Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Iako je homeopatija oblast kojoj se u svetu sve više kao načinu lečenja veruje, većini nije jasno kako se spravljaju homeopatski lekovi, i šta je u njima suštinski lekovito. Princip da se sličnim slično leči svi su spontano upamtili, ali je enigma kako to slično deluje. Naglašavajući da se u bolesti pre svega leči osoba, a ne bolest, homeopatija insistira na lečenju jednim, a ne sa više lekova. Lek se daje jednokratno, a samo u izuzetnim situacijama višekratno, i to u minimalnoj dozi.
Zašto je to tako objašnjava docent dr Ljubica Raković-Savčić iz Vojnomedicinske akademije:
- Zato što homeopatija lečenje bolesti tretira kao unapređenje zdravlja, pri čemu dijagnoza bolesti i patologija nisu od presudnog značaja za izlečenje. Za izlečenje je potrebno slediti zakon sličnosti, i blagovremenog preventivnog delovanja, dok se bolest jasno ne ispolji. Savremeni naslednici homeopatskog lečenja tvrde da se za poslednjih dvesta godina u pristupu spravljanja lekova nije ništa promenilo. Tačnije, od doktora Samuela Hanemana, koji je sve i smislio.
Kakva su njegova pravila?
- I danas važi pravilo primene jednog leka u lečenju određene bolesti, ali spravljenog na poseban način. Postupak je suprotan od načina spravljanja klasičnih lekova u laboratoriji. Spravljanje se zasniva u razblaživanju, u principu, izuzetno jake, čak toksične supstance, koja na kraju prestaje da bude otrov i postaje lek. Model rada upravo je ostavio dr Haneman. Iako zvuči neverovatno, lekovitost bilo kog homeopatskog leka, zasniva se u razblaživanju lekovite supstance po određenoj decimalnoj skali i protresanju bočice, u kojoj se lek nalazi.
Može li se ovaj proces detaljnije opisati?
- Reč je o seriji snažnih protresanja posle svakog razblaživanja, kojim se postiže smanjivanje toksičnosti supstance, uz istovremeno povećanje terapijske jačine leka. Ovaj postupak naizmeničnog razblaživanja i protresanja u spravljanju leka, predstavljaju zakon potenciranja, koji, zajedno sa zakonom sličnosti, čine dva stuba temeljca homeopatije. Razblaživanje podrazumeva odnos jedan prema deset, što znači da se jedan deo supstance koji treba da postane lek, razblažuje sa devet delova rastvarača, vode ili alkohola. Prema drugoj, centezimalnoj skali, razblaženja idu jedan prema sto, gde se jedan deo supstance razblažuje sa 99 delova rastvarača.
Radi traženja najboljeg homeopatskog leka primenjuju se i veća razblaženja, uz obavezno protresanje. Suština cele priče je u tome da visoka razblaženja homeopatskih lekova ne sadrže nijedan molekul originalne supstance, ali su, uprkos tom saznanju, ovi lekovi veoma efikasni u odnosu na organizam. Čak mnogo efikasniji nego što su u nerazblaženom obliku, zato što više uopšte nisu toksični, jer se takva supstanca tokom spravljanja izgubila.
U čemu je razlika ovih lekova u odnosu na klasične?
- Homeopatski lekovi su apsolutno suprotni klasičnom poimanju leka, koji u osnovi mora da ima određenu aktivnu supstancu koja deluje na bolest. Međutim, ovo je uprošćeno gledanje na stvari, jer se ignoriše zakon sličnosti, a naglašava prefiks „anti“, tipičan za većinu klasičnih lekova. Jer, to „anti“, ne znači izlečenje osnovne bolesti, već samo njeno suprimiranje (potiskivanje).
Koliko je opravdan skepticizam “nevernih Toma“ u pogledu homeopatije i homeopatskih lekova?
- Bez obzira na “neverne Tome” u pogledu lečenja homeopatijom, treba znati da je savremena lista homeopatskih lekova izuzetno dugačka, i da se stalno dopunjava novim. Svi lekovi vode poreklo iz prirodnih supstanci - minerala, biljaka, životinjskih i humanih produkata. I svi su, što je veoma važno, eksperimentalno ispitani ili dokazani na zdravim osobama. Ako se na pravi način poštuju principi oca homeopatije Hanemana, i od najsnažnijih otrova, uz adekvatno razblaživanje i protresanje, moguće je napraviti lek!
Bolest i zdravlje su zaista duboka i teška pitanja o kojima je kroz vekove napisano bezbroj knjiga. No ipak, neka nova otkrića modernog doba bacila su novo svetlo na sva dosadašnja saznanja iz ove oblasti.
Piše: Tatjana Karajanov, Registrovani homeopata
Izvor: Udruženje za klasičnu homeopatiju “Hahnemann”
U momentu kada izgleda da je čovečanstvo u opasnosti da zauvek izgubi dobro zdravlje, razvijaju se nove metode lečenja koje zaista izgledaju obećavajuće.
U toku 18. i 19. veka, kada su metode lečenja bile više nego primitivne, nemački lekar Samuel Hahnemann je po prvi put u istoriji medicine formulisao potpune zakone i principe koji upravljaju zdravljem i bolešću i dokazao ih u svojoj praksi. Tako je nastala nauka koja je nazvana: Homeopatija.
Svakako, kao čovek ispred svog vremena, Hahnemann nije doživeo razumevanje za svoje progresivne ideje za svoga života. Ipak, homeopatija se od tada konstantno razvija. Razvijenije zemlje Zapadne Evrope, kao i SAD, mnogo ulažu u naučna istraživanja u ovoj oblasti. Sa razvojem kvantne fizike sve više se nailazi na najave da je ova nauka, zapravo medicina budućnosti.
U čemu se sastoji taj novi pogled na ljudsko zdravlje?
Možemo uzeti primer antibiotika. Šta antibiotik zapravo radi? On se bori sa bakterijama umesto nas. Naš organizam ne mora nista da radi. i pri tome ne uči da se bori sam za sebe. Dejstvom određenih farmaceutskih medikamenata, posebno kada je reč o hroničnim bolestima, mi “zbunjujemo” to naše “unutrašnje znanje organizma”. Supresijom tih simptoma (koji su samo signali koji govore o dubljem poremećaju) dolazi do modulacije bolesti koja se onda može ispoljiti na drugačiji način, kroz nove simptome, zahvatajući druge organe. To vremenom dovodi do slabljenja odbrambenog mehanizma, koji gubi prirodnu sposobnost da nas održava u zdravlju. Počevši sa idejom da svaki organizam poseduje urođenu sposobnost za samoisceljenje, te da bi lečenje trebalo da se sastoji, ne u uklanjanju simptoma nego u podsticanju ovih “unutrašnjih snaga” organizma, Hahnemann je došao do fascinantnih postulata homeopatje.
Ako posmatramo individuu kao totalitet onda je jasno da se poremećaj ne može manifestovati samo na fizičkom nivou. Osoba je u različitim stepenima poremećena na svim nivoima egzistencije: mentalnom, emotivnom i fizičkom. Između ova tri nivoa postoji potpuna interakcija i oni nikako nisu odvojeni. Šta ovo znači? U slučaju bolesti, što predstavlja poremećaj “unutrašnjih snaga” organizma, manifestaciju ovog poremećaja ćemo imati na sva ova tri nivoa. Mentalni nivo je najvažniji u hijerarhiji sagledavanja poremećaja. Homeopata mora potpuno da razume svaki od simptoma koji se pojavljuju kod pacijenta i da ga poveže sa celinom njegovog stanja. Homeopati će najvažnija informacija u uzimanju anamneze biti upravo način reagovanja odbrambenog mehanizma na podražaje dinamičkog okruženja koje sve vreme na mnogo načina utiče na njegov organizam. Ovo je zbog toga što će svaka individua različito reagovati na ove podražaje. Reagovaće u skladu sa svojom konstitucijom.
