Iluminacije

[Hermes]

Ko je to romanopisac

KO JE TO ROMANOPISAC

M i l a n K u n d e r a

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ko hoće da shvati, mora da poredi[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Kada Herman Broh želi da rasvetli neki lik, prvo definiše njegov osnovni stav, da bi se zatim postepeno približavao pojedinačnim stranama njegovog karaktera. Od apstraktnog ide ka konkretnom. Eš je protagonista drugog romana Mesečari. U svojoj suštini, kaže Broh, Eš je rebel. Ko je to rebel? Najbolji način da shvatimo pojavu, kaže Broh, je da je poredimo. Broh poredi rebela sa zločincem. Ko je zločinac? To je konzervativac, koji računa na poredak onakav kakav jeste, želi da u njemu nađe mesto i shvata svoje krađe i prevare kao zanimanje, koje od njega čini građanina kao svakog drugog. Rebel, pak, podriva ustaljeni poredak, kako bi ga podredio svojoj vlastitoj volji. Eš nije zločinac. Eš je rebel. Rebel, kaže Broh, kao što je bio i Luter. Ali zbog čega pominjem Eša? Mene zanima romanopisac. Sa kim da ga poredim?[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Pesnik i romanopisac[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Sa kim porediti romanopisca? Sa lirskim pesnikom. Sadržaj lirske poezije, kaže Hegel, je sam pesnik; pozajmljuje glas sopstvenoj duši kako bi kod slušalaca probudio osećaje i raspoloženja koje sam proživljava. A i onda kada u pesmi razmatra "objektivne" teme, udaljene od njegovog života, "veliki lirski pesnik od njih vrlo brzo odstupi, kako bi na kraju sačinio autoportret (stellt sich selber dar)".
Muzika i poezija imaju zajedničku prednost u odnosu na slikarstvo: svoj lirizam (das Lyrische), kaže Hegel. A u lirizmu, nastavlja Hegel, muzika može ići još dalje od poezije, jer može da oblikuje najtananiju uzbuđenost duše, koja nije dostupna govoru. Dakle, muzika je umetnost koja je više lirska od lirske poezije. Iz toga možemo izvući da se pojam lirskog ne može ograničiti samo na jednu granu književnosti (lirsku poeziju), već da označava određeni način postojanja i da je sa tog gledišta lirski pesnik pre svega savršeni uzorak čoveka koji je obasjan vlastitom dušom i čezne da se ona čuje.
Već odavno sam shvatio mladost kao lirsko doba, pod kojim mislim na doba kada je čovek, usredsređen skoro isključivo na sebe samog, nesposoban da vidi, shvati i pronicljivo sudi o okolnom svetu. Ukoliko krenemo od ove hipoteze (koja jeste šematizovana, ali mi izgleda ispravna), prelazak iz nezrelosti u zrelost počiva u prevazilaženju lirskog stava.
Kada zamišljam rađanje romanopisca u obliku egzemplarnog događaja, "mita", vidim to rađanje kao događaj konverzije. Sol će postati Pol; romanopisac se rađa na ruševinama svog lirskog sveta.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Događaj konverzije[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Uzimam iz svoje biblioteke Gospođu Bovari, objavljenu kao "livre de poche" (džepno izdanje) 1972. godine. U knjizi su dva predgovora, jedan je napisao pisac Henri de Monterlan, drugi je napisao književni kritičar Mauris Berdeš. Obojica su se odlučili da predstave svoje visoke zahteve tako što će pokazati distancu prema knjizi u čije predsoblje su se nastanili. Monterlan: "Nema duhovitosti... nema novih ideja... niti živosti teksta, niti nepredviđenih pogleda u dubine ljudskog srca, niti nabujalosti izraza, niti posebnosti, niti duhovitosti: Floberu nedostaje genije u neverovatnoj meri". I nastavlja: bez sumnje se od njega može ponešto naučiti, ali pod uslovom da u tome ne tražimo veće vrednosti od one koju ima, i da ne ispustimo iz vida da "nije sačinjen od istog testa kao Rasin, Sen--Simon, Šatobrian ili Mišle".
Bardeš potvrđuje ovo skeptično vrednovanje i priča o rađanju Flobera-romanopisca: u septembru 1848, sa dvadeset sedam godina, Flober čita uskom krugu prijatelja rukopis Iskušenja svetog Antonija, te (citiram Bardeša) "velike romantičarske proze" u koju je "ugradio celo svoje srce, sva svoja htenja", svekolike svoje "velike ideje". Osuda je jednoglasna i prijatelji mu savetuju da se mane svojih "romantičnih uzleta", svojih "velikih lirskih uzbuđenja". Flober ih je poslušao i tri godine kasnije, septembra 1851, počinje da piše Gospođu Bovari. Radi to (podseća Bardeš) "bez radosti", kao "pokajanje", protiv koga "ne prestaje da se bori i buni" u svojim pismima: "Bovari me slama, Bovari mi je dosadna, od vulgarnosti građe mi je zlo", itd.
Čini mi se malo verovatnim da bi Flober bio voljan da uguši "svoje srce, sva svoja htenja" zarad toga da obraduje svoje prijatelje. Ne, to što govori Bardeš, nije događaj autodestrukcije. To je događaj konverzije. Flober ima trideset godina, to je upravo ono vreme kada romanopisac mora da skine svoju lirsku masku. To što će kasnije da jadikuje nad prosečnošću svojih likova, to je danak plaćen za strast koja je za njega postala umetnost romana i njegovo polje istraživanja: proza ljudskog života.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Nežni sjaj komike[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Posle mondenske večeri, koju je proveo u društvu gospođe Arnuksove, u koju je zaljubljen, Frederik iz Sentimentalnog vaspitanja, opijen pogledom na svoju budućnost, vraća se kući i zastaje ispred ogledala. Citiram: "Izgledao je sebi lep - i gledao je sebe čitavu minutu".
"Čitavu minutu". U tom tačnom vremenskom podatku nalazi se svekolika neumesnost situacije. Zaustavlja se, posmatra se, sam sebi je lep. Čitav minut. Nije se ni pomerio. Zaljubljen je, ali ne misli na onu koju voli, već je zaslepljen sam sobom. Posmatra se u ogledalu. Ali ne vidi sebe kako se posmatra u ogledalu (onako kako ga vidi Flober). On je zatvoren u svoje lirsko ja i ne može da pretpostavi da se nežni sjaj komike spustio na njega i na njegovu ljubav.
Antilirska konverzija je osnovno iskustvo u toku romanopiščevog života; udaljivši se od samoga sebe, vidi se odjednom iz daljine i iznenađen je što nije onaj kakav je mislio da jeste. Posle takvog iskustva zauvek će znati da niti jedan čovek nije onakav kakav misli da jeste, da je taj nesporazum opštevažeći, osnovni, i da baca na ljude (primerice, na Frederika koji stoji pred ogledalom) nežni sjaj komike. (Taj naglo otkriveni sjaj komike je diskretna i vredna nagrada, koju je dobio za njegovu konverziju).
Ema Bovari, na kraju životog puta, pošto je izneverena od svojih bankara, napuštena od Leona, ulazi u kočiju. Ispred njih stoji prosjak, koji je "iz sebe ispustio neki promukli urlik". Ema mu je "bacila preko ramena novčić od pet franaka. To je bilo celo njeno bogatstvo. Učinilo joj se divno da mu novčić na taj način baci".
Zaista, bilo je to celo njeno bogatstvo. Već je doticala dno. Ali poslednja rečenica, koju sam otkucao kurzivom, pokazuje ono što je Flober dobro video a čega Ema nije bila svesna: nije samo učinila humani gest, već joj se dopadalo da to uradi; i u času autentičnog očajanja nije propustila da izvede svoj gest, nevino, samo za sebe, želeći da ispadne divna. Sjaj nežne ironije je više neće napuštati, čak ni tokom njenog pohoda ka smrti, koja se već toliko približila.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Rascepana zavesa[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Magična zavesa upletena od legendi bila je zakačena ispred sveta. Servantes je poslao Don Kihota na put i rascepao zavesu. Svet se otvorio ispred bludnog viteza u svoj komičnoj golotinji svoje proze.
Sličan ženi, koja se šminka pred svoj prvi ljubavni sastanak, svet, kada nam prilazi u času našeg rođenja, izgleda napuderisan, maskiran, pre-interpretiran. I nisu to samo konformisti, koje je moguće prevariti; reblovi, koji čeznu da kontriraju svemu i svakome, ne shvataju u kolikoj meri su i oni poslušni; bune se samo protiv onoga što je interpretirano (pre-interpretirano) kao poveliki revolt.
Scenu sa svoje poznate slike Sloboda koja vodi ljude, Delakroa je otuđio sa zavese pre-interpretacije: mlada žena na barikadi, njeno strogo lice i obnažene grudi nagone na strah; uz njen bok klinac sa pištoljem. Ma koliko ne volim tu sliku, bilo bi apsurdno kada bih hteo da je isključim iz reda velikih slikarskih dela.
Ali roman koji slavi slične konvencionalne poze i pohabane simbole, isključuje se iz istorije romana. To je zbog toga što je Servantes poslao na put tu novu umetnost u času kada je rascepao zavesu pre-interpretacije; njegov destruktivni gest se ogleda i ponavlja u svakom romanu kome pripada taj naziv: to je znak identiteta umetnosti romana.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Slava[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]U Igolijadi, pamfletu protiv Viktora Igoa, dvadesetšestogodišnji Jonesko napisao je živeći još uvek u Rumuniji: "Ono što je karakteristično za biografije velikih ljudi je to da su hteli da budu slavni. Ono što je karakteristično za živote ostalih ljudi je to da nisu hteli da budu slavni, niti su na tako nešto pomišljali... Slavni čovek je neukusni karijerista..."
Razjasnimo pojmove: čovek postaje slavan kada broj onih koji ga znaju očigledno premašuje broj onih koje poznaje on sam. Priznanje koje dobija veliki hirurg je nešto drugo od slave: ne obožava ga publika, već njegovi pacijenti i kolege. On živi u balansu. Slava je gubitak balansa. Postoje profesije koje ga fatalno razaraju: političari, manekeni, sportisti, umetnici.
Slava umetnika je od svih najnakaznija, jer u sebi obuhvata ideju o besmrtnosti. A to je đavolska zamka, jer groteskno-megalomanska pretenzija da se preživi vlastita smrt je neodvojivo vezana za čestitost umetnika. Svaki roman stvoren sa pravom strašću sasvim prirodno pretenduje na trajnost svoje estetske vrednosti, drugim rečima, pretenduje na vrednost koja je sposobna da preživi autora. Pisati roman bez ovakve ambicije je cinizam: jer, ukoliko je prosečno sposobni instalater koristan, romanopisac, koji svesno proizvodi knjige koje su prolazne, prosečne, konvencionalne, dakle nekorisne, dakle suvišne, dakle štetne, zaslužuje prezir. To je prokletstvo romanopisca: njegova čestitost je prikovana uz bestidni kolac njegove megalomanije.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ubiše mi moju Albertinu[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ivan Blatni je pesnik iz generacije deset godina starije od mene. Divio sam mu se od svoje četrnaeste godine. U jednoj njegovoj zbirci stalno se ponavlja stih sa ženskim imenom: "Albertinko, ti...". Naravno, bila je to aluzija na Prustovu Albertinu. To lično ime je za mene bilo tokom momačkog doba najčarobnije od svih ženskih imena.
U to vreme sam od Prusta znao samo za poleđinu dvadesetak svezaka češkog izdanja Potrage za izgubljenim vremenom, koje su se nalazile u biblioteci mog prijatelja. Zahvaljujući Blatnom, zahvaljujući njegovoj "Albertinko, ti...", jednog dana sam utonuo u njih. Kada sam stigao do Mladim devojkama u cvatu, Prustova Albertina mi se neuhvatljivo stopila sa Albertinkom moga pesnika.
Češki pesnici su voleli Prustovo delo ne poznajući njegovu biografiju. Ni Ivan Blatni je nije znao. I ja sam uostalom dosta kasno izgubio privilegiju tog divnog neznanja, kada sam jednoga dana saznao da je za lik Albertine inspiracija bio muškarac u koga je Prust bio zaljubljen.
Ali šta me se to tiče! Albertina je Albertina, ma ko bio inspiracija, i tačka! Roman je plod alhemije, koja pretvara ženu u muškarca, muškarca u ženu, blato u zlato, anegdotu u dramu! Upravo u toj božanskoj alhemiji je snaga svakog romanopisca, tajna i veličina njegove umetnosti!
Ali ne vredi; mogu i dalje da smatram Albertinu za ženu od svih najčarobniju, ipak od časa kada sam čuo da je model za nju bio muškarac, ta suvišna informacija se ugnezdila u mojoj glavi kao kompjuterski virus. Muški lik se uvukao između mene i Albertine, narušava njenu sliku, sabotira njenu ženstvenost, na trenutke je vidim sa divnim grudima, pa onda sa ravnim prsima, a na trenutke mi se na njenom nežnom licu pričine brkovi.
Ubiše mi moju Albertinu. I prisećam se Floberovih reči: "Umetnik treba da učini sve kako bi mu ljudi poverovali da nikada nije postojao". Treba pravilno shvatiti tu rečenicu: onaj koji hoće da romanopisca odbrani, nije on sam, već je to Albertina i gospođa Arnoks.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Verdikt Marsela Prusta[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]U Potrazi za izgubljenim vremenom, Prust jasno izjavljuje: "U tom romanu... nema niti jedne činjenice koja nije fiktivna... nema niti jednog "ključnog" lika (personnage a clefs)". Neka je i tesno povezan sa životom svoga autora, Prustov roman je jednoznačno situiran sa suprotne strane od autobiografije; u njemu nema nikakve autobiografske intencije; Prust ga nije napisao da bi govorio o svom životu, već da bi rasvetlio čitaocima njihov život: "...svaki čitalac, dok čita, zapravo je čitalac sebe samog. Roman je posebni optički aparat, koji pisac nudi čitaocu, kako bi mu omogućio da otkrije ono što inače nikada u sebi ne bi video. Kada čitalac sam u sebi pronađe ono o čemu govori knjiga, to postaje dokaz istinitosti te knjige". Ove Prustove misli nisu definicija smisla samo Prustovog romana; one definišu smisao umetnosti romana uopšte.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Moral suštinskog[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Bardeš sažima svoju presudu nad Gospođom Bovari: "Flober je promašio svoju sudbinu pisca! To je u osnovi suda tolikih Floberovih obožavalaca, koji će vam posle završenog čitanja reći: Dobro, ali kada biste pročitali Floberovu prepisku, kakvo je to tek remek-delo (chef-d oevre), i kakvog očaravajućeg čoveka otkriva!".
I ja se često vraćam Floberovoj prepisci željan da se uverim šta on misli o svojoj umetnosti i o umetnosti drugih. To ništa ne menja činjenicu da prepiska, ma koliko bila fascinantna, nije ni remek-delo, niti delo. Jer delo nije sve što je romanopisac napisao: pisma, dnevnici, zapisi, članci. Delo je dovršeni dugotrajan rad na estetskom projektu.
Idem još dalje: delo je ono što romanopisac prizna kao vredno u trenutku bilansa. Jer je život kratak, štiva ima puno, a literatura se samoubija svojom poludelom produktivnošću. Počevši od sebe samog, svaki romanopisac bi trebalo da izbaci sve ono što je drugorazredno, da proglasi za sebe i za druge moral suštinskog!
Ali ne postoje samo autori, stotine, hiljade autora, već postoje i istraživači, armija istraživača koji, rukovođeni suprotnim moralom, gomilaju sve što se može naći, kako bi dostigli Sve - svoj najviši cilj. Sve, to jest i hrpe nacrta, precrtanih pasusa, poglavlja koja je izbacio autor a koje objavljuju istraživači u takozvanim "kritičkim" izdanjima pod perfidnom oznakom "varijante", što govori o tome da reči imaju još neki smisao, sve što je autor ikada napisao ima istu vrednost i jednako je namenjeno za objavljivanje.
Moral suštinskog poklekao je pred moralom arhiva. (Ideal arhiva: slatka uravnilovka koja vlada nad nepreglednom masovnom grobnicom).[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Štiva je puno, život je kratak[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Razgovaram sa prijateljem, starijim francuskim piscem; navaljujem da pročita Gombroviča. Kada sam ga kasnije sreo, pomalo je u dilemi: "Poslušao sam vas, ali iskreno, ne shvatam vaše oduševljenje". "Šta ste čitali?" "Urok". "Do đavola, zbog čega baš Urok?".
Urok je publikovan tek posle Gombrovičeve smrti. To je zabavni roman, koji je mladi Gombrovič objavio pod pseudonimom u nastavcima u nekim predratnim poljskim novinama. Nikada ga nije objavio kao knjigu, nije imao nameru da ga budi iz zaborava. Na kraju života kao posebno izdanje objavljeni su njegovi razgovori sa Dominikom le Ruks pod nazivom Testament. Gombrovič tamo komentariše celokupno svoje delo. Celokupno. Knjigu po knjigu. Niti jedne reči nema o Uroku.
Kažem: "Trebalo bi da pročitate Ferdidurke ili Pornografiju."
Posmatra me melanholično: "Dragi prijatelju, život ispred mene se skraćuje. Vreme koje sam utrošio na vašeg autora je istrošeno."[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Dečak i njegova baka[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Stravinski se zauvek razišao sa svojim dugogodišnjim prijateljem dirigentom Ansermetom, koji je hteo da izbaci delove iz njegovog baleta Igra karata. Kasnije se sam Stravinski vraća svojoj Simfoniji za duvačke instrumente i u njoj vrši mnoge izmene. Kada je za to saznao, Ansermet biva ogorčen; ne dopadaju mu se te izmene i osporava Stravinskom pravo da menja ono što je napisao.
I u prvom i u drugom slučaju odgovor Stravinskog je na isti način umesan i ubedljiv: To se vas ne tiče, dragi moj! Nemojte se u mom delu osećati kao u svojoj spavaćoj sobi! Jer ono što autor stvori, ne pripada ni njegovom ocu, ni njegovoj majci, niti njegovom narodu, niti čovečanstvu, to pripada samo njemu samom; može da ga objavi kada hoće i ako hoće, može da ga menja, popravlja, produžava, skraćuje, može ga baciti u šolju i pustiti vodu, a da pri tome nema ni najmanju obavezu da bilo šta kome objašnjava.
Imao sam devetnaest godina kada je u mom rodnom gradu mladi inteligentni docent imao javno predavanje; bilo je to u prvim mesecima komunističke revolucije i on je, pokoran duhu vremena, govorio o društvenoj odgovornosti umetnosti. Posle predavanja bila je diskusija; sećam se pesnika Josefa Kainara (iz iste generacije kao i Blatni), koji je kao odgovor na naučno predavanje ispričao anegdotu: Dečak vodi u šetnju slepu baku. Idu ulicom a dečak povremeno kaže: Bako, pazi, korenje! Stara dama je mislila da je na šumskom putiću, te je poskakivala. Prolaznici su prigovarali dečaku: Dečko, kako to postupaš sa svojom bakom?! A dečak je odgovarao: To je moja baka! Postupam sa njom, onako kako ja hoću! I Kainer je zaključio: "To je moj odnos prema mojoj poeziji." Nikada neću zaboraviti tu demonstraciju autorskih prava proklamovanu pod nepoverljivim pogledom mlade revolucije.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Verdikt Servantesov[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Servantes nekoliko puta u svom romanu nabraja knjige viteške književnosti. Dobro pogledajte: navodi njihove naslove, ali ne smatra uvek za obavezno da pomene ime autora. U njegovo vreme poštovanje prema autoru i njegovim pravima još ni izdaleka nije bila moralna navika.
Pre nego što je dovršio pisanje druge sveske svoga romana, jedan drugi pisac, do danas neotkriven, pretekao ga je i objavio pod pseudonimom svoj nastavak Kihotovih avantura. Servantes je reagovao onako, kako bi reagovao savremeni romanopisac - ljuti se, oštro napada plagijatora i ponosno izjavljuje: "Samo se radi mene rodio Don Kihot i ja zbog njega. On je umeo da dela a ja da pišem. On i ja smo jedno i isto."
Počevši od Servantesa, za roman važi da je to produkt jedinstven i neponovljiv, neodvojiv od imaginacije jednog jedinog autora. Dok nije bio napisan, niko nije mogao zamisliti viteza Don Kihota; bio je neočekivan; a bez tog porekla neočekivanog niti jedan veliki romaneskni lik (niti jedan veliki roman) nadalje nije mogao biti zamisliv.
Rođenje umetnosti romana bilo je spojeno sa svešću o autorskom pravu i sa njegovom strasnom odbranom. Romanopisac i njegovo delo su "jedno i isto"; autor je jedini apsolutni gospodar svoga dela; on je svoje delo. Nije tako oduvek bilo. I neće tako zauvek biti. Jedino što onda umetnosti romana, nasleđa Servantesovog, tu više neće biti.

