Istorija ZOI

[Mihajlo]

Saporo 1972, XI zimske olimpijske igre

Saporo 1972, XI zimske olimpijske igre

plakat i Jukio KasajaZimske olimpijske igre 1972. godine održane su na japanskom ostrvu Hokaido, u gradu Saporo. Bile su prvi skup najboljih u zimskim sportovima van Evrope i Severne Amerike i tek treće Igre, posle Melburna 1956. i Tokija 1964. godine održane u 'ostatku sveta'.

Drugo po veličini ostrvo Japana i peti grad te države ugostili su četvorocifren broj sportista (801 muškarac, 205 žena), a u 35 disciplina u šest sportova medalje su podelili sportisti i sportistkinje iz 17 država. Domaćini su sa po jednim zlatom, srebrom i bronzom stigli do 11. mesta na listi najuspešnijih.

Nesuđeni domaćini Igara 1940. godine organizovali su takmičenja brzih klizača na Makomanai stadionu kapaciteta 30.000 sedišta, hokej se igrao u istoimenoj dvorani u koju je moglo da stane 11.500 ljudi, a takmičenja skakača pratilo je 50.000 ljudi.

Većinu je obradovala prva zlatna medalja za Japan, osvojio ju je Jukio Kasaja na maloj skakaonici, junaci Igara bili su trkačica Galina Kulakova (SSSR) i brzi klizač Ard Šenk (Holandija) sa po tri zlatne medalje a značajne rezultate ostvarile su i Mari-Terez Nadig, sedamnaestogodišnja devojak iz Švajcarske koja je pobedila u spustu i veleslalomu i Norvežanin Magnar Solberg kojije odbranio zlato iz Grenobla u bijatlonu.

Karl Šranc je bio najpoznatiji skijaš koji je isključen sa Igara zbog toga što je zarađivao 50.000 dolara godišnje od skijanja i tako kršio pravila amaterizma, a čak 40 nesuđenih učesnika Igara u Saporu nije se pojavilo u alpskim disciplinama iz istog razloga.

Franskisko Fernandes Očoa iz Španije jeste, osvojio je prvu zlatnu medalju za tu zemlju.

Poslednji put se skijalo na drvenim skijama, a najuspešniji učesnici Igara bili su Sovjeti sa 16 medalja (8, 5, 3), Istočni Nemci osvojili su de manje (3, 4, 7), Norvežani 12, Švajcarci čak deset.

Jugoslaviju je predstavljala ekipa skakača bez najveće nade Ludviga Zajca koji je zbog bolesti ostao u Moskvi, Danilo Pudgar bio je osmi, Peter Štefančič deseti, a skakli su i Drago Pudgar i Marjan Mesec.

U nordijskoj kombinaciji nastupio je Janez Gorjanc, u salalomu Marko Kavčič, a hokejašku reprezentaciju, koja je na kraju zauzela deveto mesto sa jednim bodom iz pet mečeva činili su Božidar Beravs, Slavko Beravs, Anton Gale, Franci Žbontar, Bogo Jan, Ivo Jan, Rudi Knez, Bojan Kumar, Silvo Poljanšek, Janez Puternik, Viktor Ravnik, Ivo Rataj, Boris Reno, Drago Savič, Štefan Seme, Viktor Tišler, Albin Felc i Gorazd Hiti.

 

[Mihajlo]

Insbruk 1976, XII zimske olimpijske igre

Insbruk 1976, XII zimske olimpijske igre

plakat i bob DDRZimske olimpijske igre 1976. godine održane su u Insbruku, a grad u Tirolu, u Austriji, drugi put je bio domaćin. Insbruk je zamenio Denver, iako je grad u Koloradu dobio domaćinstvo jer je tamošnja vlast pod pritiskom boraca za životnu sredinu i velikih troškova odustala od domaćinstva dve godinu po uspehu kandidature.

Prethodno su Igre 'nuđene' Vankuveru a Međunarodni olimpijski komitet odbio ponudu Solt Lejk Sitija da zameni Denver.

Od 4. do 15. februara 892 muškarca i 231 žena borili su se za 37 kompleta medalja a potpuna dominacija 'Istočnog bloka' obeležila je takmičenja u Insbruku.

U senci do tada neviđenih mera bezbednosti posle tragedije u Minhenu 1972. godine sportisti Sovjetskog Saveza uzeli su čak 27 medalja (13, 6, 8), Istočni Nemci 19 (7, 5, 7) pa je Istok završio sa 20 od 37 zlatnih i skoro polovinom svih medalja deljenih u Insbruku.

