DELIJE,GRB NASEG SAMPIONA SAMO 700 DIN.
40X35 cm.....OD GIPSA.....
https://www.facebook.com/pages/Zvezdin-grb-nasa-ikona/294039327467769
40X35 cm.....OD GIPSA.....
https://www.facebook.com/pages/Zvezdin-grb-nasa-ikona/294039327467769
FK Crvena Zvezda
- Začetnik teme BaneFromDaHood
- Datum pokretanja
UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 27.06.2011
- Poruka
- 10.543
B92: Puštena struja na stadionu 'Rajko Mitić'
Struja na stadionu ’Rajko Mitić’ ponovo je uključena, potvrđeno je za B92 iz kluba.
IZVOR: B92
Starsportphoto
Beogradski mediji tokom dana su pisali da je Zvezdi isključena struja zbog velikih dugovanja, ali su u klubu uspeli da reše ovaj problem.
Takođe, pojavila se informacija da su čelnici Zvezde zatražili od Zajednice Superlige da do kraja ove godine utakmice na svom terenu igraju u dnevnom terminu, od 13 ili 15 časova.
Još uvek nije poznato da li je će do takve odluke doći jer su za odigravanje večernjih utakmica potrebni reflektori.
Miodrag Božović, trener ’crveno-belih’, na koje očigledno ne utiče loša situacija u klubu jer dominiraju Superligom, pre utakmice sa OFK Beogradom prvi put je od dolaska javno govorio da je stanje katastrofalno.
On je tad naveo da se Zvezda raspada i da nema ni za kafu, ali je posle pobede od 4:0 bio zadovoljan jer su neke zaostale plate isplaćene.
Struja na stadionu ’Rajko Mitić’ ponovo je uključena, potvrđeno je za B92 iz kluba.
IZVOR: B92
Starsportphoto
Beogradski mediji tokom dana su pisali da je Zvezdi isključena struja zbog velikih dugovanja, ali su u klubu uspeli da reše ovaj problem.
Takođe, pojavila se informacija da su čelnici Zvezde zatražili od Zajednice Superlige da do kraja ove godine utakmice na svom terenu igraju u dnevnom terminu, od 13 ili 15 časova.
Još uvek nije poznato da li je će do takve odluke doći jer su za odigravanje večernjih utakmica potrebni reflektori.
Miodrag Božović, trener ’crveno-belih’, na koje očigledno ne utiče loša situacija u klubu jer dominiraju Superligom, pre utakmice sa OFK Beogradom prvi put je od dolaska javno govorio da je stanje katastrofalno.
On je tad naveo da se Zvezda raspada i da nema ni za kafu, ali je posle pobede od 4:0 bio zadovoljan jer su neke zaostale plate isplaćene.
FK Crvena zvezda
Crvena zvezda je nastala tokom ratne 1945. godine kada je grupa omladinaca iz Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije rešila da u februaru organizuje Omladinsko fiskulturno društvo.
Crvena zvezda je nastala tokom ratne 1945. godine kada je grupa omladinaca iz Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije rešila da u februaru organizuje Omladinsko fiskulturno društvo.
Već četvrtog marta ono je preraslo u Crvenu zvezdu, a u istom danu kada su mu ime dali potpredsednici Sportskog društva Zoran Žujović i Slobodan Ćosić prvi fudbaleri porodice beogradskih crveno-belih odigrali su prvi meč: pobeđen je Prvi bataljon druge brigade KNOJ-a sa 3:0.
Standardnu postavu prve ekipe Crvene zvezde činili su igrači predratnih beogradskih klubova BSK-a i SK Jugoslavije, na čijem stadionu "Avala" je Zvezda i igrala svoje utakmice. Na tom mestu je 1963. godine odigran prvi meč na novoizgrađenoj Marakani, koja je godinu dana kasnije potpuno dovršena i, zamenivši "Avalu" koja je nastala 1927, imala kapacitet od čak 110.000 mesta.
Na osvajanje trofeja nije moralo dugo da se čeka, pobeda nad Partizanom donela je Zvezdi Kup 1948, a novi trijumf nad večitim rivalom - prvu titulu državnog prvaka, tri godine kasnije. Bio je to samo početak uspešnih sezona, a pehari su počeli da ređaju. Ukupno 25 u prvenstvu, 23 u kupu, uz deset "duplih kruna" i značajna ostvarenja na međunarodnoj sceni: na njoj je dva puta osvajan Srednjeevropski kup (1958. i 1968.), igrano u finalu Kupa UEFA 1979. kada je Borusija iz Menhegladbaha slavila ukupnim rezultatom 1:1, a potom se došlo i do krova Evrope i sveta čuvene 1991. kada je osvojen Kup šampiona.
Zvezda je od samog starta privukla veliku pažnju pre svih beogradske publike, a kako je vreme odmicalo i širom nekadašnje države. Što zbog činjenice da je "odmenila" jedan od dva najpopularnija kluba iz prestonice, što zbog toga što je igrala na njegovom stadionu, imala iste boje a isprva je činili najbolji igrači dva beogradska kluba koja su bila među najuspešnijima na Balkanu, uz sve to - dobre igre bile su pravi poziv za brojnu podršku.
Dodajte tome i sportsku dramu, kao prilikom osvajanja prve titule kada je Zvezda u poslednjem kolu savladala Partizan i za samo 0,0018 bolji gol-količnik od Dinama stigla do trona, jasno je zašto je vrlo brzo osvojila srca ljubitelja fudbala.
Brojni asovi nosili su dres crveno-belih, od Rajka Mitića, Dragoslava Šekularca, preko zvanično najboljeg fudbalera koju je nekadašnja država dala u 20. veku, Dragana Džajića, sve do Vladimira Petrovića Pižona i Dragana Stojkovića Piksija.
Ipak, generacija iz sezone 1990/1991 sve je nadvisila, ostvarivši niz pobeda u elitnom nadmetanju iz kog je kasnije proizašla Liga šampiona. Čuveni dvomeč sa Bajernom u polufinalu, pa trijumf nad Olimpikom iz Marseja (0:0, penalima 5:3 u Bariju) za osvajanje titule evropskog prvaka svrstali su Crvenu zvezdu među besmrtne.
Po mnogim njenim pristalicama, njeno mesto je tamo već odavno bilo utvrđeno. Za sva vremena.
Crvena zvezda je nastala tokom ratne 1945. godine kada je grupa omladinaca iz Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije rešila da u februaru organizuje Omladinsko fiskulturno društvo.