(Četvrto poglavlje upravo objavljene knjige eseja na francuskom jeziku Rascepana zavesa, koje je sam autor preveo na češki a objavljen je u književnom časopisu Host, Brno, 08/2004.)[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif](Sa češkog prevela Aleksandra Korda-Petrović)[/FONT]​

 

[Hermes]

Zen robokratija

ZEN ROBOKRATIJA

M i r j a n a M a r i n š e k N i k o l i ć

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ne slučajno, tako često pitaju: ko ga je otkrio? I tako retko se slažu u odgovoru. Robot je sa Dalekog Istoka, zar ne? Mehanički čovek, umećem učenjaka, očovečen automat. Tako uspešno opšti sa čovekom da je ovaj u nedoumici, da li je to čovek ili lutka iz kabuki pozorišta. Zaista čudno. Ovaj ljudski svet mehaničnosti i mehanički svet ljudskosti, susreo se na ceremoniji čaja u zen vrtu... Odličan siže za jednu malu, japansku knjigu, prepunu slika origamija i unakrsnih misli.
Proleće. Sasvim prosto: svetlo, žućkasto nebo. Zen vrt Rioan-đi hrama u Kjotu. Reklo bi se ništa - priroda. Prizor kamenog vrta, svetlucanje šljunka. Nešto naizgled veoma jednostavno - dubina. Suština je u duhovnom miru. Kamenom stazom, uz put kameni fenjeri, do čaniva vrta. Tamo, na ceremoniji čaja, jednom ideogramu svojevrsnog posvećenja i mentalnog sjedinjenja, mesto gde se susreće, napaja i spaja, je u kući čaja. Uz haiku-putopis Bašoa, zeleni čaj poslužen sa malim kolačima od cvetova đumbira, i čajnik...
Čuva se od davnina u budističkom hramu kao dragocenost i uspomena na svest o nepostojanosti, o prolaznosti jedne iste stvari: nekoga može da ošteti a nekome da koristi. Sve zavisi od čoveka kako sa njom postupa.
Bonza je mali i sitan. Obrijane glave. Kao svi budistički kaluđeri, na njegovom licu isijava prostodušna pobožnost. Čarobne ili ne, i stvari mogu da misle(?). Teško, za razumevanje. Ipak, dovoljno da raspali fantaziju učenjaka. Ali bez nje, bez smisla i britke misli, ne može se ovladati svetom prirode. U svetu bajkolike mašte obitavaju pametne stvari koje govore, koje puštaju u svet stvarnosti svoje izdanke metafore ne bi li smisao onoga što se nazire dalo smisao onome što se zna. Kao skica za Hofmanovu priču, komad u jednom činu o gubitku i ponovnom nalaženju čajnika započinje kod nekog trgovca starih stvari, nedaleko od budističkog hrama u Kjotu.
Čudan je to čajnik, vrlo lep i starinskog izgleda. Bonza ga unese u hram, stavi preda se, pa ga sa uživanjem gledaše; mislio je, ko god ga pogleda biće ushićen! Dugo ga je gledao, posmatrao sa svih strana, a onda... Misterijom ili analogizmom, onog malog kretanja u mozgu koje se naziva mišlju ili opsenom čula, Bonzin čajnik, dobi živolik; hoda, tamo-amo, klima glavom...
Neki sa strahom a neki s radoznalošću, uliše u čajnik vodu, pa ga staviše na vatru. Pred licem Hefesta, čajnik odskoči s vatre, pade naglavce, i pobeže! Kakav je to čajnik? Sutradan već, neki trgovac kupi ovaj čudan čajnik i ponese ga kući. Uveče mu se učini da sanja. Otvori oči, i gle, pred njim stoji Runbuku-čagama, čajnik-hamajlija. Donosi sreću samo onome ko ga zavoli; igra, svira, zna sve; glumac u predstavi, akrobata u cirkusu. I zaista: ko je još video da čajnik ide po konopcu, da se prevrće na trapezu? Da se nije od tog vremena, čajnik u šta preobratio? More magle. Danas je život još prepun naučnih mitova koji gube svoje duhovno dejstvo - zamagljuju se - postaju mistični. Ovo nije kraj niti u otkrivanju odakle i povezivanju sa kuda; misterija oponašanja je u otelovljenju čovekovih naprava. Mogu li mašine da misle i ima li inteligencije bez života?
Činjenica je: ne mogu da govore kao čovek. Ne mogu da čine na osnovu misaonog uvida. Kako onda razumeti argument tela? Nužno da razvije mozak, telo nije ništa više nego jedan način za proizvodnju duha. Ima se, može se - kopirati! Uostalom, zar svako biće nije skup informacija koji se u nekom sintetizatoru materijalizuje i tako proizvodi verna kopija u vidu slike, čajnika, robota ili čoveka. Šta znači misliti, pamtiti? Ta osnova identiteta čoveka je informacijski zapis u mozgu!
Nekada, automat je bio nešto kao: besvesnik, glupan, zvekan, biće koje nema duše. Automat je danas robot, uređaj koji obavlja radnje koje su svojstvene čoveku. Reč je o antropomorfiji inversi razumevanja sebe i sveta kroz mašine, pri čemu se simulira život i vitalizuje stroj. Nije li ovo još jedna potvrda nadmoći pomagala, robota automata i inteligentnih mašina, koji već kontrolišu i upravljaju stvarnošću?
Nan-ina, japanskog učitelja zena, posetio je jednog dana neki naučnik koji je želeo da od njega sazna o zenu. Ovaj ga je poslužio čajem. Napunivši šolju svome gostu, nastavio je da sipa. Naučnik je posmatrao kako se čaj preliva, a potom reče. Puna je. Više ne može u nju da stane. Ako je kao i ova šolja, čovek pun ubeđenja i pretpostavki, kako može da prihvati zen učenje ako svoju čašu prethodno ne isprazni? Ako je to stvarnost, treba je trezveno promišljati.
Kažu da je naučni svet polidemonski svet mita. Simuliranjem procesa čovečjeg mišljenja algoritmima matematike, a imitiranjem procesa otkrivenim u mozgu, neuronske mreže - ma šta bile mimo čovečje fiziologije - misle. Da je to tako, potvrda je u veštačkoj inteligenciji. Ali saznanje znači zaviriti iza, mit prevesti na simbol nauke. Izgleda jednostavno ali zbunjujuće. Sveto mesto, zen vrt.
Zamišljen je da izgleda kao prazan prostor, bez predmeta. Kamenje je raspoređeno tako, da tačke koje leže na pola rastojanja obrazuju konturu grana drveta; mesto sa koga posetilac posmatra vrt poklapa se sa tačkom gde se nalazi osnova drveta. Zen vrt Rioan-đi hrama u Kjotu - podleže ovom pravilu: prazan prostor vrta budi skrivenu sliku razgranatog drveta u podsvesti posmatrača. Mada je raspored pregršti kamenja i šljunka napravljen davno između 14-og i 16-og veka, nepoznati stvoritelj nije ostavio objašnjenje; godina za godinom - život pulsira sam po sebi, smireno.
Šuplji bambus i voda što kaplje u Rioan-điu, rano ujutro. Po ograbuljanom pesku, evo ga gde prinosi šolju zelenog napitka. Čovek čaja! U nameri da izbegne bahatog ronina, najpre ga čajem ponudi; učtivo ga pozdravi, i klanjajući se veličanstvenom prizoru trešanja u cvatu, reče da je spreman. Čovek čaja pretvori se u lutku napravljenu od drveta; ona nema svoj ego, ona ne razmišlja ni o čemu. Zatim pusti da se svest pretvori u automat nesvesnog. Šolja čaja, tek prosuta, u trenu ispuni večno prostranstvo zen nerelativnosti.[/FONT]

 

[Hermes]

Poslednji čin komitragedije "zavera za početnike"

POSLEDNJI ČIN KOMITRAGEDIJE "ZAVERA ZA POČETNIKE"

