духовне беседе и поуке старца антонија

[Nostradamus]

ја сам почео да се окрећем по соби и да тражим неку посуду, воду...
„шта ти је свечасни оче, ја сам то само рекао примера ради. пре ћу ја теби опрати ноге, него ти мени! ти још имаш времена да послужиш млађој братији, а ја га већ немам. радост је у смирењу, а не у городсти; истинско задовољство није у греху, нити у страсти, већ у стицању божијег подобија, у томе у чему је човеку могуће. јер тежећи могућем, ти се удостојаваш саучествовању божанској величанствености. примети драги, његова величина није у рушилачкој сили, нити у сили застрашујућој и укоравајућој, већ у сили милостивој, и нежној, подржавајућој и укрепљујућој. сећаш се како христос и апостоли нису били прихваћени у самарјанској средини и како су ученици молили казну за њене становнике? господ им је тада рекао да ни они сами не знају од какве су силе и шта треба да носе у свет.
а они су у свет требало да доносе мир, и само мир. јер господ наш исус христос није ништа друго рекао својим ученицима после васкрсења, сем: „мир вам!“ он им није пожелео здравље, благостање и све то што ми желимо; ми то тако често желимо својим ближњим. имајући чак камен на души, често по навици изговарамо здравице.
а нису важне све те здравице, већ спокојство, мир у души и мир душе. то је залог мира у свету, његовог благостања и коначно његовог постојања. ја сам у логорима много слушао о оцима-пустињацима, како из првих времена познања истинске вере, тако и о онима који нису живели тако давно. увек је било довољно оних људи који су желели да одбаце светске сујете и да избегну чак и додир са светским саблазнима. у семинарији, авај, није било посебног времена за спознају пустињског начина живота. а у местима како они кажу не тако удаљеним ја не само да сам могао да слушам о пустиновању, већ и да посматрам тај отшелнички живот. и њој нису сметали ни надзорници, ни мукотрпан рад, већ супротно - старци су то користили у своју корист. то што је за друге била казна, они су прихватали као могућност укроћења својих страсти, и свога тела. монотон физички рад је само доприносио могућности њиховог невероватног духовног узрастања, стицању посебне молитвености и одбацивању сујета овоземаљског постојања.
тивејски отшелници и други с њима су углавном радили на плетењу котарица. они су их продавали, а зарађени новац су користили за дела милосрђа, остављајући само мали део за свој опстанак. ми смо тамо били робови, много смо радили и то без икакве награде. али с друге стране, оци-монаси првих времена су и кувану храну сматрали излишним луксузом, живели су гладујући, што се данас не може ни замислити! преподобна марија египатска се хранила зрнима пустињске траве, и њој је то било потпуно довољно и за живот и за молитвене и подвижничке трудове. и зато онај ко није био навикао на светску неумереност, тај коме је и чинијица брашна - луксуз, тај није био у ропству већ је био слободан! слободан од изобиља, а значи слободан и од ђаволског угњетавања!
будући да сам учио код оптинског старца, морао сам одмах да научим како се плету мреже. да, да оче плео сам и још како! то је било прво што сам морао да научим код мудрог носиоца древног опита побеђивања себе, проналазећи истинску слободу у одбацивању греха. ох, како је било тешко прво време! бивши логораш, архимандрит, који је чини се прошао све, седи и плете мреже! какве само мисли се нису појављивале, шта се све размишљало за то време. смирење? али шта, рекло би се да ништа није тако смиривало као седење иза бодљикаве жице. послушање? корак лево, корак десно... то је било све. рад? господе, нас у време рата који смо помрли на изградњи народног добра нико није ни сматрао ни за шта! али то што је од мене захтевао старац је било одбацивање сујете, и стицање мира у души. управо тај стрпљив, монотон рад је пружао могућност усредсређења искључиво на себе самог, погружавање у молитву, приморавајући да се постигне и осети мир у души. спокојство сједињено са видљивим плодовима својих трудова је градило тај видљиви осећај смирености.
старци из моје логорске прошлости су већ прошли науку умног делања, и они су имали ничим упоредиву навику одбацивања свих могућих светских саблазни. сваки од њих је био свет за себе, у које свако није имао отворен приступ. они су обично општили међусобно, и то општење се углавном сводило на неколико речи, а понекад и фраза. други свет их се дотицао само онда када му је била потребна њихова молитвена или нека друга помоћ. пребивајући телесно у пролазном свету, они су се духовно налазили тамо, са творцем. њих је било немогуће увредити, или извести из тог стања смирености. чак и када су им криминалци у почетку отимали храну, они су се крстили и настављали своје молитвено бдење.
то одвајање од обичних, мирских закона је у прво време код мирјана изазивало чуђење, смех и раздражљивост, а затим - неизмерно уважавање. свет се може победити само неприхватањем његових закона и апсолутним следовањем божијем закону. свет се управо тога највише и боји, управо против тога и устаје.
плетење мрежа поред старца је такође било противљење свтеским законима, од којих је главни- расејаност. тај рад, поткрепљен духовним подучавањем и молитвом, је био начин одвајања од свега тога што нас тако вуче у блато страсти - свега тога, што у себи носе „прелести“ света који је незаустављив у својим жељама и неуздржан у потребама. у почетку је за мене то плетење било просто смирење, жеља да урадим нешто ради похвале. а потом је то већ био посао ради одбацивања празних мисли, ради могућности да се потпуније осети сладост молитве. на крају крајева - рад није ни постојао - постојало је само нешто што је помагало да се пронађе мир!