Domaćini su završili sa šest odličja ali je Franc Klamer bio pobednik spusta što je Austrijancima donelo više radosti nego što bi bilo koja medalja u ostalim disciplinama.

Hani Vencel i Vili Fromelt 'dopisali su' bronzanim medaljama u slalomu Lihtenštajn na listu zemalja koje su osvajale odličja na zimskim Igrama, a Rozi Mitermajer uspela da sa dva zlata i jednim srebrom postane najuspešnija alpska skijašica.

Tatjana Averina iz SSSR je kući otišla sa četiri medalje, Istočni Nemci počeli vladavinu u bobu a Sovjeti osvojili novo, četvrto uzastopno zlato u hokeju na ledu.

Veliku pažnju izazvale su kacige na glavama nekih skijaša, brzih klizača i skijaša skakača.

Republika Kina bila je predstavljena neobičnom zastavom i bez himne, a Kinezi će se na Igre vratiti 1984. godine posle osmogodišnje bitke sa MOK oko priznavanja Tajvana.

Debitovali su predstavnici Andore i San Marina, a Jugoslavija je imala desetoro predstavnika u pojedinačnim sportovima i hokejšaku reprezentaciju.

U Insbruku su se takmičili alpski skijaši Bojan Križaj, Ajdin Pašović, Miran Gašperčič i Andrej Koželj, skakači Bogdan Norčič, Branko Dolhar, Janez Demšar i Ivo Zupan, a u skijaškom trčanju nastupili su Milena Kordež i Maksimilijan Jelenc.

Za hokejašku reprezentaciju koja je još jednom osvojila deveto mesto nastupili su Janez Albreht, Božidar Beravs, Edvard Hafner, Gorazd Hiti, Bogdan Jakopič, Ignac Kavec, Bojan Kumar, Miroslav Lap, Tomaž Lepša, Janez Petač, Silvo Poljanšek, Janez Puterle, Roman Smolej, Ivan Ščap, Drago Savič, Miroslav Gojanović, Franci Žbontar i Marjan Žbontar.

 

[Mihajlo]

Lejk Plesid 1980, XIII zimske olimpijske igre

Lejk Plesid 1980, XIII zimske olimpijske igre

plakat i Erik HajdenLejk Plesid je 1980. godine drugi put dobio priliku da organizuje Zimske olimpijske igre. Na vrhuncu hladnog rata na Igrama su učestvovale ’obe strane sveta’, predstavnici zapadnog i istočnog bloka, reprezentacije Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza. Šest meseci kasnije Amerikanci nisu otišli u Moskvu, 1984. su Sovjeti i države pod snažnim uticajem SSSR ’preskočili’ letnje Igre u Los Anđelesu.

Predstavnici SFRJ pamtiće nastup u Lejk Plesidu po boljim rezultatima i nagoveštaju (kasnije osvojenih) medalja ali pre svega po ulozi na ceremoniji svečanog otvaranja. Tog 14. februara imali su priliku da se nađu u defileu između timova SAD i SSSR koji su se, s obzirom na činjenicu da je već najavljen bojkot Igara u Moskvi, posmatrali više kao neprijatelji nego kao sportski rivali.

U svakom slučaju, 840 sportista i 232 sportistkinje borili su se za 38 paketa medalja, debitovali su predstavnici Kipra, Kinezi se takmičili pod svojom zastavom i imali priliku (koju nisu iskoristili) da čuju himnu svoje države.

Najčešće se čula himna SSSR, takmičari iz te države osvojili su 22 medalje (10, 6, 6), potpuni trijumf Istočnog bloka upotpunili su predstavnici Istočne Nemačke sa jednim zlatom manje ali i jednom medaljom više (9, 7, 7).

Domaćini su završili sa dvanaest medalja (6, 4, 2) ali i ’zlatnijom od svih zlatnih’. Hokejaški tim SAD, sačinjen uglavnom od koledž igrača, pobedio je u završnoj rundi Finsku a utakmica sa favorizovanom selekcijom SAD dobijena je rezultatom 4:3. ’Čudo na ledu’, kako su ga nazvali lokalni novinari, okončalo je vladavinu ’Zbornaje komande’ koja je trajala od 1964. godine.

Šveđanin Ingemar Stenmark pobedio je u slalomu i veleslalomu, a isti podvig načinila je i Hani Vencel donevši Lihtenštajnu najmanje države koja je imala olimpijskog pobednika.

