Član
- Učlanjen(a)
- 25.10.2009
- Poruka
- 3.279
Hapšenje Ratka Mladića i sumrak Srbije
Američka kolonija Srbija uhapsila je generala Ratka Mladića, upravo uoči dolaska Ketrin Ešton u Beograd, za koju se čini da je čudotvorka- slama i najtvrđe, plaši i najhrabrije. I tako, u tom strahu, a posebno u strahu od eventualnog neodobravanja statusa kandidata usled lošeg izveštaja Serža Bramerca specijalne jedinice Srbije i njena „vlast“ reagovale su žestoko i predano.
Jedini je problem što država Srbija reaguje pravovremeno i isključivo selektivno, samo u tuđem interesu a nikada u srpskom. Teško je razumnom čoveku objasniti zašto je hapšenje Ratka Mladića u političkom interesu Srbije. Šta ćemo dobiti od hapšenja? Jedni se nadaju „bržim Eu integracijama“ a drugi „manjim pritiscima“. Nećemo dobiti ni jedno ni drugo. Brzina evropskih integracija je proces koji zavisi od mnoštva faktora, a hapšenje Ratka Mladića, to treba svima da bude jasno, nije jedan od njih. Sličnu smo situaciju imali kada je uhapšen Radovan Karadžić. Moguće je da ćemo dobiti status kandidata za prijem, ali taj bismo status dobili i bez hapšenja, uprkos strahu naših vlasti. Status kandidata, sa druge strane, ne znači ništa; novčana pomoć iz evropskih fondova biće opljačkana od strane lokalnih mafijaša koji su u dogovoru sa liderima političkih stranaka na vlasti (a za razliku od bugarskih ovi naši ni tragove neće ostaviti) a sam status kandidata može trajati i dvadeset, i trideset godina, ili beskonačno.
Evropska unija je u teškoj ekonomskoj situaciji, prijem novih članica nije poželjan niti za to postoji većina u ovom trenutku. Na stranu to što mnoge članice imaju problem sa lokalnim javnim mnjenjem koje sve više naginje ka evroskepticizmu. Dakle, brže integracije nećemo dobiti. Da li ćemo ovim potezom pokazati našim evropskim „partnerima“ da smo prijateljski (ja bih rekao poslušnički) raspoloženi i da pritisci nisu neophodni? Da li ćemo im pokazati da nas je strašno povredila konstatacija da ne činimo sve kako bismo uhapsili Mladića? Ne. Pokazaćemo jedino da je pritisak osnovno i nephodno oružje koje valja koristiti kada se od Srbije nešto želi. Ketrin Ešton je, sa druge strane, zaslužila povišicu plate. Čim ona krene u obilazak srpskih zemalja, otpor se čudesno slama, a vlast najednom postaje „kooperativna“.
A šta ćemo dobiti od hapšenja Ratka Mladića? Na početku, dobijamo novo poniženje Srbije i srpskog naroda. Dobijamo gubitak samopoštovanja, koji doduše, nije ni tako strašan imajući u vidu da je redovan i da smo svi na to pomalo otupeli. Dobijamo još veći psihološki pritisak na mlađu populaciju koja u sve većem broju napušta Srbiju i pokušava da zaboravi kojem narodu pripada. Neosporno je teško i mučno pripadati ovom narodu.