Crvena zvezda je nastala tokom ratne 1945. godine kada je grupa omladinaca iz Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije rešila da u februaru organizuje Omladinsko fiskulturno društvo.
Već četvrtog marta ono je preraslo u Crvenu zvezdu, a u istom danu kada su mu ime dali potpredsednici Sportskog društva Zoran Žujović i Slobodan Ćosić prvi fudbaleri porodice beogradskih crveno-belih odigrali su prvi meč: pobeđen je Prvi bataljon druge brigade KNOJ-a sa 3:0.
Standardnu postavu prve ekipe Crvene zvezde činili su igrači predratnih beogradskih klubova BSK-a i SK Jugoslavije, na čijem stadionu "Avala" je Zvezda i igrala svoje utakmice. Na tom mestu je 1963. godine odigran prvi meč na novoizgrađenoj Marakani, koja je godinu dana kasnije potpuno dovršena i, zamenivši "Avalu" koja je nastala 1927, imala kapacitet od čak 110.000 mesta.
Na osvajanje trofeja nije moralo dugo da se čeka, pobeda nad Partizanom donela je Zvezdi Kup 1948, a novi trijumf nad večitim rivalom - prvu titulu državnog prvaka, tri godine kasnije. Bio je to samo početak uspešnih sezona, a pehari su počeli da ređaju. Ukupno 25 u prvenstvu, 23 u kupu, uz deset "duplih kruna" i značajna ostvarenja na međunarodnoj sceni: na njoj je dva puta osvajan Srednjeevropski kup (1958. i 1968.), igrano u finalu Kupa UEFA 1979. kada je Borusija iz Menhegladbaha slavila ukupnim rezultatom 1:1, a potom se došlo i do krova Evrope i sveta čuvene 1991. kada je osvojen Kup šampiona.
Zvezda je od samog starta privukla veliku pažnju pre svih beogradske publike, a kako je vreme odmicalo i širom nekadašnje države. Što zbog činjenice da je "odmenila" jedan od dva najpopularnija kluba iz prestonice, što zbog toga što je igrala na njegovom stadionu, imala iste boje a isprva je činili najbolji igrači dva beogradska kluba koja su bila među najuspešnijima na Balkanu, uz sve to - dobre igre bile su pravi poziv za brojnu podršku.
Dodajte tome i sportsku dramu, kao prilikom osvajanja prve titule kada je Zvezda u poslednjem kolu savladala Partizan i za samo 0,0018 bolji gol-količnik od Dinama stigla do trona, jasno je zašto je vrlo brzo osvojila srca ljubitelja fudbala.
Brojni asovi nosili su dres crveno-belih, od Rajka Mitića, Dragoslava Šekularca, preko zvanično najboljeg fudbalera koju je nekadašnja država dala u 20. veku, Dragana Džajića, sve do Vladimira Petrovića Pižona i Dragana Stojkovića Piksija.
Ipak, generacija iz sezone 1990/1991 sve je nadvisila, ostvarivši niz pobeda u elitnom nadmetanju iz kog je kasnije proizašla Liga šampiona. Čuveni dvomeč sa Bajernom u polufinalu, pa trijumf nad Olimpikom iz Marseja (0:0, penalima 5:3 u Bariju) za osvajanje titule evropskog prvaka svrstali su Crvenu zvezdu među besmrtne.
Po mnogim njenim pristalicama, njeno mesto je tamo već odavno bilo utvrđeno. Za sva vremena.
Rajko Mitić
Legendarni fudbaler Crvene zvezde Rajko Mitić, rođen je u selu Dolac, blizu Bele Palanke devetnaestog novembra 1922. godine. Za najtrofejniji srpski klub u kome se proslavio i stekao status prve Zvezdine zvezde odigrao je na poziciji desne "polutke" 572 utakmice i postigao 262 gola. Zbog velikog džentlmenstva koje ga je krasilo na terenu i van njega važio je za omiljenog fudbalera.
Rajko je počeo da igra fudbal na livadama beogradskog naselja Košutnjak, da bi 1940. godine u utakmici protiv ekipe zemunskog Viteza u kojoj je postigao pet golova, zabeležio prvi seniorski nastup za ekipu BSK-a. Naredne godine, po izbijanju Drugog svetskog rata na prostorima Srbije, njegov sportski razvoj stagnira sve do 1944. kada zajedno za Đajićem i Jezerkićem nastavlja da igra fudbal. Crveno-beli dres nosio je punih četrnaest sezona, od osnivanja 4. marta 1945., pa sve do novembra 1958. godine, kada se od najdražeg dresa oprostio u finalu kupa protiv mostarskog Veleža (4:0). Bio je prvi kapiten Crvene zvezde koju je predvodio do pet titula šampiona Srbije (1951., 1953., 1956., 1957. i 1959.) dok je jedan trofej manje "podigao" u nacionalnom kupu. Veliki sportsmen i prva zvezda našeg "sazvežđa" uradila je 7. aprila 1958. godine, nešto o čemu se i dan danas priča. Naime u prvenstvenom susretu protiv Splita dvadesetak minuta pre kraja kamenica koja je doletela iz gledališta, pogodila je u glavu Boru Kostića, nakon čega je "Veliki" Rajko povukao ekipu sa terena. Disciplinski sud FSJ kaznio je zbog toga sve igrače našeg tima izuzev Beare i Kostića jednomesečnom suspenzijom.
Po okončanju karijere, od 1960., pa u narednih šest godina, Mitić se nalazio na čelu stručnog štaba Crvene zvezde, da bi nakon toga tri godine bio član komisije Fudbalskog saveza Jugoslavije za sastav reprezentacije.
Velika ljubav pored fudbala, bila mu je i novinarstvo, pa je još za vreme aktivnog igranja bio komentator beogradskog "Sporta", da bi se kasnije potpuno posvetio žurnalistici radeći u magazinu "Tempo" u kome je i nakon penzionisanja 1983. godine, ostao aktivan.
Velemajstor fudbala sa životne scene sišao je 29. marta 2008. godine ostavivši iza sebe neizbrisiv trag u našem klubu i našoj zemlji.
