Istina o Sultanu Sulejmanu

[sendi]

Presuda surovog oca!

Presuda surovog oca!

Novosti


Pogubio sinove Mustafu i Bajazita da bi Selim nasledio presto. Sultan teško podneo gubitak voljene Hurem 1558. godine


Scene iz života na sultanovom dvoru

CARSKA ordija 1552. ponovo kreće na Iran. Iz logora u severnoj Anadoliji, sultanu je upućen poverljivi izaslanik Rustem-paše koji ga izveštava da njegov najstariji sin Mustafa kuje zaveru protiv svoga oca, a da ga vojska u tome ohrabruje i podržava. On čak sultanu prenosi reči koje se, navodno, čuju među trupama: "Sultan je prestar i nesposoban da predvodi vojsku, presto treba da preuzme njegov zakoniti baštinik, čemu se protivi jedino Rustem-paša. Zbog toga bi valjalo skinuti veziru glavu, a starog sultana poslati u Dimotiku da se odmara".

Sultan potom kreće na Persiju, u svoj dvanaesti pohod, okružen velikom svitom, i u pratnji svojih sinova Selima, Bajazita i Džihangira, da na krvavoj pozornici do kraja izuče nauk vladanja. Sulejman se ulogorio u blizini grada Ergeli, stare Arhelaide, gde mu se pridružio i princ Mustafa. Princ je na očev poziv 6. oktobra 1553. došao pod njegov šator, praćen vezirima i uz glasno klicanja janičara. Kad je bez pratnje stupio u sultanski šator, mutavci su ga zgrabili i zadavili. Princ je uzalud prizivao očevu milost. Pobijeno je i nekoliko vojnih starešina odanih Mustafi.

Kako bi se sprečila pobuna janičara, za prinčevu smrt okrivljen je Rustem-paša. On pada u sultanovu nemilost, pa mu je oduzet carski pečat. Svrgnuti Rustem, ogorčen i zaprepašćen, nije razumeo igru koja mu je nameštena. Međutim, vešta i moćna Rokselana, uspela je 1555. da svoga zeta vrati na položaj velikog vezira koji je on zadržao sve do smrti, 1561. godine.

U surovom nadgornjavanju za presto sad su ostali samo Huremini sinovi, Selim i Bajazit. Bolešljiv i osetljiv, Džihanigir je odmah posle Mustafinog ubistva pao u postelju i više nije ustao. Umro je krajem 1553. godine.

Od dvojice potencijalnih prestolonaslednika, Bajazit je bio sposobniji, obrazovaniji, veštiji u vojnim stvarima i ophođenju sa ljudima. Selimu je na upravu bila poverena Manisa, a Bajazitu Kutahija. Oba grada se nalaze na jednakoj udaljenosti od prestonice, što znači da u prvo vreme posle Mustafinog ubistva, Sulejman ne daje prednost nijednom od dvojice sinova. Hurem-sultanija, pak, svu svoju umešnost i veštinu usmerava ka novom cilju: da Bajazita ustoliči kao naslednika osmanskog trona. U tom cilju je i izdejstvovala povratak Rustem-paše Opukovića na mesto velikog vezira.

Dok je Rokselana bila živa, dva princa nisu, makar otvoreno, ulazila u sukobe. Međutim, ona umire 1558. godine, najverovatnije od vodene bolesti, i ostavlja Sulejmana skrhanog od bola, a sinove u bespoštednoj borbi za prevlast.

Otvoreni sukob između pretendenata započeo je 1559. godine. Oko njih su se odmah okupile grupe visokih dostojanstvenika i begova, koji su sebi stvarali pozicije, nadajući se pobedi jednog ili drugog kandidata za presto. Selimovi ljudi su, čini se, bili veštiji u plasiranju pogrešnih informacija, koje su neprestano stizale do Bajazita. Ovaj, pak, verujući u svoju premoć, upustio se u otvoreni sukob sa bratom, a kada je video da gubi na bojnom polju, utočište traži na safavidskoj teritoriji. Šah Tahmasp, večiti rival Osmanlija, jedva je dočekao ovakav razvoj događaja. Nesrećnog princa, u prosjačkom ruhu, za nekoliko tovara blaga vraća kući. Bajazit je u očima svoga oca i čitave vojske postao izdajnik, a sa izdajnicima se postupalo na jedini mogući način.