Homeopatski pregled se sastoji u razgovoru sa pacijentom u kome se dobijaju inforacije o kompletnom pacijentovom stanju. Dakle, homeopata ima jedan detektivski posao u kome bi trebalo potpuno da shvati šta se to zapravo desilo sa osobom koja sedi ispred njega. Pored osnovnih informacija o tome na šta se osoba žali, homeopati je potrebno mnogo informacija o svim aspektima života te osobe i na koji način osoba doživljava svoj problem. Zato taj razgovor traje i do dva sata, a ponekad i više. Upravo, na osnovu informacija o specifičnosti pacijentove konstitucije prepisuje se homeopatski preparat.
Do sada je dokazano više od 3.000 homeopatskih preparata, a novi se svakim danom otkrivaju. Homeopata mora da poznaje sliku ovih lekova i to je znanje koje se mora stalno obnavljati. Lekovi se prave od svih supstanci koje se nalaze u prirodi. Dakle, mogu poticati iz mineralnog, biljnog i životinjskog carstva. Klasična homeopatija pronalazi jedan određeni preparat koji pokriva kompletno pacijentovo stanje. Ono što izdvaja homeopatske preparate od farmaceutskih lekova klasične medicine je to da su ove lekovite supstance u tolikoj meri razblažene da više nemaju nikakva toksična dejstva. Upravo zbog toga, homeopatija je veoma delotvorna kod trudnica i dece. Takođe je njena delotvornost zaista vidljiva kod menstrualnih poremećaja i kod žena u menopauzi. Za razliku od klasične medicine, koja svaki dan povlači neke od lekova zbog novootkrivenih štetnih dejstava, homeopatija još uvek koristi iste lekove koje je koristila pre 200 godina.
Kada se homeopatija shvati kao nauka lečenja koja se bazira na podsticanju urođene sposobnosti organizma da sama “radi svoj posao” onda je razumljivo da ne možemo da govorimo o vrstama bolesti koje homeopatija može ili ne može da leči. Svakako, postoje neke statistike koje govore o tome gde brže dolazi do izlečenja i gde su rezultati najveći. Alergije su svakako najlakši zadatak za homeopatiju zato što je, holistički posmatrano, poremećaj još uvek na površnom nivou. Tu su takođe i kožne bolesti. No, kada se pronađe pravi preparat onda do isceljenja mora doći, čak i kada su u pitanju teži poremećaji. Često rezultatima budu fascinirani i pacijent i sam homeopata.
Postoje mnogobrojna istraživanja i rezultati u tretiranju kancera, aids-a, lepre itd…. Takođe, sve je uspešnija homeopatija u psihijatriji gde su glavni farmaceutski lekovi antidepresivi i sedativi, koji zapravo ne dovode do dubljeg rešenja problema i zbog toga se poremećaji ponovo pojavljuju. Rezultati u homeopatskom tretiranju ovih poremećaja su na sve zavidnijem nivou. U Srbiji praksa pokazuje da se sve više osoba obraća homeopati upravo zbog ovih problema. To su: depresija, hronični umor, nesanica i svi ostali poremećaji modernog doba. Dobro je ovakve probleme što ranije rešiti jer, ukoliko je osoba dugotrajno izložena ovakvim stanjima vremenom se može razviti i teža patologija.
Neki špekulišu da je bitan stav pacijenta, tj govori se o placebo efektu. Međutim, zaista fantastični rezultati homeopatskog lečenja dece i životinja upravo dokazuju suprotno.
Naravno, ovo nije ni malo lak posao. Potrebno je ogromno znanje da bi se uopšte pristupilo homeopatskom lečenju. Do sada je homeopatija mogla da se studira samo u inostranstvu, međutim, Srbija je konačno (od pre 6 godina) dobila jednu renomiranu školu homeopatije koja nam stiže iz Belgije. Četvorogodišnje studije ove škole imaju temeljni program (uz medicinsku edukaciju za ne lekare) koje, zbog specifičnosti ove nauke, zahtevaju potpunu predanost. Literatura je zaista mnogobrojna a veći deo toga je sada već preveden na srpski jezik. Po ugledu na evropski koncil za klasičnu homeopatiju (ECCH - The European Council for Classical Homeopathy) i u našoj zemlji je od 1997.godine oformljeno udruženje za klasičnu homeopatiju pod nazivom “Hahnemann”. U okviru ovog udruženja, da bi neko stekao uslov da se bavi homeopatijom, potrebno je minimum četiri godine studija. Od 2007. godine prema savetima evropskog saveta, po završetku studija, homeopata još uvek ne može sam da praktikuje homeopatiju nego je potrebno da jedan period radi uz supervizijski nadzor i kada ispuni određene uslove, prolazi kroz proveru registracione komisije i tek posle toga ima dozvolu da radi.
O homeopatiji se danas piše u mnogim naučnim časopisima. Takođe se radi na razvoju tzv. integrativne medicine, što predstavlja saradnju homeopatije i klasične medicine.
Lepo je videti da se svest o homeopatiji polako ali sigurno širi i u našoj zemlji. Do pre 5 godina je retko ko čuo za tu reč iako je homeopatija u zemljama Zapadne Evrope prisutna već 200 godina. Što se znanja tiče, zaista ni malo ne zaostajemo za svetom. Imamo čast da ugostimo vrsne svetske stručnjake u homeopatiji na stručnim seminarima. Svakako su izgledi za razvoj homeopatije u našoj zemlji sve veći.
Marina Jungić | 02. maj 2011. 21:13 | Večernje novosti
Homeopatija je grana medicine koja sagledava čoveka u celini na mentalnom, emotivnom i fizičkom planu. Homeopatski lek nema materijalnu dozu
Homeopatski lekovi nemaju farmakološko dejstvo
Homeopatija je za mnoge nepoznanica, nedovoljno razumljiv način lečenja, jer ako se „slično, sličnim leči“, da li to znači da alkoholičar dobija da pije lek na bazi alkohola? Naravno da ne. Semjuel Hajneman, nemački lekar, otkrio je, slučajno, da se „slično sličnim leči“, tako što je, 1790. godine, na sebi isprobao dejstvo kininovca. Taj lek protiv malarije izazvao je kod njega, iako zdravog, simptome poput onih koje imaju oboleli od malarije. Nastavljajući sa ispitivanjima došao je do zaključka da takav način lečenja daje izvanredne rezultate.
- Homeopatija je grana medicine, iako se kod nas ubraja u alternativne načine lečenja. To je holistička metoda lečenja, što znači da sagledava čoveka u celini na mentalnom, emotivnom i fizičkom planu. Homeopata leči čoveka u bolesti, a ne bolest u čoveku. Kod pacijenta postoji neki centralni poremećaj koji se ispoljava na razne načine, u zavisnosti od toga da li je osoba sklona alergijama, kardiovaskularnim bolestima itd. - kaže pedijatar i homeopatadr Srđana Bolbođevski.
Homeopatski lekovi nemaju nikakvo farmakološko dejstvo, već se određenom metodom spravlja supstanca, zapravo voda ili kuglice šećera koje se, kako to homeopate kažu, „potenciraju“ na onaj nivo koji odgovara određenom leku.