Rajko je počeo da igra fudbal na livadama beogradskog naselja Košutnjak, da bi 1940. godine u utakmici protiv ekipe zemunskog Viteza u kojoj je postigao pet golova, zabeležio prvi seniorski nastup za ekipu BSK-a. Naredne godine, po izbijanju Drugog svetskog rata na prostorima Srbije, njegov sportski razvoj stagnira sve do 1944. kada zajedno za Đajićem i Jezerkićem nastavlja da igra fudbal. Crveno-beli dres nosio je punih četrnaest sezona, od osnivanja 4. marta 1945., pa sve do novembra 1958. godine, kada se od najdražeg dresa oprostio u finalu kupa protiv mostarskog Veleža (4:0). Bio je prvi kapiten Crvene zvezde koju je predvodio do pet titula šampiona Srbije (1951., 1953., 1956., 1957. i 1959.) dok je jedan trofej manje "podigao" u nacionalnom kupu. Veliki sportsmen i prva zvezda našeg "sazvežđa" uradila je 7. aprila 1958. godine, nešto o čemu se i dan danas priča. Naime u prvenstvenom susretu protiv Splita dvadesetak minuta pre kraja kamenica koja je doletela iz gledališta, pogodila je u glavu Boru Kostića, nakon čega je "Veliki" Rajko povukao ekipu sa terena. Disciplinski sud FSJ kaznio je zbog toga sve igrače našeg tima izuzev Beare i Kostića jednomesečnom suspenzijom.
Po okončanju karijere, od 1960., pa u narednih šest godina, Mitić se nalazio na čelu stručnog štaba Crvene zvezde, da bi nakon toga tri godine bio član komisije Fudbalskog saveza Jugoslavije za sastav reprezentacije.
Velika ljubav pored fudbala, bila mu je i novinarstvo, pa je još za vreme aktivnog igranja bio komentator beogradskog "Sporta", da bi se kasnije potpuno posvetio žurnalistici radeći u magazinu "Tempo" u kome je i nakon penzionisanja 1983. godine, ostao aktivan.
Velemajstor fudbala sa životne scene sišao je 29. marta 2008. godine ostavivši iza sebe neizbrisiv trag u našem klubu i našoj zemlji.
Dragoslav Šekularac
Dragoslav Šekularac rođen je u Štipu 1937. godine, i svojim golovima i igrama u Zvezdinom dresu, zaslužio je da se nađe u najužem izboru najboljeg igrača beogradskog kluba svih vremena. "Kralj driblinga", druga Zvezdina zvezda, iza Rajka Mitića, reprezentativac kada je Jugoslavija bila olimpijski pobednik, četvrta u svetu i druga u Evropi. Sa Zvezdom, čiji je dres obukao 470 puta, osvojio je sedam titula državnog prvaka i pet kupova.
Šeki ima, što je posebno apostrofirao, pozitivan bilans u derbijima s Partizanom, u utakmicama koje je smatrao najvažnijim u karijeri. Za državni tim je odigrao 41 utakmicu i dao šest golova. Kao trener, sa Zvezdom je osvojio „duplu krunu". Tim sa beogradske „Marakane", koji je ostavio svom nasledniku, u prvoj sezoni posle njegovog odlaska postao je šampion Evrope i sveta. Šeki je uvek bio u centru pažnje. Voli da se priča o njemu, anegdota i zanimljivosti ima na pretek, nemoguće je pobrojati sve, tako da smo odlučili da prenesmo neka "maestrova" razmišljana i iskustva koja je nedavno eksluzivno ispričao novinaru našeg fudbalskog kluba.
Živa legenda srpskog fudbala, kao i uvek, bez dlake na jeziku, priča o svom životu, „propuštenim" šansama, odnosu sa roditeljima, ženama, kafanama, današnjim fudbalerima, i o želji da poseti Las Vegas.
Ove godine navršilo se šezdeset pet godina od osnivanja Crvene zvezde, kluba kroz koji je prošlo više hiljada vrhunskih sportista, i svaki od njih je svojim primerom na terenu i van njega doprineo da sa ponosom, milionska armija navijača izgovara ime svakoga od njih. Ipak, postoje ljudi, kojima je uspeh predodređen, osobe kojima je u zvezdama zapisano da budu uspešne i popularne, bez obzira kojim se poslom bavile. Za to je neophodno da posedujete veliki šarm, da budete džentlmen i gospodin, da vas obožavaju u društvu, da ste okruženi lepim ženama i obavezno nešto što vas izdvaja od svih ostalih, da budete jedinstveni.
Čast svakome, ali na sam pomen imena Dragoslava Šekularca, druge zvezdine zvezde, u svima od nas se budi radoznalost, želja da saznamo šta nam je to Šeki poručio, šta nas je savetovao, čime nas je nasmejao. Iako narušenog zdravlja, sa osmehom, vedrog duha, ispričao nam je neke male tajne velikih majstora, i pokušao da objasni svoju posebnost.
- Mnogo toga dugujem Crvenoj zvezdi koja je uticala na moj karakter. U klubu sam naučio da treba svaki dan da se brijem, da budem čist i namirisan, da ne srčem supu, kako da se ponašam u muškom, a kako u ženskom društvu - počinje Šeki. U klub je došao vrlo mlad, i odmah na startu isticao se vanserijskim talentom. Iako osporavan od strane oca, koji ga je usmeravao na školu, a protivio se fudbalu, Dragoslav je kao i svaki put u životu isterao svoje. U Zvezdi su ga sačekali mnogo stariji i priznatiji igrači što mu je samo bio motiv da se dokaže.
- Sećam se utakmice, lopta kod mene, i ja „prozovem" Branka Stankovića, a bacim loptu na drugu stranu, i pogrešim. U poluvremenu priđe mi on, dobro me ošamari i ja zaplačem. Na sledećem treningu trener nas postavi jednog nasuprot drugom, i on ne pipne fudbal uopšte. Kasnije me je kada je postao trener stalno „savetovao" da igram kao tada protiv njega. A ko zna da li bi od mene bilo nešto da Zveda nije otišla na turneju po Americi da zarađuje pare, a mi, iz tada drugog tima ostali u Beogradu. Iskoristio sam tu šansu maksimalno, ceo Beograd je pričao o nekom novom malom, koji odlično igra, pa me je tako na primer na prvoj utakmici gledalo dve, na drugoj pet, a na trećoj petnaest hiljada ljudi - slikovito dočaravajući priča jedan od najboljih igrača u istoriji našeg fudbala. O vremenu njegove mladosti, iako se dijametralno razlikuje od današnjeg, ne priča sa setom, naprotiv, kaže da je uvek najlepše sadašnje vreme i da ni za čim ne žali, iako je svestan da je u životu pravio greške.