Urlih Veling iz Istočne Nemačke i Irina Rodnjina osvojili su svoje treće zlatne medalje u nizu, a četvrti put zaredom olimpijski pobednik je postao sovjetski bijatlonac Aleksander Tihonov.

Tri zlatne olimpijske medalje osvojio je trkač iz SSSR Nikolaj Zimjatov, ali je najveća zvezda bio petostruki šampion Erik Hajden koji je na 500, 1000, 1500, 5000 i 10000 metara bio najbolji brzi klizač.

Najdramatičniji duel Igara između Šveđanina Vasberga i Finca Mieta u trčanju na 15km odlučila je jedna stotinka, a merenje u trkačkim disciplinama promenjeno je od Lejk Plesida. Mere se samo desetinke, ne i stotinke sekunde.

Jedna stotinka odlučila je trku na 15 kilometara a dve Bojana Križaja sprečile da osvoji prvu medalju za Jugoslaviju. Jedan od najboljih slalomaša tog vremena bio je četvrti u veleslalomu a pored njega nastupali su Jože Kuralt, Boris Strel, Jure Franko, Janez Zibler, Nuša Tome, Anja Zavadlav i Metka Jerman. Pored osmoro alpskih skijaša i skijašica prvi put je SFRJ imala predstavnike u bijatlonu (Marjan Burgar) i umetnikom klizanju (Sanda Dubravčić).

U Lejk Plesidu su bili i trkači Ivo Čarman i Tone Đuričić, kao i skakači Bogdan Norčič, Miran Tepeš i Brane Benedik.

 

[Mihajlo]

Sarajevo 1984, XIV zimske olimpijske igre

Sarajevo 1984, XIV zimske olimpijske igre

plakat i Jure FrankoSarajevo je 1984. godine ugostilo najbolje takmičare u zimskim sportovima, a prve Igre u jednoj državi socijalizma i prve za mandata Huana Antonija Samarana održane su od 7. do 19. februara.

Glavni grad Bosne i Hercegovine domaćinstvo je dobio posle velike borbe sa japanskim Saporom, a učestvovalo je 998 muškaraca i 274 žene, olimpijski program proširen na 49 događaja a zimska olimpijska porodica dobila pet novih članova, Monako, Portoriko, Devičanska Ostrva, Egipat i Senegal.

Najuspešniji su, skoro po tradiciji bili sportisti iz SSSR sa 25 medalja (6, 10, 9) i Istočne Nemačke sa, za razliku od Lejk Plesida, jednom manje ali i jednim zlatom više (9, 9, 6). Odlični su bili i Finci, ali je za domaćine Igara najvažniji događaj bio veleslalom muškaraca 14. februara.

Grega Benedik nije završio trku, Bojan Križaj bio je deveti, Boris Strel peti a Jure Franko, dvadesetjednogodišnjak iz Nove Gorice, zauzeo je drugo mesto i doneo tadašnjoj državi prvu medalju sa zimskih igara.

Jugoslavija nikada pre i nikada posle Sarajeva (a postojala je još jedna prilika) nije imala više predstavnika, pored četvorce veleslalomaša u alpskom skijanju takmičili su se i Tomaž Cerkovnik, Jože Kuralt, Janez Pleteršek i Tomaž Jemc, Mateja Svet, Anja Zavadlav, Nuša Tome, Andrea Leskovšek i Veronika Šarec.

Vučko Ekipu u bijatlonu činili su Andrej Lanišek, Marjan Vidmar, Tomislv Lopatić, Jure Velepec, Zoran Ćosić i Franjo Jakovac, u dva boba dvoseda i jednom četvorosedu nastupili su Zdravko Stojnić, Siniša Tubić, Boris Rađenović, Nikola Korica, Mario Franjić, Nenad Prodanović, Ognjen Sokolović, Zoran Sokolović i Borislav Vujadinović, mahom ljudi koji se pre tih igara bavili sasvim drugačijim sportovima ali su na svojevrsnom konkursu dobili priliku da nastupe na Olimpijskim igrama.

Kako red i običaji nalažu, Jugoslavija je imala predstavnike u svim sportovima i većini disciplina pa su olimpijci bili i brzi klizači Nenad Živanut, Behudin Merdović, Dubravka Vukušić i Bibija Kerla, pored Sande Dubravčić u umetnikom klizanju nastupio je i Miljan Begović.