- Homeopatski lek nema materijalnu dozu, pa se ne meri u miligramima, nego u potencijama. To je praktično jedan kvantum energije, potpuno je bezbedan i homeopata ne može da razboli pacijenta od onoga što nema. On prepisuje, uglavnom, jedan lek za jednu situaciju i jednu osobu -kaže dr Bolbođevski. Taj stručni deo pravljenja leka treba prepustiti stručnjacima, ali glavno iznenađenje nastupa kada pacijent dođe u ordinaciju homeopate. Ispred njega je kompjuter u koji on unosi odgovore pacijenta. Nema potrebe za vađenjem krvi, snimanjem ultrazvukom, rendgenom, fizičkim pregledom. Ako pacijent ima dijagnozu, to će samo pomoći homeopati da lakše dođe do rešenja koji lek trenutno najviše odgovara pacijentu.
Homeopata mora da zaključi kakvo je stanje pacijenta, fizičko, psihičko, mentalno, kako opisuje svoje tegobe, na šta stavlja težište, na šta se žali, šta bi želeo da promeni u svom životu.
Na osnovu toga, homeopata donosi zaključak o „stanju“ koje je nezavisno od dijagnoze, rezultat neke traume. Upravo na tom izrazu insistiraju zapadne, pa i indijske homeopate, a Indija je inače svetski centar moderne homeopatije. Razgovor sa homeopatom podseća na razgovor sa internistom, psihologom, često i psihijatrom, iako pacijent, uglavnom, dolazi zbog konkretnih fizičkih tegoba, a tek uzgred napomene i one psihičke prirode. Uglavnom opisuje svoje stanje kao „nervozan, depresivan, pati od nesanice, razdražljiv” i sl. I iznenadi se kada shvati da se homeopata i te kako interesuje za njegovo psihičko stanje i očekuje da ga što detaljnije opiše.
Razlog da se neko obrati homeopati mogao bi biti raznovrstan broj tegoba koje na izgled nemaju veze jedna s drugom. Kada osoba na primer pati od glavobolje, nije svejedno da li se radi o potiljačnoj glavobolji, čeonoj, pulsirajućoj, da li se javlja posle izlaganja vetru, vlažnom vremenu, vrućini.
Organi su mesta na kojima se locira trauma u zavisnosti od karaktera, naslednih sklonosti i spoljašnjih, tako da dvoje koji su, na primer, preživeli istu vrstu traume (npr. zemljotres, rat i sl.) drugačije će reagovati, tj. biće u različitom „stanju“, pa će se i tegobe kod jednog, npr. manifestovati strahovima, napadima panike ili glavoboljom, kod drugog grčevima u želucu, osećajem gušenja i sl. Klinička slika tegoba veoma je široka, jer svaki čovek je „priča za sebe“ i za svakog je potrebna, čak i ako je isti lek u pitanju, drugačija potencija.
Kako će se bolest razvijati zavisi od mentalnog stanja, tj. naravi pacijenta i Hajneman smatra da je posmatranje pacijenta često mnogo važnije od onoga što on priča o sebi. To mogu biti neki na izgled sasvim nevažni detalji, poput vrste kašlja, tj. da li se pacijent pri kašlju savija napred, drži se za grudi, da li je pri tom zajapuren, bled, uplašen itd.
Osećaj prema vremenu, takođe, može biti bitan, npr. da li pacijent ima osećaj da vreme protiče sporo ili brzo. Više od 8.000 lekova je na raspolaganju i lečenje se zasniva na praćenju stanja pacijenta.
- Dovoljno je u maloj kućnoj apoteci imati desetak homeopatskih lekova u slučaju fizičkih tegoba, zbog povreda, povraćanja, visoke temperature, glavobolje, kijavice, ujeda komaraca ili drugih insekata. Može se kombinovati i nekoliko lekova koji deluju na otklanjanje fizičkih tegoba, a kada bi se davali u drugačijoj potenciji, mogli bi spadati u tzv. konstitucionalne lekove -preporučuje dr Bolbođevski.
Konstitucionalni lekovi uglavnom predstavljaju lek za primarnu traumu, za stanje u koje se pacijent uvek vraća kada je suočen sa problemom, ako nije pravilno tretiran od strane homeopate. - Osobe kojima, na primer, treba konstitucionalni lek sumpor vrlo su samosvesne, pametne i drže do svog znanja, a one kojima treba kalcijum, uvek će sebe okriviti za nešto za šta i nisu objektivno krive. Takođe, ako osoba konzumira alkohol, ne znači da je treba lečiti homeopatskim lekom napravljenim od alkohola, već na osnovu razgovora sa homeopatom dobija konstitucionalni lek. U lečenju gojaznosti, ili kod opadanja kose, takođe, mogu da pomognu konstitucionalni lekovi - tvrdi dr Bolbođevski.
Obimna literatura iz homeopatije pruža neverovatno veliki broj simptoma koji su, u stvari, pokazatelji stanja pacijenta u zavisnosti od toga da li voli da pije kafu ili ne, ako pije alkohol da li se radi o pivu, vinu, žestokim pićima, na kojoj strani spava, da li se noću budi, šta sanja, koje boje voli, koju muziku sluša itd.
- Snovi predstavljaju veliki deo razgovora sa homeopatom, jer su odraz našeg nesvesnog, a u homeopatiji se tumače drugačije, nego što smo navikli. Homeopatu interesuje doživljaj u snu, pa kad neko npr. sanja da pada, to može biti odraz visokog ega i straha od greške - kaže dr Bolbođevski.
Iracionalni strahovi mogu biti pokazatelj osnovnog stanja pacijenta koji su uzrok oboljenja nekog glavnog organa, iako se pacijent, možda, javlja zbog upale tetiva, ekcema i sl. Simptomatologija je tako velika i raznovrsna, da npr. nije svejedno da li se plašite pasa, već kakvi su ti psi, veliki, crni i sl. Kad neko, na primer, sanja zmije, može da ima strah od zmija, strah od povređivanja, ili neke druge opasnosti, ili je to znak da pacijentu možda treba neki zmijski lek.Postoji kao simptom i strah od sjajnih predmeta, a boja kože, ili promene koje su nastale na određenim delovima tela takođe su veoma bitne.
Čitava nacija može se naći u nekom stanju, što se uglavnom odnosi na ratne strahote, elementarne nepogode, kada lek za šok ili paniku uvek može dati dobre rezultate. Naravno, odabir individualnog leka uvek treba prepustiti stručnjaku. Ono što mnoge može obradovati je da se lečenjem homeopatijom spasavaju mnogi brakovi. Pacijent koji dođe sa određenim fizičkim tegobama, u razgovoru sa homeopatom često otkrije da ima mnogobrojne probleme u braku i porodici. Emocionalni problemi, uglavnom se tada pokazuju kao „okidači“ za fizičko oboljenje i pravilnim lečenjem osoba postaje manje osetljiva na nešto što joj je možda zagorčavalo život, spremno se suočava sa problemima, počinje sebe više da ceni, zauzima vedriji stav prema životu, jer, prema načelima homeopatije, biti zdrav znači „osećati se dobro fizički i psihički, ne biti ljut, nikome ne zavideti, radovati se životu, ne preterivati ni u čemu, biti u harmoničnim odnosima sa sobom i okolinom“. A to je san svakog čoveka. DUHOVNA VITALNA SILA
Po homeopatskim principima, bolest se sastoji od dva elementa: opšteg poremećaja celog organizma i lokalnih tegoba. Hajneman je smatrao da je prisustvo duhovne vitalne sile u čoveku glavni pokretač koji usklađuje telo, duh i razum. Kod bolesti duhovna vitalna sila je smanjena, a glavni zadatak homeopate je da pronađe uzrok tome i da određenim lekom pomogne pacijentu da se ponovo uspostavi balans. U praksi to znači da neke spoljašnje manifestacije bolesti, poput opadanja kose, ekcema, loše cirkulacije, probavnih smetnji, bolova u grlu, uzrok mogu imati u poremećaju vitalne sile u nekom glavnom organu.