посетиоци.​

неко је покуцао на врата. отац антоније је одуговлачио са одговором. дошли су наредни посетиоци који су жудели да чују шта нас све чека у блиској будућности. старац је јавно показао своје нерасположење за примање неочекиваних гостију, и чак их је увредљиво окарактерисао: „то нису посетиоци, то су празноседеоци“.
та фраза је изазвала мој збуњен поглед који је старац видео и разумео. на питање које није изговорено наглас је уследио одговор.
„наравно, празноседеоци! они отимају моје време и себе доводе под гнев божији! зашто слушати нешто што без икакве сумње нећеш испунити? али, они долазе, слушају, расуђују, а без најмање жеље да следе за христом. ко од данашњих људи је спреман да се одрекне својих земаљских добара?! ко?! да, постоји шачица, стотину-две, коју је бог одабрао. зашто повећавати кад је и овако тешко?! у пустињи безверја и разврата наравно постоје и истински страдалници, који заиста жеђају да се напију са извора живе воде духа светога, али ови, веруј ми оче, нису ти. они не желе да чују истине, већ желе да се споре ради доказивања својих мудровања, и утврђивања у својим заблудама. и на томе се све завршава, јер они не траже истину, која једина даје вечни живот. она, та истина, и јесте прави живот, и само онај ко ју је спознао, тежи да је истражи, и само тај може пронаћи изворе вечног блаженства. сама спознаја већ значи следовање. ако ти знаш да је суд врео, ужарен, зар ћеш га узети голим рукама?! зашто ми онда са невероватном упорношћу покушавамо да спојимо адски кут са благоухаоном свежином рајског врта?! зар нас апостоли не поучавају да вода из једног извора не може истовремено бити и слатка и горка.
зато је немогуће спојити плодове људске гордости са божнаским смирењем, не. то је узалудан, бескористан и опасан труд - покушати некако сједнити таму сопствених заблуда са светом истином!“
старац, очигледно незадовољан неочекиваном посетом незваних гостију, је снуждено гледао. желео сам да напустим собу, али су ме зауставиле следеће очеве речи: „остани оче, тај сусрет ће ти користити“. десило се нешто несхватљиво - ако он сам није видео никакву корист од сусрета са тим посетиоцима, какву сам ја онда корист могао да имам од тога?! међутим, сетивши се приче о плетењу мрежа, потрудио сам се да из смирења прихватим старчев предлог.
отац антоније је напослетку изговорио: „амин“.
у старчеву келију је ушло неколико људи - не више од десет. њихов изглед је одавао утисак да припадају добростојећим друштвеним слојевима. они су се веома учтиво поздравили, старац их је благословио, али није целивао као обично. то ми је одмах упало у очи, иако се на његовом лицу више није видело незадовољство. разговор није ишао. чак и на директно старчево питање о циљу њихове посете, гости су одговарали нејасно и неповезано. на крају су згледајући се почели да излажу циљ свог доласка. он се према њиховим речима сводио на разрешење следеће недоумице: зашто се православље тако негативно односи према католицима, није ли то просто пројава историјског супротстављања цивилизованој еворпи и необразованог источног конзерватизма. њих то питање веома узнемирава с обзиром да су они државни чиновници довољно високог ранга. грко-католици (унијати) су предали своје документе на увид и регионалном центру, а православни се противе на све могуће начине.
да, разговор је имао изгледа да буде занимљив! ја нисам знао ту чувену причу, и схватио сам да гости нису дошли због разрешења својих недоумица, већ да тако кажем, због освећења својих судова старчевим мишљењем - уосталом, потпуно је вероватно да је за њих била довољна и сама чињеница то што су дошли код оца антонија. веома често се после сличних посета познатим православним свештеницима, старцима, речи истих непоштедно мењају, при чему то није увек из зле намере: нешто није јасно, а нешто је погрешно схваћено.
међутим, таква посета ауторитативних лица се врши просто и ради саме посете, ради тога да би се могло рећи: „а тај отац ми је дозволио да се тиме бавим“. ради се пре свега о армији екстрасенса, магова, исцелитеља, како отворених шарлатана, тако и оних који су у директном контакту са нечистом силом. чини се да су и данашњи посетиоци оца антонија имали потребу само за чињеницом да су били код њега иако је било разумљиво и то да су гости били потпуно убеђени да су у праву али су ипак желели да чују и старчево мишљење.