- Možda sam mogao materijalno da se bolje obezbedim, ali mene to nikada nije zanimalo. U Beogradu je postojalo pet kafana u koje ako niste odlazili niste bili niko, postojalo je pet devojka sa kojima ako se niste zabavljali niste bili niko. Meni posle utakmice nisu bile pare u glavi, već samo da svratim do „Madere" da me svi vide. Dešavalo se da odem sa stadiona kući, međutim, proradi nešto u meni, obučem se i odem do grada na dva minuta, samo da me vide. Nijedan današnji džip ne može da se poredi sa popularnošću koju je imala moja Vespa, jer džipova sad ima koliko hoćeš, a ja u to vreme, parkiram motor ispred bioskopa, i stvori se gužva oko njega veća nego na blagajni.
Zbog slabih ocena u školi imao je i štete i koristi. Sa jedne strane, redovno je čašćavan batinama od strane oca, ali da je bolje učio ko zna da li bi upoznao svoju suprugu, inače gimnazijsku ljubav. Voleo je u životu mnogo žena, i sada je zaljubljen, ali nikad dve istovremeno.
- Bio sam treća godina gimnazije kada je moja supruga bila prva, onda sam ja bio treća, a ona druga, pa smo konačno krenuli u isti razred, zavoleli se i uzeli. Iako sam bio popularan i na glasu kod pripadnica ulicom pored nje sa prijateljicom ili poznanicom i da kažem: "Dobar dan, gospođo Šekularac, kako ste?" Druga su vremena bila, nije se jurilo za novcem, svi smo bili „srednja klasa", a danas, ovaj ima dobar auto i milione, a drugi nema ništa, pa naravno da će da postoji zavist - kaže majstor i dodaje da je bio i veliki inadžija, da je sve moralo da bude po njegovom.
- Već sam rekao da mog oca fudbal nije zanimao i mislio je da se zalud zamlaćujem time i gubim vreme. Kasnije, kada sam obukao i reprezentativni dres, pozovu ga neki prijatelji na utakmicu. Prihvati on, a ja svima podelim karte, osim njemu, nisam hteo namerno da mu dam. Nije se skoro uopšte razumeo u fudbal, objašnjavali su mu šta je aut, šta je korner, a već posle sledeće koju je odgledao došao je kući i pitao me: „Je li, što ti driblaš onoliko"?
O Šekijevom temperamentu se dosta zna, uvek se borio za istinu i pravdu, o posledicama nije razmišljao, reagovao je srcem, a ne razumom, pa je usled toga i suspendovan bio nakon utakmice u Nišu zbog udaranja sudije.
- Što je najgore nisam ni hteo da igram tu utakmicu, već sam otišao u Niš na boks. Međutim, od sudbine se ne može pobeći. U devet od deset slučajeva bih se suzdržao, ali tad nisam uspeo.
O ljubavi prema Zvezdi ne treba trošiti reči, jer nema mesta na kome nije bio, ali se uvek vraćao na Marakanu. Zavideli su mu mnogi koji ga ne znaju, bezuslovno i bespogovorno voleli svi koji su imali čast da mu budu prijatelji, brisao je parama cipele, svima „sipao" istinu u lice... I danas to radi, samo na drugi način.
- Tvrdim da sam popularniji od svakog domaćeg fudbalera. Evo, da krenemo od Pravnog fakulteta do Terazija, ja i najpopularniji domaći igrač, da vidimo koga će više ljudi da prepozna. Nikada ničemu u životu nisam „robovao". Da sam imao nekoga da me sprečava u mojim „hirovima" dao bih mu osamdeset posto svoje zarade i opet bih bio multimilioner. Jedan prijatelj je lepo rekao: „Imao si mnogo pametne noge, za tako glupu glavu". A što se tiče priče kako sam ispred „Metropola" novcem brisao cipele, to je stvar mog karaktera, hteo sam svima da pokažem, da imam mnogo, ali evo sada priznajem, da sam taj novac vratio u džep, sve je to bio samo vic, fora, nikad nisam voleo dosadu, uvek sam pravio razne šale sa svima, takav sam. I dalje sam duhom mlad, družim se samo sa omladinom, moj najstariji drug ima trideset pet godina. Ja sam bolestan, bole me leđa, kičma, noge, teško se krećem, imam slabo srce, pa još treba da se družim sa takvima i slušam njihove probleme, nema šanse, ja čak i unuci ne dam da me zove deda, već lave - iskren je kao i uvek velemajstor. Ipak, ono što je mislio da nigde neće doživeti, desilo mu se bukvalno, ispred kuće, od strane bahatog taksiste koji ga je udario, kasnije se pravdajući da nije prepoznao da je to Dragoslav Šekularac.- Nisam mogao da verujem da postoje ljudi, koji bi u punoj snazi, tukli starijeg čoveka, i to zbog čega, ni zbog čega. Kasnije se izvinjavao, odselio iz grada, neka mu služi na čast, namerno ga nisam tužio, da ne bi bilo, da hoću da uzmem pare od njega na slavu i ime.
Sadašnju situaciju u klubu posmatra iz ugla navijača, divi se Lukiću i ostalima koji su preuzeli „kosku", tačnije ogroman dug, klub u rasulu, krenuli iz minusa, i zbog toga ih kaže nikada neće i ne može kritikovati. Zna da sada u rukovodstvu sede veliki zvezdaši i ne brine za budućnost.
- Ja im se divim, nije to nimalo lako, mladi su, vole klub, izdržaće, ne sumnjam - uveren je Šekularac u bolje sutra kluba, a o svojim planovima kaže:
- Verovali ili ne, jedva idem, ruke, noge, kičma, srce, kunem ti se, pred umiranjem sam, a razmišljam kako i gde da ukradem deset hiljada dolara i odem u Las Vegas, makar na deset dana. Takav sam, ne mogu miran, imam višak energije koji se uvek trudim da iskoristim - završava svoju priču maestro, profesor, doktor fudbala Dragoslav Šekularac, koji je samo, da se ne zaboravi, prvi počeo sa stvaranjem šampionske generacije iz Barija i Tokija, a kasnije ga je na tom putu nasledio Ljupko Petrović, kasnije Vladica Popović, kasnije...
Šeki ima, što je posebno apostrofirao, pozitivan bilans u derbijima s Partizanom, u utakmicama koje je smatrao najvažnijim u karijeri. Za državni tim je odigrao 41 utakmicu i dao šest golova. Kao trener, sa Zvezdom je osvojio „duplu krunu". Tim sa beogradske „Marakane", koji je ostavio svom nasledniku, u prvoj sezoni posle njegovog odlaska postao je šampion Evrope i sveta. Šeki je uvek bio u centru pažnje. Voli da se priča o njemu, anegdota i zanimljivosti ima na pretek, nemoguće je pobrojati sve, tako da smo odlučili da prenesmo neka "maestrova" razmišljana i iskustva koja je nedavno eksluzivno ispričao novinaru našeg fudbalskog kluba.