BILJNI, MINERALNI I LEKOVI NA BAZI ŽIVOTINJA
*Nežne, ranjive, osećajne osobe koje imaju osećanje slabosti i slab odbrambeni mehanizam, sklone tuzi i depresiji, uglavnom pripadaju tzv. „biljnim“ lekovima (ignacija, tuja, pulsalita, arnika, likopodijum).
*Osobe “borci” koje imaju potrebu da se izbore sa svojim tegobama pripadaju grupi mineralnih lekova (kalkarea, aurum, arsenikum, natrijum muraticijum, silika, sufur, fosfor, platina).
*Jakim, kreativnim, sposobnim, maštovitim, ambicioznim osobama, možda može zatrebati lek na bazi životinja (tarantula, lahehis). LEK JE I NAZIV ZA POREMEĆAJ
Postoji nekoliko glavnih podela u homeopatiji, kada se pristupa analizi, što je samo polazna tačka za pravljenje selekcije koji bi lekovi mogli doći u obzir (lek je i naziv za poremećaj, tj. stanje), a to su: *Da li je osoba zimogrožljiva ili spada u tzv. „tople“ *Da li je često žedna ili nema potrebu za pijenjem vode *Da li je fizički aktivna ili više voli odmaranje, ležanje, pasivna *Da li ima hronične tegobe ili povremeno dobija akutne napade *Da li ima želje i averzije prema hrani i piću.
Za razliku od alopatske medicine, homeopatija primjenjuje princip "slično se sličnim liječi" i aktivira vitalnu snagu našeg organizma.
Homeopatija je grana alternativne medicine, koju je osnovao njemački liječnik Samuel Hahnemann u 18 stoljeću.
Ovaj djelotvoran sustav liječenja kod bolesne osobe stimulira prirodnu sklonost organizma prema iscjeljenju. Homeopatija koristi pripravke samo od prirodnih tvari u visoko razrijeđenim količinama.
Sama riječ homeopatija (od Grčkog homoios - slično i pathos - bolest) odražava njezino temeljno načelo - slično se sličnim liječi.
1. Slično se sličnim liječi - similia similibus curentur
Princip liječenja sličnog sličnim podrazumijeva liječenje bolesne osobe takvim sredstvom koje na zdravom čovjeku izaziva slične simptome.
Na primjer, kod rezanja luka javlja se iscjedak iz nosa i suze iz očiju. Slični simptomi pojavljuju se kod prehlade ili alergije. Zato kod liječenja alergije i prehlade homeopatija često koristi pripravak na bazi crvenog luka Allium cepa.
Hahnemann je došao do otkrića zakona sličnosti neovisnim putem, ali on nije prvi tko je počeo primjenjivati taj princip.
Zakon liječenja sličnog sličnim potiče još iz ayurvede . Taj princip je bio poznat i Hipokratu - ocu medicine. U svojim djelima De morbo sacro i De locis in homine Hipokrat je pisao o liječenju bolesti lijekom koji izaziva slične simptome.
Paracelsus - poznati švicarski liječnik 16. stoljeća - opisuje ovaj princip u svom dijelu "Paragranum".
O načelu sličnosti su pisali i jezuiti i filozof Descartes. Ovaj princip liječenja se može pronaći u kulturama mnogih naroda svijeta.
Za razliku od homeopatije, allopatska medicina koristi princip "suprotno se suprotnim liječi ".
Na primjer, kod infekcije se koriste antibiotici, kod vrućice - lijekovi za snižavanje temperature, kod upale - antiupalni lijekovi.
Homeopatija ide puno dublje od liječenja simptoma ili sporednog uzroka bolesti. Umjesto toga ona aktivira obrambeni sustav organizma i na taj način pomaže njemu da se sam izliječi.
Vraćanje prirodne vitalne snage organizma je drugo temeljno načelo homeopatije.
2. Vitalizam
Vitalizam je princip prema kojem bolesti nastaju zbog poremećaja vitalne ravnoteže u organizmu. Ovo načelo pronalazimo u svim drevnim medicinskim tradicijama svijeta.
U raznim tradicijama ovu vitalnu energiju su nazivali raznim imenima - chi, qi, prana, mana itd.
U ayurvedi ova vitalna energija se opisuje kao "prana" - životna snaga, koja teće u svakom živom biču i prožima cijeli univerzum.
Hipokrat je pisao o tome da "iators" (liječnik) uspostavlja "stenos" - ravnotežu vitalne energije u tijelu bolesne osobe.
Postoje brojni faktori, koji mogu narušiti našu prirodnu ravnotežu. Prehrana, stres, način života, klima, zagađeni okoliš, posao, ljudski odnosi, čak i vrijeme mogu izazvati ovaj disbalans.
Ako se poremećaj ne popravi, to će na kraju uzrokovati gubitak zdravlja. Zato vračanje prirodne ravnoteže organizma je osnova holističkog liječenja.
Upravo taj princip koristi homeopatija. Homeopatski liječnik kod bolesne osobe nastoji pronaći uzrok poremećaja prirodne ravnoteže, a zatim ga korigira uz pomoć prirodnih homeopatskih pripravaka.
3. Informirani lijekovi
Razrjeđujući homeopatske pripravke Hahnemann je eliminirao toksičnost pojedinih sastojaka i na takav način omogućio korištenje otrova poput Belladonne, Mandragore i Aconituma u ljekovite svrhe.
Hahnemann je nastavio eksperimentirati sa sve većim razrjeđivanjem pripravaka. Paradoksalno, što je veće bilo razrjeđivanje, tim je djelotvorniji bio homeopatski pripravak.
Moderna znanost upozorava, da su homeopatski lijekovi razrijeđeni do te mjere, da više ne sadrže molekularne tragove lijeka. Ne mogu objasniti djelovanje homeopatskih pripravaka, pa ga pripisuju efektu placebo.
Međutim, placebo efekt ne djeluje kod beba, biljaka i životinja, gdje se homeopatija također pokazala vrlo učinkovitom.
Najnovija istraživanja vode objašnjavaju ovu tajnu homeopatije. Japanski znanstvenik Masaru Emoto je otkrio da voda ima pamćenje i može upijati i prenositi informaciju.
Informirani lijekovi se koriste ne samo u homeopatiji. U drevnoj ayurvedskoj medicini kod izrade lijekova su se izgovarale posebne mantre, koje su prelazile u lijek i davale mu još veću moć.
U današnje vrijeme alternativni liječnici koriste cijeli niz informiranih proizvoda: nakit, čaše, podloške za miš i vodu, naljepnice za mobitele itd.
Poznate osobe koje su koristile homeopatiju
Moderna medicina ne može objasniti 3 načela homeopatske medicine. Homeopatiju su proglasili šarlatanstvom, a njezino iscjeljujuće djelovanje pripisuju placebo efektu.
Ali iskustva brojnih korisnika govore drukčije. Homeopatija je bila i ostaje najpopularnijom granom medicine u svijetu. (Klasična medicina je tek na četvrtom mjestu nakon kineske medicine, homeopatije i fitoterapije.)
Lista poznatih osoba koje su koristile homeopatiju je dugačka, između njih su:
Darwin
Mark Twain
Bernard Shaw
Conan Doyle
Goethe
Bethowen
Chopin
Paul McCartney
George Harrison
Annie Lennox
Tina Turner
engleska kraljevska obitelj
Majka Tereza
barem 11 američkih predsjednika (Lincoln, Tyler, Hayes, Garfield, Arthur, Harrison, McKinley, Coolidge, Harding, Hoover i Clinton).
