JEZIVA PRIČA NEDELJKA NEĐE GOGE
U JASENOVCU SAM GLEDAO KAKO USTAŠA BACA BEBU NA BAJONET! Takvo bezumlje nisam mogao da naslikam! Potresna ispovest srpskog slikara
Kada bi užase Jasenovca mogao da prenese na platno, jasenovački sužanjNeđo Goga (85) naslikao bi kako ustaša prilazi majci i uz osmeh i reči lažne utehe uzima joj detence, koje ona zaštitnički steže u naručju. Naslikao bi kako krvolok hvata tu bebu za nogicu i baca je u vazduh. Nacrtao bi strepnju, beznađe, očaj, ciku... nacrtao bi kako drugi ustaša, cereći se, dočekuje bebu na bajonet. Nacrtao bi rane, krv, krik koji cepa nebo... al' ne može. Kako na bodežu zlikovac vraća majci mrtvo detence, još toplo od njenog zagrljaja. Ne može, jer nikada nije mogao da naslika toliku bol, toliko zlo...
- Nikada nisam prihvatio da naslikam užase Jasenovca, koje jasno pamtim. Pa i to kako ustaša baca dete drugom krvniku na bajonet... Gledao sam to bezumlje više puta, ali nisam imao snage da to naslikam. Nisam mogao to još jednom da preživljavam. Da sam na platno stavio užase logora, to bi bilo shvaćeno i kao umetnička vizija, a to bi bila bleda slika svih tih strahota. Razni funkcioneri komunističke Jugoslavije, pa i general Boško Šiljegović, koji je sa Četvrtom armijom kao politički komesar učestvovao u operacijama za oslobođenje Istre i Trsta, posle rata mi je nudio ogromni honorar i privilegije da naslikam užase ustaških logora, ali nisam mogao - govori za Kurir Nedeljko Neđo Goga (85), najmlađi živi logoraš Jasenovca, slikar i skulptor.
SVEDOK ZLOČINA U JASENOVCU... NEĐO GOGA (85)FOTO: FOTO KURIR/PROFIMEDIA
ODSEKLI MU NOS
Neđo Goga deli sudbinu dece Kozare, gde je i rođen, gde su nemački nacisti i hrvatski fašisti u leto 1942. počinili masovne zločine nad Srbima.
- Iz Beograda smo pobegli od bombardovanja i pošli na Kozaru, u rodni kraj mojih roditelja, ali kad smo stigli, već je bilo kasno. Ustaše i Nemci su već sprovodili etničko čišćenje na Kozari. Posle masovnih pokolja pokupili su nas preživele i uputili nas u Staru Gradišku, u zbirni logor. Tamo smo bili nekoliko meseci, a odatle smo ja, tada četvorogodišnjak, stariji brat i ostala deca prebačeni u Jasenovac, gde sam bio godinu dana - seća se Goga užasavajućeg detinjstva.
Malenom Neđi su u Jasenovcu ustaše bajonetima probijali butine, odsekli su mu nos... Brat Vasa ga je ranjenog, krvavog previjao krpama.
LJUDSKA KLANICA
- Jednom je u Jasenovac došla delegacija Crvenog krsta sa Zapada, koju su ustaše nastojale da ubede da je to radni logor, a ne ljudska klanica. Mališane koje nisu pobili prebacivali su u Sisak, u logor za ubijanje srpske dece, što se retko pominje - priča Goga, koji se seća da su veliki deo mališana odmah po završenoj smotri vratili u Jasenovac, u sigurnu smrt, a da se deo sakrio i ostao u logoru u Sisku, gde je donekle bilo bolje.
U logoru u Sisku su ih ubijali izgladnjivanjem. Trave, seća se Nedeljko, oko bodljikave žice nije bilo. Izgladnela dečica su je u agoniji pojela, svu travu koju su mogla da dohvate.
- Povremeno su pred nas, decu, istresali vreli kazan splačina. U toj nazovihrani redovno je bilo stakla, a to su ubacivale časne sestre. Da u mukama umremo. E, kad oni istresu to vrelo, gladna deca nahrle, počinje vriska do neba. Vrele splačine, borba za hranu. Moj brat je nabacivao tu vrelu kašu na košulju i najpre vadio sitno staklo iz te hrane. Tek bismo posle jeli - priča Goga, a seća se i kako je više puta bio sledeće dete koje treba zaklati, ali neka sila ga je čuvala od jasenovačke kame.
PRIKAZ S NEBA
I spas iz pakla je došao čudom, s neba. Nedeljkova majka Savka bila je na frontu u vreme dok su Neđo i brat bili u logoru u Sisku. Savka je bila u partizanima, pomoćnik mitraljesca, hrabra žena... Sa Mladenom Stojanovićem jedan je od organizatora ustanka na Kozari 1941, kada se srpski živalj podigao na oružje kako bi se spasao od ustaške kame. Jednom, u gluvo doba noći, pred nju je izašla mlada žena sva u belom. Rekla joj je: "Savka, Vaso i Neđo su ti živi, nalaze se u Sisku, u logoru za ubijanje srpske dece. Ako ne dođeš za tri dana, Neđo će ti umreti, a ni Vaso neće dugo." Kako se iznenada pojavila, tako je i nestala. Da stvar bude čudnija, fenomen žene u belom su videli, čuli i njeni saborci. Verovali su da se to ukazala Sveta Petka.