S a š a S t o j a n o v i ć

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Danas više nema sumnje: zaverenička pisma koja je Žan Der pronašao u Državnom arhivu Firence jesu autentična i pripadaju "veselom dum Marinu". Ništa tu nije veselo - počinje Čarli sa svojim komentarima - ni autor, ni sadržaj pisama. Slažem se, ali iz razloga koji su drugačiji od onih "na prvu loptu". E, baš bih voleo da čujem - nastavlja dosadni. čućeš, naravno, za to smo plaćeni, pod uslovom da zaboraviš somnambulno-ideološke ocene Živka Jeličića da su pisma rezultat "svesne opredeljenosti za 'malog čoveka' i posledica uočavanja društvenih suprotnosti u Dubrovniku". Evo, već sam zaboravio - dopire glas iz ofa. Okej, šou mast go on, maj dir Bladhaund.
Prosto k'o pasulj, šefovi kuhinje Frano Čale, Leo Košuta i Rafo Bogišić, mali od palube Slobodan P. Novak, od kužine Franjo Švelec, pisac Držić je "zaboravio" da državni udar predstavlja ozbiljan preduzetnički poduhvat, preduzeće koje podrazumeva, najmanje, pristojnu S.W.A.T. analizu. Alo, kurton-mejker, 'oćeš sad da nas daviš sa biznis planovima i strategijom razvoja? Naprotiv, hoću da pokažem sve posledice loše prethodne analize jednog prevrata u pokušaju, od pogrešnog sagledavanja svojih prednosti i slabosti do nemudre odluke i lošeg tajminga. O kojim prednostima je reč? Upravo tu i leži najveći problem: u odsustvu prednosti, jer čovek pozorišta ne može da shvati realnost koja život znači, činjenicu da dramatičar vlada samo predstavom, do neke mere, a da svakidašnjicom gospodare neke druge sile, toliko različite od teatarskog Dobra i Zla. Šta, šta? Da uprostim: Marin Držić pokušava da despota i tiranina Kozima Medičija ubedi u neophodnost državnog udara u Dubrovniku. I? Prvo, pisac zaboravlja osnovni princip svake zavere: zaverenik mora da pripada onoj društvenoj klasi kojoj pripadaju i žrtve zavere a, koliko se sećam, komediograf je vekovima daleko od bilo koje veze sa aristokratijom. Drugo, vođa zavere nema ni pozicije vođe eventualnog puča, ni finansijsku snagu, ni vojnu ili političku važnost koji bi garantovali uspeh poduhvata. Treće, onaj kome su pisma upućena nema nameru da ugrožava kolege vladare ukoliko ne oseća ugroženost svoje vlasti, naprotiv, ugrožavanje "braće po vlasti" jeste posredno atak i na legitimitet sopstvene vladavine, i to od strane nekoga ko nije dostojan da o promeni vlasti razgovara. U svetlu svega ovoga, vladar Kozimo, zadojen Makijavelijevom sisom, pokušaj komediografa shvata ili kao zajebanciju ili kao pokušaj manipulacije protiv sebi ravnih despota. Govoriš o bezgraničnom poštovanju Kozima spram "dvadesetorice nakaza" dubrovačkih?
Ma kakvi, taj nije voleo nikoga osim sebe. Mislim na despote. One od malopre. Kakvi, sad, despoti?
Na tirane iz sentence koju će izreći Džojsov Stiven Dedalus, u "Uliksu", parafrazirajući majstora anglosaksonske polemike, Oskara Vajlda: "Postoje tri vrste despota: despot koji tiraniše telo, despot koji tiraniše dušu i despot koji, podjednako, tiraniše i dušu i telo. Prvom je ime Vladar, drugom je ime Papa, trećem je ime Narod."
Dakle, Pesnik je, i ne znajući, prvoj vrsti despota ponudio jasnu konkurenciju trećeg tipa despotizma, populističkog. A to je već bilo suviše, čak i za Kozima.
Misliš da nije imao šanse?
Apsolutno ne, jer književnost i politika nemaju ista pravila igre, ni isti sistem vrednosti, te je pokušaj dramatičara da u politici postane ono što je već bio u literaturi unapred osuđen na neuspeh.
Pod uslovom da je pisma neko uopšte čitao.
U pravu si, i to treba dovesti u sumnju. U tom slučaju verujem da je neozbiljna recepcija pokušaja urote spasla glavu jednog naivnog zaverenika.
Pazi šta pričaš, to je moj klijent iz jedne od prethodnih teza, 'oćeš i ti da popiješ jednu tužbu?
Znam šta govorim, pričam o osobi koja ne zna da Kozimo Veliki nema nameru da se kači sa papom koji dežura u to vreme, obaška što mu je savezništvo sa crkvom važnije od 'leba. Posebno ne zbog Dubrovnika koji za njega ima politički značaj Male Moštanice, a pod papskom je zaštitom.
Nije mi jasno.
Da ti prevedem: golemo čučanje za malečak kup.
Eeej, ne moraš da budeš vulgaran.
Tražio si istinu, a to podrazumeva i ovu komparaciju i još neke činjenice vezane za vladara Firence. Dolazimo i do poslednjeg razloga loše inicijalne analize poduhvata - pogrešnog tajminga.
'Oćeš ti da pričaš srpski ili...?
Slušaj dobro: Marin izgleda pojma nema da se Kozimo majstorski rešio i Filipa Strocija, zapovednika republikanaca, koga je zarobio i ostavio da istrune u tamnici, i Lorencina Medičija, organizatora ubistva njegovog prethodnika Aleksandra, koga "eliminiše" iz daljeg takmičenja, ujedno se i sveteći. Gospon Držić ne zna ni ono što bi morao da zna svaki polaznik kursa "zavera za početnike": da Kozimo, pobednik u Sijenskom ratu, centralizuje državu i povećava joj površinu 20 puta, pri čemu je posebno oprezan sa humanistima i književnicima - smešta Akademiju u svoj dvorac i lično nadgleda izvođenje literarnih radova. Nije naš pisac "obavešten" ni da firentinski despot 'ladno pušta niz vodu Petra Karnesekija, humanistu i filozofa, pardon, to beše onaj Šifer iz butika, dakle kalvinistu i sugrađanina, da malo gori na lomači zbog jeresi, samo da ne bi narušio dobre odnose sa kardinalom Gislerijem, alijas papom Pavlom V, a sve u cilju dobijanja titule nadvojvode, koja mu je izmakla smrću Pija IV. A gde su savetnici, konsiljeri, konsultanti, advajzeri? Pametnom savet nije potreban, a budala ga ne sluša. Ajde, dalje... Ali, ne zna ni ono što ne bi morao da zna - Kozimo je tiranin iskompleksiran u pogledu lične inteligencije, toliko opsednut osećanjem inferiornosti da i u pismu svom poslaniku u Rim, i u porukama za Karla V i Maksimilijana Austrijskog ne propušta da naglasi kako "nije glup". A, zato ga ona stvar služi k'o budalu patka? Valjda, posebno posle smrti žene i plime hormona, najpre sa Leonorom delji Albizi, zbog koje lično ubija sobara, a koju srećno udaje za drugoga, a zatim i sa prelepom Kamilom Marteli. Like father, like son, Frančesko se "zanima" sa Bjankom Kapelom iz Venecije, iako ga je tata srećno oženio Đovanom Austrijskom, ćerom bečkog cara, želeći da nadvlada familiju Estenzi iz Ferare. Dakle, u vreme kada dobija Marinova pisma, Kozimo pokušava da spase Karnesekija, brani se od optužbi za bezobzirno ubistvo i kara dve polovnjače od po dvesta meseci, dok Frančesko ćapće na sisi venecijanske lepotice.
Šta 'oćeš da kažeš?
Da ih je boleo kurac, obojicu, za Marinove ideje o promeni ustrojstva dubrovačke države, i da su imali važnija posla, u kratkim pauzama između snošajeva sa piletinom, nego da čitaju preozbiljnu literaturu. Da im je do demokratije u Dubrovniku stalo taman toliko koliko i do slobode u Firenci, sopstvenom ataru. I, ono najvažnije, da su shvatajući ozbiljnost pisama jednog dramatičara u isto vreme shvatali i svu beznadežnost poduhvata jednog sanjara.
Spomenuo si navodnu "preozbiljnost"?
Da, i ostajem pri tome, posebno ako provlačim analitičku nit kroz Vidrine radove. Najpre soneti okrenuti samom sebi, zatim ekloge i pastorale za široke narodne mase, "Tirena" koja predstavlja vrhunac šlihtanja vlasteli, sve do komedija koje jesu prvi, doduše alegoričan napad na plutokratiju. A šta je sa "Hekubom"? Koliko god zvučalo paradoksalno, "Hekuba" je spona koja povezuje komediografski podsmeh i zavereničku gorčinu, tragedija koja potvrđuje Držićevo razočaranje u moć ironije i sarkazma. U kom smislu? Umesto smeha suze, umesto raskošnih kostima krv, umesto oblaka veselja iz kojih liju kiše istine sada sevaju munje i gromovi tragedije iskovani, umesto kod Hefesta, u kovačnici ličnog bola, kaljeni kroz empirijsku reakciju na svet i ukrašeni bizarnošću neobičnih metafora. Upravo ono šta će "manirizam" doneti Preporodu Duha na zalasku, čineći "umornu renesansnu životinju" agresivnijom i spremnijom na žderanje sopstvenog poroda, baš onako kako su sve revolucije "čuvale" svoju decu.
A Fortuna i Virtu? Hoćeš i njih da osporiš?
Nisi me razumeo, očigledno, ne pada mi na pamet da negiram dve temeljne renesansne kategorije, posebno ako je kriterijume Vrline ili Sposobnosti i kriterijume Sreće moguće primeniti i danas. Želim da kažem da je pojam Sreće vrlo rastegljiv, posebno posle dobre analize, a da je Sposobnost relativan termin čija definicija varira od epohe do epohe i od mesta do mesta. I da ono što je Vrlina kod Lorenca Manjifika ne mora biti to isto i za Kozima, kao što ni Virtu u Firenci i Dubrovniku nema isto značenje. Jasnije malo, ako može. Dakle, ako je Dramatičar zaribao sa procenom situacije, očekivao sam bar da njegov lični intelekt i snalažljivost obave svoj deo posla. Nažalost, zaverenička pisma su samo podsetila na neke neprijatne epizode kao što su divljenje sijenskom kapetanu zbog "strogosti koje se svi boje", tokom rektorovanja, ili "druženje" sa grofom Rogendorfom. Ukratko, pisma o uroti su najgori tekst potpisan imenom Marina Držića, jedna neuspela komitragedija u režiji neostvarenog čoveka.
Svi znaju da zavera nije uspela, šta je tu novo?
Ne govorim o rezultatu, epilog je samo logičan nastavak pogrešne procene, podsećam na sadržaj. Tu je predlog za papsku ekskomunikaciju Grada, pazi ovo: "makar i falsifikovanu", upućen vladaru sa renesansom u genima i stalnim problemima sa Crkvom, bez obzira na to da li se radi o dominikancima i njihovim republikanskim aktivnostima ili o osnivanju "pravne kancelarije" koja želi da obuzda moć Inkvizicije. Tu je mešanje u vojne poslove određivanjem strategije puča i broja neophodnih vojnika, kapetana i pukovnika. Tu je nabrajanje navodnih "mana" Dubrovnika, od kojih je svaku moguće pripisati onome kome se pisma šalju. Tu je, najzad, i stil pisama, nekritički naslonjen na Makijavelija, a koji najbolje opisuje De Sanctis pišući o "Vladaocu":
"Umesto 'silogizama' dolaze nizovi, tj. povezanost činjenica, koje su ujedno i uzrok i posledica; činjenice su nanizane tako da se naslanjaju jedna na drugu i međusobno objašnjavaju; postoje dva niza, jedan složen, vidljiv samo pametnom čoveku, drugi jednostavan, koji daje površni i prividni uzrok, pa zaključak postaje duboko ironičan."
Ili, još tačnije:
"Činjenica nije samo činjenica, odnosno događaj, nego je i misao, razmatranje; pod izlaganjem se krije argumentacija."
Esejista, nisi ti ni prvi ni poslednji koji je izrazio sumnju u verodostojnost Marinovog delanja. Da te podsetim, prilikom izvođenja u Švedskoj, šezdesetih godina prošlog veka, oficijelna kritika je tvrdila da je "govor Dugog Nosa recentan, naknadno umetnut u komad sa svojim 'narodnodemokratskim' idejama". Ne raspravljam o književnom delu, govorim o životu, o "coup d'état" koji je zamenjen sa "coup de grace", o Kozimovoj milosti da okretanjem sopstvene glave od jedne bezopasne naivštine spase dušu jednom utopisti, ostavljajući ga da utrne sam od sebe. Je l' to zoveš milošću?
Paradoksalno, ali jeste tako. Bio je potreban neko ko će da razbije famu o "izabranosti" pesnika, onu vekovnu laž o podanicima pisane reči koju je najbolje definisao Miroslav Pantić: "Držićeva fikcija o pesniku-izabraniku Muza i pesniku-proroku prastara je bajka, razrađena vrlo podrobno u grčkoj mitologiji, što su je izvesno smislili pesnici, vajkadašnji trgovci mitova, da bi 'razjasnili' svoje poreklo i da bi 'protumačili' svoju izuzetnost."
Tačnije, bio je potreban neko ko "mora biti svirep da bi bio milostiv", kako tvrdi Ajvi Kompton Bernet, i ko će Pesnika, sem u svojoj lepoti, prikazati i u carskoj nagosti.
Znači, opet se vraćamo na izdajnika, kompleksaša i prevaranta?
Nikako, ne vraćamo se uopšte, pokušavamo da, idući ka budućnosti, prikažemo i čoveka i Pesnika.
Pa?
Izdajnik? Ako govorimo o izdaji dubrovačkih interesa, da, ukoliko je reč o izdaji svojih principa, onda o izdaji nema ni govora. Idealista? Pre utopista, sa idejom utopije sjajnijom od njenog ostvarenja. Patriota? I to, ali na svoj način, čudan i specifičan.
Dobro, bre, 'oćeš ti da govoriš ili ćemo još da se igramo skrivalica?
I sve, i ništa od svega pobrojanog. Marin Držić je umoran, razočaran i usamljen čovek. Onaj koji pamti aplauze na kraju svojih predstava i skrivanje od poverilaca. Onaj koji ne zaboravlja uvažavanje u društvu, ali ni gladne dane na Stradunu. Čovek koga su obožavali i čovek koga su neozbiljno shvatali, pisac koga su nedaroviti optuživali za krivicu nedostatka sopstvenog dara, a iole talentovani za prejako svetlo na kome su njihovi talenti postajali neuočljivi.
Pesnik koji je, makar na trenutak, poželeo da bude samo čovek.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]- odlomak iz eseja 'Zaverenik Marin Držić ili Poslednja scena političkog diletantizma' -[/FONT]
​

 

[Hermes]

Metafizika mesa

METAFIZIKA MESA

[FONT=Arial, Helvetica, sans-serif]J o l a n t a...B r a h - Č a j n a[/FONT]