Dobijamo doživotnu presudu Ratku Mladiću za genocid, zatim ponovnu tužbu BiH protiv Srbije u kojoj će se pozvati na presudu Ratku Mladiću. Zatim, a tu nije kraj, plaćaćemo ratnu odštetu Bosni i Hercegovini. Presuda će uticati na gubitak teško stečenog međunarodnog ugleda Republike Srpske i na sve veće zahteve za njeno ukidanje. Maks Veber je svojevremeno napisao: „Prema tome, zaključilo se da treba objaviti sva dokumenta, pogotovu ona koja terete vlastitu zemlju, i da na osnovu tih jednostranih publikacija treba priznati krivicu za izbijanje rata, jednostrano, bezuslovno, bez obzira na posledice. Političar će otkriti da se time neće unaprediti istina, već da će je naprotiv zloupotreba i razobručene strasti zamračiti; da samo svestrano i plansko ispitivanje sprovedeno preko onih koji nisu zaslepljeni stranačkim obzirima može dovesti do rezultata; i da svaki drukčiji postupak može imati takve posledice za čitav narod koje se decenijama ne mogu popraviti. “
Presuda će uticati na gubitak teško stečenog međunarodnog ugleda Republike Srpske i na sve veće zahteve za njeno ukidanje.
Samo političari koji nemaju ničeg državničkog i vizionarskog u sebi mogu da od svih optuženih uhapse Mladića i Karadžića. Nikada, ali nikada, se ne hapse oni optuženi koji mogu naneti nepopravljivu štetu državi i narodu. Onima koji su stvorili sliku o Srbima kao jedinim krivcima za rat u bivšoj SFRJ ovo je prilika koju neće propustiti. Naša će deca u udžbenicima učiti da su im očevi i dedovi sprovodili genocid, iako našeg naroda više neće biti na vekovnim ognjištima. Vrlo državnički i proročki od strane „našeg“ režima- svaka čast!
A sada još samo par reči o našoj, usudiću se da kažem, diletantskoj vlasti. Predsednik Tadić je, obraćajući se građanima kolonije Srbije na srpskom i stranim „prijateljima“ na engleskom jeziku, obznanio da je general Mladić uhapšen. Uredno je još podsetio sugrađane da se država pretvorila u totalitarnu oligarhiju, zapretivši svima onima koji budu protestvovali da će biti uhapšeni i po hitnom postupku procesuirani. Naš demokratski predsednik nas je izvestio da je, bar se tako meni učinilo, svaki demokratski protest na ulicama Beograda „pritisak na pravni poredak“ i da će „svi koji tako nešto pokušaju biti uhapšeni i procesuirani“.
Dakle, naša vlast nikako ne odustaje od sprovođenja „jezivih“ mera. Ništa novo ni neočekivano. Svakome je dozvoljeno da dovodi u pitanje integritet i suverenitet Srbije, da poziva na secesiju, da protestvuje, samo nije Srbima u sopstvenoj zemlji dozvoljeno ni najosnovnije pravo. Ne znam šta me je na kraju najviše pogodil o- da li likovanje medija i „nezavisnih“ analitičara, naivnost običnih građana koji veruju da će im hapšenje Mladića doneti „sigurnu budućnost“ ili kordoni policije na ulicama. Biće da je ipak ovo poslednje. Uvek sam se grozio i ježio totalitarnih poredaka i sistema, a doživeo sam da demokratski izabrana vlast (doduše nastala na prevari građana) sprovodi nedemokratske mere. Na kraju, teško je dati neki zaključak koji bi bio iole optimističnog karaktera.
Dok su Hrvati plačući i kunući ispunjavali gradske trgove, dok su hrvatski mediji organizovali ozbiljne političke emisije, dotle je u Srbiji na ulicama samo policija, čuje se muk, a sa televizijskih ekrana smeh i oduševljenje. Teško je i opisati ovaj oblik društvenog oboljenja.
Mi smo se toliko identifikovali sa svojim neprijateljima, da to maltene prelazi u patologiju.