Tako, sultan Sulejman u novembru 1561. godine naređuje pogubljenje ne samo Bajazita, nego i sve petorice njegovih sinova, od kojih je najmlađi imao svega tri godine. Selim ostaje jedini naslednik loze Osmanovića.

Sultan Sulejman na Zapadu poznat kao Veličanstveni, na Istoku kao Zakonodavac, preminuo je na svom trinaestom "uzvišenom pohodu", tokom opsade Sigeta, na ugarskom ratištu u jesen 1566. godine. Za sobom je na prestolu ostavio sina Selima (1566-1574), u osmanskoj tradiciji nazvanog Sarhoš (Pijanica), čije je vladavinu snažnim pečatom svoje moćne ličnosti obeležio poslednji Sulejmanov veliki vezir, Mehmed-paša Sokolović.

Sulejman je sahranjen u svojoj velelepnoj zadužbini, džamiji Sulejmaniji, istoj onoj u kojoj je u za nju sagrađenom posebnom turbetu sahranjena i njegova voljena Hurem sultanija. Za sobom je ostavio Carstvo koje se prostiralo na tri kontinenta, ali u kome već u tom trenutku, u drugoj polovini 16. veka, počinju da se primećuju prvi znaci krize i opadanja.

Na prestolu se smenjuju nesposobni sultani, zavisni od svojih žena, majki ili vezira. Osmansko carstvo nikada više neće doseći snagu iz vremena Mehmeda Osvajača (1451-1481) i Sulejmana Zakonodavca. "Veličanstveno stoleće" bilo je završeno.

SVI SULTANOVI POHODI
TOKOM svoje četrdesetšestogodišnje vladavine, sultan Sulejman Zakonodavac predvodio je trinaest pohoda, od toga osam u srednjoj Evropi, dva na Sredozemlju i tri na Istoku, protiv Safavida. Turski istoričari su izračunali da je 2.745 dana svoje vladavine (oko 7,5 godina) proveo izvan prestonice na pohodima, te da je prešao 43.000 kilometara. Osmanska teritorija je sa 6.557.000 kvadratnih kilometara, koliko je iznosila u vreme njegovog oca Selima I (1512-1560) uvećana na 14.839.000 u Sulejmanovo vreme. Sredinom 16. veka, Osmansko carstvo bilo je podeljeno na 21 pašaluk i 250 sandžaka.

 

[sendi]

Sva vlast Mehmed-paši

Sva vlast Mehmed-paši

Novosti


Veliki vezir iz Sokolovića bio stvarni vladar posle smrti sultana Sulejmana. Planirao gradnju vodenog puta od Dona do Volge i Sueckog kanala


Mehmed-paša Sokolović

SULTAN Sulejman Zakonodavac umire samo jedan dan pre zauzimanja Sigeta, u noći između 5. i 6. septembra 1566. godine. Veliki vezir, Mehmed-paša Sokolović čuvaće vest o smrti sultana u tajnosti narednih nekoliko dana, obmanjujući i najviše dostojanstvenike Carstva kako sultan, "nateklih nogu i bolestan", sedi kraj prozora u čadoru i posmatra sve šta se dešava. Čak su ispred čadora i vojna banda, mehteri, svirali svom padišahu u čast pobede pod Sigetom.

U vojsku se polako uvlačio nemir, osmanskim logorom počele su da se šire glasine. Moralo se brzo delovati. Objavivši da će "njegovo veličanstvo padišah" prisustvovati džumi (grupna muslimanska molitva petkom), ako do petka 13. septembra bude preuređena džamija, Sokolović je dobio još nekoliko dana da dobro pripremi teren za stupanje na presto novog sultana.