Treba dodirnuti sirovo meso. Držati ga u ruci. Stezati. Propustiti između prstiju. I dodirnuti telo mrtvog čoveka.
Metafizika mesa trebalo bi da teži otkriću suštine mesa koja je nevidljiva na površini naše svesti, sa kojom neprestano, premda nesvesno, opštimo. Meso nam pruža svoju suštinu, demonstrirajući je, iako se trudimo da o tome ne mislimo. Ono zrači svoj skriveni smisao, tako da mu podležemo, nesvesni svoje podložnosti. Uzimajući u obzir da i sami lagano postajemo meso, iako smo možda već to, dužni smo da analiziramo skrivenu životnu suštinu mesnosti, jer se odnosi na našu sudbinu.
Kategorija mesnosti ne krije u sebi obećanje sublimacije elementarnih činjenica. Da bi se ispostavilo da nas osnovne činjenice same primoravaju da ih prevazilazimo u pravcu nečeg što je iza, ispred ili iznad njih. To ne znamo. U svakom slučaju kategorija mesnosti ne usmerava misli van same suštine već nas navodi na razumevanje: Na koji način postojimo. Odnosi se na najjednostavnije elemente, na osnove naše sudbine, na njene sastavne delove. Radi se o razmatranju toga da meso, emanirajući prema nama mesnost i poveravajući nam svoju tajnu, otkriva još neku tajnu našeg postojanja. Možemo li onda bolje razumeti sebe nego kad se prepuštamo onom što dolazi od strane mesa.
Ovčetina je najbolja u jesen. Meso životinja koje su provele leto na travnatim, jako osunčanim livadama je ukusno i zdravo. Treba znati da je pečenje bolje ukoliko je vreme bilo lepše, a trava sočnija. Za klanje biramo mlađa grla. Meso starih ovaca je tamnomodre boje. Tvrdo je, žiličavo, pokriveno debljim slojem žutog loja. Najgore je meso od priplodnih ovnova. Ima oštar, neprijatan, smrdljiv miris. Predrasude nekih osoba u pogledu ovčetine temelje se na lošem kvalitetu mesa starih grla, ali se bezrazložno prenose i na jagnjetinu koja je – pogotovu kada je ukusno pripremljena – basnoslovno vredna namirnica za pripremanje najfinijih jela. Jagnjetina ima svetlocrvenu boju, beo i delikatan loj, tanke nerve. Meka je i lepo miriše.
Mesnost je kategorija koja se odnosi na odlike postojanja koje su nam neposredno date i koje primamo tokom samog čina našeg ovdašnjeg postojanja. Na meso se ne otvaramo tek zahvaljujući posredstvu pojmova koji su u stanju da privuku našu pažnju i usmere je ka uočavanju stanja stvari.
U postojanju mesno je ono što se iz njega ne može izbaciti, čega se ne možemo lišiti, osloboditi, što se ne može razlučiti od postojanja.
Iako mesnost primamo bez posredstva pojmova i ne čekajući ljubazno dopuštenje, ni najmanje ne znači da nam mesnost nije data jasno i očigledno. Čak naprotiv, data nam je intenzivno, jer postoji i zbog toga je očigledna i onda kada je naša misao ne hvata svojim klještima. Da bismo znali za nju ne moramo o njoj govoriti.
Mesno je ono što nam je u životu dato tako silovito, da od toga drhtimo i ne možemo da mu se odupremo.
Naše prisustvo u priličnoj meri svodi se na usmeravanje svega u čemu postojimo prema nama. U tom prostranom tkivu, čiji smo samo delić – bar tako se na prvi pogled čini, pre nego što opazimo našu uklopljenost u celini koja nas okružuje i pre nego što se sudarimo s celinom, ako, naravno, poželimo da na trenutak odstupimo od visokih zahteva i
lažnog ponosa zvanog razum koji bi trebalo da bude upotrebljen za važnije ciljeve nego što je naše napuštanje zajednice koja predstavlja naše mesto – sve tačke tela. Zbog toga su upravo usmerene prema nama, a mi prema svemu. Istovremeno mesnost je povezana s potpunom otvorenošću prema saznanju, jer je to određeno stanovište iz koga svet primamo bez ograda, odnosno bez kože. Dopuštamo da utisci upadaju u nas onoliko duboko koliko mogu upasti, ne nailazeći na bilo kakvo suprotstavljanje ili otpor sa naše strane. Međutim to se ne događa uvek zahvaljujući našoj odluci, katkad je moć samog udarca tako velika da pada neočekivano i svako tkivo se mora razdvojiti. Ulaženje nezakočivih saznanja upravo je jedna od manifestacija mesnosti postojanja. Tu se ne radi o vrednovanju te pojave kao nečeg dobrog ili lošeg već samo o ispoljavanju određenih vidova postojanja, odnosno mesnog postojanja.
Određena svojstva postojanja koja se naizgled čine osporavanjem mesnosti, takoreći uništavaju tkivo, iako i ono spada u ovde razmatranu pojavu. Tamo gde očekujemo kidanje obično više volimo da sečemo, jer se iskidano kvari i dugo ne zarasta, a i kada zaraste ostavlja ožiljke, belege i deformacije tkiva, koje ne možemo ukloniti, iako ne želimo da tim posekotinama iz prošlosti budemo obeleženi. Kidanje nas uverava da se mesnost postojanja ne može ukinuti, s obzirom da se ispoljava kroz celovitost i kidanje tkiva. To se ne događa samo zbog pamćenja koje činjenicu cepanja sudara sa sećanjem na ne narušenu celinu, već pre svega zbog neposrednog nanošenja bola. Posebna elementarnost mesnosti očigledna je u tome što je ne ukida ni kidanje tkiva, u vidu sečenja ili mlevenja. Možda smo upravo u tim najdrastičnijim okolnostima najsvesniji mesnosti, iako se čini da očajanje pomućuje jasno viđenje stvari.
Kategorija mesnosti obuhvata i gustinu iskustava. Ako na postojanje gledamo unutar te činjenice – a ne možemo drugačije – vidimo da u njemu nema praznih mesta. U suštini ono je radosno. Pred nama se otvara u svoj svojoj tkivnoj masi. Uvek gustoj. Ona nas neprestano okružuje i dotiče.
Ovde razamtrana kategorija odnosi se i, a možda pre svega, na najčulnije, najopipljivije i najbujnije u postojanju. Na trijumfalno telesno. Na ono što se razrasta i širi. Tela koja se razvijaju zrače mesnost postojanja, prati ih radost. Nikakve zabrane, magične formule i utvrđenja ne predstavljaju dovoljnu prepreku šikljajućoj sočnosti mesnosti. Sve radosti života odnose se na sferu mesnog postojanja.
Očiglednost mesnosti koja nam se neposredno i snažno nameće poziva nas na red, kada fascinirani iluzornim pojmovnim konstruktima i lažnim predstavama bojažljivo pokušavamo da neposredno učestvujemo, zavaravajući se uverenjem da će delikatni zastori koje širi naš intelekt biti sposobni da nam posluže kao pancir. Odnosno, mesnost je autentičnost neposrednog prisustva suprotstavljena iluzornosti pojmova, ideja, sublimacije. Međutim, ona ne samo što se suprotstavlja našim predstavama već je i njihov jedini pravosnažni izvor. Otud je neizmerno važno da se svi naši intelektualni konstrukti odnose na mesnost, kao njihova suprotnost i izvor.
Moglo bi se reći da se naš poseban zadatak sastoji u ulaženju u mesnost, ali ne zbog toga da bismo u njoj ostali već da bi smo je pokrenuli. Uzdizanje koje nam je tako drago i koje nas tako nesrećno odvaja od stvarnosti mora se obaviti na samom dnu. Samo tada kretanje uvis može predstavljati realno, a ne imaginarno kretanje, a ono što je povod nemilosrdne kompromitacije naših ideala, može takođe povezivati realnost i želje. Naš napor u izgradnji pokretnih formi mora biti okrenut mesnosti, jer je ona osnova, primarna materija svega.
Poslednji put jagnje hranimo dvanaest sati pre klanja, a kasnije ga samo pojimo. Moramo voditi računa da poslednje sate životinja provede u dobrim uslovima i u miru. Ne bi trebalo da gleda ni klanje drugih grla. Nije reč samo o humanosti već i o kvalitetu mesa. Omamljujući udarac treba izvesti sigurno i neočekivano. Nedopustivo je ponavljati
udarce. Ko nema sigurnu ruku neka to ne izvodi. Klanje životinja ne bi trebalo da obav ljaju fizički i psihički slabe osobe. Za ošamućivanje koristi se teška sekira. Dobro je u poslednjem trenutku staviti malo sena u jasle, jer će u tom slučaju životinja stajati mirno, tako da će se mesto u koje udaramo naći u položaju koji nam odgovara. Jagnje ošamu ćujemo udarcem ušicama sekire posred glave, između ušiju. Ošamućenu životinju stavljamo na čisto izriban sto ili klupu i nožem probadamo joj vrat iza samog uha. Vrh noža trebalo bi da izađe ispod uha na suprotnu stranu. Za klanje služimo se specijalnim bodežom koji ima usku oštricu i dršku koja dobro leži u ruci. Nakon toga nakrivljujemo klupu da životinja iskrvari. Krv sakupljamo u činiju koju smo stavili ispod. Proveravamo da li je iskrvavljena životinja mrtva, a onda je vešamo za zadnje noge, da bismo joj odrali kožu. Rez počinjemo od rane iza ušiju, izvlačeći ga sredinom vrata i trbuha sve do čmara.
Posle toga sečemo kožu oko skočnih zglobova na zadnjim nogama i oko korena šake na prednjim. Dalje sečemo sredinom unutrašnje strane nogu prema rezu na trbuhu. Kada je cela koža otvorena, pažljivo je skidamo, pazeći da se pri odvajanju od mesa ne ošteti. Zatim jednim potezom duž središnje linije rasecamo trbuh. Vadimo iznutrice. Izvlačimo mokraćnu bešiku i debelo crevo. Vadimo creva, želudac, bubrege, slezinu, odvajamo žučnu kesicu od džigerice, pazeći da se ne razlije žuč, jer će meso postati gorko. Ispraznivši trbušnu duplju presecamo dijafragmu i grudnu kost i vadimo celokupan sadržaj grudnog koša. Odvajamo srce i pluća. Na kraju odsecamo glavu. Vadimo mozak, odsecamo jezik, a lobanju čistimo od ostalih nepotrebnih delova.
Kada govorimo o zajednici, mislimo na celinu koju čine sastavni elementi koji su u neposrednoj vezi i štite jedni druge. Ta vrsta veze ne samo što zahteva uzajamnu zavisnost nego pre svega međusobnu podršku. Dakle, nismo ravnodušni prema pripadnosti zajednici. Kao da instinktivno osećamo zahvalnost zbog podrške koju očekujemo u ”našoj” zajednici. Međutim zajednica bića je neutralne, gotovo ambivalentne prirode, tako da pripadanje njoj ne pruža osećanje lagodne bezbednosti, o čemu u dokolici sanjamo, jer smo uznemireni prisustvom drugih bića, kao i ona našim. S obzirom da je velika celina, čiji smo deo, u biti krvoločna.
Postoje zajednice kojima se priključujemo svojevoljno. Neke i sami stvaramo, međutim postoje i one kojima pripadamo bez obzira na to da li želimo ili ne želimo. Takva je zajednica ishrane, opšta služba telom, na koju smo svi osuđeni i zahvaljujući kojoj živimo i umiremo. Malo je u životu situacija u kojima se prinuda i dobra volja, neizbežnost i požuda slažu.
Zajednicom živih bića vlada zakon ishrane: međusobno se jedemo i sami smo osuđeni na jedenje. Naša sudbina je postojanje zahvaljujući ishrani, koju čine druga bića za nas a mi za njih. Učestvujemo u kosmičkoj gozbi kanibala. Dopušteno nam je da od prvog trenutka jedemo, sve do trenutka kada sami bivamo pojedeni. Život se svodi na učešće u toj kosmičkoj gozbi. Sve je hrana i mi smo takođe. To je osnovni zakon postojanja. Neprijatno je pomisliti na one koje volimo i na nas same. Zbog čega ne želimo to da pamtimo i prihvatamo posledice koje proističu iz toga. Činimo hiljade primitivnih i rafiniranih pokreta, da bi smo u mašti isključili sebe iz te zajednice. O biću na našem tanjiru ne mislimo u kategorijama smrti. To je samo hrana i njeno mesto je na našem stolu. Međutim, naša smrt je tragedija. Pre volimo da mislimo da ona remeti, a ne uspostavlja poredak sveta. Nadu vidimo u mogućnosti izdvajanja sebe iz zajedničke sudbine. Predviđamo nepoznate puteve metafizičke promene koju će pred nama otvoriti naša smrt. Jedino ne želimo da mislimo na onu koju naše oči vide hiljadu puta i koja neumitnim zakonom ishrane našu smrt pretvara u život. Međutim, odbacimo ličnu tačku gledišta, jer nije na mestu, kada je reč o zajedničkoj sudbini bića i poklonima koje jedna drugima upućuju. Činjenica da se naša zajednica sastoji od bića koja jedu jedna druga, uspostavlja nekakvu jednostavnu ravnotežu, štedljivost, poštovanje bića, kao zakon trajnosti života unutar celine kojoj pripadamo. Moglo bi se reći da živimo prema zakonu čije načelo je očuvanje života koji se prenosi s jednog bića na drugo u vidu hrane. Kroz čin primanja hrane u sebe uzimamo drugi život, čuvamo ga u sebi kako treba, jer je zajednička sudbina to biće sada dala nama, kao što će nas sutra dati nekom drugom. Prema tome, svakodnevno jedenje je esencijalni događaj koji u sebi nosi informaciju o sudbini, podsećajući učesnika gozbe na karakter i užas situacije.
Veoma je čudno što jedući drugo telo osećamo prijatan ukus i u nama to ne budi osećanje zahvalnosti niti mislimo da učestvujemo u konačnom događaju.
Uzimajući drugo biće kao hranu, vršimo transformaciju smrti u život. U tom slučaju to je smrt drugog bića a naš život, s tim što će s vremenom sve biti izravnano. Svaki put kada gutamo drugo telo, postajemo mesto prelaska na drugu stranu života kroz smrt. Ta promena uspostavlja svetost čina jedenja, veoma izrazitu u slučaju kada je meso hrana. Dobro je da smo bića u čijoj svesti se ta pojava otkriva i velika je šteta što dopuštamo da njegova neobičnost izmiče našoj pažnji, jer na taj način život neprimetno prolazi sa svakim komadom mesa. Ravnodušnost koju otkrivamo prema tom činu i ceni iza kojih se nalazi naše i svako drugo biće – dok traje – jeste neoprostiva i tu kaznu sami neprestano plaćamo, nesposobni za preživljavanje vrednosti osnovnih događaja, odnosno vegetirajući. Jer nepobitno činimo jalovim svaki trenutak našeg postojanja. Žive procese pretvaramo u mehaničke tokove čiji smisao ne samo što ne pokušavamo da razumemo nego čak i ne pretpostavljamo da je u njima nešto što zahteva pažnju, što iznenađuje i što pred napetom svešću otkriva spoznatu svetost postojanja skrivenu u tajnama elementarnih događaja.
Kada se približava smrt trebalo bi da sa zahvalnošću pomislimo na sva ona stvorenja koja smo tokom života pojeli, jer su bila žrtve koje su poslužile za naše življenje. Trebalo bi da im se molimo. A onim budućim da kažemo: Jedite! Ovo je moje telo, ovo je moja krv.
Nakon klanja i uređivanja jagnje zakopavamo na nekoliko dana u zemlju, da se ukrti. Pre toga meso životinje peremo sirćetom i sušimo. Zatim ga uvijamo u belo platno. Kopamo rupu u bašti. Nekada su se za to koristili i podrumi ukopani u zemlju. Moramo da pamtimo da ne zakopavamo meso dvaput na istom mestu, jer će se osetiti zadah truleži. Rupa treba da bude odgovarajuće duboka, jer postoji bojazan da bude otkopana. Jagnjeće meso uvijeno u platneni pokrov stavljamo na dno rupe, zatrpavamo ga zemljom, a odozgo pritiskamo kamenjem. Meso mekša. Trećega dana raskopavamo zemlju i vadimo jagnje. Pre pečenja meso peremo u nekoliko voda. Čistimo ga od masnoće, žila i kožice. Trebalo bi ga i jako istući štapom i pola sata držati u zagrejanom sirćetu. To doprinosi krtosti mesa. Sada glavu odsečenu prilikom klanja ponovo spajamo sa vratom. Za šivenje koristimo polukružnu iglu i tanak, jak kanap. Komade kože navlačimo jedan preko drugog poput crepa. Na kraju sušimo trbušnu duplju i grudni koš. Čitavu spoljašnju površinu brišemo lanenom krpom. Zatim meso bodemo oštrim nožem, špikujemo belim lukom i solimo. Može se izgnječiti beli luk sa solju i time meso istrljati i ostaviti da odstoji dva sata. Sasvim na kraju navlačimo jagnje na ražanj koji polako obrćemo nad jakom vatrom. Često ga mažemo peruškom umočenom u mast, da porumeni. Zatim ga posipamo brašnom i dalje mažemo, postavivši ispod njega pleh, da sokovi ne bi iscureli. Na jakoj vatri dovoljno ga je peći sat i po. Meso iznutra treba da bude rumeno kao rostbif. Prethodno isečene unutrašnje delove pripremamo posebno. Jezik i želudac kuvamo. Mozak i džigericu pržimo. Bubrezi koji su u Francuskoj specijalitet, kod nas se bacaju. Izvrsni su ako ih vešto pripremimo. Pre svega treba ih potopiti u kiselo mleko ili surutku i držati dan i noć, s tim što mleko treba menjati nekoliko puta. Sa bubrega skidamo loj i opnu, svaki do pola zasecajući (kao i teleće bubrege), da bi se po sredini držali zajedno. Po dva, tri navlačimo na bodež, solimo, biberimo i pržimo na jako zagrejanom maslacu ili stavljamo na ražnjić i prelivši maslacem pečemo na jakom žaru. Sada ostaje da se meso još lepo aranžira.
Čini se da ravnotežu te velike celine usmerava načelo: Svi protiv svih. Naizgled to je destruktivno načelo, mada zapravo ono čuva tu celinu, jer u krajnjem ishodu označuje uzajamnu odanost, u kojoj je svako predodređen drugima, konačno žrtvovan, iako ne uvek vlastitom voljom. Ispostavlja se da se krvoločna zajednica temelji na istoj krajnje uzajamnoj požrtvovanosti.Opoziciono, polarno načelo bezobzirne borbe i bezgranične žrtve proizilazi iz toga da pripadnost našoj zajednici jedino garantuje činjenica da si hrana i da primaš hranu. Jedem, dakle postojim. Garantuje i postojanje drugih, jer je moje postojanje postojanje hrane. Ako je načelo cogito ergo sum bilo samozvani pokušaj izvlačenja mislećeg subjekta iz životne zajednice i imaginarnog stavljanja iznad celine, edo ergo sum vraća nam svest o ravnopravnom mestu među živim bićima. Smatram da to ne treba prezirati.
Naravno, može se smatrati da je bolje izostavljati elementarne činjenice naše sudbine, jer nisu samo očigledne već i neprijatne, čini se da nas i ponižavaju, prepuštaju nas vrednostima koje cenimo, na čiji smo vrh postavili sami sebe. Međutim, nije mi namera da nas lišavam bilo čega, posebno ne dobrog samoosećanja, jer suviše dobro znam kako ih je teško održavati, te destruktivno delanje u tom pogledu smatram neljudskim, čak kada sam samo ja u pitanju. Prema tome, ako se i pored svega usuđujem da govorim o tim elementarnim činjenicama, to se događa zbog pretpostavke da se i u njima može kriti neka nada. Kada se hvalimo mišljenjem ili stvaranjem simbola kao odlikama naše vrste, ukazujemo na karakteristike koje su dodaci naše kondicije. Na tim dodacima gradimo s uverenjem da je naša posebnost istovetna sa posebnom vrednošću. Međutim, šta na tim temeljima možemo sagraditi? Upravo na razmišljanje me navodi to, šta na njima možemo graditi? Prema tome, vratimo se razmatranju temelja naše kondicije s nadom da neće predstavljati uzaludan trud.
