Galija

[crvendac_011]

 

[crvendac_011]

Danas nam je divan dan, našem Neši rođendan!
Živ nam bio i još dugo divnu muziku pravio.

 

[crvendac_011]

Muzika mi nije samo ljubav već potreba

INTERVJU: NENAD MILOSAVLjEVIĆ, NEŠA „GALIJA”

Muzika mi nije samo ljubav već potreba

Vođa muzičke grupe „Galija” govori o tome kako vidi muziku, o trošenju vremena i novca, mjuziklu „Kosa” kao poslednjoj hipi-grupi na svetu, ljubavi i karakteru...


Foto Željko Jovanović

Muzička grupa „Galija” je i posle 36 godina od osnivanja, po više anketa, u vrhu popularnosti. Njihova balada „Još uvek sanjam” je upisana u melodije za nezaborav! A njen vođa Nenad Milosavljević–Neša Galija poručuje: „Sanjaću dok sam živ”.
Rođenje6. februara 1954. u Nišu. Imao je samo dve godine kad je pao sa hoklice i slomio kičmu! Pet godina je bio prikovan za krevet, a posle toga je još pet morao da nosi mider. Zahvaljujući svom mentalnom sklopu i muzičkom talentu izborio se za mesto jednog od najboljih srpskih rok muzičara svih vremena. Iz prvog braka ima ćerku Janu (22) i sina Luku (20), a iz drugog sina Žarka (10).

Kad ste zavoleli muziku?
Muziku sam prihvatio kao zabavu sve do prve godine fakulteta. Tek tada sam otkrio da bi muzika mogla da mi bude profesija. Pisao sam 1972. muziku za pozorišne predstave, a i za „Lutajuća srca” i „Ju grupu”, ali to tada nije bila moja ozbiljna muzička priča uprkos činjenici da sam u osnovnoj školi, uz nastavnika muzike Slobodana Sotirovića, saznao šta je sve muzika.

Čemu vas je naučio Sotirović?
On me je uveo umuziku. Ne u praktičnom već u intelektualnom smislu. Naučio me je da na pravi način vidim muziku. Naterao me da u muzici opere „Vltava” Bedžiha Smetane vidim kako voda žubori preko kamenja... Jer, tako je Smetana muzikom slikao Vltavu... Pričao mi je i da, po Betovenu, „muzika uvodi red u haos”...

Koje su vam još važne osobe?
To mi je, pre svih, brat Predrag Milosavljević, koji je tekstopisac „Galije”, a jedan od njegovih saradnika je bio i Radoman Kanjevac, većinski tekstopisac za album „Karavan” i „Mesto pored prozora”.

Šta vas je još ponelo sem muzike?
To je hipi-pokret od šezdesetih do osamdesetih godina. To je jedini humani pokret koji svet pamti. Taj pokret je ideja slobodnih misli i slobode života u organizovanom društvu. Ubijen je kad se suprotstavio ratu u Vijetnamu, odnosno napadu na druge zbog lične koristi. Mi sad gledamo TV snimke osvajanja tuđih zemalja iz istih razloga i svi ćute. Hipi pokret je iznedrio niz istaknutih umetnika svih vrsta. Mjuzikl „Kosa” je poslednja živa slika tog pokreta.

Koju prekretnicu posebno pamtite?
To je onaj period kad sam krenuo na Fakultet zaštite na radu zbog dve koristi. Roditelji su imali sina studenta, a ja sam imao mnogo vremena za ozbiljan muzički rad. Na sreću, na fakultetu je bila bibliotekarka Tanja koja je okupljala studente sklone umetnosti. I ona mi je omogućila da organizujem prvi solistički koncert. Bilo je to 14. aprila 1975.

Šta se tada dogodilo?
Na koncertu je bila i moja majka Branka. Prvi put me čula i videla kako sviram i pevam. Bila je oduševljena i ponosna. Kazala mi je: „Nikad ne smeš da odustaneš od svog sna.” I sve je to kazala ocu. Otac je to teška srca prihvatio. Ipak, dao mi je godinu dana da se dokažem kao muzičar. Tako sam, na određeni rok, krenuo u ozbiljan muzički život.

A šta je bilo sa stvaranjem muzike?
I to sam radio vrlo predano. Napisao sam sigurno više od 100 muzičkih dela za pozorišne predstave, a komponovao sam muziku i za tri filma: „Zonu Zanfirovu”, „Pljačku Trećeg rajha” i za TV film „Kuća za rušenje”.