Živa legenda srpskog fudbala, kao i uvek, bez dlake na jeziku, priča o svom životu, „propuštenim" šansama, odnosu sa roditeljima, ženama, kafanama, današnjim fudbalerima, i o želji da poseti Las Vegas.
Ove godine navršilo se šezdeset pet godina od osnivanja Crvene zvezde, kluba kroz koji je prošlo više hiljada vrhunskih sportista, i svaki od njih je svojim primerom na terenu i van njega doprineo da sa ponosom, milionska armija navijača izgovara ime svakoga od njih. Ipak, postoje ljudi, kojima je uspeh predodređen, osobe kojima je u zvezdama zapisano da budu uspešne i popularne, bez obzira kojim se poslom bavile. Za to je neophodno da posedujete veliki šarm, da budete džentlmen i gospodin, da vas obožavaju u društvu, da ste okruženi lepim ženama i obavezno nešto što vas izdvaja od svih ostalih, da budete jedinstveni.
Čast svakome, ali na sam pomen imena Dragoslava Šekularca, druge zvezdine zvezde, u svima od nas se budi radoznalost, želja da saznamo šta nam je to Šeki poručio, šta nas je savetovao, čime nas je nasmejao. Iako narušenog zdravlja, sa osmehom, vedrog duha, ispričao nam je neke male tajne velikih majstora, i pokušao da objasni svoju posebnost.
- Mnogo toga dugujem Crvenoj zvezdi koja je uticala na moj karakter. U klubu sam naučio da treba svaki dan da se brijem, da budem čist i namirisan, da ne srčem supu, kako da se ponašam u muškom, a kako u ženskom društvu - počinje Šeki. U klub je došao vrlo mlad, i odmah na startu isticao se vanserijskim talentom. Iako osporavan od strane oca, koji ga je usmeravao na školu, a protivio se fudbalu, Dragoslav je kao i svaki put u životu isterao svoje. U Zvezdi su ga sačekali mnogo stariji i priznatiji igrači što mu je samo bio motiv da se dokaže.
- Sećam se utakmice, lopta kod mene, i ja „prozovem" Branka Stankovića, a bacim loptu na drugu stranu, i pogrešim. U poluvremenu priđe mi on, dobro me ošamari i ja zaplačem. Na sledećem treningu trener nas postavi jednog nasuprot drugom, i on ne pipne fudbal uopšte. Kasnije me je kada je postao trener stalno „savetovao" da igram kao tada protiv njega. A ko zna da li bi od mene bilo nešto da Zveda nije otišla na turneju po Americi da zarađuje pare, a mi, iz tada drugog tima ostali u Beogradu. Iskoristio sam tu šansu maksimalno, ceo Beograd je pričao o nekom novom malom, koji odlično igra, pa me je tako na primer na prvoj utakmici gledalo dve, na drugoj pet, a na trećoj petnaest hiljada ljudi - slikovito dočaravajući priča jedan od najboljih igrača u istoriji našeg fudbala. O vremenu njegove mladosti, iako se dijametralno razlikuje od današnjeg, ne priča sa setom, naprotiv, kaže da je uvek najlepše sadašnje vreme i da ni za čim ne žali, iako je svestan da je u životu pravio greške.
- Možda sam mogao materijalno da se bolje obezbedim, ali mene to nikada nije zanimalo. U Beogradu je postojalo pet kafana u koje ako niste odlazili niste bili niko, postojalo je pet devojka sa kojima ako se niste zabavljali niste bili niko. Meni posle utakmice nisu bile pare u glavi, već samo da svratim do „Madere" da me svi vide. Dešavalo se da odem sa stadiona kući, međutim, proradi nešto u meni, obučem se i odem do grada na dva minuta, samo da me vide. Nijedan današnji džip ne može da se poredi sa popularnošću koju je imala moja Vespa, jer džipova sad ima koliko hoćeš, a ja u to vreme, parkiram motor ispred bioskopa, i stvori se gužva oko njega veća nego na blagajni.
Zbog slabih ocena u školi imao je i štete i koristi. Sa jedne strane, redovno je čašćavan batinama od strane oca, ali da je bolje učio ko zna da li bi upoznao svoju suprugu, inače gimnazijsku ljubav. Voleo je u životu mnogo žena, i sada je zaljubljen, ali nikad dve istovremeno.
- Bio sam treća godina gimnazije kada je moja supruga bila prva, onda sam ja bio treća, a ona druga, pa smo konačno krenuli u isti razred, zavoleli se i uzeli. Iako sam bio popularan i na glasu kod pripadnica ulicom pored nje sa prijateljicom ili poznanicom i da kažem: "Dobar dan, gospođo Šekularac, kako ste?" Druga su vremena bila, nije se jurilo za novcem, svi smo bili „srednja klasa", a danas, ovaj ima dobar auto i milione, a drugi nema ništa, pa naravno da će da postoji zavist - kaže majstor i dodaje da je bio i veliki inadžija, da je sve moralo da bude po njegovom.
- Već sam rekao da mog oca fudbal nije zanimao i mislio je da se zalud zamlaćujem time i gubim vreme. Kasnije, kada sam obukao i reprezentativni dres, pozovu ga neki prijatelji na utakmicu. Prihvati on, a ja svima podelim karte, osim njemu, nisam hteo namerno da mu dam. Nije se skoro uopšte razumeo u fudbal, objašnjavali su mu šta je aut, šta je korner, a već posle sledeće koju je odgledao došao je kući i pitao me: „Je li, što ti driblaš onoliko"?
O Šekijevom temperamentu se dosta zna, uvek se borio za istinu i pravdu, o posledicama nije razmišljao, reagovao je srcem, a ne razumom, pa je usled toga i suspendovan bio nakon utakmice u Nišu zbog udaranja sudije.
- Što je najgore nisam ni hteo da igram tu utakmicu, već sam otišao u Niš na boks. Međutim, od sudbine se ne može pobeći. U devet od deset slučajeva bih se suzdržao, ali tad nisam uspeo.
O ljubavi prema Zvezdi ne treba trošiti reči, jer nema mesta na kome nije bio, ali se uvek vraćao na Marakanu. Zavideli su mu mnogi koji ga ne znaju, bezuslovno i bespogovorno voleli svi koji su imali čast da mu budu prijatelji, brisao je parama cipele, svima „sipao" istinu u lice... I danas to radi, samo na drugi način.