Karakter naše zajednice determiniše činjenica mesnosti. Jer, hrana može biti gotovo sve, iako je meso telo i krv. Potpuno žrtvovanje. U tom smislu pripadamo zajednici krvi, u kojoj se zahvaljujući sjedinjavanju čuva život, onda kada nestaje. Postojanje kao vrhunska vrednost postoji zahvaljujući konačnoj žrtvi koju žrtvujući pre prima nego što dobrovoljno daje. Ta krvava pričest razbija iluziju o karakteristikama kao odlikama na koje se možemo osloniti u razmatranjima naše kondicije ili sudbine. Sudbina je zajednička i na egzistencijalnom planu pravedno izjednačena. Žrtva se daje bez obzira na to da li je ono što se smatra nižim posvećeno višem ili obrnuto, ono što se smatra višim žrtvuje se nečem što se prezire, npr. čovek crvu. Ne možemo postojati bez sebe i ne možemo uništavati sebe, odnosno međusobno se ne žrtvovati. Brutalni krvoločni egoizam i kraj nje altruističko predavanje su dve oštrice iste sile koja oživljuje našu zajednicu i garantuje joj trajnost.
Filozofija povezanosti čoveka sa svetom, a ne njegovog odvajanja, dakle, ne zahteva nikakve dodatne pretpostavke osim uočavanja samoživosti kao apsolutnog načela funkcionisanja zajednice koja kosmičku tišinu narušava kretanjem donje vilice. Bez obira da li mislim ili ne mislim, da li osećam ili ne osećam, moje mesto je na zajedničkom stolu. Ma šta uradila to je dodatak koji se nadograđuje na hranidbeni, mesni oblik postojanja. Druga stvar je što me ti dodaci pasioniraju i rastržu da ne mogu da mislim na temelje svoga postojanja.
Postoji jedno, zajedničko telo sveta koje se neprestano žrtvuje samom sebi. Živi, pateći haos. Preporađanje kroz jedenje drugih ovde mi se moralno čini neutralnim, jer svako nešto uništava i biva uništavan, prima žrtvu i sam se žrtvuje. U toj krvoločnoj, žrtvenoj zajednici postoji uzajamna šansa. A kao što se povremeno možemo uveriti, nije samo šansa za preživljavanje.
Jagnjeće meso je tako ukusno da vredi učiniti napor i lepo ga servirati. Skidamo jagnje s ražnja i stavljamo na veliku metalnu tacnu. Sva veština je tu u dekorisanju mesa. Da se pečenje ne bi ohladilo tacnu pravovremeno dekorišemo. Koristimo sve dostupno, sirovo i kuvano povrće. Ukrašavanje mesa je umeće koje zavisi od naše mašte i mora izražavati individualni ukus kuvara. Osobama lišenim fantazije možemo savetovati uzorke koji se primenjuju kod serviranja ovčetine: uslovno rečeno, u pitanju je – livada. Metalnu tacnu oblažemo opranim lišćem zelene salate, kupusa rudaša i grančicama peršuna. Odozgo štedro prekrivamo grančicama kresave salate. U tom rastresitom zelenilu pravimo kompozicije sa šarenim cvetovima od krompira, šargarepe, peršuna, cikorije, šljiva i belih i crvenih ribizli. Ponekad pravimo cvetove od poprečno isečenih šnitova kivija. Na tako pripremljenu tacnu stavljamo pečeno jagnje. Jezik, pripremljen posebno, stavljamo među zube. Ostalu sitnež, kao što su pripremljeni želudac i srce, prženi mozak i džigerica, bubrezi na ražnjićima, razmeštamo oko stomaka. Posebno brižno dekorišemo jagnjeću glavu. Oči pravimo od tvrdo kuvanih i napola presečenih prepeličjih jaja. Od peršunovog korena možemo isecati male ružice i žicom ih učvršćivati s obe strane lobanje. S obzirom da je kožica reš pečena, ne prekrivamo je ničim. Međutim, glavu ukrašavamo nekom vrstom runa koje pravimo od kiselog kupusa ili uzduž iskidanog lišća cikorije. Sitno iseckan kupus ređamo unapred ispravivši komadiće ili ih na licu mesta raščešljavamo viljuškom. Tek tada možemo pristupiti gozbi s jagnjetom.
Ako bi se čulo nešto što najradije nazivam glas mesa, koji nam se obraća, možda bi se našao nekakav putokaz. Ako ga nalazimo u snovima, gde se iz neverbalne dubine obraćamo lično i neposredno sebi, kad pitanje ne čeka na nečiji odgovor sami smo pitanje i odgovor. Ako bismo mogli shvatiti neposredan govor našeg tela, zajedničkog tela sveta, krenuli bismo za tim krajnjim glasom koji nam govori iz same dubine postojanja, bio bi to naš vlastiti glas.
Obraćajući se opštem telu koje se menja i beskonačno preobražava u sebe, u tom slučaju obraćamo se neugasivoj energiji. Meso je izvor energije. Istovremeno taj pulsirajući, mesni oblik postaje slika našeg zadatka. Mesnost postojanja govori nam o nužnosti beskonačnog napora. Mi treba da činimo napore i postojimo, neprestano se preobražujući. Zadatak koji se ovde oslikava, odnosno cilj, kome treba da težimo u nadi da ćemo ga nekad ostvariti, ima izvesno posebno svojstvo. Iako je to etički cilj, odnosno zadatak koji zavisi od naše volje, čije ispunjenje možemo smatrati našom zaslugom, u isti mah nezavisno je od naše volje, jer ne postoji nikakav način da izbegnemo napor koji neposredno određuje sama forma našeg postojanja.
Moglo bi se reći da je to etika odvažnosti, naša prirodna, neumitna etika, jer u postojanju nema odmora i načina da se napor našeg postojanja makar na trenutak ukine ili zanemari. Međutim, ako ne možemo da izbegnemo odvažnost, možemo biti ponosni zbog nje.
U problemu koji ovde razmatramo postoje dva različita, premda međusobno povezana etička problema. Jedan se odnosi na odvažnost kao vrednost otkrivenu u onom što postoji, a drugi na odvažnost kao izabranu i svesno realizovanu vrednost, koja kao da nadrasta elementarni nivo postojanja, iako nam tu vrednost sugeriše i njoj teži.
Opservacija mesnosti za nas može biti neka vrsta oslonca ili utehe, jer nam predočava, iako je napor neizbežan, a cilj nikada konačan, da je naše celokupno delanje ono što je i što treba da bude – postojanje, odnosno realizovano delanje.
Metafizika mesa primorava nas na promenu tradicionalnog odnosa prema vrednosti večnog i prolaznog. Navikli smo da večno trajanje smatramo veoma poželjnim i vrednim. Obično je atribut koji se pripisuje Apsolutu, odnosno nečem najvrednijem. Opservacija mesnosti, međutim, uverava nas da je ono najopštije dato i najbanalnije zapravo beskonačno trajanje postojanja. Ne možemo ga se osloboditi. Večno trajanje je lukavo i dvolično pripojeno postojanju u vidu promene. Podržavano svemoćnošću ambivalentnosti. Međutim, ne radi se o tome da se postojanje ikada može prekinuti, završiti ili ne. To ne možemo znati. Radi se o tome šta nam govori sama mesnost postojanja. Ništa se ne završava. Odnosno, ma šta uradili, na neki način to traje. I možda nije važno što traje. Beskonačno trajanje je ono što je neotuđivo dato zajedno sa mesnošću. Ali, za njega se ne treba boriti, truditi, zalagati, jer je iz perspektive mesnosti to svojstvo neosporno. Treba se truditi oko svakog vrednog, neobičnog momenta, oko konačne vrednosti svakog našeg prolaznog oblika postojanja. Iz perspektive mesnosti najvišu, apsolutnu vrednost treba pripisivati trenutnoj individualnoj formi, kroz koju se mesnost zapravo preobražava, dok se na večnost ne treba obazirati, jer je sadržana u mesnosti. Udubimo se u trenutak, koji uobličava nečije istovremeno postojanje. (Zbog čega to retko činimo?) On je od neprocenjive važnosti. Isto tako trenutak čiji oblik označuje nečije nepostojanje. On je i veoma značajan momenat bola. Prema tome, mesnost usmerava našu pažnju ka apsolutu skrivenom u pojedinim trenucima, u neponovljivo originalnim oblicima, kroz koje prolazi i preobražava se. Naš zadatak – kako iz toga možemo zaključiti – temeljio bi se na umeću proživljavanja apsolutne vrednosti, koji mi utvrđujemo. Prema tome, predmet naše posebne brige i najveće čežnje ne bi trebala da bude večnost već trenutak koji je osporava.
Mesnost prisutna u zajedničkom telu postojanja, u našem telu, jeste osnova koja tu sveobuhvatnu celinu ujednačuje i povezuje. Svest o našem poistovećenju s tim telom zahteva posebno promišljanje tokom svih aktova uništavanja bilo čega što spada u našu svecelinu, jer u svakom takvom slučaju uništavamo bliže i dalje delove našeg vlastitog tela. Premda nikada ne uništavamo samo postojanje, jer se ono mesno preinačava, poprimajući nove oblike, ipak uništavamo prolaznu individualnu formu, jer ne možemo osporiti apsolutnu vrednost trenutnih oblika postojanja, podležući sugestivnom zračenju smislova koji za nas proističu iz mesnosti. Prema tome, ne radi se o tome da sebi veštački nametnemo osećanje odgovornosti za celinu već da budemo svesni neraskidivih veza koje postoje, čak kada o njima ne mislimo, kada pokušavamo da ih raskinemo, nesvesni naše nemoći. Uništavanje bilo čega u toj mesnoj celini jeste besmislen čin autoagresije. Taj komad čupamo iz nas samih. Sve što činimo zajedničkom telu sveta, sebi činimo. Možemo zamisliti da smo privilegovan deo koji misli, ali ne izbegavajmo zajedničku sudbinu, na koju nas mesnost neprestano podseća. Ma kakve predstave imali o našoj posebnoj ulozi, samo se pred sobom pretvaramo, da se iz toga možemo izvući. Jer, nikada stvarno ne napuštamo ravan mesne sudbine zajedničke svakom biću. Prema tome, zbog čega ne tražimo vrednosti tamo gde one postoje? Svest o mesnoj povezanosti uopšte nije depresivna, čak može biti izvor radosti koju pruža bliskost. Okrenuti smo svemu, čak udaljenim elementima sveceline koji ne samo što imaju šta da žrtvuju već nam pružaju šansu da žrtvujemo sebe.
Ako mesnost budemo tretirali kao neku vrstu sugestije ili uputstva, ona govori o kompletnoj misiji života, jer je ono što umire predodređeno za život. Ta predodređenost (ili sudbina) iz perspektive iz koje je razmatramo čini se najvišim ciljem. Međutim, ne može se ipak pročitati konkretna forma koju bi predodređenje trebalo da primi. Prema tome, tu možda postoji nekakva mogućnost izbora. Možda bismo sami mogli da odlučujemo o tome šta je konačni život, na koji smo osuđeni. Jedino je očigledno predodređenje za postojanje, mada ne zavisi od nas kako ćemo ga nazivati. S obzirom da je sloboda tako velika, možemo tvrditi da život koji poznajemo nije život već nešto drugo. Neko ko je u apsurdnoj raspojasanosti volje hteo da umakne u vidu postojanja koje mu je dato, ne može se opreti predodređenju, iako mu je dopušteno da ga zamišlja kako hoće.
Ako bi trebalo da sugerišemo govor mesnosti, valjalo bi se zamisliti nad tim šta zapravo znači postojati mesno? Iz dosad rečenog proizilazi povezanost mesnosti postojanja i gustine njegovog iskustva, kao i povezanost sa dinamičnošću, čulnošću i silovitošću. Radi se takođe i o umeću preživljavanja do kraja udarca noža koji preseca tkivo i o umeću istrajavanja u uverenju da je sve i tako sačuvano, spaseno, preneto u beskonačnu mesnost. Dakle, radilo se o našoj moći intervenisanja, sposobnosti, odvažnosti preživljavanja tuđe mesnosti. Mada bi se prevario onaj koji bi mesno postojanje tretirao kao nekakvu histeričnu volju moći. Jer, prava mesnost je i dopuštanje najveće slabosti postojanja koja je i njegova najodgovarajuća forma. Radi se o tome da budeš onakav kakav si. Kakav možeš biti čineći napor. Napor koji možeš učiniti.U mesnosti možemo opaziti saglasnost s krajnjim egoizmom i krajnjim altruizmom, kada oba stanovišta služe očuvanju postojanja. Krug žrtvovanja koji se ovde zatvara, zasniva se na tome da se u konačnom ishodu iskoristi tuđa žrtva, da se ništa ne ostavi, a s druge strane da samog sebe u potpunosti žrtvuješ. Mada, nigde nije rečeno da žrtveni krug treba shvatati jedino u biološkom smislu. Ako smo se složili da sada saslušamo sugestiju koju nam upućuje mesnost, možemo sebi dopustiti (čak smo dužni) da prihvatimo posledice koje iz toga proizilaze i odnose se na na čin postojanja i na etičkom planu. To znači i međusobno žrtvovanje, čak kada je dovedeno do krajnosti. Nalaženje u žrtvenom krugu dopušta slobodu borbe i slobodu pokroviteljstva, nužnost prihvatanja nepravde i činjenja nepravde. Potpuno uzvraćanje način postojanja svodi na osnove, na maticu kojom i tako uvek teče. Ima razloga da se misli da se ne može dogoditi ništa pogrešno, kada način postojanja prilagođavamo njegovom podzemnom, prirodnom toku. Krajnje instrumentalni odnos prema drugim bićima i mirenje sa našim krajnje instrumentalnim korišćenjem (pokušajmo da se ne složimo s tim ili neka ih druga bića ne prihvate) izaziva prekoračivanje instrumentalnosti i njenu promenu u međusobno služenje, iako je ta reč ogavna, jer se tu pre radi o uzajamnoj odanosti. Samo što se iz drugog komada ocedila krv već odlazi i iz mene. I dugo se za to plaća. Nekom može da se ne dopada, ali mi se čini da mesnost govori o nužnosti potpune spoznaje egoizma i žrtvovanja, odvažnosti i kukavičluka, dobra i zla, sile i slabosti. Mesnost omogućuje da budeš onakav kakav si. Ne drugačije, jer bi se neko ko tako smatra zavaravao da će mu zahvaljujući tome biti lakše. Jer, na individualnom planu mesnost je bolna živost, koja u istoj meri dopušta da se nazove srećom ili tragedijom.
U govoru zajedničkog tela sveta razgrešenje putem mesnosti čini mi se najosetljivijim. Meso kao neizbežan cilj postojanja opravdava postojanje, razgrešava ga i garantuje mu smisao. Bar u toj osnovnoj oblasti, ukidajući mogućnost optužbe postojanja zbog apsurdnosti. Naše postojanje nije apsurdno, s obzirom da smo meso za druge. Iz toga možemo crpsti i minimum moralne sigurnosti: ma šta uradili, ma koji zločin učinili, naše postojanje nikada neće postati totalno zlo, jer ćemo uvek biti hrana životu.
I kad jeđahu, uze Isus hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: uzmite, jedite; ovo je tijelo moje./ I uze čašu i davši hvalu dade im govoreći: pijte iz nje svi;/ Jer je ovo krv moja novoga zavjeta koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja grijeha (Jev. po Mateju 26, 26-27). I tako se uvek događa, kada se jede telo. Postojanje biva opravdano, a zajednica utemeljena.
Prema tome, smatram da u mesnosti nije najvažnije da garantuje kontinuitet postojanja već da osigurava elementarni smisao, a pre svega da oprašta grehove, čineći ih prihvatljivim. Da nije svesti da živimo da bismo postali žrtva prineta postojanju, ne znam odakle bismo crpli snagu, odupirali se sumnji kao i da bez užasavanja gledamo na vlastita dela. S mesnošću postojanja data nam je nada u izbegavanje osude. Isključuje se s obzirom na poslednji danak, danak tela i krvi koji svako daje. Potpuno žrtvovanje postojanja radi postojanja ukida mogućnost totalne osude, čime onemogućuje krajnje očajanje. Protiv svakog zla uvek je istaknuta vrednost odbrane postojanja koju svako vlastitim uništenjem gradi i preko koje – iako na drugom planu – biva spasen. Stoga momenat prelaska kroz nepostojanje, na putu od jednog oblika postojanja do drugog, ima moć oprosta grehova. Eto, to je nada koju nam pruža mesnost, ako joj posvetimo makar malo pažnje.
Valja pomenuti da nam u prvom trenutku kontakt s mesnošću preti činjenjem egzistencije površnom; taj pogrešan utisak mogao se steći na osnovu svesnog opštenja s mesnošću. Činilo se da ne obećava ništa osim naše zatočenosti u plitkoj materiji. Međutim, ono što smo smatrali blokirajućom površnošću mašte pokazalo se bliskim metafizičkoj nadi. Tada počinjemo da verujemo da mesnost pred nama otkriva metafizičku perspektivu postojanja i omogućuje pulsiranje misli najelementarnijih osnova i dimenzije transcedencije iznad nje. Zar ne bi trebalo da nas čudi da se u tom neizbežnom moraju nalaziti osnove metafizičke perspektive?
Već ranije uočen energetizam mesa koji nam sugeriše nužnost činjenja beskonačnih napora sada je dopunjen novom informacijom koja potire prvu i na nivou misli i volje je u suprotnosti sa njom, sa kojom se nužno dopunjuje u prvobitnom egzistencijalnom sloju. Ma šta učinili, ne narušavamo osnovu, u kojoj se i smisao, i vrednost našeg postojanja sjedinjuju sa samim postojanjem.
Zar nije fascinantno što elementarne činjenice imaju tako veliku moć radovanja. Međutim nisam uvek sigurna da li dobro čujem taj glas. I da li ga razumem. I da li ono što mi se čini da je glas, nije običan komad mesa.
”Nakon završetka obdukcije i uzimanja materijala s leša za dodatna istraživanja ili uzimanja nekih organa za muzejske preparate – pristupamo uređenju mrtvaca. Najpre sunđerom sušimo telesne duplje. Čmar i stidne usne zašivamo. Izvađene organe zajedno s mozgom stavljamo u trbušnu duplju i grudni koš, da bismo izgled mrtvaca što više približili prvobitnom stanju. Sva prazna mesta ispunjavamo papirnom vatom ili hartijom, da ne bi došlo do uleganja tela. Grudnu kost pomoću žice povezujemo s odsečenim koštanim delovima rebara. Posle toga ušivamo kožu. Koristimo jaču, veoma oštru i zakrivljenu iglu i tanak, jak kanap. Neprekidan šav započinjemo od vrata, a završavamo sa preponjačom. Pre početka šivenja na vratu od kanapa pravimo čvor ispod kože. Iglu ubadamo s obe stra ne šava povlačeći oba dela jedan preko drugog, poput crepa. Ubodi moraju biti ravnomerno raspoređeni, na rastojanju ne većem od 2 cm sa svake strane. Završavamo čvorom na kanapu kod preponjače. Slično ušivamo kožu mrtvaca i na drugim delovima.
Lobanju ispunjavamo strugotinama ili papirnatom vatom. Nameštajući svod lobanje pazimo da ne dođe do ulegnuća u oblasti čela. I na kraju, pre nego što razvučemo kožu na lobanji svod lobanje možemo povezati sa osnovom žicom koju provlačimo kroz male otvore izbušene s obe strane glave ili zalepiti ih u krug flasterom. Nakon ušivanja oba kožna dela glave mrtvaca kupamo, sušimo i oblačimo. Posebno brižno treba okupati i osušiti glavu, a posle toga očešljati kosu” (E. Chróścielewski, R. Raszeja, Sekcja zwłok. Technika z uwzględnieniem metodyki sądowo-lekarskiej i wskazówek diagnostycznych. PZWL, Warszawa 1976, s. 69-70).
Treba dotaći mrtvo telo. Držati ga u rukama. Tada svet može na trenutak blesnuti pred nama. A šta se tek događa kada pomislimo na prevazilaženje mesnosti koja malo toga obuhvata?!