 

[Nostradamus]

„оче антоније, - настављали су они, - али зар не постоје земље са различитим религијама. у тој истој немачкој живе и католици и протестанти. а да не говоримо у америци, где се број конфесија не може избројати“.
„конфесија, - уморно је одговорио старац, - а колико је било тих ваших конфесија у многобожачком риму?! али су само православни хришћани били прогањани! не може вода из једног извора бити и чиста и прљава, она је или чиста или прљава. резултат владавине отпалих хришћана, католика, у кијеву је било постојање џамија, јеврејских синагога, пољских католичких цркава, само није било ниједног православног храма! што се чудите, а зар не знате за спаситељеве речи о власнику дома? може ли неко сам себе изгонити из храма? могу ли слуге једног господара дозволити себи међусобну свађу? једно је једно, а друго - друго.православље је од другог господара, и зато је омражено и прогоњено по целом свету.
као што не могу постојати две истине, тако не може бити чак ни две религије. истина је једна, и религија је једна. заблуда, авај, има много. али то су само заблуде, или ако се преведе на руски језик - грех! они имају страног духа, страног ономе, коме се ми молимо, коме се обраћамо, и који јесте истински творац и сведржитељ. а све остало је противљење, сатанизам. зашто се римски епископ сусреће са јеврејима, поздравља их, каје се и моли их за опроштај за све невоље које им је учинио у току векова, зашто се залаже за муслимане, а православне гони? дух свети је дух разобличавајући - он је показатељ истине. и христос је за њега рекао: „доћиће и обличиће“. управо тај дух и разобличава све католичке лажи. где је место човеку који је умислио да ако папа донесе пресуду која се не слаже са божијим судом, онда послдњи треба да буде измењен у корист мишљења рисмког епископа. чини се да само тако звучи?! ви сте посланици? ево, нека само један од вас каже пред својим бирачима да је он, будући смртни човек, непогрешив као бог, и да може да ради све што бог ради. куда вас драги моји воде - у савет или у „петнаестицу“?!“
присутни су последње фразе оца антонија примили као доказ са примесом доброг хумора и милостиво се осмехнули.
„ево ви се смејете, а ја нисам све ово испричао шале ради - стар сам већ да бих се шалио. главно сте пропустили: ови опуси показују сву дубину католичког пада, степен њихове отпадије од божијег закона. шта причати о тамо неком христовом учењу - сличне фантазије нису имали ни гордошћу обузети многобожачки владари: египатски фараони и древни римски цареви. и зато је страшно то сво изопачивање које чини рим. разуман човек може једноставније да схвати све те секташе - сами себе називају протестантима, противницима. а отац сваког противљења је један - сатана, први протестант и „борац за слободу“.
мало ко од власти у русији је схватио опасност од духовне изопачености од стране католичанства - москва је далеко, а петербург још даље. код нас су у битку одлазили појединци, слични кијевским јунацима. али они су побеђивали у својим биткама само тамо, у старинским причама, а у животу, авај, ретко. благочестиви велики кнез андреј богољубски се мудро борио са жидовским насиљем у трговини, са зеленашењем, којим је потчињен руски народ - кнеза су убили. колико је само напора уложио страшни цар јован васиљевич против насиља пољака и опољаћених руса из западних делова државе. сви романови пре петра а после смутног времена су стражили, штитећи народ од католичког утицаја. петар аркадијевич је схватио све проблеме контаката православних са католицима, који су чак покушавали да одвоје од русије западне и југозападне опољаћене делове земље - и он је убијен. страдалник почива на светој земљи печерске лавре, мир духу његовом“.
старац се прекрстио.
„а ви браћо шта мислите, - проговорио је отац антоније, - да ли је време бољшевичке власти које је трајало сто година раздвојило нас словенски православни народ?“
„наравно, оче, - одговарали су гости не очекујући тако једноставно питање, - наравно, народ се искварио“.