Srbija nije Hrvatska. Nećemo na ulicama videti Srbe kako protestvuju, nose generalove slike i podnose inicijative za nazivanje trgova po generalu. Nećemo, zato što je srpski narod odveć apatičan i izgubljen. Nećemo, zato što srpska država nije nacionalna niti brine o nacionalnim interesima. Zato na televiziji slušamo hvalospeve o rešenosti Srbije da izruči Mladića (?!?) poput infantilnog prenošenja neinteligentih izjava stranih zvaničnika (na sličan se način radilo i devedesetih) poput: „…je izjavio da nikada nije ni sumnjao u rešenost srpskog predsednika Tadića da uhapsi Mladića“, zatim infantilnih pitanja stranim posmatračima i konstatacija poput: „da li je Srbija sada dokazala da je demokratsko društvo(?!?)…“ ili „proces EU integracija je sada nezaustavljiv…svi svetski mediji prenose vest o…“ i td. Idolatrija u Srbiji je definitivno poprimila neslućene razmere. Gotovo da sam prihvatio kao činjenicu da je srpska vlada podnela ritualnu ljudsku žrtvu novom božanstvu, ne bi li ga malo odobrovoljila.
I tako, dok su Hrvati plačući i kunući ispunjavali gradske trgove, dok su hrvatski mediji organizovali ozbiljne političke (pa čak i propagandne, zašto da ne) emisije, dotle je u Srbiji na ulicama samo policija, čuje se muk, a sa televizijskih ekrana smeh i oduševljenje. Teško je i opisati ovaj oblik društvenog oboljenja. Mi smo se toliko identifikovali sa svojim neprijateljima, da to maltene prelazi u patologiju. U svetlu izvinjenja RTS-a za izveštavavanje devedesetih godina, koje je, kako je Slobodan Antonić vispreno primetio, upućeno ne našim građanima već Imperiji, i ovaj slučaj govori o sveopštem posrnuću. Kako jednom polušaljivo reče Matija Bećković: „Da nam je ova pamet bila onda (1999, prim. D.M.), sami bismo sebe bombardovali“. Upravo je to suština. U celom tom kontekstu treba posmatrati i Dačićevu ideju o podeli Kosmeta i samit NATO pakta u Beogradu. Koji li je sledeći potez naše državničke elite da mi je znati? Ili pak to nije tako teško zaključiti?
Lepo jednom prilikom reče aforističar: „Ukoliko budemo dosledno sprovodili ovakvu politiku naši i neprijateljski ciljevi će se poklopiti“.
( IZVOR : FOND SLOBODAN JOVANOVIĆ)
Američka kolonija Srbija uhapsila je generala Ratka Mladića, upravo uoči dolaska Ketrin Ešton u Beograd, za koju se čini da je čudotvorka- slama i najtvrđe, plaši i najhrabrije. I tako, u tom strahu, a posebno u strahu od eventualnog neodobravanja statusa kandidata usled lošeg izveštaja Serža Bramerca specijalne jedinice Srbije i njena „vlast“ reagovale su žestoko i predano.
Jedini je problem što država Srbija reaguje pravovremeno i isključivo selektivno, samo u tuđem interesu a nikada u srpskom. Teško je razumnom čoveku objasniti zašto je hapšenje Ratka Mladića u političkom interesu Srbije. Šta ćemo dobiti od hapšenja? Jedni se nadaju „bržim Eu integracijama“ a drugi „manjim pritiscima“. Nećemo dobiti ni jedno ni drugo. Brzina evropskih integracija je proces koji zavisi od mnoštva faktora, a hapšenje Ratka Mladića, to treba svima da bude jasno, nije jedan od njih. Sličnu smo situaciju imali kada je uhapšen Radovan Karadžić. Moguće je da ćemo dobiti status kandidata za prijem, ali taj bismo status dobili i bez hapšenja, uprkos strahu naših vlasti. Status kandidata, sa druge strane, ne znači ništa; novčana pomoć iz evropskih fondova biće opljačkana od strane lokalnih mafijaša koji su u dogovoru sa liderima političkih stranaka na vlasti (a za razliku od bugarskih ovi naši ni tragove neće ostaviti) a sam status kandidata može trajati i dvadeset, i trideset godina, ili beskonačno.