(S poljskog prevela Biserka Rajčić)​

 

[Hermes]

Mistika pakovanja, ili uvod u tegimenologiju

MISTIKA PAKOVANJA, ILI UVOD U TEGIMENOLOGIJU

[FONT=Arial, Helvetica, sans-serif]M i h a i l[FONT=Arial, Helvetica, sans-serif]...[FONT=Arial, Helvetica, sans-serif][/FONT][/FONT][FONT=Arial, Helvetica, sans-serif]E p š t e j n[/FONT][/FONT]

[FONT=Arial, Helvetica, sans-serif][FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Kad će da zbaci duh
Poslednju navlaku: telo​

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif].
Marina Cvetajeva[/FONT][/FONT]
​

1.
Veštini pakovanja čovek se uči od prirode. Primer savršene upakovanosti je orah. Njegovo jezgro je tako dobro zaštićeno ljuskom, da može da preživi i duga lutanja, i vrućinu, i mraz, i buru i svakakve nepogode.
U celini gledano - zrnevlje, ti zameci novih bića, nosioci najdragocenije genetske informacije, koji u sebi čuvaju budućnost celog roda - najpažljivije su obavijeni. Ali su i pojedinačna stvorenja, osuđena na neumitnu smrt, takođe zaštićena: drveće - korom, plodovi - ljuskom, životinje - kožom i dlakom... Obavijanje je univerzalno sredstvo prirode da samu sebe zaštiti, i to je ono što kultura preuzima od nje.

2.
Međuodnos parnih pojmova: pojava-suština, ili u grčko-latinskoj terminologiji, fenomen-noumen, dobro je poznat filozofiji. On razotkriva samo jedan aspekt saodnosa spoljašnjeg i unutrašnjeg, i to upravo ispoljavanje unutrašnjosti kroz spoljašnjost. Fenomen se obično definiše kao pojava dostupna čulnom iskustvu, kao objekat posmatranja, za razliku od njegove suštinske osnove - noumena. Prema Hegelu, suština se ispoljava, a pojava je suštastvena, što i čini osnovu njegove "Fenomenologije duha", gde celokupna istorija nastupa kao fenomenološko samootkrivanje kretanja i samospoznaje Apsolutnog Duha.
U stvarnosti zapažamo da pojava u istoj meri otkriva i skriva svoj sadržaj. Ono što nazivamo pojavom, možemo nazvati i "zatajom", skrivanjem. U evoluciji od nežive prema živoj prirodi, a dalje prema materijalnoj i duhovnoj kulturi, ispoljava se sve veća nesaglasnost između spoljašnjeg i unutrašnjeg. Tokom evolucije ne samo što tajno postaje javnim, već i javno sve snažnije upija u sebe tajno.
Kod kamena, zemlje, peska, vode praktično i nema razlike između spoljašnjeg i unutrašnjeg sloja. Kamen je iznutra isti takav kakav je i spolja, kada ga izdrobimo na delove, dobićemo niz istih takvih kamenova. Drvo već ima spoljašnji sloj, grubu, hrapavu koru, koja se razlikuje od svetlih, vlažnih, živih vlakana. Tim pre je ta razlika vidljiva u carstvu životinja, gde su unutrašnji organi skriveni u kožu, krzno, dlaku. Što je viši oblik života, to je krhkija, ranjivija njegova unutrašnjost, i to je bitniji njen spoljašnji, zaštitni sloj, za koji već nikako ne možemo reći da "manifestuje" - pre će biti obrnuto, sakriva svoju sadržinu.

3.
Tako se pred nama ocrtava oblast nove discipline, koja bi razmatrala svet omotača u odnosu na ono šta skrivaju, omotavaju, štite. Tu nauku bismo mogli nazvati tegimenologijom, od latinske reči tegimen - pokrov, pokrivalo, odelo, oklop, omotač, ljuska, krov, streha, sklonište, zaštita. Imenica "tegimen" obrazovana je posredstvom sufiksa "men" (kao u reči "fenomen") od glagola "tego, tegere" - "kriti, sakrivati, prekrivati, prikrivati, omotavati, čuvati, štititi, zaklanjati, čuvati u tajnosti".
Fenomen i tegimen su povratni pojmovi; ono što fenomen ispoljava, to tegimen prikriva sobom. Oči kao ogledalo duše mogu da se smatraju fenomenom, a kao zavesa duše - tegimenom. U fenomenologiji i tegimenologiji mnogo je zajedničkih predmeta, koji se doduše razmatraju iz različite perspektive. Fenomenologiju zanima ispoljavanje suštine, koja je data ovde i sada, posredstvom prozračnosti i providnosti omotača, uz mogućnost da se iskustveno pojme stvari "kao takve", onako kako izgledaju za nas, kako su neposredno date našim čulima ili svesti. Tegimenologija se, opet, zanima za strukturu i funkciju omotača u njihovoj načelnoj različitosti od onoga što sobom pokrivaju i kriju.
Ljuska je - tegimen oraha. Maska je - tegimen lica. Odelo je - tegimen tela. Telo je tegimen onoga što zovemo dušom.
Na taj način, između "stvari za nas" i "stvari po sebi" - kao između krajnosti Kantovog dualizma - smešta se mnoštvo slojeva, koji se postupno međusobno skrivaju, sve do potpune nedostupnosti. Oblast tegimenologije obuhvata upravo tu ukupnost obmana, skrivanja, izvitoperavanja, koja razdvaja "svetinju nad svetinjama" stvari od njene "javnosti". Što je mnogoslojnija i "uvijenija" određena stvar, utoliko je više "tegimenalna". Tegimen čini opštu klasu objekata kao: pokrivač, površina, ambalaža, omot, odelo, futrola, navlaka, dekoracija, maska...
Tegimenologiju ne treba suprotstavljati fenomenologiji (u huserlovskom smislu). Svaki sloj date pojave, ma koliko bio skriven iza drugih slojeva, mora biti dostupan spoznaji, ne bi li bio istražen upravo u svojoj skrovitosti. U tom smislu "tajno" mora postati "javnim", da bi se spoznaja kretala prema onom tajnom stupnjevito, preko slojeva njegove pojavnosti. Taj pravac spoznaje "prema" i "iza" zadat je upravo dvostrukom feno-tego-menalnošću svake pojave, koja ispoljava svoju prividnost. Mi se udubljujemo u stvari, pošto izviđamo nešto iza njihove površine. Sve što je u stanju da se ispolji, u stanju je i da se krije. Sve ono što dospeva u polje spoznaje, ispostavlja se da "nije onakvo" kakvim se vidi spolja. Spoznaji nije svojstvena samo intencionalnost, usmerenost "na" predmet, već i transcendentnost, kretanje "iza" predmeta, do njegove druge strane. Pokretač spoznaje je intuicija varljivosti i nepotpunosti pojave, iza koje se skriva nešto različito od nje: "ni ovo, ni ovo, ni ovo".
Tegimenologija je nauka o "niovosti", o svemu onom što se nalazi između omotača i unutrašnjosti stvari. Tegimenologija je unutrašnji pokretač fenomenologije, koja se kreće od jednog do drugog fenomena upravo kroz stadijume skrivanja, pri čemu se svaki sledeći sloj "odaje" samo utoliko, ukoliko je "izvitoperen" prethodnim.

4.
Pojam "tegimena" nije u sazvučju samo sa "fenomenom" kao centralnim pojmom fenomenologije, već i sa pojmom "traga" i "tajne", kao centralnim za dekonstrukciju i mistologiju. Tegimenologija se razlikuje od svih ovih disciplina jer ona ima posla i sa omotačem i sa onim što on sakriva, i što je osnovno - sa samim načinima razdvajanja - nepoklapanja javnog i tajnog, spoljašnjeg i unutrašnjeg.
Dok fenomenologija odnos pojave i suštine smatra prozračnim, dekonstrukcija, naprotiv, odriče samu dvojnost pojave i suštine ili označujućeg i označenog, smatrajući da "iza" ili "unutar" nema ničega, osim uslovno-znakovne konstrukcije, koja stvara iluziju "dekoracije" i "jezgra". Pred nama je samo površina prekrivena tragovima, koja ništa ne pokriva niti skriva. Znaci upućuju jedni na druge, a ne na tobožnje označeno. Pojave ne predstavljaju ništa drugo osim same sebe.
Tegimenologija, za razliku od dekonstrukcije, ima impuls poniranja u dubinu, postupnog skidanja sloja po sloj pojave, da bi se ogolio drugi, skriveni sloj. Sama priroda omotača podrazumeva ono što se skriva, ali bez neposrednog otkrivanja u činu slivanja i ekstaze, koji pretpostavlja mistologija - učenje o tajnama i tajanstvima. Tegimenologija se razlikuje od mistologije jer ona ne istražuje tajne same po sebi i ne predviđa mogućnost njihovog potpunog otkrivanja. Ona polazi od mogućnosti njihovog skrivanja i istražuje forme, oblike, nabore njihovih omotača.
Mada je mistologija, kao nauka o tajnama, suprotna fenomenologiji, kao nauci o pojavama, obe polaze od mogućeg poistovećivanja javnog i tajnog, potpunog razotkrivanja jednog putem drugog. Tegimenologija, pak, postulira upravo suverenost njihovog nepoklapanja - a zato i nužnost kretanja u dubinu, to jest pronicanja koje ponavlja sve korake skrivanja, "sledeći" ga ali ne "sustižući".

5.
Predmet interesovanja tegimenologije je čovek, kao "najskrovitije" biće. Čovek se ne ograničava omotačem koji mu je dala priroda, već gradi mnogoslojni sistem "omotača koji se međusobno prekrivaju", koji zovemo civilizacijom. Tu spada omotač prvog stepena - odeća; zatim slede veštačke sredine - staništa, naselja, sela, gradovi...
Ako je čovek već razradio takav sistem višestrukih omotača za sebe, znači, on i ima nešto da krije. Ređanje pokrivala svedoči o produbljivanju slojeva koji su njima skriveni. Što je omotač raskošniji, mnogoslojniji i mnogoznačniji, to je i tajna dublja.
Eto zašto najviše odeće ima služitelj "svetinje nad svetinjama", sveštenoslužitelj. Dok se vrše svete tajne i sveštenoradnje, on je pokriven slojevitom odeždom, gde svaki sloj poseduje svoju simboliku skrivanja - otkrivanja. U pravoslavnoj crkvi sveštenik nadeva na sebe, iznad obične mirjanske odeće (rublja, košulje, pantalona): stihar, epitrahilj i felon. U svojstvu odlikovanja sveštenoslužitelj ima pravo da nosi nadbedrenik, kamilavku, žezal. A episkop nosi stihar, rizu, mantiju, žezal, sakos, homofor, mitru.
Ova tradicija višeslojnog oblačenja vodi poreklo od starozavetne religije i povezana je sa ustrojstvom "šatora od sastanka", gde se čuvao Zavetni kovčeg sa tablicama zaveta. "S ovijem neka ulazi Aron u svetinju: s juncem za žrtvu radi grijeha i s ovnom za žrtvu paljenicu. Svetu košulju lanenu neka obuče, i gaće lanene neka su na tijelu njegovu, i neka se opaše pojasom lanenijem i kapu lanenu neka metne na glavu; to su haljine svete, i neka opere tijelo svoje vodom, pa onda neka ih obuče" (Treća knjiga Mojsijeva, 16:3-4).
Razmatrajući mnogoslojnost ljudske odeće, možemo ovako da formulišemo osnovno pravilo tegimenalnosti:
Nema ničeg javnog što ne bi čuvalo neku tajnu. Ako postoji nešto javno, postoji i nešto tajno. Ako postoji pokrivač, postoji i ono što je skriveno. Ako postoji telo, onda postoji i duša.