Homeopatija je efikasan, holistički sistem lečenja, metoda kojom se ne tretira bolest nego osoba u celini. Fizičko, emocionalno i mentalno stanje osobe se razmatra kako bi se pronašao homeopatski lek koji u malim dozama stimuliše sopstvenu, prirodnu sklonost organizma ka samoizlečenju. Reč homeopatija potiče od grčkih reči "homeo", tj. sličan i "pathos" - patnja što znači slično bolesti ili patnji. Homeopatija se temelji na zakonu sličnosti koji glasi "similia similibus curentur" ili "slično se sličnim leči". Istorijat Pojam "slično se sličnim leči" poznat je još od vremena Hipokrata koji je tvrdio da se bolest može lečiti na dva načina: suprotnim ili sličnim sredstvom u odnosu na bolest. Mogućnost lečenja sličnim sredstvom se spominje se i u Vedi Vjasi. Na principu lečenja suprotnim sredstvom razvila se galenska farmakologija i klasična medicina. Princip sličnosti sačuvao se vekovima kroz narodnu medicinu, a Paracelzus je u 16. veku pokušao da taj princip uvede u praksu, ali nedovoljno uspešno. Krajem 18. veka nemački naučnik, lekar, hemičar i poliglota Samuel Hahnemann (1755-1843), utemeljio je na zakonu sličnosti celovitu filozofiju i principe lečenja, nazvavši to homeopatijom. Takvu, Hahnemannovu homeopatiju danas praktikuju stotine hiljada terapeuta širom sveta pod nazivom klasična homeopatija.
Kako je Hahnemann došao do genijalnog otkrića i u toku svog životnog i radnog
veka oblikovao jednu čitavu nauku? Radeći kao lekar bio je nezadovoljan rezultatima medicine svoga doba i pošto nije uspeo da izleći svoju kćerku od difterije, razočaran se povukao iz prakse i bavio se, između ostaloga, prevođenjem medicinske literature. Prevodeći čuveno farmakološko delo škotskog naučnika, Kulenovu Materiju Mediku, naišao je i na objašnjenje da lekovitost kinina potiče od gorkog ukusa leka. Ne znamo zašto, ali odlučio je da isproba delovanje kinina na sebi iako je bio potpuno zdrav. Danima je uzimao kinin i posmatrao i zapisivao sve simptome koji su mu se javljali. Na svoje iznenađenje dobio je simptome malarije uprkos činjenici da nije bio bolestan. Zaključio je da je kinin efikasan u lečenju malarije zato što može da izazove slične simptome kod zdrave osobe i prema zakonu sličnosti da leči iste simptome kod bolesne osobe. Nastavio je sa eksperimentima i 1810. godine izašao u javnost sa svojim najznačajnijim delom "Organon medicinske veštine", koji je ubrzo preveden na sve važnije evropske jezike, doživeo je šest izdanja i u njemu je detaljno izneta filozofija, zakoni i principi homeopatije. Iako je od prvog izdanja prošlo skoro 200 godina, Organon i dan danas predstavlja kamen temeljac homeopatskog obrazovanja. Iste godine Hahnemann je postigao značajne rezultate lečeći obolele od tifusa nakon Napoleonovih osvajanja i postao predavač na Lajpciškom univerzitetu gde je žestoko napadao tadašnje drastične metode lečenja i nastavio da objavljuje svoja najznačajnija dela. Tridesetih godina devetnaestog veka Evropom je vladala teška epidemija kolere. Stopa smrtnosti bila je preko 55 %. Hahenmann je savetovao upotrebu homeopatskih lekova kao i dezinfekciju i uništavanje zagađenog materijala mnogo pre radova Pastera i Koha. Homeopatskim lečenjem smrtnost je bila svedena na 2,4 do 21,1 %. Homeopatija je time zadobila vatrene pristalice među narodom, aristokratijom i jednim manjim delom medicinske profesije. Počele su da se otvaraju homeopatske bolnice a u engleskom parlamentu je odluleno da homeopatija postane paralelan medicinski sistem kako je ostalo i do danas a engleska kraljevska porodica od tada pa do danas ima homeopatu u lekarskom timu. Za tridesetak godina Hanemanovi sledbenici su proširili homeopatiju širom zapadne Evrope i Amerike otvarajući bolnice i koledže. Hahnemann je, nesumnjivo, bio veliki naučnik. Uveo je u medicinu eksperiment, propisao egzaktan način istraživanja, prvi u istoriji medicine formulisao zakone i principe lečenja, najavio mnoge pronalaske u medicini, npr. nasledni faktor, pre Mendela, dokazao uspešnost svoje metode u praksi, ali ipak je zbog sukoba sa svojim kolegama, lekarima i farmaceutima, morao da napusti rodnu Nemačku 1835. godine i da se sa porodicom preseli u Pariz. Haneman je ceo svoj život posvetio utemeljenju ove nauke. Od njegovog vremena pa do danas ništa nije izmenjeno u principima i filozofiji homeopatije. Jedino se stalno proširuje lista dokazanih homeopatskih lekova i u praksi se više koriste savremena saznanja o psihološkim aspektima ličnosti. Njegove ideje su prevazilazile toleranciju inače povoljne društvene klime 18. veka nastale pod uticajem pokreta "Prosvetljenje" koji je iznedrio mnogobrojna naučna dostignuća kao i umetnička ostvarenja.
Imao je mnogo vernih sledbenika i mnogo ljutih protivnika. Hanemanove ideje su bile naprednije za nekoliko stoleća. Verujemo da će konačnu naučnu verifikaciju homeopatija ostvariti početkom 21. veka zahvaljujući napretku kvantne fizike. Razvoj medicine odvijao se u skladu sa tada važećim njutnovskim mehanicističkim i materijalističkim konceptom spoznaje sveta tako da su Pasterova istraživanja na polju prirode mikroba bila prihvatljivija od Hahnemanovog energetskog koncepta. Početkom 20. veka homeopatija je doživela svoj prvi uspon, a onda je njena popularnost polako počela da gubi trku sa brzim tehnološkim napretkom koji je bio zahvatio i medicinu. U odnos medicine i homeopatije bile su uključene i neizbežne igre finansijskih i drugih interesa koje su išle na štetu homeopatije obzirom da ona nije bila zanimljiva sa stanovišta profita. Na primer, poznato je da su se Rockfellerovi lečili homeopatijom i da su želeli da ulože novac u razvoj homeopatije. Međutim, njihov finansijski savetnik je preporučio ulaganje u farmaceutsku industriju i time verovatno učestvovao u određivanju istorijskih tokova. Homeopatske bolnice i škole ostajale su sve češće bez finansijskih izvora i bile prinuđene na smanjenje rada ili čak i na zatvaranje. Homeopatija je bila veliki izazov za nauku i filozofiju, ali vreme u kojem se razvijala nije joj bilo naklonjeno. Lekari koji su imali bilo kakve veze sa homeopatijom bili su proterivani iz strukovnih udruženja, zabranjivan im je rad, a na medicinskim fakultetima nije smela da se spominje reč homeopatija. Ta teška vremena homeopatija je preživela zahvaljujući velikom broju homeopata koji su bili nezavisni po školovanju i praksi, odnosno nisu bili lekari klasične medicine. Svoj opstanak homeopatija takođe duguje zaštiti koju je od samog nastanke imala u aristokratskim krugovima posebno u britanskoj kraljevskoj porodici kao i u intelektualnoj i umetničkoj eliti Evrope u devetnaestom veku. Na primer, čuveno platno Van Gogha, prodato za 82,5 miliona dolara, predstavlja njegovog prijatelja i homeopatu dr. Gacheta. Početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka homeopatija doživljava svoju renesansu, širom planete, izuzev možda u Kini gde već hiljadama godina postoji kontinuitet u primeni holističkih terapija. Zanimljivo je spomenuti da je jedan Grk, inače građevinski inženjer, Džordž Vitulkas (George Vithoulkas), pokrenuo renesansu homepatije. On je sigurno najveći homeopata dvadesetog veka. Edukovao je sve značajne homeopate danas u svetu, a za svoj rad dobio je alternativnu Nobelovu nagradu.