Pošto se Sulejman nije pojavio ni na džumi, stvari su počele da bivaju jasnije. Mehmed-paša je poverio tajnu nekolicini najbližih saradnika iz redova vezira, dok je glasnik upućen Selimu za neverovatnih osam dana stigao u Kutahiju, u daleku Anadoliju. Veziri su bili svesni da bi objavljivanje vesti o smrti sultana moglo da izazove janičarsku pobunu u stranoj zemlji. Stoga Sokolović uzima na sebe da "u ime sultana" razdeli janičarima bakšiš i poklone i umiri ih, da bi mesec i po dana posle osvajanja Sigeta 21. oktobra 1566, sa glavninom vojske krenuo prema Beogradu, kome se približavao i princ Selim. On će početkom novembra te godine upravo u Beogradu postati sultan Selim II.

Dešavanje pod Sigetom predstavlja samo uvod u blistavih 14 godina suštinske vladavine Mehmed-paše Sokolovića kao velikog vezira Osmanskog carstva, što je i najduži period koji je neki pojedinac proveo na toj funkciji. Mehmed-paša je bio stvarni vladar Osmanlija, čovek čije će ideje i umešnost obeležiti čitavu vladavinu Selima II, kao i prve godine vladavine njegovog sina i naslednika Murata III.

Mehmed-paŠa Sokolović, rođen kao Bajica (Bajo), potomak je sitne srpske vlasteoske porodice iz istočne Bosne (sela Sokolovići kraj Ruda). Obrazovan je u manastiru Mileševi, gde je, neposredno pred odvođenja u janičare, služio kao čatac. Njegov najpouzdaniji biograf, akademik Radovan Samardžić, navodi da je Bajo odveden u jedrenski saraj sa punih 18 godina, upravo negde na početku vladavine sultana Sulejmana Zakonodavca. Učestvovao je u Mohačkoj bici (1526), osmanskoj opsadi Beča (1529), da bi 1546. godine došao na čelo osmanske flote.

Na mesto begler-bega Rumelije postavljen je 1551, gde se istakao osvajanjem Banata. Njegove uspehe zapazio je sam sultan, te se od tog trenutka brzo uspinjao ka samom vrhu hijerarhijske lestvice Carstva (1561. drugi vezir Porte, 1565. veliki vezir). U zaslugu mu se pripisuje obnova Pećke patrijaršije (1557), na čije čelo sultanskim beratom biva postavljen njegov rođak Makarije. Svoj položaj na Porti učvrstio je i ženidbom sa Ismihan (Esmom), ćerkom, u to vreme prestolonaslednika Selima.

Porodične veze visokih dostojanstvenika Carstva i ženskih potomaka Osmanlija stvorile su moćnu mrežu uticaja, u kojoj su centralne ličnosti bile, kao što je već ukazano na primeru Hurem sultanije i velikog vezira Rustem-paše Opukovića, valide sultanije i njenog zeta (damad). Pojedine princeze, poput Mihrimah, i same su učestvovale u državnim poslovima, dok su se ostale samo povinovale odlukama svoje braće, majki i supružnika. Mihrimah je, uostalom, ta koja je birala saradnike svome bratu, prestolonasledniku Selimu, pošto je, najvećim delom zahvaljujući vojsci kojom je komandovao Mehmed-paša Sokolović, poražen carević Bajazit.

Veliko svadbeno veselje, povodom svadbe princeze Ismihan i Mehmed-paše, održano je u osmanskoj prestonici 1561. godine. Sokolović je bio četrdeset godina stariji od svoje mlade. U vreme kada se oženio, imao je dvojicu sinova koji su već bili zakoračili u državne službe u Carstvu, ali se ne zna ko su im bile majke. Izvori beleže da se vremenom mlada sultanija iskreno zaljubila u svog muža, te da mu je često priređivala ljubomorne scene. Znajući da je pozicija carskog zeta najava položaja velikog vezira, Mehmed-paša je trpeo hirove svoje supruge, smatrajući to cenom koju je morao da plati da bi bio deo kuće Osmanovića.