6.
Mnogoslojnost odeće koja pokriva telo navodi nas na pomisao da i samo telo predstavlja vrstu odežde, ispod koje se krije nešto drugo, što nazivamo dušom.
Mi nemamo ni reči ni predstava za označavanje supstance duše, pošto teško da je i možemo predmetno predstaviti. Dušu, stoga, određujemo tegimenalno - kao poslednji stepen skrivenosti, kao ono što leži ispod svega i što nikada neće biti moguće ispoljiti, videti i dodirnuti, upravo sa svoje skrovitosti. Duša je nešto "najupakovanije" od svega, u odnosu na telo koje predstavlja odeću ili ambalažu.
Postoji odnos između postojanja duše i nošenja odeće. Naime, odeća ponavlja u odnosu na telo ono, što telo predstavlja spram duše. Da se telo ne oseća kao omotač nečega, ne bi mu bio potreban omotač u vidu odeće, to jest drugoga tela. Životinje su možda zato lišene osećanja stida i potrebe da se odevaju, jer nemaju predstavu o telu kao spoljašnjem, "omotnom".
To, što samo telo deluje kao odeća, omogućava mu da se zaodeva i dalje, dajući zamah civilizaciji kao ukupnosti pokrivala, što niču na telu čovečanstva. Ali moguće je i obrnuto tumačenje: upravo je upakovanost čoveka u pakovanje civilizacije ono što nas primorava da misleno tragamo za sadržinom, za onim što se skriva za tim pokrovima, da tražimo ono "poslednje što je odenuto" ili ono što je u "večnom odevanju", a što nazivamo dušom.

7.
Čovek ima mnogo različitih definicija: homo sapiens, homo faber, homo politicus, homo ludens - čovek misleći, društveni, koji se igra, koji pravi oruđa za rad. Možemo tu dodati i odrednicu homo tegens - čovek koji sve prepokriva, koji prebacuje pokrivače preko svega, pa i preko samog sebe.
Prvi tegimenalni akt koji je odvojio čoveka od njegovog prirodno-natprirodnog postojanja u Raju, bilo je njegovo nadevanje "haljina od kože", što neretko podrazumeva ljudsku plot, nadevenu na dušu, kao znak potvrđivanja grešnosti i izgnanstva u tuđi svet.1 Izgleda da nije slučajno ni to što je prvi grad - "haljine od kamena" - sagradio Kain, prvenac prvorodnog greha, koji je sa svoje strane izvršio prvi greh čovekoubistva i bratoubistva ("i sazida grad"). Greh je razdvojio čoveka od svetske tvorevine, izazivajući lančanu reakciju skrivanja i odevanja, počevši od kože, zaključno sa gradom i državom.
Čim se u čoveku javi osećaj nagosti i pokrivenosti, svest o razlici sadržine i omotača, taj odnos počinje da se umnožava i uspostavlja na novim nivoima. Ta skoro manijačka ljudska strast da se sve sklanja u omot, stavlja u futrolu - univerzalna belikovština (prema prezimenu Čehovljevog junaka) - postala je i motiv savremene umetnosti. Umetnik Hristo2, koji se bavi pakovanjem čitavih zgrada u tkaninu, metalnu foliju, polietilen - uspešno imituje to beskrajno umnožavanje slojeva odeće, posvemašnu odevenost i podložnost odevanju, koja odlikuje kulturu kao takvu - tačnije čoveka kao odeveno biće (prvobitno odevenog u svoje telo, a potom i u sve ostalo). Hristo se proslavio time što je 1985. godine upakovao u tkaninu bež boje pariski most Pont Nef, a 1995. godine pokrio srebrnkastom metalnom folijom berlinski Rajhstag. Oblačio je i zgrade u Bernu, Čikagu, Spoletu. Njegova umetnost ima posla s ekstremnim izrazom homo tegensa - sa svim onim potonjim omotačima koji su tokom hiljada godina civilizacije nalegli na "kožne haljine" prvog Adamovog pokrivala.

8.
Martin Hajdeger stavlja u osnovu metafizike pitanje: "Zašto postojanje a ne ništavilo?" Zašto uopšte nešto jeste, mada bi moglo i da nije?
U osnovi tegimenologije leži sledeće pitanje: Zašto ne potpuno, već samo polovično postojanje? Zašto svaki bitak postoji delom za sebe a delom za druge, razdvojen na ono spoljašnje i unutrašnje? Unutrašnje ne može spoznati niko osim nas samih, dok je spoljašnje svima, osim nas samih, dato da znaju. Zašto sve postojeće postoji drugačije za druge negoli za sebe? Zašto oklop a ne golotinja? Zašto tajna a ne potpuno ispoljavanje? Zašto ispoljavanje a ne potpuna tajna?
Čemu semenci kora ili koštica? Zašto jajetu treba ljuska? Zašto je ostriga u školjki? Zašto je duši potrebno telo? Ako je ljudska duša zatočena u telo zbog svog prvorodnog greha, šta je zgrešila semenka ili jaje? A možda nam svi ti omotači nisu dati za kaznu, nego kao blagodet - da nas oblože, zaštite, uljuljkaju?
Na ova pitanja mogu se davati metafizički, mistični, teološki odgovori... Odgovor tegimenologije se sastoji u tome, da uvijenost i obloženost postojanja čine njegovo neotuđivo svojstvo. Možemo se prepustiti tom pitanju, ali ne možemo ponuditi odgovor na njega. Ono što je uvijeno ne možemo ispraviti do kraja. Možemo da okrenemo na naličje morsku ili ušnu školjku - ali tada uništavamo ono unutar njih.
Ima, doduše, i takvih omotača, koji se lako odvajaju od onoga što prekrivaju, koji dopuštaju, i čak sami podstiču da se zaviri pod njih, pošto su i stvoreni da bi se odvojili. Zasnivanje nove discipline celishodno je započeti upravo od izučavanja ovih odvojivih omotača, koje zovemo pakovanjem.

9.
Razlikujemo tri tipa omotača:
1) Prirodni, koje srećemo u prirodi. Takva je ljuska oraha, kora drveta, oklop školjke, koža i lobanja sisara.
2) Veštački, koje čovek pravi sam za sebe. Odelo, kuća, selo, grad i druga veštački prekrivena obitavališta. Tu spadaju i saobraćajna sredstva - vagon, kabina, auto, avion; pokrov pokojnika, mrtvački sanduk, grob.
3) Veštački, koje čovek pravi za predmete iz svoje sekundarne materijalne sredine. Tu se srećemo sa velikim obiljem raznovrsnih navlaka, koje odgovaraju obliku, konzistenciji, funkciji predmeta: futrola, koverat, omot, flaša, kutija i dr.
Pojam pakovanje odnosi se upravo na tu poslednju, treću kategorija pokrivača. Dakako, reč "pakovati" može da se upotrebi i metaforički: priroda pakuje jezgra u ljusku, čovek se upakuje u kaput i cipele i sl. Ali pravo značenje pakovanja jeste - pokrivač
a) koji je načinio čovek a ne priroda
b) koji nije načinjen za sebe već za nežive predmete.
Pakovanje ima svoju mističnu stranu, kao umetnost skrivanja stvari, pridavanja čak i najobičnijim predmetima one skrovitosti koju ima duša.

10.
Ako pakovanje posmatramo iz ugla tipologije oblika, ono ne pripada ni unutrašnjoj ni spoljašnjoj formi predmeta, pa čak ne ni njegovoj površini. Pod unutrašnjom formom obično podrazumevamo strukturu, ejdos, način organizacije datog predmeta, a pod spoljašnjom formom - vanjsku manifestaciju, uslovljenu određenom sadržinom, suštinom. Na primer, "parlament je forma demokratske državnosti", "zadruga je oblik kolektivne svojine" i sl. U svakodnevnom jeziku pod formom razumemo oblik površine - spoljašnji izgled, figuru, konture predmeta, na primer, "kukast nos", "paperjast oblak" i sl. Ali pakovanje nije jednako ni sa jednim od pomenutih oblika. Pakovanje nema unutarnju suštinu svog spoljašnjeg izraza, svog prisustva u prostoru, gde postaje predmet opažanja. Pakovanje je forma koja ne samo što je odvojena od svoje sadržine, već joj je spolja pridodata, na određeno vreme, budući podložna odvajanju i skidanju; ne spoljašnji pokazivač već spoljašnji pokrivač, u cilju skrivanja nečega.
Pakovanje je takva forma koja ima sadržano, a ne sadržinu. Sam termin "sadržano" ukazuje na ono što može (ali ne mora) da se sadrži u datom omotu-pokrivaču, ono što privremeno i uslovno prebiva u njemu, za razliku od stalne i suštinske sadržine, koji ima svoju izražajnu formu. Pakovanje je površina drugog reda, dopunska i odvojiva ambalaža, koja štiti predmet od spoljašnjih uticaja - ili sredinu od delovanja samog predmeta. Tako shvaćena ambalaža ne izražava već sadržava, čuva, gradeći, s ciljem predohrane, sistem granica i prepreka.
Ambalaža je žrtvena materija, koja služi samo kao omot drugog predmeta. Ali postoje i takva kulturna kretanja koja ambalaži pridaju posebnu vrednost, štaviše, razmatraju celokupnu kulturu kao sled različitih pakovanja, koja ne znaju za konačnu sadržinu. Postmodernizam je samosvest kulture kao beskrajne serije takvih šupljih ambalaža, postavljenih jedna u drugu. Postmodernizam je pak-kultura (pack-culture) koja uopšte ne priznaje sadržinu, već samo ono što je sadržano - tačnije, privremeni i uslovni odnos između omota i onog što je sadržano, a ne između forme i sadržine.
Uopšte uzev, ono "pak" je prefiks, koji možemo dodavati mnogim pojmovima. Postoje pak-stilovi, pak-žanrovi, pak-individue, pak-metodologije. Na primer, pak-stil - to je pakovanje teme u mnoštvo raznih pristupa i interpretacija, lišenih konceptualnog središta, koje ne možemo svesti na jednu ideju. I ovaj članak demonstrira pak-stil u pristupu pak-predmetu: ima sadržano, sadržaj, ali nema sadržinu.

11.
Jedan od osnovnih zadataka tegimenologije jeste klasifikacija pokrivača po tipu njihovog odnosa prema onom "skrivenom". Omotač živih bića - kako onaj prirodni ("koža"), tako i onaj veštački ("odeća") - vrši istovremeno dve praktične funkcije: "ne pušta unutra" i "ne pušta napolje", odnosno pušta ali selektivno, gradeći sistem prepreka između jezgra i okoline. I koža i odeća štite telo od deformišućih spoljašnjih uticaja - ali istovremeno štite i prostor kulture od telesnih sokova, od gole prirode. U ambalaži za materijalne predmete ove funkcije "zaštite od unutrašnjeg" i "zaštite od spoljašnjeg" su odvojene.
U nastavku ćemo izdvojiti osam osnovnih funkcija pakovanja - četiri predmetna i četiri znakovna. Razume se, ovaj pokušaj klasifikacije dalek je od potpunosti i ne uzima u obzir da se razne funkcije mogu kombinovati u konkretnim predmetima i okolnostima.

1. Hermetičnost
Niz pakovanja služi za to da štiti predmet od uticaja spoljašnje sredine: to je funkcija izolacije, hermetizacije. Takvu izolaciju zahtevaju krhki, meki, lomljivi predmeti - koje treba zaštititi od udara, pritiska i drugih deformišućih uticaja. Navlaka, poklopac, omot, korice, kutija, futrola.

2. Kompresija
Niz pakovanja služi za davanje oblika tečnim ili rastresitim materijama ili malogabaritnim predmetima, za sprečavanje njihovog razlivanja, haotičnog rasejavanja, mešanja i zagađivanja sredine. Ova pakovanja "sažimaju" svoj sadržaj, ograničavaju njegovo rasprostiranje, prodiranje napolje. Džak, vreća, zavežljaj, posuda, paket, paklo, fišek, tabakera, jastučnica.
Navedeni funkcionalni tipovi razlikuju se i po tome da li služe kao prepreka za spoljašnju sredinu ili za zadržavanje prodora unutrašnje sredine. Za niz pakovanja podjednako su važne obe ove funkcije. Tu spadaju dva sledeća tipa:

3. Konzervacija
Sveži, brzo kvarljivi proizvodi organskog porekla, koje treba smestiti u neprobojno pakovanje, da se ne prospu ili ne isteku napolje, uz istovremeno predupređivanje prodora vazduha u njih, sprečavanje oksidisanja, trulenja, plesni i drugih oblika kvarenja. Bure, konzerva, flaša.

4. Transportovanje
Predmeti namenjeni prenosu ili prevozu zahtevaju i sažimne i zaštitne omotače, koji bi ih zadržali na jednom mestu i istovremeno sačuvali od udara, prljavštine, oštećenja. Kontejner, kofer, torba, ranac, korpa, fioka, paket, bala, mreža, zembilj.
Funkcija transportnih pakovanja je još i da slože mnoštvo stvari, sažimanjem njihove zapremine. Tu deluje princip koncentracije, selekcije, odstranjivanja slučajnog i drugorazrednog. Transport zahteva potrošnju energije, goriva, te se masa u prevozu mora smanjiti u odnosu na njenu rinfuznu formu čuvanja na jednom mestu (kod kuće, u skladištu). Kofer, kao prenosni orman, mnogostruko je manji od običnog, "stacioniranog" ormana. Transport je svojevrsno sabijanje, test minimalističkog, asketskog načina postojanja stvari.
Treba reći da su pakovanja 3. i 4. tipa namenjena tranzitu, u vremenu i prostoru - kvarljivi proizvodi u brzom premeštanju. Čvrst omotač je neophodan predmetima otrgnutim iz svoje stalne sredine.
Do sada je bilo reči o fizičkim funkcijama omotača - a oni mogu imati i znakovne funkcije, među kojima su najvažnije, i jedna drugoj suprotstavljene, sakrivanje i ukrašavanje (tajna i dekor).

5. Sekretivnost
Namena ovog pakovanja je čuvanje tajne, sakrivanje predmeta od pogleda, čitanja, ispoljavanja. Kao takva sekretivna oblanda služi koverat, paket, pečat, kalup, sef. Pakovanje je ovde sredstvo konspiracije i šifriranja.

6. Dekorativnost
Namena pakovanja je da se privuče pažnja na predmet, da se predstavi primamljivijim nego što zapravo jeste, da mu se da na izražajnosti. Takva dekorativna funkcija, koja se često koristi i u reklami, sa komercijalnim ciljem, zastupljena je u ukrasima, robnoj marki, firmiranoj ambalaži.