Šta vas usrećuje?
Meni je stalni izvor sreće rad, komponovanje muzike, stalne vežbe i uigravanje grupe. To je jedini pravi odgovor na ovo pitanje, jer ne radim ono što moram, već ovo što volim. To je moja najveća sreća.

Kako vas doživljava ulica?
Susreti s publikom mi nikad nisu smetali. To je cena popularnosti. Neko traži da se slikamo, drugi žele odgovore na neka pitanja. Ali, na sreću, nisam baš od onih koji izazivaju veliko interesovanje publike. Tako da, uglavnom, mirno mogu da odem bilo gde.

Koliko cenite lepotu?
Lepota je unutrašnje stanje. Ona je više duh nego lik. To je važnije od spoljašnjeg izgleda, koji, naravno, ne bi trebalo zanemariti u muško-ženskim odnosima. Ipak, dešavalo mi se da u susretu s lepom ženom budem teško razočaran kad ona progovori.

Koja je vaša definicija ljubavi?
Pokojna slikarka Olja Ivanjicki je kazala da je to „najlepši prirodni tok života, jer impuls ljubavi imaju svi”. Ipak, njenom stavu dodajem svoj: ljubav se oslanja na karakter ličnosti, a to je vrlo slojevito. U jednoj situaciji je sve lepo, a već u drugoj nije.

Kako doživljavate muziku?
Kao veliku ljubav u segmentu kad se izražavam, a u onom delu života, gde zapažam – ne. Jer to je sasvim nešto drugo. Meni muzika nije samo ljubav već potreba, kao vazduh.

Čime se ponosite?
Decom. Svi su sjajni. I ćerka, koja studira glumu u Novom Sadu, i ovaj stariji koji bi želeo da studira muziku, pa se za to već priprema, a i onaj mlađi sin koji tek ulazi u drugu deceniju života. Uz sve što rade najvažnije je da budu dobri ljudi.

Koliko telo može da vam prati duh?
Naravno da može. Telo je samo odgovor na ono što se traži. Doduše, sad kad osetim umor odspavam pola sata i posle toga sam opet svež. Ali, ranije to nisam morao. Sad više osluškujem telo. Neću da ga prisiljavam.

Kome sad pevate „Čujem te lepo kako dišeš”?
Ta pesma je nastala u određenom intimnom odnosu, ali sad nemam takvu osobu koju bih lepo slušao kako diše.

A kome „Na tvojim usnama”?
Ovde je reč o našoj bivšoj zemlji. Ali, tu pesmu ću večito pevati, jer uprkos svemu, nikad ne bi trebalo da ostanemo bez nade u svakom smislu te reči.

-----------------------------------------------------------

Volim kafanu i grupi sam dao ime po kafani „Galija” u Nišu
Šta više trošite: vreme ili novac?
Volim kafanu. Ime grupi dao sam po kafani „Galija” u Nišu. U kafani se troše i pare i vreme. To činim i u Beogradu, gde živim, i u Nišu, u koji često odlazim. Platinasta ploča muzičke grupe „Galija” ne stoji u mojoj kući, već u Nišu, u kafani „Galija”.

Slavko Trošelj
Objavljeno: 30.12.2012.
Izvor: Politika

 

[crvendac_011]

 

[crvendac_011]

Oni mlađi verovatno nisu ni čuli za ovaj pravac u roku, tako da je ovo za one malo starije, koji ga verovatno vole i slušaju i danas.
A ponosna sam što je jedna od mojih omiljenih pesama, takođe, mog omiljenog benda, na prvom mestu. Bravo momci!

10 epova jugoslovenskog progressive rocka

Od pojave punka pa sve do danas, progressive rock je postao žanr koji mnogi „vole da mrze”, a kod ovdašnjih pobornika ovog stava, verovatno jedina gora stvar od strane progresive je domaći prog. Već na prvi pomen pojedinih domaćih progressive grupa, uz obavezno namršteno lice, pored uobičajenih pogrdnih naziva koji idu i uz njihove strane kolege, čuo bi se i epitet „narodnjački rock”, ukoliko su koristili uticaj balkanskog folklora, da bi vrhunac bilo ime benda Bijelo Dugme, koje je postalo svojevrsni vulgarizam u krugovima „ozbiljne” i „istinske” rock publike.