један од придошлица, иначе бивши секретар горкома, се представио и почео да наводи цифре које очигледно доказују сву погубност совјетске власти. ту је било и података о употреби алкохолних напитака пре и после 1917-е, и о животном стандарду, о количини откупљених јаја, сира, меса и сл. по глави становника у руској царевини. било је података о свему па чак и о стотине хиљада аршина платна и цица, који су набављени за државу.
ја сам слушао са великим интересовањем - много тога ми је било апсолутно непознато и у потпуности је мењало мој поглед на монархијску русију. наравно, ја сам морао да читам мемоаре вите, суворина, и многих других савременика последњег цара, али су подаци које је износио бивши секретар горкома имали велики утицај на мене!
„добро, ви пријатељи само причате о телу, а хајде да причамо о души, - одговорио је старац. - мање од сто година је било потребно да се разори велика империја, трећи рим. а католици су четристотине година владали западним и југозападним земљама свете русије! ево, ви све говорите о могућности заједничког живота, али цеви за пијаћу воду, и опростите, за канализацију никоме не пада на памет да споји! веома стара руска пословица, за коју нико не зна колико је стара, говори о капи жучи у чаши меда. кап! а данас је супртоно - покатоличена жуч је размера меда а тешко да се може наћи кап истинског православног исповедања. четристотине година су их учили једноме, васпитавали у духу рима, а сада они на исконски православним територијама покушавају да уче људе томе страном које су примали са мајчиним млеком. шта добро нам могу донети покатоличени и искварени људи?! одатле и настају духовне невоље. зато су њхови храмови празни јер православна душа осећа страни дух. али је главно то да они не могу бити духовна заштита пастви, православљу, правоверју, јер нису правоверни. један апостол јован је цео исток подржавао својом вером. ириније лионски је чак успео запад да за неко време утврди у вери и истини, коју је упијао од светог поликарпа, епископа смирнског, ученика јована богослова. зашто је данас наступио сатански пир, бал обешћашћивања и духа, и тела?!
од тога, да су чисту живу воду православља, којом су наши преци утољавали духовну жеђ, дошло се до прљања страним учењима. и уопште доносе духовни отров и њиме поје људе, у прошлости - православне, а данас оне који су постали ивани, који се не сећају своје лозе. почело се са бријањем браде, огољењем мушког лица, а завршиће се потпуном баханалијом по примеру древних многобожаца. а ви кажете - католици!“
посетиоци су ћутке седели. чини се да су их неке старчеве речи приморале да се замисле.
„значи, нема излаза?“ - упитао је посетилац, који је себе назвао бившим секретаром горкома, - православни и католици се никада неће ујединити?“
„како, - одговорио је отац антоније, - када се скоро већ сви уједњују. том скупу ће привући и оне који себе називају православним, али који уопште не следе црквене одредбе“.
„опростите, али ја то схватам као крај?“ - упитао је најмлађи од слушалаца.
„да не,- замишљено је одговорио отац антоније, - пред крајем смо, али још није крај. пре би се рекло да је то почетак. почетак неповрата, и почеће одбројавање времена. а ако то и назовемо крајем, онда је то крај обичног светског поретка“.
придошлице су приметивши старчев умор, учтиво му захвалили за разговор и почели да се опраштају. добивши благослов за пут и савет да се баве спасењем, а не политиком, они су отишли. на крају, истина, један од посетиоца није издржао и покушао је поново да започне разговор о уједињењу католика и православних. али његови сапутници су га одвукли.
ја нисам издржао и прокоментарисао сам посету руководеће господе: „ето видите оче, можда они и нису узалуд седели, нешто су и запамтили“.
„запамтили, како да не запамте. само шта?! - одговорио је отац антоније. - нису стекли ништа мање утисака него што дете добије у зоолошком врту. данас ће их поделити са породицом, сутра са - управом, а затим ће доћи ред на познанике, а унијатска парохија ће у сваком случају бити отворена“.
авај, старац је био у праву, ускоро је регистровано неколико унијатских, грко-католичких парафина.