7. Sakralnost
Ovaj omotač služi kao zavesa, znakovna pregrada između ovog i onog sveta, između svetog i profanog, i zato ima vrednost po sebi. Za prototip svetih omotača možemo smatrati kovčeg u kome su se čuvale Zavetne tablice, koje je Bog dao Mojsiju; sam kovčeg se nalazio iza zavese, koja je odvajala "svetinju nad svetinjama" od ostalog dela hrama. U pravoslavnoj crkvi se preosveštani darovi - hleb i vino - drže u posebno osveštanom sasudu - darohranilici (sa kovčežićem za darove) koja se pravi u obliku malog hrama. Za vreme euharistije vino i voda se preobražavaju u Svetom putiru, koji simbolizuje čašu iz koje je Hristos pričestio svoje apostole na Tajnoj večeri. Tu je i drugi sveti sasud - diskos, na koji se stavlja liturgijski hleb, zvani "agnec"; diskos simbolično predstavlja vitlejemske jasle mladenca Isusa, a takođe i grobnicu u koju je položeno njegovo telo. Diskos i putir se prekrivaju posebnim pokrivalima, od kojih se manji nazivaju prekrivačima a veliki "vazduhom". Za razliku od sekretivnih pokrivala, koja sama nemaju nikakvu vrednost, sakralna pokrivala imaju sopstvenu vrednost i simboličko značenje, mada ne u meri onoga što sadrže i prikrivaju.

8. Memorijalnost i reprezentativnost
U svom svetovnom vidu sakralna funkcija se manifestuje u spremištima gde se čuvaju posebno dragocene uspomene i predmeti, relikvije, pokloni - riznica, škrinja, medaljon. Ovi omotači preuzimaju na sebe vrednost i svetost onoga što čuvaju, i zato se često prave od dragocenih metala i retkih vrsta drveta, pokrivenih dragim kamenjem i ornamentima. Još jedan vid profanacije sakralnog prekrivača predstavljaju svečani omoti za poklone, sa ciljem da privuku pažnju, izazovu prijatno nestrpljenje i zadivljenost. Ova funkcija je bliska dekorativnoj, mada se ne može svesti na nju. Ukrasno pakovanje povezano je sa intencijom očekivanja i neočekivanosti. Poklon mora biti lepo upakovan, jer on pripada drugom svetu, i njegov praznični prelazak u ovaj svet, procedura uručivanja, praćen je osećanjem nalik svečanom podizanju zavese. Po svom rangu, ("neprocenjivost") poklon se razlikuje od korisnih, funkcionalnih predmeta u domaćinstvu - to je mirjanska žrtva, položena na oltar poštovanja i ljubavi prema slavljeniku. Otuda i značaj ambalaže, koja odvaja tu neovdašnju stvar od svakodnevnog, banalnog sveta pokućstva i roba.
To bi bila najuopštenija, uvodna skica tipologije veštačkih omotača. Dok se njihova praktična funkcija sastoji u tome da čuvaju predmete od fizičkih uticaja, sakralna funkcija ih čuva u metafizičkom smislu, štiti ih od neposvećenih očiju i ruku, ističe njihovu skrovitost i podvlači radosni efekat njihovog napuštanja tame i izlaska na svetlo dana.

12.
Tegimenologija ne samo što izučava različite vidove i funkcije omotača, filtera, prekrivača, već uspostavlja i njihovu estetsku, etičku, socijalnu vrednost. Svet ne može da postoji bez omotača: apsolutna prozračnost i bespokrovnost svojstvene su samo vakuumu.
Koji je optimalan broj omotača za ovaj ili onaj objekat ili situaciju? Kako uskladiti zaštitna i propusna svojstva omotača, da bi taj bez prisile štitio svoj sadržaj? Koje taktike skrivanja i razotkrivanja su prihvaćene u datom društvu? Kako uspostaviti zaštitno-propusne sisteme na nivou individualnog ponašanja odnosno profesionalne komunikacije? To su neka pitanja praktične primene tegimenologije kao nauke i umetnosti. Tegimenologija ne proučava samo razne socijalne i nacionalne oblike pokrivanja, već i njihovu disfunkciju i patologiju, kao što je socijalna degeneracija i fizička ekspanzija omotača, koji pritiska i deformiše ono što bi trebalo da čuva i obavija (tegimenopatija).
Uopšteno govoreći, može se pretpostaviti da je funkcionalna debljina omotača određena merom otuđenosti i neslivenosti "unutrašnjosti" sa "okolinom". Pri tome su estetički poželjniji višeslojni omotači, čiji slojevi se razlikuju po propusnom i zaštitnom kapacitetu (grubo govoreći, batistana košulja i dolama privlačniji su od debelog gunja, ali ga ne mogu zameniti u surovoj klimi).

13.
Problematika pakovanja - futrole i futrolikost - važna je za Rusiju, gde se istorijski nisu dovoljno oformila sredstva zaštite čoveka od surove, i prirodne i socijalne, klime kao i od neizmernog prostranstva. Štaviše, stvoren je stav osuđivanja svakojakih tegimena - navlaka i pokrivača. Suprotstavlja im se bezglava smelost, koja ne trpi nikakve pripitomljujuće slojeve, "kompresije", i razuzdanost koja ne trpi nikakve zaštitne obloge, "izolacije" (isp. funkcionalni tip 1 i 2). Smelost iznutra i razuzdanost spolja zajedničkim naporima podrivaju skrovitost svih pokrova.
Ruskim arhetipom postao jer Čehovljev pojam "čoveka u futroli" kao opasnog malograđanina, koji guši svoju i tuđu slobodu. "Bio je poznat po tome što je uvek, čak i pri veoma lepom vremenu, izlazio u kaljačama i s kišobranom i neizostavno u toplom vatiranom kaputu. I kišobran mu je bio u navlaci, i sat u navlaci od sivog pliša, a kada je vadio perorez da bi zarezao olovku, i on je bio u navlačici; i lice mu je, čini se, isto bilo u navlaci, pošto ga je sve vreme krio iza podignutog okovratnika. Nosio je tamne naočari, potkošulju, uši je zapušavao vatom, i kada bi sedao u kočije, zapovedao je da se podigne krov. Rečju, kod ovog čoveka se opažala stalna i nesavladiva težnja da se okruži omotačima, da stvori sebi, tako reći, futrolu, koja bi ga odvojila, zaštitila od spoljašnjih uticaja. Stvarnost ga je nervirala, plašila, držala u stalnoj nervozi... (istakao M. E.)3
Osnovna uzrečica Belikova bila je isto tako navlakolika: "Samo da nešto ne iskrsne". On se plaši svega što narušava granice forme, pristojnosti, poretka, ceremonije, dobrog vaspitanja, dobronamernosti i, naravno, ima reputaciju reakcionara. Ali kod čitaoca bez predubeđenja, Belikov izaziva pre simpatije nego netrpeljivost, jer život u Rusiji, a pogotovo u provinciji, zaista drži čoveka u stalnoj nervozi i zaista je pun takvih "spoljašnjih uticaja", protivu kojih je nužna i te kako debela navlaka. Simptomatično je da je Čehov "pod pritiskom okolnosti", bez zadnje misli primenio na sebe taj lik: "Novembarski vetrovi besno duvaju, zvižde, kidaju krovove. Spavam u kapici i papučama, pod dva jorgana, sa zatvorenim prozorskim kapcima - pravi sam čovek u futroli" (Pismo M. P. Čehovoj, 19. novembra 1899.). Mera civilizacije - to i jeste "navlakolikost", mnoštvo jedna na drugu naleglih navlaka; ako pak one nedostaju u civilizovanom društvu, u komfornoj sredini gradske i kućevne komocije sa svojom razvijenom etikecijom, onda čovek mora sam da navlači na sebe dodatnu debelu navlaku, da se umotava u medveđe krzno i da se zavlači u medveđi brlog. U Rusiji se, naime, pre može jadikovati zbog manjka navlaka i drugih civilizacijskih pokrivača i "filtera", koji bi selektivno propuštali "spoljašnje uticaje" i koji bi sprečili da čovek ogrezne u prljavštinu trica i kučina.
Na kraju priče Cehov-Anticehlov navodi čitaoca na zaključak da je navlakolikost pravo mrtvilo, i da je najbolja futrola - grob, u kome se Belikov najzad smirio ("kao da se radovao što je napokon položen u futrolu, iz koje više nikada neće izaci").
Ali, istorija poznaje i drugačija svedocanstva - setimo se, na primer, 1920-ih i 1930-ih godina, situacije Platonovljevog "Iskopa", gde ljudi, do krajnjih granica ogoljeni, odvojeni od svih svojih socijalnih, pravnih, građanskih, moralnih, pa i fizičkih navlaka, žude za poslednjim skloništem, u mrtvačkom sanduku, koji i bukvalno postaje njihovo stanište, "drvena haljina" (ona što je najbliže telu).
Kolektivizacija u selu, komunalni stanovi u gradu, nacionalizacija imovine, kolektivizam ideologije i morala, komunizacija politike, nauke, svakodnevice, celokupnog postojanja i saznanja - sve je to, činilo se, vodilo ka idealu društva bez navlaka. Brisale su se međe poseda, rušile barijere, zidovi, cepali se zastori s prijateljstva, ljubavi, privatnog života, kamernih interesa... Stvarala se sredina totalne prozračnosti i jednakosti. Ali, do te mere samorazotkriveno društvo, koje je zbacilo sa sebe sve pokrove, i ogolilo se do same duše, ne samo da se ne spasava od mrtvila, već postaje izvorno mrtvo, tj. već od prvog dana rođenja utire sebi put ka poslednjoj futroli, do koje Belikov, kao i svi civilizovani ljudi, prolazi kroz smenu regularnih obličja-omotaca, od pelena, preko potkošulje, kišobrana, kragne, a onda, kada dođe red, i mrtvačkog sanduka.
Platonov prikazuje društvo koje je razorilo sve futrole, kao društvo najtešnjih i najmučnijih futrola. "Raskulačeno" selo, seljaci istreseni iz svoje nošnje, iz svih navlaka privatne svojine, traže poslednje utočište u grobu. "...Mužik je ležao u pustom kovčegu i pri svakom šumu je zatvarao oči kao da je skončao". "Iskop" se završava scenom kopanja "specijalne grobnice" za devojčicu Nastju - jedinu ljubav, nadu i veru za sve podruštvljene kopače: pred njenim detinjstvom stajala je budućnost. "Grobno mesto Čiklin je izdubio u večnom kamenu, i pripremio je još i posebnu, u vidu poklopca, granitnu ploču..." Kao što vidimo, antinavlakolikost se u Rusiji izvrgnula u sveprisustvo mrtvačkih sanduka - odnosno, ukidanjem i te poslednje navlake, u sahranjivanje u zajedničku grobnicu.
O tome koliko su "antifutrolna" raspoloženja snažna u genotipu ruske kulture, može da posvedoči Marina Cvetajeva. U poemi "Pacolovac" (gl. 5. "U većnici") Cvetajeva nalazi sledeće reci za svoj alter ego, svirača, oslobodioca grada, kome gradske vlasti, kao rugajući se, nude za nagradu futrolu za flautu:
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Svirač čuvaran nigda nije.
Ne čuva u futroli
Predmet što voli.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Mrzitelj navlaka
(smeta mu svaka)
On je nag i čist.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Lepoti čemu štit?
Nek se grdoba krije.
On se raduje
oklope kada zbacuje.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Prozukao je instrument lepi?
Do srži ga rascepi![/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ne uši već sluh naš zacelo
primiće sudnji zvuk,
kad će da zbaci duh
poslednju navlaku: telo.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]I biće šta bude -
nisu nam nužne trube.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]U instrumentu je tama:
Zvuk se krije u nama![/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]U grudima je, čuj,
Smešten najlepši bruj![/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Slavuj da čuva glas?
(Tri kapi da bude jači?)
Navlaku zafrljači!
Il neka krasi vas![/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]U formuli umetničke slobode koju nudi Cvetajeva - umetnik kao "protivnik navlaka" - dat je opši imenitelj svih antifutrolnih raspoloženja ruske kulture: od "razgolitimo se i pokažimo se" mrtvaca u "Bobcu" Dostojevskog do Lenjinovog jarosnog skidanja svih i svakakvih maski; od meke antićiftinske tuge Čehova do gnostičkih vizija pobunjenih duša, koje zbacuju sa sebe svoja upokojena telesa. Celokupna ruska kultura bila je zaokupljena revolucionarno-apokaliptičnim, antiburžoaskim i antikulturnim kompleksom bušenja futrola, rastakanja omotača, trganja maski, ogoljavanja i obnaživanja, odbacivanja navlaka...
Ali, ako navlakolikost Belikova i može da služi kao nekakav simptom, onda je to simptom nestašice futrola u Rusiji, izvesnog manjka civilizovanih, poroznih, tanano filtrirajućih nacina odvajanja sebe od sredine. Rusija je do te mere otvorena, raskriljena zemlja, s opojnim beskrajem kud god pogledaš - da je biti "čovek u futroli" jedini način preživljavanja i samoočuvanja u njoj. Za Rusiju je karakteristično ogrubljivanje pokrivača uz smanjivanje njihovog broja - to je ono što bismo mogli nazvati tegimenalnom redukcijom. Sirova prirodnost, duševnost, otvorenost, stihijnost, emocionalnost, neposrednost, to je ono što zapadnjaci prvo opažaju kod Rusa, kao kontrast svojoj "zatvorenosti", i što, uza svu svoju privlačnost, ne vodi suspendovanju već ucvršcivanju socijalnih omotača i filtera. U "prirodnom" društvu, koje je izloženo svim stihijama, uključujući i telesne sokove i duševne izlive, civilizacijske pregrade postaju rigorozne, krute, pretvaraju se u sistem birokratskih prepreka, administrativnih zabrana, socijalnih i partijskih kasta, a u krajnjem slučaju - u bodljikavu žicu specijalnih zona i koncentracionih logora. A onda - "samo da nešto ne iskrsne" - cela država postaje jedna jedina čelična futrola.[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif](S ruskog prevela Draginja Ramadanski)[/FONT]​

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]1 "I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože, i obuče ih u njih" (Prva knjiga Mojsijeva, 3:21). Jedno od najpodrobnijih izučavanja ovoga teksta pripada grčkom bogoslovu Panajotisu Nelasu: "Kožanwe rizw", časopis Čelovek, M., 2000, br. 5. ss. 99-111. (Glava iz knjige "Oboženie vo Hriste", St. Vladimir Seminary Press. Crestwood, N.Y., 1987).
2 Hristo Javašev, rođ. 1935, bugarski skulptor i slikar.
3 Moguće da je negativna slika futrole kod Čehova paronimijski apsorbovala slično zvučanje prezimena pisca (Čehov - Čehol). Setimo se negativnog odnosa Čehova prema svom trgovačkom poreklu, nasleđu i vaspitanju - "kap po kap cedim iz sebe roba". Slika futrole možda ovaploćuje metaforički obračun pisca sa svojim prezimenom (koje je on namerno izvitoperio u ranom, šaljivom pseudonimu "Čehonte").
Ako verujemo Velimiru Hlebnjikovu, zvuk "če" upravo izražava ideju omotača: "Če je šuplja zapremina, čija je praznina ispunjena tuđim telom. Otuda kriva koja obilazi oko prepreke". "Če je prazno telo koje zapremini drugog tela zamenjuje omotač". "Če je omotač. Površina, iznutra prazna, koja obrgljuje drugu zapreminu". Hlebnjikov navodi niz reči kao primer: "čehol", "čerep", "čerepaha", "čara", "čulok", "čobotw", "čereviki" (N. Percova. Slovarv neologizmov Velimira Hlebnikova. Wiener Slawistischer Almanach. Sonderband 40, Wien-Moskau, 1995, s. 523). Moguće da u taj fonetičko-semanticki niz spadaju i reči: "če", "čerpat", "čerpak", "čelnok", "čemodan", "čučelo", "čelo", kao spremište i pokrivalo mozga, i "čelovek", kao spremište i čuvar osnovnih tajni, odnosno upravo kao homo tegens.[/FONT]
​

[/FONT]