Ovo je prvi princip po kome se homeopatija razlikuje od klasične medicine.
Vitalna sila je energija koja pokreće telo, održava njegovu funkciju, ponaša se kao njegov regulator koji održava harmoniju tela. Ona ne može da se izmeri, ali posmatranjem može da se proceni kolika je životna sila neke osobe. U kinsekoj tradicionalnoj medicini je to či energija u ajurvedskoj prana, drugim rečima, to je vitalnost jednog organizma.
Zakon sličnosti
Ovo je osnovni princip homeopatije po kome se slično sličnim leči. To znači da se supstanca koja izaziva određene simptome kod zdrave osobe korisiti za te iste simptome kod bolesne osobe.
Na primer: Allium cepa je napravljen od crnog luka, i koristi se za lečenje prehlade koja ima siptome i senzacije koji se javljaju kada sečemo crni luk.
Prijemčivost
Svaka osoba ima određenu prijemčivost i predispoziciju i drugačije reaguje na različite bolesti. Prijemčivost zavisi od kvaliteta vitalne sile, i ona uglavnom ostaje ista tokom života ali neki faktori mogu da pogoršaju stanje (pušenje, alkohol, loša ishrana) i učine organizam prijemčivijim za bolest. Isto tako pozitivni uticaji, uravnotežen život, pravilna ishrana i dobar homeopatski lek, mogu da smanje prijemčivost za mnoge bolesti. Genetsko nasleđe ima veliki uticaj na prijemčivost.
Mijazmi
Mijazam je poremećaj, “greška” na životnoj sili. Haneman je u početku svoje homeopatske prakse imao dobre rezultate ali je vremenom primetio da se simptomi ili bolest nakon nekog vremena vraćaju. Godinama je analizirao hronične slučajeve i došao do zaključka da su uzrok tome mijazmi i on ih je podelio na tri tipa.
Psora – najstariji mijazam, koren svih bolesti, nastao supresijom kožnih promena i erupcija
Sycosis – potiče od suprimirane gonoreje
Syphilis – potiče od suprimiranog sifilisa
Ispitivanje leka
Sve što je u prirodi potencijalno može da bude homeopatski lek. Svaki lek koji se koristi u homeopatskom lečenju je prošao proces ispitivanja po utvrđenoj proceduri. Napravljeni homeopatski lek se daje grupi zdravih ispitanika (jedni dobijaju lek a drugi placebo ali ispitanici to ne znaju) sve dok se ne pojave prvi simptomi. Pravi se precizna beleška o svim simptomima na fizičkom, emotivnom i mentalnom planu. Evidentirani simptomi predstavljaju sliku leka.
Potenciranje leka
Homeopatski lek deluje na vitalnu silu organizma i na uzrok bolesti a ne na simptom kao posledicu. Da bismo svaki simptom sagledali potpuno moramo ga posmatrati korz vitalnu silu koja je dinamična, tako da i lek koji dajemo mora da bude dinamičan, što se postiže potenciranjem leka. Potenciranje leka je poseban postupak koji se sastoji od razblaživanja i snažnog protresanja bočice u kojoj se lek nalazi (udaranje bočice određeni broj puta o tvrdu podlogu), tako da se u homeopatskom leku ne nalazi nijedan molekul supstance od koje je napravljen.
Princip prepisivanja jednog leka
Homeopatija je holistička metoda tako da i simptome posmatra kao izraz poremećaja vitalne sile i na osnovu totaliteta simptoma prepisuje se jedan lek koji pokriva osnovni poremećaj vitalne sile. Lek u sebi sadrži “poruku” za vitalnu silu i pomaže joj da ona sama povrati narušeni balans.
Smernice izlečenja (Heringov zakon)
Ovaj princip je postavio Konstantin Hering, Hanemanov sledbenik. Po ovom zakonu pratimo tok homeopatskog lečenja, odnosno pomeranje simptoma.
Od unutra ka spolja - ako se simptomi kreću od unutrašnjih organa prema koži to znači da je prepisani lek dobar i da se lečenje odvija u dobrom pravcu.
Od važnijih organa ka manje važnim - ako se simptomi povlače sa srca i idu na zglobove, lečenje se dobro odvija.
Od gore prema dole - ako pacijent ima kožne probleme na licu a nakon leka simptomi se spuštaju na kožu oko struka to znači da se pacijent oporavlja.
Od najnovijih simptoma ka starijim - najpre se povlače simptomi koji su nedavno nastali a najduže su prisutni najstariji simptomi. Znači da se povlače obrnutim redosledom od nastanka.
Homeopatija i zdravlje
Zdravlje nije samo odsustvo bolesti, ili odsustvo simptoma bolesti. To je opšte osećanje dobrog zdravlja i raspoloženja, osećanje uravnoteženosti, osećanje lične slobode i osećanje zadovoljstva svojim položajem i funkcijom u porodici i društvu. Suština ljudske egzistencije zavisi od sposobnosti organizma da održi svoju dinamičku ravnotežu uz minimum poremećaja i maksimalnu postojanost. Ako postoji fizičko zdravlje onda postoji rezerva energije. Ako postoji emocionalno zdravlje, osoba može i ume da izrazi svoja osećanja i održi balans sa okolinom. Ako postoji mentalno zdravlje, osoba može jasno da misli, logično zaključuje, donosi odluke i da rešava probleme. Homeopatski lekovi podstiču prirodnu sposobnost organizma da se izleči. Ima široku primenu kao preventiva i kao način lečenja hroničnih i akutnih stanja. Homeopatija pruža mogućnost da se prirodnim putem vrati narušena ravnoteža organizma.
Izvor: Dijeta.net
NOVI SAD 01.03.2012. PRESS
ALTERNATIVNI METOD LEČENJA U DOMU ZDRAVLJA
Homeopatija kao lek za sve
Rezultati - Roditelji najčešće dovode decu zbog bronhitisa, astme, alergija i noćnog mokrenja, ali homeopatija, pored toga, sjajne rezultate pokazuje i u lečenju akutnih stanja - gripa, prehlada, upala pluća, mokraćnih kanala i stomačnih problema
Homeopatska ambulanta za decu u novosadskom domu zdravlja radi od novembra 2010. godine i za to vreme veliki broj mališana prošao je homeopatski tretman. Roditelji najčešće dovode decu zbog bronhitisa, astme, alergija i noćnog mokrenja, ali homeopatija, pored toga, sjajne rezultate pokazuje i u lečenju akutnih stanja - gripa, prehlada, upala pluća, mokraćnih kanala i stomačnih problema.
Roditelji imaju pozitivan stav prema homeopatiji, a iskustva pedijatra homeopate pokazuju poboljšanje u 90 odsto slučajeva bolesti, navodi za Press homeopata pedijatar dr Branka Basara Popović. - Roditelji bolesnog deteta žele da ga što je više moguće sačuvaju od toksičnog dejstva klasičnih lekova, pa se zbog toga obraćaju homeopati. Homeopatija ima drukčiji pristup od klasične medicine, a ovde ne govorimo o izlečenju već o pomoći organizmu da se vrati u stanje zdravlja. U proteklih godinu dana naša iskustva pokazuju da je kod 90 odsto bolesti došlo do vidnog poboljšanja kod mališana koji su homeopatski lečeni - kaže dr Basara Popović.