Evropska unija je u teškoj ekonomskoj situaciji, prijem novih članica nije poželjan niti za to postoji većina u ovom trenutku. Na stranu to što mnoge članice imaju problem sa lokalnim javnim mnjenjem koje sve više naginje ka evroskepticizmu. Dakle, brže integracije nećemo dobiti. Da li ćemo ovim potezom pokazati našim evropskim „partnerima“ da smo prijateljski (ja bih rekao poslušnički) raspoloženi i da pritisci nisu neophodni? Da li ćemo im pokazati da nas je strašno povredila konstatacija da ne činimo sve kako bismo uhapsili Mladića? Ne. Pokazaćemo jedino da je pritisak osnovno i nephodno oružje koje valja koristiti kada se od Srbije nešto želi. Ketrin Ešton je, sa druge strane, zaslužila povišicu plate. Čim ona krene u obilazak srpskih zemalja, otpor se čudesno slama, a vlast najednom postaje „kooperativna“.
A šta ćemo dobiti od hapšenja Ratka Mladića? Na početku, dobijamo novo poniženje Srbije i srpskog naroda. Dobijamo gubitak samopoštovanja, koji doduše, nije ni tako strašan imajući u vidu da je redovan i da smo svi na to pomalo otupeli. Dobijamo još veći psihološki pritisak na mlađu populaciju koja u sve većem broju napušta Srbiju i pokušava da zaboravi kojem narodu pripada. Neosporno je teško i mučno pripadati ovom narodu.
Dobijamo doživotnu presudu Ratku Mladiću za genocid, zatim ponovnu tužbu BiH protiv Srbije u kojoj će se pozvati na presudu Ratku Mladiću. Zatim, a tu nije kraj, plaćaćemo ratnu odštetu Bosni i Hercegovini. Presuda će uticati na gubitak teško stečenog međunarodnog ugleda Republike Srpske i na sve veće zahteve za njeno ukidanje. Maks Veber je svojevremeno napisao: „Prema tome, zaključilo se da treba objaviti sva dokumenta, pogotovu ona koja terete vlastitu zemlju, i da na osnovu tih jednostranih publikacija treba priznati krivicu za izbijanje rata, jednostrano, bezuslovno, bez obzira na posledice. Političar će otkriti da se time neće unaprediti istina, već da će je naprotiv zloupotreba i razobručene strasti zamračiti; da samo svestrano i plansko ispitivanje sprovedeno preko onih koji nisu zaslepljeni stranačkim obzirima može dovesti do rezultata; i da svaki drukčiji postupak može imati takve posledice za čitav narod koje se decenijama ne mogu popraviti. “
Presuda će uticati na gubitak teško stečenog međunarodnog ugleda Republike Srpske i na sve veće zahteve za njeno ukidanje.
Samo političari koji nemaju ničeg državničkog i vizionarskog u sebi mogu da od svih optuženih uhapse Mladića i Karadžića. Nikada, ali nikada, se ne hapse oni optuženi koji mogu naneti nepopravljivu štetu državi i narodu. Onima koji su stvorili sliku o Srbima kao jedinim krivcima za rat u bivšoj SFRJ ovo je prilika koju neće propustiti. Naša će deca u udžbenicima učiti da su im očevi i dedovi sprovodili genocid, iako našeg naroda više neće biti na vekovnim ognjištima. Vrlo državnički i proročki od strane „našeg“ režima- svaka čast!
A sada još samo par reči o našoj, usudiću se da kažem, diletantskoj vlasti. Predsednik Tadić je, obraćajući se građanima kolonije Srbije na srpskom i stranim „prijateljima“ na engleskom jeziku, obznanio da je general Mladić uhapšen. Uredno je još podsetio sugrađane da se država pretvorila u totalitarnu oligarhiju, zapretivši svima onima koji budu protestvovali da će biti uhapšeni i po hitnom postupku procesuirani. Naš demokratski predsednik nas je izvestio da je, bar se tako meni učinilo, svaki demokratski protest na ulicama Beograda „pritisak na pravni poredak“ i da će „svi koji tako nešto pokušaju biti uhapšeni i procesuirani“.