Devetoro trkačica i trkača, Jana Mlakar, Andreja Smrekar, Metka Munih, Tatjana Smolnikar, Ivo Čarman, Dušan Đuričić, Sašo Grajf, Jože Klemenčić i Jani Kršinar, četvorica skakača Miran Tepeš, Primož Ulaga, Tomaž Dolar, Vasja Bajc i Bojan Globočnik, kao i takmčari u nordijskoj kombinaciji Robert Kaštrun i Drago Vidić i ekipa u sankanju Dušan Dragojević, Suad Karajica, Dajana Karajica, učinili su jugoslovenski tim jednim od najbrojnijih na Igrama.

Nastupali su i hokejaši, poslednji put, pobedili Italiju i izgubili tri meča završivši na deobi 9 – 12. mesta. U timu su bili Igor Beribak, Mustafa Bešić, Dejan Burnik, Marjan Gorenc, Edo Hafner, Gorazd Hiti, Drago Horvat, Peter Klemenc, Jože Kovač, Vojko Lajovec, Blaž Lomovšek, Drago Mlinarec, Murajica Pajić, Cveto Pretnar, Bojan Razpet, Ivan Ščap, Matjaž Sekelj, Zvone Šuvak, Andrej Vidmar i Domine Lomovšek.

U sarajevskim dvoranama Zetra i Skenderija i na obroncima Bjelašnice, Jahorine, Igmana i Trebevića blistale su neke nove zvezde, Finkinja Marija-Liza Hamalainen sa tri zlatne medalje u trčanju, istočnonemačke brze klizačice osvojile su devet od 12 medalja u tom sportu, blizanci Fil i Stiv Mer iz SAD osvojili prva dva mesta u slalomu, bijatlonac Ejrik Kvalfos sve zlatne medalje koje su bile ’u ponudi’, a Džejn Torvil i Kristofer Din Bolerom ušli u istoriju umetničkog klizanja dobivši sve šestice.

Iz puno razloga priča o Sarajevu 1984 morala bi da bude slična ostalim ali je normalno da se setimo da je maskota jedinih Igara koje su se na ovom govornom području zvale našima bio legendarni Vučko, da ga je dizajnirao Jože Trobec a da su ga, u konkurenciji još pet maskota ’ustoličili’ čitaoci jugoslovenskih novina tog doba...

 

[Mihajlo]

Kalgari 1988, XV zimske olimpijske igre

Kalgari 1988, XV zimske olimpijske igre

plakat i Mateja SvetKanadska pokrajina Alberta i grad Kalgari organizovali su zimske Igre 1988. godine. Domaćini su ostali bez zlatne medalje i pridružili se bivšoj Jugoslaviji na kratkoj listi onih koji su na svom snegu i ledu ostali bez zlata. Kanađanima se slična stvar dogodila i 12 godina ranije kada su kao organizatori letnjih Igara u Montrealu ostali praznih šaka.

Poslednji put jedinstveni tim Sovjetskog Saveza i poslednji put samostalna ekipa Istočne Nemačke odneli su iz Alberte većinu medalja.

Kalgari je bitke za domaćinstvo izgubio 1964. i 1968. godine, a u izboru održanom 1981. pobeđeni su švedski grad Farun i italijanski ski-centar Kortina d Ampeco.

Svi nivoi vlasti pomogli su organizaciju, savezna vlada dala je 225 miliona dolara, Alberta 125 a Kalgari 50. američka TV mreža ABC platila je rekordnih 400 miliona dolara za televizijska prava, još 45 je zarađeno od domaće CTV mreže.

Najveća briga organizatora bio je prirodni fenomen – topli vetar koji je znao da u februaru temperaturu ‘pomeri u plus’ ali je sve prošlo bez velikih problema. Oni sitniji znali su da budu pomalo bizarni, takmičenja u bobu su prekidana a neke vožnje ponavljane zbog peska koji se pojavljivao na stazi.

Igre su počele 13. februara, trajale su do 28, kao prve koje su ’razvučene’ na 16 dana, 301 takmičarka i 1122 takmičara podelili su 46 kompleta medalja.

U podeli su se istakli Sovjeti, odneli su u svom poslednjem zajedničkom poduhvatu 29 medalja (11, 9, 9) Istočnim Nemcima pripalo je 25 odličja (9, 10, 6), a zapaženi su bili i nastupi Švajcaraca sa 15 (5, 5, 5) i Austrijanaca sa 10 (3, 5, 2) izlazaka na pobedničko postolje.