Obavezan nadzor
Prvi pregled traje oko sat vremena, kada homeopata razgovara sa roditeljima i prati ponašanje deteta. Sva zapažanja beleže se u karton i na osnovu toga određuje se konstitucioni lek, koji roditelji kupuju u apoteci. Roditelji se homeopati javljaju u roku od 48 sati kako bi lekar saznao da li se simptomi povlače, pogoršavaju ili je stanje nepromenjeno.
- Svaki simptom važan je za homeopatu, čak i ono što roditelji navode kao nevažnu sitnicu nama govori o tome da li lek deluje ili ne. Dešava se često da se jave roditelji čije dete ima astmu i zabrinuto prijave da se kod deteta sada pojavio ekcem, što je za homeopatu sjajna vest jer to znači da je lečenje uspešno - navodi dr Basara Popović.
Homeopate sa licencom
- Homeopatsku ambulantu sada imaju samo tri doma zdravlja u Srbiji - u Novom Sadu, Beogradu i Surdulici. Homeopatiju u Srbiji praktikuju licencirani doktori medicine, stomatologije i farmaceuti uz homeopatsku licencu koju izdaje Ministarstvo zdravlja Srbije, a homeopatska ordinacija mora posedovati dozvolu Ministarstva zdravlja Srbije. Homeopatsko lečenje spada u dopunski rad lekara i obavlja se nakon redovnog radnog vremena. Posete homeopati u Novom Sadu zakazuju se sredom od 16.30 do 17 sati na broj telefona 522-033.
Priznata i kod nas
Homeopatsku medicinu zasnovao je nemački lekar sa kraja 18. i početka 19. veka Samuel Haneman. Osnovni princip homeopatije je: slično se leči sličnim. Zahvaljujući svom u praksi potvrđenom delovanju, homeopatija je zauzela zapaženo mesto u celokupnom zdravstvenom sistemu mnogih razvijenih zemalja. Tako je u Nemačkoj još 1939. godine donet zakon po kome su dozvoljeni obrazovanje i rad i nelekarima u oblasti lečenja homeopatijom. I u Srbiji je homeopatija ubrojana u zvanične metode lečenja.
Larisa Onodi, Novi Sad
Homeopatija polazi od pretpostavke da je svaka bolest posledica poremećene ravnoteže u organizmu i da treba lečiti čoveka kao celinu, a ne pojedinačne organe.
Homeopatski lekovi deluju tako što stimulišu prirodne sposobnosti čovekovog organizma da se sam izleči.
Svetska zdravstvena organizacija objavila je da se homeopatijom ne smeju lečiti tuberkuloza, dijabetes melitus tip 1, epilepsija, paraliza, katarakta, glaukom, lokomotorna ataksija, polne bolesti i sida
− Simptomi koje osećamo kad smo bolesni zapravo nisu bolest, već odbrana organizma koji je mobilisao sve svoje snage protiv štetnog delovanja stresa, bakterija, virusa, mentalnih i emocionalnih poremećaja. Homeopatski lekovi, za razliku od klasičnih, ne uklanjaju simptome, već pomažu organizmu da se sam izleči – kaže dr Sanja Mirčić Cimeša, homeopata iz Udruženja za širenje i unapređenje klasične homeopatije „Simillimum“.
Homeopatski proces počinje razgovorom u kojem homeopata postavlja mnoga pitanja pacijentu. Cilj je da se stekne kompletan uvid u sve što mu se događa na mentalnom i fizičkom planu. U homeopatskoj analizi važni su svi problemi pacijenta – i njegova bolest, i navike, i osobine, i psihološko i emocionalno stanje.
Homeopatski lekovi, bilo da su u obliku tableta, granula, praška ili tečnosti, u sebi sadrže elemente bolesti, tako da uče ćelije organizma da se brane od spoljnih i unutrašnjih štetnih uticaja. Lekovi su prirodni, biljnog, životinjskog ili mineralnog porekla. Dobijaju se specifičnom metodom postepenog razblaživanja, a deluju tako što podstiču snagu organizma da se očisti od svih posledica neravnoteže koja je i dovela do bolesti.
Petnaestak minuta pre i posle uzimanja leka ne sme se ništa stavljati u usta, čak ni voda, pasta za zube ili cigareta. Preporučuje se izbegavanje kafe, peperminta, nekih čajeva ili proizvoda koji sadrže mentol, eukaliptus, kamilicu ili kamfor pošto oni mogu da ponište delovanje leka. Ponekad lek može da izazove nazeb, osip ili neko drugo stanje, ali to znači da organizam prolazi kroz stadijum čišćenja. Brzina oporavka zavisi od vrste i dužine trajanja poremećaja, od konstitucije pacijenta, godina života, načina života i bolesti njegovih predaka.
Šta se desi ako se pogrešno odabere homeopatski lek?
Nijedan homeopatski lek ne može da našteti čoveku. Ako je lek pogrešan, ništa se neće desiti. Lek jednostavno neće pomoći, ali neće stvoriti dodatne komplikacije.
Piše: Marina Mlinarić, klasični homeopata
Homeopatski centar “Simillimum”
Klasična homeopatija je komplementarna grana medicine i sasvim sigurno medicina budućnosti. Sam naziv je grčkog porekla i znači slično patnji.
Ona je efikasna i naučno zasnovana metoda lečenja utemeljena na nepromenljivim principima, a ujedno je i umetnost i veština lečenja.
To je kompletan, holistički medicinski sistem koji se razlikuje od klasične medicine na prvom mestu po tome kako vidi čoveka. Dok klasična medicina u prvi plan stavlja čovekovo fizičko telo, homeopatija tvrdi da je čovek energija koja se naziva vitalna, ili životna sila i manifestuje se na tri nivoa – na mentalnom, emotivnom i fizičkom.
Homeopatski lekovi su energetski lekovi i svi su prirodnog porekla, najčešće biljnog, životinjskog ili mineralnog. Zbog posebne pripreme homeopatskog preparata (sukusija, trituracija, potenciranje) razvijeno je dinamičko svojstvo leka (njegova jačina), a izbegnuta je toksičnost. Homeopatski lekovi se dobijaju po principu slično se leči sličnim (similia similibus curentur). To znači da će svaka supstanca koja kod zdravog čoveka uzrokuje određene fizičke, emotivne ili mentalne simptome izlečiti te iste simptome ako se jave kao rezultat bolesti. Ne postoji homeopatski lek za bronhitis, psorijazu, alergiju, nesanicu, depresiju, nervozu, niti za bilo koju bolest, već samo za čoveka kao jedinstvo duše, uma, osećanja i fizičkog tela.
Homeopatski lek nije, kao što je to slučaj sa klasičnim lekom, lek za bolest, nego lek za čoveka.
Homeopatija postoji više od dva veka, ustanovljena od strane lekara i hemičara dr S.Hahnemana, ali kao način lečenja se pominje još od strane oca medicine, Hipokrata.
U našoj zemlji klasična homeopatija je kao sistem lečenja legalizovana 2005. godine, a na našim prostorima najčešće se susrećemo sa kliničkom i kompleksnom homeopatijom koje tretiraju bolest i simptom odnosno posledicu, znači leče na alopatski način, a preparati su najčešće kombinacije raznih homeopatskih remedija.
Nasuprot tome klasična homeopatija koristi konstitucijski lek za dotičnu osobu; znači jedan lek u jedno vreme i to najmanju dozu. Ona leči čoveka u bolesti, a ne bolest samu, jer smatra da kada naš organizam izađe iz homeostaze ( iz svog balansa ) tada dolazi do pojave simptoma.