- Tvrdim da sam popularniji od svakog domaćeg fudbalera. Evo, da krenemo od Pravnog fakulteta do Terazija, ja i najpopularniji domaći igrač, da vidimo koga će više ljudi da prepozna. Nikada ničemu u životu nisam „robovao". Da sam imao nekoga da me sprečava u mojim „hirovima" dao bih mu osamdeset posto svoje zarade i opet bih bio multimilioner. Jedan prijatelj je lepo rekao: „Imao si mnogo pametne noge, za tako glupu glavu". A što se tiče priče kako sam ispred „Metropola" novcem brisao cipele, to je stvar mog karaktera, hteo sam svima da pokažem, da imam mnogo, ali evo sada priznajem, da sam taj novac vratio u džep, sve je to bio samo vic, fora, nikad nisam voleo dosadu, uvek sam pravio razne šale sa svima, takav sam. I dalje sam duhom mlad, družim se samo sa omladinom, moj najstariji drug ima trideset pet godina. Ja sam bolestan, bole me leđa, kičma, noge, teško se krećem, imam slabo srce, pa još treba da se družim sa takvima i slušam njihove probleme, nema šanse, ja čak i unuci ne dam da me zove deda, već lave - iskren je kao i uvek velemajstor. Ipak, ono što je mislio da nigde neće doživeti, desilo mu se bukvalno, ispred kuće, od strane bahatog taksiste koji ga je udario, kasnije se pravdajući da nije prepoznao da je to Dragoslav Šekularac.- Nisam mogao da verujem da postoje ljudi, koji bi u punoj snazi, tukli starijeg čoveka, i to zbog čega, ni zbog čega. Kasnije se izvinjavao, odselio iz grada, neka mu služi na čast, namerno ga nisam tužio, da ne bi bilo, da hoću da uzmem pare od njega na slavu i ime.
Sadašnju situaciju u klubu posmatra iz ugla navijača, divi se Lukiću i ostalima koji su preuzeli „kosku", tačnije ogroman dug, klub u rasulu, krenuli iz minusa, i zbog toga ih kaže nikada neće i ne može kritikovati. Zna da sada u rukovodstvu sede veliki zvezdaši i ne brine za budućnost.
- Ja im se divim, nije to nimalo lako, mladi su, vole klub, izdržaće, ne sumnjam - uveren je Šekularac u bolje sutra kluba, a o svojim planovima kaže:
- Verovali ili ne, jedva idem, ruke, noge, kičma, srce, kunem ti se, pred umiranjem sam, a razmišljam kako i gde da ukradem deset hiljada dolara i odem u Las Vegas, makar na deset dana. Takav sam, ne mogu miran, imam višak energije koji se uvek trudim da iskoristim - završava svoju priču maestro, profesor, doktor fudbala Dragoslav Šekularac, koji je samo, da se ne zaboravi, prvi počeo sa stvaranjem šampionske generacije iz Barija i Tokija, a kasnije ga je na tom putu nasledio Ljupko Petrović, kasnije Vladica Popović, kasnije...
Dragan Džajić
Dragan Džajić - Sigurno najbolji igrač u istoriji srpskog i jugoslovenskog fudbala. Rođen je u Ubu 30. maja 1946. godine, od oca Krstivoja i majke Vidosave. U Crvenu zvezdu došao je kao petnaestogodišnjak, nakon maestralno odigranog juniorskog turnira u Valjevu gde su ga zapazili "lovci na talente" najvećih klubova. Po prelasku u Beograd, Džajiću je trebalo samo šest meseci da zasluži poziv u seniorski tim, a kao važan istorijski podatak ostaće činjenica da je tadašnji trener Miša Pavić "velemajstoru" ukazao šansu 8. juna 1963. godine u utakmici sa podgoričkom Budućnošću.
Prvu titulu u crveno-belom dresu osvojio je u narednoj sezoni 1964. godine, a ostaće upamćen i kao predvodnik generacije koja je prva u istoriji zabeležila het-trik u tadašnjoj ligi Eks Jugoslavije. (1968., 1969., 1970.). Petim naslovom prvaka okitio se 1973., a uz to je i četiri puta podizao pehar namenjen osvajaču nacionalnog kupa. Nakon odlaska iz natrofejnijeg srpskog kluba svojevremeno najbolje levo krilo sveta, u svoju biografiju upisalo je i dve godine inostrane karijere. 1975. i narednu godinu proveo je u francuskom prvoligašu Bastiji za koju je odigrao osamdeset mečeva. Usledio je povratak među crveno-bele za koje je igrao sve do oproštajne utakmice 28. maja 1978. godine u Mostaru. Statistika kaže da je zabeležio rekordnih 590 mečeva u Zvezdinom dresu i postigao 287 golova, dok je za nacionalni tim nastupao 85 puta, i taj rekord bio je aktuelan sve do oktobra 2004. godine.
Nakon više nego uspešne igračke karijere Džaja je na predlog rukovodstva Crvene zvezde 1979. godine, seo u fotelju tehničkog direktora. Dvanaest godina kasnije osvajanjem titule prvaka Evrope i sveta, zajedno sa svojim saradnicima, Dragan Džajić, ispisao je najlepšu stranicu u istoriji srpskog klupskog fudbala. Osim mesta tehničkog direktora velemajstor driblinga je od 1998. godine, obavljao u dva mandata i funkciju predsednika kluba.
Prvu titulu u crveno-belom dresu osvojio je u narednoj sezoni 1964. godine, a ostaće upamćen i kao predvodnik generacije koja je prva u istoriji zabeležila het-trik u tadašnjoj ligi Eks Jugoslavije. (1968., 1969., 1970.). Petim naslovom prvaka okitio se 1973., a uz to je i četiri puta podizao pehar namenjen osvajaču nacionalnog kupa. Nakon odlaska iz natrofejnijeg srpskog kluba svojevremeno najbolje levo krilo sveta, u svoju biografiju upisalo je i dve godine inostrane karijere. 1975. i narednu godinu proveo je u francuskom prvoligašu Bastiji za koju je odigrao osamdeset mečeva. Usledio je povratak među crveno-bele za koje je igrao sve do oproštajne utakmice 28. maja 1978. godine u Mostaru. Statistika kaže da je zabeležio rekordnih 590 mečeva u Zvezdinom dresu i postigao 287 golova, dok je za nacionalni tim nastupao 85 puta, i taj rekord bio je aktuelan sve do oktobra 2004. godine.