FOTO: PROFIMEDIA
- Moja majka, koja je preživela rat, to mi je pričala. Živela je u uverenju da smo mi ubijeni na Kozari, jer tamo je retko ko preživeo, a za logor u Sisku do tada nije ni čula. Smatrajući da smo pobijeni, svetila nas je, pucala je na ustaše s rečima: "Ovo je za Vasu, ovo vam je za Neđu!" Odmah je otišla kod komandanta, rekla je da mora ide iz jedinice, a ako je ne pusti, da će dezertirati. Nije imao kud, dao joj je šaku kuna i rekao: "Bog ti upomoć" - seća se Neđo šta mu je govorila majka posle rata.
Majka se presvukla u seljanku, otišla u Gradišku kod prijateljice koja je bila udata za ustaškog oficira. Tražila joj je propusnicu za logor u Sisku. Da joj napišu da je katoličke veroispovesti i da su joj dva sina greškom pokupljena. Molila je da ne piše da joj se deca zovu Neđo i Vaso, jer su to srpska imena.
NIJE ME MAJKA POZNALA
- Kada je ušla u logor, od užasa svet joj se obrnuo oko glave. Maramom je prekrila lice, a deca su vikala: "Teto, uzmite mene." Pitala je da li ima neki Vaso, tražeći sina. Moj brat je došao i pitao može li da ponese brata. Ja sam bio gomila kostiju. Gomila kostiju u slami. Oči su mi bile na sredini glave. Kolena i laktovi lopte, a koske kao šipke pokrivene žutom, zelenom kožom. Kost i koža. Nije me prepoznala. Moj brat Vasa, koji je jedva stajao na nogama, molio je da me on ponese. Uvili su me u krpe i poneli - priča Neđo.
Na izlazu iz logora ustaškinja s puškom zaustavila ih je uvredama.
- Ciknula je: "Srpkinjo!" Majka je pitala zašto je vređa da je Srpkinja. "Nijedna Hrvatica ne bi usvojila takvog kostura", rekla joj je žena u ustaškoj uniformi. Nije ni moja majka ćutala, već je i ona vikala na čuvarku da je - Srpkinja. Pojavio se ustaški časnik i, kada je video dopis iz Gradiške, uzeo je majku podruku i izveo je iz logora i poželeo srećan put - seća se Goga.
Nisu mogli da pobegnu iz Siska jer nisu hteli da ih prime u voz onako smrdljive, prljave, žive leševe.
- Moja majka, jedna od prvih ustanika s Kozare, još jednom je pokazala srčanost i snalažljivost, pa je povikala: "Ko je taj koji staje pred Pavelićeve vojnike?!" Tek tada su nas pustili u voz - seća se Goga.
SVOJE DŽELATE ŽALIM
Stigli do Okučana, odatle do Bosanske Gradiške.
- Smestila nas je na sigurno u Srbac, da vidi da li ćemo preživeti. Creva su iz mene visila. Posle nekoliko nedelja rekao sam: "Ja bi' malo kokošjih nogu", što je bio znak da sam pobedio smrt. Da sam preživeo Gradišku, sabirni logor, godinu u Jasenovcu i gotovo godinu u logoru za srpsku decu u Sisku - kaže Nedeljko Goga, najmlađi živi logoraš Jasenovca.
DECA ŽRTVE USTAŠAFOTO: PROFIMEDIA
Preživeo je čudom. I mada su ga ustaše šutirale u mošnice, kao i mnoge druge dečake Srbe u logorima smrti kako ne bi imali dece, on je otac jednojajčanih bliznakinja. Završio je studije likovne umetnosti. Usavršavao se. U Minhenu slikarstvo, u Beču skulpturu. Život ga nosi i na Tibet, gde kod dalaj-lame, vođe tibetanskog budizma, traži mir i način da se oslobodi od strahovitih trauma. Na Tibet je 1956. otišao na štakama, a vratio se sa štapom i sa mnogo više mira u duši. Veliki deo života proveo je na studijskim boravcima na Bliskom i Dalekom istoku.
I danas pamti svaki jezivi detalj iz ranog detinjstva. U duši nosi mir.
- Ne mrzim Hrvate, ni ustaše. Ne mrzim ih, jer onaj koji mrzi, taj trpi. Ne mrzim ih, ja ih žalim - kaže na kraju slikar Nedeljko Neđo Goga, jasenovački sužanj, koji je preživeo užase Jasenovca, ali nije mogao da ih naslika.
MUČENJE: NISU IH DO KRAJA ZAKLALI
- Jednom smo u Jasenovcu ušli u neku šupu. I videli dvojicu ljudi koji sede i nešto pričaju. Mi smo prilazili, a oni nam rukom pokazuju da odemo, da ne dolazimo do njih. Vidimo da rukom pritiskaju vrat. Zaklani su. Kroz prste im teče krv i sliva se po grudima... Ustaše su iz klale, ali ih nisu ubili, ostavili su ih da se muče. Mi smo zgroženi izašli - seća se Nedeljko užasa Jasenovca.
SESTRU SILOVALI I UBILI: KRV NA DEVOJAČKIM KIKAMA
Gledao je Neđo kako mu stariju sestru siluju i kolju ustaše na Kozari.
- Brat i ja smo se krili u žbunju, a naša starija sestra na nekom putu. Videle su je ustaše, uhvatile, brat mi je držao ruke na ustima da ne vrisnem. Oni su je silovali tu, na putu. Otimala se i vrištala, onda su je zaklali, a mi smo gledali. Krv joj je padala na kike, na prašini. Njene kike, njen vrat bili su krvavi, krv u prašini koja stvara blato. Dugo me je posle rata proganjala ta slika kose upletena u kike, koje su me podsećale na moju jadnu sestru - seća se Goga.
Do svoje 14. godine slamarica mu je uvek bila mokra. Vrištao je u snu: "Bežite, evo ih!"