Homeopatski pristup čoveku je holistički i individualan; traži uzrok oboljenju i teži isceljenju čoveka na svim njegovim nivoima.
Na primer: ako pacijent dođe kod homeopate zbog gastritisa, kod njega neće doći do poboljšanja samo tog osnovnog problema, nego će čovek osetiti i priliv energije, boljeg i uravnoteženijeg raspoloženja, veće opuštenosti kompletnog organizma.
Mnogo se u svetu, a i kod nas, polemiše o efikasnosti homeopatskog lečenja. Ne ulazeći u to kako neki terapeuti (nedosledno) koriste homeopatske preparate, ovde se bavimo nečim drugim... Naime, zanimljivo je da homeopatija kao sistem lečenja u svetu postoji više od dva veka, a u javnosti se i dan danas lome koplja oko toga da li ona „leči placebom“. Svi znamo šta se podrazumeva pod terminom placebo: „lečenje“ autosugestijom, namerom, verovanjem, uverenjem. Placebo kao takav je prepoznat u raznim terapijama i vrlo je delotvoran u lečenju i u zapadnoj medicini. Svaki lekar zna da ako se koristi placebom, što znači da posveti dovoljno pažnje svom pacijentu i ako mu sugeriše da će sve izaći na dobro, da se ne boji, da će mu prepisana terapija sigurno pomoći, rezultati takvog lečenja su uglavnom mnogo uspešniji nego ako se lekar ne potrudi da svojom empatijom i pozitivnom namerom podstakne pacijenta. Strahovi su naši najveći neprijatelji, a naše misli i emocije su snažna energija koji nam mogu odmoći ili pomoći u ozdravljenju, zavisno od toga kako ih koristimo i kako nam se naši terapeuti i lekari obraćaju. Površnost i bezosećajnost terapeuta ne donose izlečenje
Mnogo je površnosti i bezosećajnosti danas prisutno u pristupu obolelom čoveku. Osim toga, mnogi lekari i terapeuti previše veruju u statistiku, dijagnozu, negativni ishod i u agresivnu terapiju. Takođe, jedna od prepreka ozdravljenju je i isključivost i dominacija jedne terapije nad drugom. Era integrativne medicine sigurno će uskoro preuzeti primat u vremenima koja dolaze... Zbog svega toga, ako nam je kao terapeutima, lekarima, isceljiteljima, najvažnije čovekovo zdravlje, onda ćemo sve ovo uzeti u obzir i čoveka tretirati na nežan, empatičan način. Tu bismo mogli da se poslužimo i placebom, u tom smislu da ohrabrimo klijenta da i sam veruje u pozitivan tok izlečenja i da sam svesno tome i doprinese.
Homeopati koriste pozitivne efekte placeba upravo u tim aspektima što slušaju svog klijenta, posvećuju mu pažnju i ohrabrujeu ga da će tok ozdravljenja krenuti u dobrom pravcu ukoliko poveruje da je moć isceljenja u njemu samom i da se ne odriče te moći i odgovornosti za svoje zdravlje.
Za svakog čoveka – drugi lek
Osim toga, homeopata će svom klijentu preporučiti da promeni svoje štetne životne navike, da se oslobodi negativnih emocija i da menja negativne životne stavove. Ipak, samo dobra namera, saveti i slušanje čoveka, neće dati trajne rezultate bez homeopatskog preparata.
Nismo svi isti, pa ćemo za slične simptome, istu dijagnozu, u homeopatiji dobiti različite homeopatske preparate (individualan pristup).
Naša vitalna sila koja nas stalno održava u životu je neverovatno inteligentna, treba s njom sarađivati i ukazati joj poverenje i dati prirodni podsticaj u vidu homeopatskih preparata, da ona sama počne da dovodi organizam u ravnotežu (homeostaza).
Bebo, znaš li ti šta je placebo?
Dakle, da homeopatija ne leči placebom je najočiglednije kod tretiranja beba, dece, životinja, biljaka, zemljišta....
To su oblici svesti na koje apsolutno ne možemo delovati svojom pričom, sugestijom i uveravanjem, a tu se homeopatija pokazala kao najuspešnija. Znači, nije potrebno verovati u homeopatiju da bi ona imala rezultate. Dovoljno je dati dobro odabrani preparat bebi da bi se snizila temperatura ili životinji zaustavio proliv, i da bismo videli kako biljka koja je bila počela da se suši i propada počinje se podiže i oporavlja itd.
Svakako da placebom ne možemo otkloniti glavobolju, ešerihiju, helikobakteriju i sl. Upravo kod tih upornih stanja s kojima se klasična medicina mnogo muči, homeopatija zna da ima neverovatne rezultate!
Nema neizlečivih bolesti
U homeopatskoj praksi je dobro poznato koliko klijenata se oslobađa učestalih cistitisa, helikobakterije, kako dolazi do smanjenja i nestajanja cista i benignih tumora itd. Što znači da i odrastao, svestan čovek koji sumnja ili ne veruje u homeopatiju ipak može imati koristi od takvog lečenja. Pravilno odabrani homeopatski lek deluje u svakom slučaju. Naravno, ne kod svakog klijenta i ne sa istim uspehom, isceljenje zavisi od mnogo faktora, a homeopatija poštuje pre svega princip individualnosti. Tako da po homeopatiji nema neizlečivih bolesti, ali nažalost, ima neizlečivih ljudi.
Osim toga, u svetu postoje ozbiljne studije koje pokazuju kolika je uspešnost lečenja homeopatijom, a kolika drugim terapijama pri tretiranju raznih bolesti i epidemija u različitim razdobljima života na planeti u poslednja 2 veka.
Vraćanje sebi samima
Sve te studije jasno pokazuju koliko je homeopatija uspešnija u odnosu na zapadnu medicinu, ali verovatno zbog neisplativosti i neprofitabilnosti homeopatskih preparata, farmakološka industrija nije zainteresovana za homeopatiju, pa je ona i dan danas nepravedno tretirana i gurnuta u stranu, a i najčešće optuživana kao - lečenje placebom.
Ono što možda nekada zbunjuje u lečenju homeopatijom jeste način na koji pratimo tok celog procesa izlečenja. Potpuno različito od klasične medicine, klasična homeopatija simptome vidi kao „prijatelje“ i prati tzv. Heringov zakon ozdravljenja (Konstantin Hering – Hanemanov prijatelj, zaslužan za širenje homeopatije u SAD). Homeopatija ne tretira bolest ili oboleli organ, nego traži uzrok neravnoteži u celom organizmu, pa tako leči celog čoveka (holizam).
Homeopatija je nadasve nežna i humana medicina koja uvodi čoveka ne samo u zdravlje na svim nivoima, nego i podiže njegovu svest, vraća ga samom sebi, a time otvara i više prostora za radost i kreativniji pristup životu. Osnovni principi homeopatije Homeopatija je prirodna, energetska terapija koja sasvim sigurno pripada budućnosti. Ona je koliko nauka toliko i umetnost lečenja i počiva na prirodnim zakonima, a koristi princip „slično se sličnim leči“ ili „klin se klinom izbija“ , narodski rečeno. Njeni preparati su energetske prirode, što znači da u njima nema materijalne supstance, pa tako nema ni štetnih efekata ni nuspojava. Delovanje homeopatskog preparata objašnjavaju kvantna fizika i nova saznanja o pamćenju vode. Preparat ne dospeva u probavni trakt ili krv, već preko nervnih završetaka u ustima podstiče životnu energiju (vitalnu silu) na samoisceljenje.
* autor je klasični homeopata iz Beograda Izvor: Zdrav život