Nakon više nego uspešne igračke karijere Džaja je na predlog rukovodstva Crvene zvezde 1979. godine, seo u fotelju tehničkog direktora. Dvanaest godina kasnije osvajanjem titule prvaka Evrope i sveta, zajedno sa svojim saradnicima, Dragan Džajić, ispisao je najlepšu stranicu u istoriji srpskog klupskog fudbala. Osim mesta tehničkog direktora velemajstor driblinga je od 1998. godine, obavljao u dva mandata i funkciju predsednika kluba.
Vladimir Petrović
Vladimir Petrović rođen je 1. jula 1955. godine u Beogradu, a u fudbalskom svetu poznat je pod nadimkom Pižon, što u prevodu sa francuskog jezika znači golub. Bogata igračka, kasnije i trenerska karijera učinila ga je jednom od najcenjenijih ličnosti iz sveta fudbala u našoj zemlji. Veliki deo karijere proveo je u našem klubu gde je stekao počasnu titulu četvrte Zvezdine zvezde, odnosno, ušao je među pet najboljih igrača koji su ikada igrali u Crvenoj zvezdi. Takođe, važi za jednog od najmlađih debitanata u najtrofejnijem srpskom klubu, jer je 1971. godine, dakle kao šesnaestogodišnjak prvi put nastupio za seniorski tim. Osvojio je jedanaest domaćih trofeja, pet titula i šest nacionalnih kupova, a veliki žal ostao je zbog izgubljenog finala kupa UEFA 1979. godine protiv Borusije iz Mehengladbaha čiji je akter takođe bio. Ukupno je crveno - beli dres oblačio četristo devedeset sedam puta. Posle jedanaest godina na Marakani, otisnuo se u London, gde je za tamošnji Arsenal igrao jednu sezonu. Inostranu karijeru nastavio je u francuskoj igrajući za Brest i Nansi, odnosno belgijske velikane Antverpen i Standard iz Liježa.
U dresu sa nacionalnim obeležjem nastupao je trideset i četiri puta. Postigao je pet golova, i učestvovao na svetskim prvenstvima 1974. i 1982. godine. Reprezentativnu karijeru završio je sa dvadeset sedam godina, na meču protiv selekcije Norveške u Oslu, u okviru kvalifikacija za evropsko prvenstvo 1984. godine.
U trenerskom poslu takođe je zabeležio zapažene rezultate uglavnom trenirajući Crvenu zvezdu, klub u kome je stekao i igračku afirmaciju, da bi petnaestog septembra prošle godine, izabran za selektora najboljeg tima reprezentacije Srbije.
U dresu sa nacionalnim obeležjem nastupao je trideset i četiri puta. Postigao je pet golova, i učestvovao na svetskim prvenstvima 1974. i 1982. godine. Reprezentativnu karijeru završio je sa dvadeset sedam godina, na meču protiv selekcije Norveške u Oslu, u okviru kvalifikacija za evropsko prvenstvo 1984. godine.
U trenerskom poslu takođe je zabeležio zapažene rezultate uglavnom trenirajući Crvenu zvezdu, klub u kome je stekao i igračku afirmaciju, da bi petnaestog septembra prošle godine, izabran za selektora najboljeg tima reprezentacije Srbije.
Dragan Stojković
Dragan Stojković Piksi rođen je trećeg marta 1965. godine u Nišu odakle je iz Radničkog 1986. godine prešao u Crvenu zvezdu i ostavio neizbrisiv trag u najtrofejnijem srpskom klubu. Ubrzo po dolasku na Marakanu zadužio je kapitensku traku i postao jedan od najboljih igrača u istoriji crveno-belih. Trećeg maja 1990. promovisan je u "red besmrtnih", odnosno petu Zvezdinu zvezdu. Iste godine, iz Beograda je otišao u Marsej, i ne sluteći da će se sa bivšim saigračima sresti narednog proleća u finalu Kupa evropskih šampiona u Bariju. Na toj utakmici odigrao je samo nekoliko minuta, a navijači Crvene zvezde ponosno ističu da njihov idol nije želeo da šutira jedanaesterac kako ne bi eventualno uticao na konačni rezultat meča. Fudbalski put ga dalje odvodi u Veronu, gde nakon jedne sezone odlazi na iznenađenje mnogih u Japan, tačnije Nagoju gde dobija status božanstva.
Za reprezentaciju Srbije nastupao je 84 puta. Učestvovao je na dva svetska prvenstva 1990. u Italiji i 1998. u Francuskoj, kao i na kontinentalnom nadmetanju 2000. godine u Belgiji i Holandiji. Njegov pogodak u osmini finala svetskog kupa protiv Španije stručnjaci su proglasili jednim od pedeset najlepših golova koji su ikada postignuti na svetskim prvenstvima.
Nakon okončanja karijere, ostao je u fudbalu, prvo kao predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije, a od jula 2005. do oktobra 2007. obavljao je funkciju predsednika Crvene zvezde i u tom periodu klub je ostvario zapažene rezultate. Iz Zvezde se ponovo uputio na Istok, odnosno Japan, gde kao trener preuzima Nagoju sa kojom u debitantskoj sezoni osvaja treće mesto i biva proglašen za najboljeg trenera tamošnje lige. Kulminacija ipak sledi kasnije, tačnije u sezoni 2010/2011 kada njegov klub osvaja prvu titulu prvaka u istoriji.
Piksi je oženjen suprugom Snežanom sa kojom ima troje dece.
Za reprezentaciju Srbije nastupao je 84 puta. Učestvovao je na dva svetska prvenstva 1990. u Italiji i 1998. u Francuskoj, kao i na kontinentalnom nadmetanju 2000. godine u Belgiji i Holandiji. Njegov pogodak u osmini finala svetskog kupa protiv Španije stručnjaci su proglasili jednim od pedeset najlepših golova koji su ikada postignuti na svetskim prvenstvima.
Nakon okončanja karijere, ostao je u fudbalu, prvo kao predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije, a od jula 2005. do oktobra 2007. obavljao je funkciju predsednika Crvene zvezde i u tom periodu klub je ostvario zapažene rezultate. Iz Zvezde se ponovo uputio na Istok, odnosno Japan, gde kao trener preuzima Nagoju sa kojom u debitantskoj sezoni osvaja treće mesto i biva proglašen za najboljeg trenera tamošnje lige. Kulminacija ipak sledi kasnije, tačnije u sezoni 2010/2011 kada njegov klub osvaja prvu titulu prvaka u istoriji.
Piksi je oženjen suprugom Snežanom sa kojom ima troje dece.
Zvezdin šou na Brdu: Sedmica u mreži Čuke!
