da je Arije bio pokrenut dobrim namerama – da zaštiti veru, Njegova Svetost je rekao da su i svi naredni pokreti težili da zaštite veru, sačuvaju njenu čistotu. «Nestorije, koji je verovao u to da se od Djeve Marije nije rodio Bog, već čovek, postepeno se uzdigao do Božanskih visina, i govorio i učio tako ubedljivo, da i dan-danas postoje njegovi sledbenici, - nastavio je Svjatijejši Vladika. – Nama, pravoslavnim ljudima, koji živimo u Rusiji, to ime je poznato samo iz uzbenika istorije, i nikome ne dolazi u glavu da misli o Nestorijevoj jeresi. A kada sam bio u Iraku još pre poslednjeg strašnog rata, sretao sam lokalne hrišćane i shvatio: većina od njih poštuje Nestorija». Svjatijejši Patrijarh Moskovski i cele Rusije Kiril je rekao kako je u taksiju neočekivano stupio u bogoslovski spor sa iračkim vodičem, koji je tvrdio nepravičnost naše upotrebe reči «Bogomajka» za Djevu Mariju, kako je to tvrdio Nestorije u dalekom IV veku. «Da su mu reči bile neuverljive, a život grehovni, ljudi ne bi sledili Nestorija» - primetila je njegova Svetost.
«Šta je to jeres? Kako se jeres može razlikovati od u Crkvi dozvoljenog različitog mišljenja? Kako razlikovati jeretika od revnosnog pravoslavnog hrišćanina, koji želi da zaštiti i čuva čistotu svoje vere», - pita Svjatijejši Patrijarh Kiril i daje odgovor: «Postoji samo jedan način. Svaka jeres radja raskol, a gde je raskol tamo nema ljubavi. To mi dobro znamo iz našeg života: porodica se raspada, supruzi se razilaze, deca se odvajaju od roditelja tada, kada iz porodice nestaje ljubav ...Tamo gde nema ljubavi, nema čistote odnosa i nema jedinstva. To se isto dešava i u Crkvi».
«Ako se sretnemo sa čovekom, koji tvrdi da se bori za čistotu Pravoslavlja, ali je u njegovim očima opasni oganj gneva, njemu se čude jeretici, on je spreman da ide u boj i za podelu Crkve, spreman je da pokoleba osnove crkvene zajednice, tobože stiteći Pravoslavlje; kada u čoveku ...ne nalazimo ljubav, već samo gnev, - to je prvi znak jeretika, «vuka u ovčijoj koži», sličnog Ariju, Nestoriju i mnogim drugima, koji su plameno propovedali nemajući ljubavi u srcu i koji su bili spremni da radi dokazivanja svoje ispravnosti idu na podelu crkvenog života», - rekao je dalje Predstavnik Ruske Pravoslavne Crkve.
«Ako od takvog čoveka čujemo mnogo toga prljavog, što se obrušava na Crkvu i njene služitelje, ukoliko čujemo plamene pozive na borbu, podelu i spasavanje Pravoslavlja čak do smrti, kada čujemo slogan: «Pravoslavlje ili smrt!», - «treba da se pazimo sličnih propovednika», - uveren je Svjatijejši Vladika.
«Nikada Gospod nije govorio: «Moje učenje ili smrt!». Nijedan apostol nije uzvikivao: «Pravoslavlje ili smrt!» jer je Pravoslavlje – život večni, radost u Svetom Duhu, lepota života. Smrt je – trulež, posledica grehovnog pada i djavolskog delovanja», - podvukao je Predstavnik Ruske Crkve i dodao da se u naše dane s vremena na vreme pojavljuju lažni učitelji, koji sablažnjavaju narod pozivima da se spasava Pravoslavlje i njegova čistota i ponavljaju tu opasnu, lažnu i unutrašnje protivurečnu lozinku: «Pravoslavlje ili smrt!».
«U očima tih ljudi nećete naći ljubav, tamo gori djavolski oganj gordosti, težnje ka crkvenoj vlasti, rušenju crkvenog jedinstva, iako spolja sve može da se odene u dobre odežde, blagočestivu spoljašnost», - nastavio je njegova Svetost primetivši da nekada i na parohijama nastaju podele izmedju duhovništva i mirjana; oni su često povezani sa borbom za neko prvenstvo i vlast u parohiji: «Znamo kako mogu da se razdvoje vernici grupišući se oko jednog ili drugog sveštenika. Poštovanje ovog ili onog pastira i ljubav prema njemu je zakonska, ali podela u ime ljubavi je – grehovna, jer tamo gde ima ljubavi ne može da bude podela».
«Treba da čuvamo ne samo jedinstvo Vaseljenskog Pravoslavlja od nekih jeresi i raskola, i ne samo da kao zenicu oka treba da čuvamo jedinstvo naše Pomesne Crkve- mučenice, već i jedinstvo naših parohija, manastira, imajući na umu najvažniji kriterijum ocene delatnosti bilo kog crkvenog delatelja od Patrijarha do mirjanina – ljubav. Ako postoji ljubav – tu je i Hristos. Ako nema ljubavi – nema Hrista», - rekao je Svjatijejši Patrijarh Moskovski i cele Rusije Kiril.
U zaključku njegova Svetost je poželeo bogomoljcima da se poučavaju primerima iz prošlosti, nadahnjujući se podvigom svetih Otaca sedam Vaseljenskih Sabora, koji su štitili i podržavali jedinstvo Hristove Crkve, i pozivali sve da čuvaju jedinstvo Crkve, učvrščujući u osnovi crkvenog života Bogom odredjeni zakon ljubavi.