Sultanija Esma želela je poput svoje tetke Mihrimah da se otvoreno meša u državne poslove, ali izgleda da odlučni Mehmed-paša to nije bio spreman da dopusti. Dobro obavešteni Mlečani izveštavali su da paša radije podnosi nezadovoljstvo svoje žene, nego da joj prepusti poslove "koje je žensko moglo samo da pokvari". Ipak, Esma je uspevala da preko svoje majke, Venecijanke Nurbanu, kao i preko Mihrimah, nametne svoju volju po pojedinim pitanjima.

Tokom službe velikog vezira, Sokolović je zauzeo Kipar (1571). Imao je u planu izgradnju kanala Don-Volga, kao i probijanje Sueckog kanala. Smrt ga je preduhitrila u ostvarenju tih dalekosežnih nauma. Za vreme njegove vladavine uveden je namet na srpske crkve i manastire, poznat kao "prodaja crkava i manastira". Naime, sve srpske crkve i manastiri bili su dužni da se "otkupe" ili su njihova imanja, kao i blaga iz riznica, davana onima koju su tu taksu mogli da plate. Od materijala sa dve beogradske crkve koje nisu mogle da se "otkupe", Mehmed-paša Sokolović izgradio je svoju beogradsku pobožnu zadužbinu (džamiju, bezistan i karavan-saraj). Mehmed-pašu Sokolovića ubio je 1579. godine jedan fanatični derviš.

BATINE OD STRICA
U NARODU je ostala zapamćena priča da je Sokolović, kao veliki vezir, posetio manastir Mileševu, u kome je kao kaluđer služio njegov stric. Tom prilikom upitao je strica da li se seća kako ga je tukao u detinjstvu, na šta mu stric odgovori: "Da te nisam tukao, ne bi sedeo tu gde sediš".

 

[sendi]

Večna robija u haremu

Večna robija u haremu

Novosti


Uvedeno pravilo da novi sultan zatvara braću u harem do kraja njihovog života. Pogubljeno 19 prinčeva u strahu od konkurencije


Scena iz turskog harema

HUREM sultanija je otvorila novu stranicu osmanske istorije, koju će karakterisati sultani bez snage i volje, a ponajmanje sposobnosti da vode carstvo na tri kontinenta. Umesto njih će kroz čitavu drugu polovinu 16. i prvu polovinu 17. veka vladati njihove majke, žene i konkubine. Ovaj period obeležile su četiri žene, različitog porekla, koje je spojila ista zla sudbina - postale su zatočenice sultanovog harema, ali su uspele da se nametnu kao istinske vladarke, uprkos uvreženom mišljenju da su žene u osmanskom društvu imale isključivo ulogu ljubavnice i majke.

Selim II (1566-1574), sin Sulejmana Zakonodavca i Hurem sultanije, došao je na presto kao četrdesetogodišnjak. Njegova majka, koja je sve učinila da jedan od njenih sinova dođe na čelo države Osmanlija, nije poživela dovoljno da zauzme uticajnu poziciju valide sultanije. Po ugledu na svoga oca, Selim se po svim šerijatskim propisima ženi konkubinom, Nurbanu sultanijom, majkom svoga sina i naslednika Murata III.

Sultanija Nurbanu, rođena Sesilija Venije Bafo, bila je vanbračni izdanak članova dveju mletačkih plemićkih porodica. Za vreme Sulejmanovog ratovanja s Venecijom u Sredozemlju (1537-1540), osmanski admiral Hajrudin Barbarosa oteo je Sesiliju, koja je tada imala 12 godina, s jednog broda u mediteranskim vodama i odveo je u sultanov harem. Selim i Nurbanu imali su sina Murata, koji će 1574. naslediti osmanski presto, kao i ćerke Ismihan, Šah i Gevherhan, koje su bile udate za visoke dostojanstvenike carstva.

Tokom službovanja u Konji, Selim je bio veran Nurbanu. Sama činjenica da je ona najpre rodila tri kćeri, a tek 1553. i sina, svedoči da je Selim želeo da dobije muškog potomka baš sa njom. Posle stupanja na presto, Selim je održavao veze i sa drugim konkubinama, koje su mu rodile još petoricu sinova (poštujući princip jedna konkubina - jedan sin), ali je on za života odredio Murata, Nurbaninog sina, kao svog naslednika.