Na listi osvajača medalja bila je i Jugoslavija, još jedna država koja je poslednji put nastupila ’u starom formatu’, ime naslednice bilo je isto ali broj sportista kadrih da se bore za medalje više nikada nije.



U Kalgariju je bilo 22 sportista iz SFRJ, vratili su se sa tri medalje, Mateja Svet osvojila je srebrnu medalju u slalomu, skakači Matjaž Debelak, Miran Tepeš, Primož Ulaga i Matjaž Zupan u ekipnoj konkurenciji, a Debelak je bio treći i u pojedinačnoj konkurenciji.

Pored Mateje Svet skijale su i Mojca Dežman, Veronika Šarec i Katra Zajc, a u konkurenciji muškaraca Rok Petrovič, Grega Benedik, Robert Žan, Tomaš Čižman i Klemen Bergant.

Miran Tepeš i Mateja Svet vratili su se iz Kalgarija sa srebrnim medaljama i četvrtim mestima na maloj skakaonici, odnosno u veleslalomu.



U Kanadi su bili i bijatlonac Jure Velepec, trkači Jani Kršinar i Sašo Grajf, brzi klizači Bibija Kerla i Behudin Merdović, bob dvosed u kojem su nastupili Borilav Vujadinović i Miro Pandurević, kao i Željka Čizmešija koja se takmičila u umetničkom klizanju.

Na stazama za alpske discipline blistao je Italijan Alberto Tomba koji je osvojio dve zlatne medalje, nijednu od njih u novoj disciplini, superveleslalomu, Mati Nikenen bio je najbolji na obe skakaonice a sa timom Finske osvojio je i ekipno zlato, a sa tri zlatne medalje, prilično neočekivano, vratila se i holandska brza klizačica Ivon van Genip.

Posebnu pažnju u Kalgariju privukli su Edi ‘Orao’ Edvards i bob tim Jamajke, kao i novi ili ponovo otkriveni olimpijski sportovi, demonstracioni na Igrama 1988, karling, fristajl skijanje i šort trek.

 

[Mihajlo]

Albervil 1992, XVI zimske olimpijske igre

Albervil 1992, XVI zimske olimpijske igre

Francuski Albervil bio je domaćin Igara 1992. godine, poslednjih koje su održane u olimpijskoj godini. Već pre skupa u francuskoj pokrajini znalo se da je sledeći zakazan za 1994.

Igre su trajale od 8. do 23. februara, a okupilo se više od 1800 sportista, 1313 muškaraca i 488 žena iz 64 države. Podeljeno je 57 kompleta medalja.


Dominacija sportistkinja i sportista iz Sovjetskog Saveza je prekinuta nestankom te države, a ekipa nazvana Ujedinjeni tim, skup ljudi iz šest nezavisnih država (Rusije, Ukrajine, Kazahstana, Belorusije, Uzbekistana i Jermenije) stigao je do 23 medalje (9, 6, 8) i drugog mesta na listi najuspešnijih. Prvi su bili Nemci, ujedinjeni, sa 26 odličja (10, 10, 6), a veoma uspešni i predstavnici Norveške sa 20 (9, 6, 5) i Austrije sa 21 medaljom (6, 7, 8).

Od država nastalih raspadom nekadašnje SFRJ najbrojiniji su bili sportisti iz Slovenije (27), a pojavile su se i ekipe Hrvatske (4), kao i tim sastavljen od sportista iz ‘ostatka Jugoslavije’. (24).

U njemu su bili predstavnici Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije.

Najuspešniji od ‘plavih’ bio je bob dvosed (Borislav Vujadinović, Miro Pandurević) koji je u konkurenciji 46 posada zauzeo 29. mesto.

U alpskim disciplinama nastupili su Zoran Perušina, Slađan ilić, Rejmon Horo, Enis Bećirbegović, Igor Latinović, Marina Vidović, Vesna Dunimagolska i Arijana Boras.

U bijatlonu su nastupili Mladen Grujić, Zoran Ćosić, Admir Jamak, Tomislav Lopatić, posadu boba četvoroseda činili su, pored posade dvoseda, i Zdravko Stojnić i Dragiša Jovanović, učestvovali su i brzi klizači Slavenko Likić i Bajro Čenanović, trkači Aleksandar Milenković, Bekim Babić, Momo Skokić. Igor Špirić i Ismar Biogradlić takmičili su se u sankanju.

Olimpijski program u Albervilu proširen je pa su medalje dobili najbolji u fristajl skijanju, mogulima, šort treku, kao i najuspešnije bijatlonke.