autor: Svetijejši Patrijarh Kiril

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

izvor:manastir-lepavina

 

[tripo 41]

Сада, као никада, треба да се ослонимо на молитву и одупремо се злу молитвом. То је једини излаз."(Свети Пајсије Светогорац)'

 

[tripo 41]

Gle kako je malo psovača satane, a kako je mnogo psovača Boga. Vladika Nikolaj

 

[Laodikeja]

Gle kako je malo psovača satane, a kako je mnogo psovača Boga. Vladika Nikolaj

Ne razumem smisao poruke osim mozda prvog dela, da mnogi danas psuju Boga, cak i javno u filmovima i serijama.

Recimo serija "Bolji zivot" koju smatraju jednu od boljih, u kojoj su se za sve vreme trajanja serijala tako napsovali Boga, da covek koji ima savest moze da se postidi gledajuci i slusajuci te ljude koji glumeci psuju Boga.
Da li to rade u privatnom zivotu?
Ocigledno da, jer dopustaju sebi da psuju Boga i na filmu i u serijama.

Sto se tice psovanja satane, covek ne treba da psuje nikoga pa ni sotonu, i treba da ga spominje samo u trenutcima kada propoveda na tu temu, ili kada trazi Bozansko vodstvo i zastitu.

 

[tripo 41]

Ne razumem smisao poruke osim mozda prvog dela, da mnogi danas psuju Boga, cak i javno u filmovima i serijama.

To je njihov duh, spovanje Boga, hleba, Sunce itd.

 

[tripo 41]

Св. Силуан
Најлакши и најкраћи пут ка спасењу: буди послушан, уздржљив, не осуђуј, чувај ум и срце од злих помисли и мисли да су сви људи добри и да их Господ воли.

Evo kombinacije istine i laži.

Vidite ovo laskanje i navođenje na laž. da misliš da su svi ljudi dobri.

Biblija kaže da su svi ljudi zli, počini barem jedan grijeh.

 

[Laodikeja]

Apostoli su bili svesni da je ceo svet onoga vremena bio okrenut protiv Boga, i da jedino oni koji su spoznali istinu mogli da se nazovu Bozji sledbenici: "Znamo da smo od Boga i sav svet leži u zlu" ( 1 Jovanova 5. 19 ).

Koliko je to danas veci slucaj kada se istorija sveta privodi svom kraju.

Govoriti da se svet nalazi u dobrom stanju i da su svi ljudi dobri, ustvari je uspavljivanje u grehu, i zanemarivanju obaveze da se ljudima propoveda rec Bozja kako bi se obratili Bogu.

 

[tripo 41]

Ако неко не признаје Свету Марију као Богородицу, биће одвојен од Божанства
Свети Григорије Богослов

Opet lažna nauka, ne rađa se Bog nego je Bog postao čovjek, Bog je svojoj božanskoj prirodi dodao ljudsku.

 

[stvarnoslap]

Ако неко не признаје Свету Марију као Богородицу, биће одвојен од Божанства
Свети Григорије Богослов

Opet lažna nauka, ne rađa se Bog nego je Bog postao čovjek, Bog je svojoj božanskoj prirodi dodao ljudsku.

A kako je Bog postao čovjek? Padom s Marsa ili rođenjem od Marije?