Selim II je prvi osmanski sultan koji je umro u prestonici. Ostalo je zabeleženo da je Nurbanu naredila da se njegovo telo stavi na led, dok u Istanbul ne stigne Murat, koji je u to vreme bio namesnik u Manisi. Istovremeno, po drevnom dinastičkom običaju, ubijena su četvorica maloletnih Selimovih sinova (peti je umro pre oca).

Uticajnija kao valide sultanija nego kao sultanova supruga, Nurbanu je bila veoma aktivna tokom vladavine svog sina Murata III (1574-1595). Iako se nije otvoreno mešala u državne poslove, ostala je sačuvana njena korespondencija sa francuskom regentkinjom Katarinom Mediči. Razumljivo je, s obzirom na poreklo, da je imala odlične veze sa mletačkim izaslanicima na Porti.

Takođe, Nurbanu je kao valide sultanija vodila brigu o dobrobiti i održanju dinastije, te je bila ozbiljno zabrinuta što se njen sin vezao za jednu konkubinu, izvesnu Albanku iz dukađinskih planina, zvanu Safije, sa kojom je imao samo jednog sina. Izgleda da sultana Murata III žene nisu zanimale, čak se govorkalo da je imao problema s muškošću.

Majka mu je dovodila najveće lepotice iz harema, ali uzalud. Opstanak dinastije neočekivano je spasla njegova sestra Ismihan, koja mu je poklonila dve ruske robinje, od kojih je jedna uspela da zainteresuje vladara. Od tada, on se prepuštao haremskim uživanjima, te je posle stupanja na presto dobio čak 19 muških i neutvrđen broj ženskih potomaka. Ipak, Safije (sa kojom nikada nije sklopio šerijatski brak) je i dalje je zauzimala izuzetno značajno mesto na dvoru. Slično kao što je to bio slučaj sa Nurbanu, Safijin uticaj će porasti kada njen sin Mehmed stupi na osmanski presto kao sultan Mehmed III (1595-1603).

Prva naredba novog sultana Mehmeda bila je da se ubiju devetnaestorica njegove maloletne braće, koja su predstavljala potencijalnu opasnost za njegovu vladavinu. Njihovi tabuti bili su izloženi ispred palate Top kapi, da bi mogla da ih vidi čitava prestonica. Taj čin je izazvao oštru reakciju stanovništva, te je jedan hroničar zabeležio da se tog dana „nebo nad Istanbulom otvorilo, usled žalosti za mladim prinčevima“.

To je ujedno bio i kraj primene zakona o bratoubistvu, da bi se prešlo na sistem „kafesa“. Naime, po stupanju na presto, novi sultan bi svoju braću zatvorio u haremske odaje, koje neki, „živi sahranjeni“, nisu napuštali sve do smrti. Oni su tu živeli okruženi pažnjom svojih majki, kao i robinja u haremu, ali pod strogim nadzorom sultanove garde. Neki od njih su usled takvog načina odrastanja stekli ozbiljna psihička oštećenja, koja bi izbijala na videlo u slučaju njihovog stupanja na presto.

DIVAN NAJVIŠI ORGAN
DIVAN je predstavljao najviši organ izvršne vlasti u Osmanskom carstvu. Ovo ministarsko veće činili su veliki vezir, 2-5 kube vezira, defterdar (ministar finansija), dvojica vrhovnih vojnih sudija (jedan za Rumeliju, drugi za Anadoliju), kao i nišandžija (carski sekretar). Član divana bio je i beglerbeg Rumelije, kada je boravio u prestonici.
Do vremena Mehmeda Osvajača, sultan je redovno predsedavao sednicama Divana, da bi od sedamdesetih godina 15. veka bila uvedena praksa da sednice vodi veliki vezir, dok je sultan mogao da prati šta se dešava kroz prozor na sali. Pored izvršne, Divan je imao i sudsku, kao i protokolarnu ulogu.