Zaista, ambicioznost, kompleksnost, eksperimentalnost, pretencioznost – osobine koje krase ili kvare progressive rock – dovoljan su razlog da volite ili mrzite ovaj žanr. Oličenje svega (ne) voljenog u progressive rocku je progressive ep, koji se može okarakterisati kao kompozicija, duža od prosečne rock pesme, sa čestim ritmičkim promenama, tehnički kompleksnim deonicama, solo partijama, i različitim segmentima, tj. stavovima unutar muzičke celine. Neretko bi prog epik okupirao celu stranu LP ploče, sa više od dvadeset minuta trajanja, više podsećajući na klasičnu kompoziciju nego na pesmu.

Ni jugoslovenska progresivna scena nije manjkala ovakvih kompozicija, a po kvalitetu bendova i materijala, može se slobodno (uz nemačku scenu) svrstati u najbolje progressive scene izvan angloameričkog govornog područja. Suprotno zabludi da je jugoslovenska muzička scena prvi put stigla svetske tokove tek sa pojavom punka i novog talasa, upravo je progressive rock, na prelazu iz šeste u sedmu deceniju prošlog veka, trenutak kada jugoslovenski rock postaje aktuelan u svetskim okvirima. Već 1969. godine, Indexi u Sarajevu i Korni Grupa u Beogradu snimaju prve prave prog snimke.

Pošto u svakoj zabludi ima delića istine, kašnjenja jeste bilo, i to od strane publike i izdavača, koji nisu još uvek bili spremni na ovako savremen izraz, te su oba benda, koristeći „taktiku Trojanskog konja”, kako je nazvao Aleksandar Žikić, paralelno praveći i komercijalne pesme, polako utabali stazu za objavljivanje prvih pravih progressive rock albuma. Za razliku od Zapada gde su privatni izdavači investirali u nove bendove, u SFRJ su izdavači bili državna preduzeća, nezainteresovana za mlade progresivce, čije pesme ne mogu da stanu na singl ploču.

Ono što jeste bitno je činjenica da krajem šezdesetih, vreme kada se u svetu razvija progressive rock, na teritoriji SFRJ postoje dva mejnstrim benda koja svoj materijal sviraju uživo u većim gradovima, a njihove snimke emituju radio stanice, koje sluša cela država. Pored uticaja Indexovaca i Kornijevaca, upliv stranih izdanja, kako licencnih, tako i donesenih iz inostranstva, služili su kao katalizator za formiranje novih prog bendova u većim gradovima i, što je vrlo bitno, u izvanprestoničkim mestima.

Ipak, za razliku od rock ‘n’ roll i beat pesama, koje su jugoslovenski bendovi reprodukovali, prog je dao podstrek ovdašnjim bendovima da eksperimentišu i pišu svoj materijal, a dodatno olakšanje – odsustvo muzičkih ograničenja – značilo je mogućnost upliva kako klasične muzike i jazza, tako i balkanskog folklora, u okvir novog žanra. Što se tiče kasnijeg, za razliku od Zapadnih muzičara, koji su morali da uče neparne ritmove kako bi ih unosili u svoje kompozicije, ovdašnji muzičari su to na neki način su već imali u sebi, s obzirom na nasleđe neparnih ritmova u balkanskom folku.

Najkompleksnije kompozicije domaće progressive muzike oličenje su muzičke i umetničke vrednosti jugoslovenske progressive scene, a pred vama je lista od deset značajnih prog epika. Kriterijumi po kojima je lista sastavljena su dužina trajanja (oko deset, ili više minuta), muzička i tehnička kompleksnost, i originalnost. Ovo, dakle, nije top 10 lista, već su kompozicije poređane po hronološkom redosledu u kojem su originalno napisane i snimljene, ali, videćemo u nastavku teksta, ne nužno i objavljene, iz razloga navedenih u prethodnim pasusima.

10. Indexi – Negde u kraju u zatišju

Put od nastanka do objavljivanja ove kompozicije je podjednako epski, koliko i njen sadržaj. Naime, tekst pesme je napisao pesnik Želimir Altarac Čičak kao gimnazijalac, i objavio ju je u školskom listu Polet 1965. godine, a Bodo Kovačević, gitarista i jedan od glavnih autora Indexa, kome se dopala pesma, ju je ukomponovao u jedanaestominutnu kompoziciju. „Negdje u kraju u zatišju” počinje rečitativom koji je izrecitovao tadašnji student pozorišne akademije Branko Ličen, dok je Altarac napisao još teksta za deonice sa pevanjem. Svojevremeno opisana kao „rock poema”, ova kompozicija je snimljena 11. oktobra 1969. godine, i do tada bila je najduža rock tema, što je i sprečilo njeno objavljivanje, s obzirom na to da su se tada objavljivale samo singlice. Ipak, odmah po snimanju zavrtela se na radio stanicama, da bi prvi put zvanično objavljena na prvom, istoimenom albumu Indexa iz 1972. godine. U skraćenoj verziji bila je deo koncertnog repertoara tokom cele karijere benda i danas važi za jednu od njihovih najuspelijih kompozicija, ali i za jedan od najbitnijih dokumenta domaće scene svoga vremena.