Dakle, naša vlast nikako ne odustaje od sprovođenja „jezivih“ mera. Ništa novo ni neočekivano. Svakome je dozvoljeno da dovodi u pitanje integritet i suverenitet Srbije, da poziva na secesiju, da protestvuje, samo nije Srbima u sopstvenoj zemlji dozvoljeno ni najosnovnije pravo. Ne znam šta me je na kraju najviše pogodil o- da li likovanje medija i „nezavisnih“ analitičara, naivnost običnih građana koji veruju da će im hapšenje Mladića doneti „sigurnu budućnost“ ili kordoni policije na ulicama. Biće da je ipak ovo poslednje. Uvek sam se grozio i ježio totalitarnih poredaka i sistema, a doživeo sam da demokratski izabrana vlast (doduše nastala na prevari građana) sprovodi nedemokratske mere. Na kraju, teško je dati neki zaključak koji bi bio iole optimističnog karaktera.
Dok su Hrvati plačući i kunući ispunjavali gradske trgove, dok su hrvatski mediji organizovali ozbiljne političke emisije, dotle je u Srbiji na ulicama samo policija, čuje se muk, a sa televizijskih ekrana smeh i oduševljenje. Teško je i opisati ovaj oblik društvenog oboljenja.
Mi smo se toliko identifikovali sa svojim neprijateljima, da to maltene prelazi u patologiju.
Srbija nije Hrvatska. Nećemo na ulicama videti Srbe kako protestvuju, nose generalove slike i podnose inicijative za nazivanje trgova po generalu. Nećemo, zato što je srpski narod odveć apatičan i izgubljen. Nećemo, zato što srpska država nije nacionalna niti brine o nacionalnim interesima. Zato na televiziji slušamo hvalospeve o rešenosti Srbije da izruči Mladića (?!?) poput infantilnog prenošenja neinteligentih izjava stranih zvaničnika (na sličan se način radilo i devedesetih) poput: „…je izjavio da nikada nije ni sumnjao u rešenost srpskog predsednika Tadića da uhapsi Mladića“, zatim infantilnih pitanja stranim posmatračima i konstatacija poput: „da li je Srbija sada dokazala da je demokratsko društvo(?!?)…“ ili „proces EU integracija je sada nezaustavljiv…svi svetski mediji prenose vest o…“ i td. Idolatrija u Srbiji je definitivno poprimila neslućene razmere. Gotovo da sam prihvatio kao činjenicu da je srpska vlada podnela ritualnu ljudsku žrtvu novom božanstvu, ne bi li ga malo odobrovoljila.
I tako, dok su Hrvati plačući i kunući ispunjavali gradske trgove, dok su hrvatski mediji organizovali ozbiljne političke (pa čak i propagandne, zašto da ne) emisije, dotle je u Srbiji na ulicama samo policija, čuje se muk, a sa televizijskih ekrana smeh i oduševljenje. Teško je i opisati ovaj oblik društvenog oboljenja. Mi smo se toliko identifikovali sa svojim neprijateljima, da to maltene prelazi u patologiju. U svetlu izvinjenja RTS-a za izveštavavanje devedesetih godina, koje je, kako je Slobodan Antonić vispreno primetio, upućeno ne našim građanima već Imperiji, i ovaj slučaj govori o sveopštem posrnuću. Kako jednom polušaljivo reče Matija Bećković: „Da nam je ova pamet bila onda (1999, prim. D.M.), sami bismo sebe bombardovali“. Upravo je to suština. U celom tom kontekstu treba posmatrati i Dačićevu ideju o podeli Kosmeta i samit NATO pakta u Beogradu. Koji li je sledeći potez naše državničke elite da mi je znati? Ili pak to nije tako teško zaključiti?
Lepo jednom prilikom reče aforističar: „Ukoliko budemo dosledno sprovodili ovakvu politiku naši i neprijateljski ciljevi će se poklopiti“.
( IZVOR : FOND SLOBODAN JOVANOVIĆ)