Boni Bler bio je pobednik dve najkraće trke u brzom klizanju, Gunda Nieman osvojila je zlatne medalje u dve najduže trke brzih klizačica, a sa po tri zlata kući su se vratili Bjorn Deli i Vegard Ulvang.

Toni Nieminen postao je najmlađi olimpijski pobednik u skijaškim skokovima, Alberto Tomba prvi skijaš koji je odbranio zlatnu medalju u veleslalomu, a zlatna medalja je, posle 68 godina zimskih Igara otišla i na južnu hemisferu.

Osvojila ju je novozelandska slalomašica Aneliz Koberger.

Zanimljivost Igara u Albervilu je i u tome što je u istoimenoj varoši napravljena Olimpijska hala, a takmičare su ugostili i Le Ark, Kurševel, Meribel, La Planj, Tinj i Val d Izer.

 

[Mihajlo]

Lilehamer 1994, XVII zimske olimpijske igre

Lilehamer 1994, XVII zimske olimpijske igre

Norveški Lilehamer imao je čast da ugosti najbolje sportiste sveta u ’neolimpijskoj godini’, od 12. do 27. februara 1994. godine 1215 muškaraca i 522 žena borilo se u 61 disciplini za medalje.

Rekordnih 67 država imalo je predstavnike u Lilehameru, među debitantima su bile i one koje su od Albervila postale nezavisne Bosna i Hercegovina, Ukrajina i ostale ’bivše sovjetske’, Češka, ali i Američka Samoa, Trinidad i Tobago i Izrael.

Najbolji učinak imali su predstavnici i predstavnice Rusije sa 23 osvojene medalje (11, 8, 4), u Norvešku su otišla triodličja više (10, 11, 15), a u vrhu su završili Nemci sa 24 medalje (9, 7, 8) i nikada uspešniji Italijani sa 20 (7, 5, 8).


Sportisti Jugoslavije pripustili su zbog sankcija ovo takmičenje, a Slovenci se ’dopisali’ na listu država koje su osvajale medalje, tri bronzane osvojili su alpske skijašice i skijaš, Katja Koren, Alenka Dovžan i Jure Košir.

Tri prilično bizarna detalja pamte se iz Lilehamera, po početku radova na skakaonicama zbog potreba televizije CBS da dođe do što boljeg kadra temelji su pomerani nekoliko metara ka severu.

Mesec dana pred početak takmičenja muž Tonje Harding platioje čoveka koji je napao i povredio njenu najveću konkurentkinju Nensi Kerigan. Hardingova je ostala bez plasmana zbog celog slučaja, a Nensi Kerigan se vratila sa srebrnom medaljom.

Na dan svečanog otvaranja iz muzeja u glavnom gradu Norveške Oslu ukradeno je istorijsko delo Edvarda Munka, ’Vrisak’.

Na borilištima je bilo zanimljivo, lokalni junak Johan Olav Kros osvojio je tri zlatne medalje u brzom klizanju i postavio tri svetska rekorda.

Švajcarkinja Freni Šnajder uspela je da osvoji tri medalje u alpskim disciplinama a Manuela Di Ćenta iz Italije na skijaškim trkalištima osvojila je dva zlata, dva srebra i bronzu.

Pao je važan rekord, u štafeti Južne Koreje koja je osvojila zlatne medalje u šort treku bila je i Kim Jun Mi koja je, prema raspoloživim podacima imala 13 godina.

Reprezentativaca Jugoslavije nije bilo, a Huan Antonio Samaran je, na svečanom zatvaranju, pozvao na kraj jugoslovenskih ratova setivši se Sarajeva 1984. godine. Rekao je „Molim vas, prestanite da ratujete, prestanite da se ubijate, bacite puške.“ Godinu dana kasnije to se i dogodilo pa su Igre u Lilehameru poslednje koje je neka evropska država propustila zbog ’nesportskih’ razloga.

 

[Mihajlo]

Nagano 1998, XVIII zimske olimpijske igre

Nagano 1998, XVIII zimske olimpijske igre

Posle 26 godina zimske Igre su se vratile u Japan, ne na Hokaido nego na Honšu, ne u Saporo, nego u Nagano.

U Birmingemu 1991. godine MOK je odlučio da Nagano dobije domaćinstvo posle velike borbe za Solt Lejk Sitijem a mnogi su tvrdili da Japan dobija Igre zbog toga što je Atlanta dobila letnje Igre pa bi Amerikancima još jedna pobeda u šest godina bila previše.