9. Korni Grupa (sa Dadom Topićem) – Prvo svetlo u kući br. 4

Prvi koraci u domaćoj psihodeličnoj i progresivnoj rock muzici načinjeni su u Sarajevu dolaskom Kornelija Bate Kovača u grupu Indexi. Ipak, nakon par singlova, Kovač se preselio u Beograd, i sa svojom Korni Grupom uspeo je da ostvari svoju viziju progresivne muzike. Nakon uspona i padova sa personalnim promenama, dolaskom Dade Topića i Josipa Bočeka iz Osiječkih Dinamita 1969. godine, Korni Grupa privlači pažnju publike komercijalnim singlovima, i na zadnja vrata uvodi progresivnu muziku u mejnstrim. Jedna od najznačajnijih kompozicija iz ove faze benda je sedamnaestominutna „Prvo svetlo u kući br. 4”, nastala iz saradnje Topića i Kovača, koja, poput „Zatišja” Indexa, je snimljena 1969. godine, ali osim radijskih emitovanja, nije objavljena do 2005. godine, kada se pojavila na kompilaciji „Ne tako običan život (i posle trideset godina)”. „Prvo svetlo u kući br. 4” predstavlja verovatno prvi upliv horora i fantastike u rock žanr na ovim prostorima, a ovo zaboravljeno remek delo dokumentuje i izuzetne vokalne, tekstualne, mužičke i improvizacijske sposobnosti Korni Grupe, a posebno talenat mladog Dade Topića, koji će svoj kreativni vrhunac naći u svom bendu Time.

8. Time – Za koji život treba da se rodim

Odlaskom iz Korni Grupe, Dado Topić se seli u Zagreb, i sa novom grupom, Time, snima jedan od najznačajnijih domaćih albuma svih vremena, „Time”. Po rečima Dade Topića, „Za koji život treba da se rodim” govori o nerođenom detetu koje pokušava da odgovori na pitanje „Šta ako se rodim?”, a svaka deonica pesme predstavlja jedan period života, od detinjstva do starosti. Struktura ove kompozicije se dosta menjala dok gitarista Vedran Božić nije rešio da napravi aranžman koji je završio na studijskoj verziji. Pored velike muzičke vrednosti, tretiranjem rock benda kao orkestra, koji izvodi jedno kompleksno muzičko delo, veliki je značaj i Topića kao interpretatora i tekstopisca. „Za koji život treba da se rodim” predstavlja verovatno prvi pravi upliv egzistencijalizma u rock muziku ovih prostora. Time su jedan od retkih bendova pre pojave punka i novog talasa, koji su stavljali važnost kvalitet tekstova podjednako uz važnost kvaliteta muzike, a Topić, iako više posmatran kao veliki vokal a manje kao tekstopisac, uspeo je po prvi put u domaćoj muzici da kanališe dileme njegove generacije kroz medijum rock pesme.

7. Korni Grupa (sa Zlatkom Pejakovićem) – Put za istok

„Put za istok” u najranijoj verziji datira još iz vremena kada je Dado Topić bio u Korni Grupi, pa je kasnije jednu deonicu, koju on potpisuje, iskoristio da napravi veliki hit – „Makedoniju”. Ipak, konačna verzija pesme našla se na istoimenom prvencu Korni Grupe iz 1972. godine, sa Zlatkom Pejakovićem na vokalu. Forma ove kompozicije je preuzeta iz klasične muzike i može se posmatrati kao trostavna sonata ili simfonija, i predstavlja ne samo jednu od najboljih stvari Korni Grupe, već i istinski klasik jugoslovenskog rocka. „Put za istok” krasi jedinstven epski putopis u prvom licu, o čoveku u potrazi za obećanom zemljom, koju traži „na istoku”, ali shvata da na taj način beži od sopstvene realnosti. Priču oslikava izvanredna postava Kornijevaca, sa fenomenalnim dijalogom solo deonica Bate Kovača i Josipa Bočeka, ali i neverovatnu kompaktnost svih članova benda. U četrnaest i po minuta trajanja, „Put za istok” predstavlja Korni Grupu na kreativnom, sviračkom, aranžerskom i produkcijskom vrhuncu, i definitivno predstavlja jedan od najviših dometa rock muzike ovih prostora.