Crveno-beli u sjajnoj utakmici pobedili Čukarički i vezali 17. uzastopnu pobedu u prvenstvu!
Foto: MN Press
"Petarda" u Kupu od čačanskog Borca brzo je zalečena, a lek nije mogao da bude bolji nego sjajna partija i ubedljiva pobeda u derbiju.
Crvena zvezda je kao gosto savladala trećeplasirani Čukarički na Banovom brdu 7:2!
Domaćin je poveo već u 4. minutu, posle samo pola sata igre bilo je 2:2, ali su crveno-beli u poslednjim trenucima prvog dela po drugi put poveli. Po povratku sa odmora ta prednost se samo uvećavala.
Strelci u 17. uzastopnoj pobedi, kojom je izjednačen rekord ekipe Slavoljuba Muslina sa kraja sezone 1999/2000, bili su Marko Grujić u 13. minutu, Luis Ibanjez iz penala u 18. i iz slobodnog udarca u 61, Slavoljub Srnić u nadoknadi prvog poluvremena, Ugo Vijeira u 51. i 75, kada je "promešao" čak četvoricu igrača Čukaričkog, i Luka Jović u 87. minutu, dok je golove za domaći tim postigao Andrija Pavlović u 4. i 29. minutu.
Prethodni put kada je Crvena zvezda postigla sedam golova, takođe je bilo 7:2, bila je 2012. godina, a rivaj je bio BSK iz Borče...
I Zvezda i Čukarički ušli su u ovaj derbi uzdrmani porazima u osmini finala Kupa Srbije. Branilac trofeja, Čukarički, ispao je od Javora posle penala, dok je Crvena zvezda doživela bolnih 1:5 protiv Borca iz Čačka.
Ispostavilo se da je tim iz Ljutice Bogdana mnogo bolje reagovao, iako je domaćin zaslužio sve pohvale za ofanzivnu igru od početka do kraja. Čak i posle isključenja Filipa Stojkovića u 54. minutu zbog drugog žutog kartona.
Ispostavilo se i da Crvena zvezda igra mnogo, mnogo bolje sa Markom Grujićem u timu, nego bez njega, a podsetimo, mladi vezista je zbog povrede propustio duel sa Borcem.
Ove nedelje imao je nešto drugačiju ulogu nego inače, pošto je u odsustvu Aleksandra Kataija zauzeo njegovu poziciju "plejmejkera". Nije mu to teško palo, kao ni Vukašinu Jovanoviću, koji se našao na mestu zadnjeg veznog i odlično odmenio "pomerenog" Grujića.
Zvezda je ovom pobedom prekinula sa porazima na Banovom brdu, gde je u prethodna dva gostovanja crveno-belih Čukarički slavio 2:0, a ono što je bitnije, pobegla je drugoplasiranom Borcu na 19 bodova razlike, a "večitom rivalu" Partizanu na neverovatnih 24!
ČUKARIČKI: Stevanović - Stojković, Pjasentin, Ostojić, Boljević - Srnić, B. Janković (46. N. Janković) - Mandić (74. Jovanović), Matić (64. Adi), Bojić - Pavlović.
ZVEZDA: Kahriman - Petković, Pavićević, Luković, Ibanjez - Donald, Jovanović (79. Ristić) - Srnić, Grujić (85. Sikimić), Plavšić - Vijeira (79. Jović).
Crveno-beli u sjajnoj utakmici pobedili Čukarički i vezali 17. uzastopnu pobedu u prvenstvu!
"Petarda" u Kupu od čačanskog Borca brzo je zalečena, a lek nije mogao da bude bolji nego sjajna partija i ubedljiva pobeda u derbiju.
Crvena zvezda je kao gosto savladala trećeplasirani Čukarički na Banovom brdu 7:2!
Domaćin je poveo već u 4. minutu, posle samo pola sata igre bilo je 2:2, ali su crveno-beli u poslednjim trenucima prvog dela po drugi put poveli. Po povratku sa odmora ta prednost se samo uvećavala.
Strelci u 17. uzastopnoj pobedi, kojom je izjednačen rekord ekipe Slavoljuba Muslina sa kraja sezone 1999/2000, bili su Marko Grujić u 13. minutu, Luis Ibanjez iz penala u 18. i iz slobodnog udarca u 61, Slavoljub Srnić u nadoknadi prvog poluvremena, Ugo Vijeira u 51. i 75, kada je "promešao" čak četvoricu igrača Čukaričkog, i Luka Jović u 87. minutu, dok je golove za domaći tim postigao Andrija Pavlović u 4. i 29. minutu.
Prethodni put kada je Crvena zvezda postigla sedam golova, takođe je bilo 7:2, bila je 2012. godina, a rivaj je bio BSK iz Borče...
I Zvezda i Čukarički ušli su u ovaj derbi uzdrmani porazima u osmini finala Kupa Srbije. Branilac trofeja, Čukarički, ispao je od Javora posle penala, dok je Crvena zvezda doživela bolnih 1:5 protiv Borca iz Čačka.
Ispostavilo se da je tim iz Ljutice Bogdana mnogo bolje reagovao, iako je domaćin zaslužio sve pohvale za ofanzivnu igru od početka do kraja. Čak i posle isključenja Filipa Stojkovića u 54. minutu zbog drugog žutog kartona.
Ispostavilo se i da Crvena zvezda igra mnogo, mnogo bolje sa Markom Grujićem u timu, nego bez njega, a podsetimo, mladi vezista je zbog povrede propustio duel sa Borcem.
Ove nedelje imao je nešto drugačiju ulogu nego inače, pošto je u odsustvu Aleksandra Kataija zauzeo njegovu poziciju "plejmejkera". Nije mu to teško palo, kao ni Vukašinu Jovanoviću, koji se našao na mestu zadnjeg veznog i odlično odmenio "pomerenog" Grujića.
Zvezda je ovom pobedom prekinula sa porazima na Banovom brdu, gde je u prethodna dva gostovanja crveno-belih Čukarički slavio 2:0, a ono što je bitnije, pobegla je drugoplasiranom Borcu na 19 bodova razlike, a "večitom rivalu" Partizanu na neverovatnih 24!
ČUKARIČKI: Stevanović - Stojković, Pjasentin, Ostojić, Boljević - Srnić, B. Janković (46. N. Janković) - Mandić (74. Jovanović), Matić (64. Adi), Bojić - Pavlović.
ZVEZDA: Kahriman - Petković, Pavićević, Luković, Ibanjez - Donald, Jovanović (79. Ristić) - Srnić, Grujić (85. Sikimić), Plavšić - Vijeira (79. Jović).