Igre su, prvi put u istoriji, okupile više od 2000 takmičarki i takmičara, 1389 muškaraca i 787 žena iz 72 države borilo se za 72 'paketa' medalja. Snoubord je bio novost u zvaničnom programu. Prvi put su se pojavili sportisti iz Urugvaja, Makedonije, Kenije, Venecuele...

Pojavili su se i Nemci, kao i četiri godine ranije osvojili su najviše medalja, 29 (12, 9, 8), odlični su bili sportisti iz Norveške sa 25 odličja (10, 10, 5), a u Rusiju je otišlo 18 medalja (9, 6, 3).

Japanci su Igre organizovali sasvim dobro, značajnija vest bila bi da nisu, ali se nisu 'pretrgli' sa gradnjom. Stadion za skijaške skokova kapaciteta 45.000 i dve dvorane za hokej, lepe ali ne i revolucionarno moderne, uz renoviranje i unapređivanje postojećih resursa bile su primer racionalnog poslovanja organizatora.

Svet je dobio prve olimpijske pobednice u hokeju na ledu, igračice Sjedinjenih Država bile su u finalu bolje od Kanađanki, ali Severnoamerikanaca nije bilo na podijumu na turniru muškaraca i pored činjenice da je u NHL postojala tronedeljna pauza zbog Igara.

Bjern Deli nastavio je da uvećava kolekciju medalja i stigao do neverovatnih 12 olimpijskih odličja, Tara Lipinski je pobedila Mišel Kvan i postala najmlađa olimpijska pobednica u umetničkom klizanju, Herman Majer, posle prilično nezgodnog pada na spustu, osvojio zlatne medalje u superveleslalomu i slalomu.

Teško je opisati kolika zvezda je bio Kazujoši Funaki, japanski skakač koji je osvojio dva zlata i jedno srebro u Naganu.

Ženska karling selekcija Danske donela je prvu medalju toj zemlji, Holanđani su vladali u brzom klizanju a najbizarnija afera bila je sa Rosom Rebaljatijem. Kanađanin je pobedio, bio diskvalifikovan zbog toga što je bio 'pozitivan na marihuanu' ali je, ipak, proglašen olimpijskim šampionom.

Zahvaljujući 'vjald kartama' MOK SR Jugoslavija je imala dvoje predstavnika u alpskom skijanju, Marka Đorđevića i Mirjanu Granzov.

 

[Mihajlo]

Solt Lejk Siti 2002, XIX zimske olimpijske igre

plakat i Janica KostelićDomaćin zimskih Igara 2002. godine bio je glavni grad američke dražave Jute, Solt Lejk Siti.

u trnutku kada je dobio organizaciju Igara Solt Lejk Siti je bio najveći grad koji je ikada imaop takvu čast, a pobeđeni su, rutinski, švedski Estersund, švajcarski Sion i Kvebek Siti u Kanadi.

Prvi put jedne Igre otvorio je aktuelni predsednik Sjedinjenih Država, Džordž Buš, a veći deo ceremonije protekao je u patriotskom zanosu domaćina i sećanjima na 11. septembar.

U skladu sa takvim stavom olimpijsku vatru upalili su članovi hokejaškog tima SAD iz 1980. godine.

Za potpunu 'amerikanizaciju' Igara bio je neophodan još rezultat, domaćini su bili uspešni i zavšili sa 34 medalje (10, 13, 11) ali su uspešniji po broju odlličja bili Nemci sa 36 (12, 6, 8), a po broju zlatnih i Neorvežani (13, 5, 7). Na spisku veoma uspešnih našli su se i sportisti Kanade, Rusije, Francuske, Italije i Austrije, a učestvovala je i šestočlana ekipa Jugoslavije.

U bobu četvorosedu nastupili su Boris Rađenović, Dalibor Đurđić, Rašo Vučinić i Vuk Rađenović i zauzeli 25. mesto, u alpskom skijanju su se takmičili Marko Đorđević (27. u slalomu) i Jelena Lolović (39. u veleslalomu).

Od ukupno 2399 sportista (1513 muškaraca, 886 žena) najuspešniji su bili hrvatska alpska skijašica Janica Kostelić i norveški nordijac Ole Ejnar Bjerndalen. Kostelićeva je postala rekorderka sa četiri medalje na jednim Igrama (tri zlatne i jednom srebrnom), Bjerndalen je pobedio četiri puta.



'Samo' tri zlatne medalje pripale su Sampi Lajunenu, vladaru nordijske kombinacije, Simon Aman pobedio je i na maloj i na velikoj skakonici.