6. Bijelo Dugme – Kad bi’ bio bijelo dugme

Ako su Indexi i Korni Grupa pionirski uveli progressive rock u diskurs domaće popularne kulture, onda je Bijelo Dugme tom istom progu dala prestiž, slavu i status najtraženijeg i najprodavanijeg žanra sedamdesetih u Jugoslaviji. „Kad bi’ bio bijelo dugme” sa istoimenog albuma, postala je fenomen kao netipičan hit od deset minuta trajanja, koji je držao pažnju čak i onima koji sebe nisu ni smatrali fanovima rock muzike, a kamoli progresivne. Upravo se tu krije veština Gorana Bregovića kao autora, koji je uspeo da napravi pakovanje u koje staje mnogo stvari, čak i međusobno nepomirljivih, čiji suživot nije samo funkcionalan, već je krajnji rezultat jedna koherentna celina, sa tehnički dobro odsviranim i otpevanim deonicama, tekstom koji u sebi ima dozu sublimirane folklorne erotike, i relativno ukusnim uplivima klasike, folklora i hard rocka u progressive žanr. I pored nesavršene produkcije celokupnog albuma, koji su zasenili kasniji radovi snimani u inostranstvu, „Kad bi’ bio bijelo dugme” ostaje ne samo antologijski hit jugoslovenske muzike, već i prekretnica u njenoj istoriji, tj. trenutak kada rock muzika ozbiljno, profitabilno i popularno zanimanje u tadašnjem socijalističkom poretku.

5. Drugi Način – Na mom dlanu

Prvi album zagrebačkog Drugog Načina je primer koliko su se stvari u jugoslovenskom muzičkom izdavaštvu promenile nabolje za samo nekoliko godina. Godina je bila 1975. i Drugi Način su svoj prvenac spremili tako što su sami finansirali celokupni projekat – od snimanja do dizajniranja omota – a album su snimili u Ljubljani i to za 22 sata. Istoimeni prvenac Drugog Načina je doneo i novinu u samom odnosu prema albumu kao celini, pa se, uz „Dnevnik jedne ljubavi” Josipe Lisac, smatra prvim pravim koncept albumom u istoriji jugoslovenske muzike. Tema albuma je bila samoća, koju su oslikale kompozicije poput „Lile su kiše” i „Stari grad”. Jak uticaj britanskog proga i hard roka, posebno grupa Jethro Tull i Deep Purple, se osetio i u kompoziciji „Na mom dlanu”, koja se našla na ovoj listi. Ipak, iza očigledne inspiracije iz pesme „Child in Time”, krije se dinamična kompozicija sa izuzetnim vokalnim performansom, raznovrsnim instrumentalnim pasažima i besprekornom ritam sekcijom.

4. Smak – Put od balona

U knjizi „Nevidljive terazije Slobodana Stojanovića Kepe”, Kepa je izjavio da je presudan uticaj na snimanje kompozicije „Put od balona” bila ljubav prema Korni Grupi, posebno prema kompozicijama „Prvo svetlo u kući br. 4” i „Jedna žena”. Tako je Smak snimio skoro dvadesetominutnu kompoziciju, originalno nazvanu „Biska 20”, i to, zbog ograničenih uslova u studiju, u jednom dahu, iz nekog četvrtog ili petog pokušaja. „Put od balona” je remek-delo simfonijskog rocka, iako sam Točak nije bio zadovoljan snimkom, jer je tokom miskovanja izostavljen deo sa violinskim deonicama. Ipak, i ovakav krajnji rezultat je jedno impozantno muzičko delo, sa dosta improvizacija, tehnički besprekorno odsviranim deonicama, te slušalac ne oseća teret dužine, a verovatno ne postoji snimak na kome možete bolje osetiti neverovatnu hemiju između Točka, Kepe, Laze i Zorana. Istoimeni prvenac Smaka, čiju drugu stranu ploče sačinjava „Put od balona” je doživeo srebrni tiraž, što je bio veliki uspeh za jedan bend iz unutrašnjosti, a Smakovci su imali prilike da upravo „Put od balona” (uz „Ulazak u harem” i „Šumadijski blues”) izvedu na njihovom legendarnom nastupu kao predgrupa grupi Deep Purple 1975. godine u beogradskoj Hali Sportova.

3. Buldožer – Dobro jutro madam Jovanović

U najzapadnijem delu bivše Jugoslavije muzički uticaji su dopirali mnogo ranije od svih ostalih delova bivše države. Samim tim, dok se otkrivao prog u pojedinim mestima bivše Juge, u Ljubljani, Buldožer su već došli do stadijuma parodiranja istog, praveći teren za „novo vrijeme”, koje će zadesiti celu scenu narednih godina sa pojavom punka i novog talasa. Nakon kultnog prvenca „Pljuni istini u oči”, Buldožer su svoj koncept unapredili u muzičkom smislu, delimično zahvaljujući novoj ritam sekciji, te je „Zabranjeno plakatirati”, kako i zanatski, tako i produkcijski bio korak napred, sa jakim uticajima psihodelije, jazza i simfonijskog rocka. „Dobro jutro, madam Jovanović” je zappaeskna improvizacija sa crnohumornim tekstom, koji je cenzorska komisija smatrala aluzijom na Jovanku Broz (koja je u to vreme u lošim odnosima sa Titom), što je ugrozilo i objavljivanje albuma. Zahvaljujući uticaju zagrabačkog kritičara Darka Glavana, album je objavljen, ali ne za PGP kako je planirano, već za Helidon, dok je bendu zabranjeno živo izvođenje ove stvari na koncertima.

2. Izvir – Šel je popotnik skozi atomski vek

Izvir pripada jedinstvenoj slovenačkoj jazz fusion školi, zajedno sa Buldožerom, Septemberom, Okom, Predmestjem i Jutrom, doduše kombinujući jazz fusion sa symphonic, psihodeličnim, čak i krautrock uticajima. „Šel je potoptnik skozi atomski vek”, koji otvara njihov prvi i jedini album, predstavlja izuzetno ambijentalan jam session sa dosta imporvizacija na gitari i klavijaturama, čestim ritmičkim promenama koje nosi izuzetna ritam sekcija, nezaobliaznom solo partijom na flauti, i zanimljivom vokalnom interpretacijom Marka Bitenca. „Šel je potoptnik skozi atomski vek” na slovenačkom znači „On je putnik kroz atomsko doba”, a sam tekst na slovenačkom sa razumljivim i nerazumljivim delovima može malo da pokvari doživljaj slušanja, ali ga izuzetan muzički kvalitet svakako nadomešćuje. Nažalost, jezička barijera doprinela je da danas čak i mnogi poznavaoci domaće rock muzike izvan Slovenije nisu čuli za ovaj bend, čiji prvenac je jedna od nararitetnijih ploča eks-jugoslovenske scene, koja je tek zahvaljujući internetu i digitalizaciji gramofonskih zapisa, i nedavnom CD reizdanju, ponovo došla do ciljne publike.

1. Galija – Decimen

„Decimen” je originalno objavljen 1979. godine u vreme kada je progressive rock već bio na zalasku i uveliko se spremala smena generacija, kao i sve ono što je sa sobom doneo punk i novi talas. No, u Nišu, Galija je radila u najfinijoj prog tradiciji, sa dosta prostora za soliranje na gitari i klavijaturama, i fenomenalnim dvogalisima braće Predraga i Neše Milosavljevića, što se primećuje na celoj „Prvoj plovidbi”. Sam naslov pesme je godinama bio misterija među fanovima, ali po nekim izvorima nastala je iz „That’s a Man”, kako se zvala u nekoj ranoj verziji kada je imala tekst na engleskom jeziku, pa je neko od fanova tražio da čuje pesmu „Decimen”, što je članovima benda bilo simpatično, pa je na kraju pesma zadržala taj naziv. Tokom karijere benda, i pored svoje dužine, „Decimen” je ostao neizostavni deo Galijinog repertoara, nekad čak izvođen i u dužoj verziji od originalne, kao, na primer, na koncertu u Sava Centru 1998, kada su u bendu bili i virtuozi Saša Ranđelović Ranđa (gitara, Neverne Bebe) i Saša Lokner (klavijature, Bajaga i Instruktori).

Izvor: Balkanrock.com

A pošto su oni stavili samo koncertnu verziju, sa jedinog koncerta na kome nije pevao i Peca Milosavljević, ja ću da stavim i originalnu, studijsku.