Skeleton se pojavio u zvaničnom programu Igara prvi put od 1948. godine, žene su se prvi put takmičile u bobu, a zahvlajujući ekspanziji do Solt Lejk Sitija praktično ekstremnih sportova (akrobatsko skijanje, snoubord) program je bio znatno bogatiji nego ranije. Deljene su medalje u čak 78 disciplina.

Jenda od najneverovatnijih priča ostaje za takmičenjem u šort treku. U polufinalu su pala trojica, u finalu čak četvorica i Stiven Bredberi je Australiji doneo prvu zlatnu medalju na zimskim Igrama. Bilo je to i prvo zlato za južnu hemisferu.



Pored sjajnih takmičenja Igre u Solt Lejk Sitiju pamte se i po brojnim aferama vezanim za korupciju članova Međunarodnog Olimpijskog komiteta pred izbor grada domaćina kao i do tada neviđenim merama bezbednosti.

Trajale su od 8. do 24. feburara.

 

[Mihajlo]

Torino 2006, XX zimske olimpijske igre

plakat i Hjun So AnZimske olimpijske igre 2006. godine bile su druge zimske koje je organizovala Italija i treće ukupno u toj zemlji, uz LOI u Rimu 1960, a čast da bude grad domaćin imao je Torino.

MOK je, bez otvorenog priznanja, problem sa 'jurcanjem' za članovima koji glasaju rešio tako što su postojala samo dva kandidata, Sion i Torino.

Kao što novija tradicija nalaže, domaćini su uspeli da u program uvrste čak 84 discipline, broj sportova bio je 15 a broj učesnika rekordan, 960 sportistkinja i 1548 sportista, ukupno njih više od dve i po hiljade. Igre su trajale od 10. do 26. februara.

Najuspešniji su, prema broju osvojenih medalja, bili Nemci sa 29 odličja (11, 12, 6), sledili su ih Amerikanci sa 25 (9, 9, 7), Austrijanci (9, 7, 7), predstavnici Rusije (8, 6, 8) i Kanade (7, 10, 7), a norveški sport, oduvek i na večnoj listi i dalje najuspešniji ostao je na 13. mestu sa 19 medalja ali i samo dve zlatne.

Tadašnja Srbija i Crna Gora imala je sedmoro predstavnika, u alpskim disciplinama Jelenu Lolović (30. mesto u veleslalomu), Mariju Trmičić (46. mesto u slalomu) i Želimira Vukovića, bijatlonca Aleksandra Milenkovića, koji je nastupio u bijatlonu (85. mesto) i trčanju, Branku Kuzeljević u trčanju i Trifuna Živanovića (26. mesto) u umetničkom klizanju.

Najuspešniji učesnik Igara u Torinu bio je Hjon Su An iz Južne Koreje, sa tri zlatne i jednom medaljom ali su veću 'specifičnu težinu' imala tri zlata Nemca Mihaela Grajsa, najboljeg bijatlonca u Torinu.

Kanađanka Sindi Klasen vratila se punih ruku iz Torina, osvojila je jednu zlatnu, dve srebrne i dve bronzane medalje.



Igre 2006. godine podarile su olimpizmu i dva starosna rekorda, četrdesetogodišnji Kanađanin Daf Gibson postao je najstariji osvajač zlatne medalje, Amerikanac Skot Bred (u tom trenutku imao je 55 godina) stigao je do bronze u karlingu.

Lasel Braun ispunio je snove mnogih, Jamajčanin je srebrnu medaljuu bobu, potpunog užitka nije bilo, Braun je rođen na Jamajci, kao član kanadskog dvoseda stigao je do drugog mesta.

Igre u Torinu pamte se i po neuspesima favorita u alpskim disciplinama, Norvežaninu Kjetilu Andre Omotu, koji je pobedom u superveleslalomu 'zaključio' svoju senzacionalnu kolekciju od devet zlatnih, šest srebrnih i pet bronzanih medalja sa olimpijskih igara i svetskih prvenstava, kao i nekim detaljima koji nisu direktno vezani za borillišta.



Nikada više gledalaca nije platilo karte za olimpijska takmičenja, više od 900 hiljada prodatih ulaznica, televizijske prenose iz Torina videli su ljudi u 160 država a prevoz, posebno metroom, adutom organizatora, nikada nije bio gori.

I pored tog propusta domaćini u Torinu zadali su težak domaći zadatak naslednicima.