 

[Nostradamus]

крај природног светског поретка.​

„оче антоније, - упитао сам га, - поменули сте крај обичног светског поретка, како то схватити“.
„па тако треба и схватити. да ли је казна содоме и гоморе ток обичног живота? а претварање лотове жене у стуб од соли? наравно да није. на крају векова људи ће сву земљу гресима претворити у мртво море, а сами неће постати сољани, већ камени стубови због своје непокорности богу. грех ће бити узнесен до поклоњења, а сами грехопоклоници ће себе довести до стања бездушног камена.
већ данас је нарушен ток нормалног живота, али и целокупно одрицање човечанства од бога сведржитеља. а то је исто што и тестерати грану на којој седиш. или што свиње раде, ишчупати корен дрва које те храни, и исушити извор воде којом си утољавао жеђ.
свет је пре тога, ставивши врат под јарам зла, све време покушавао тако и да учини - да тестера, чупа, заглуши. само сада већ неће бити могућности за исправљање учињених грешака. сатима ће се одбројавати дани пре почетка страшне освете свим отпалима.
слаб човек, који је само на речима био у вери, али који је и у мирније време остао затворен сасуд за примање божије благодати, просто неће моћи да се успротиви злу свих адских сила. он нема ни навику да тражи помоћ у заступништву господњем, јер се као дете уздао у његову помоћ. увереност у своје снаге ће постати корак ка смрти. богу треба веровати, свим његовим речима и у свему. речено је: „стражите!“, - значи стражи. „стичи љубав, - учи се да волиш. господ је учио да је чак и безмислена реч против ближњег - осуда - веруј и не хули на брата твога. свако зна да дела милосрђа искупљују прошлост - указуј милосрђе онима којима је потребно, недге помоћу и топлином, а негде - копејком. и немој да жалиш, јер не делиш оно што је твоје, већ што ти је бог дао!
„ето то је основа нормалног живота, фундамент светског поретка“.
ја сам ћутао. страшно ми је било и да замислим да ће се радити нешто још одвратније и ужасније у поређењу са оним што представља данашњу реалност. шта још може бити горе од те незаштићености савременог човека од државе, криминалаца, који уосталом формирају своја друштва за чије постојање су заинтересовани од органа „заштите власти“ до оних, у чијим рукама се налазе државна материјална богатства. а старац, пошто се вероватно мало одморио, је наставио.
„у логорима сам видео изражено зло криминалаца. њихова бесконачна расправљања, обичне туче и туче ножевима... истовремено, ништа људско им није било страно, и за њих је увек био отворен пут ка покајању и многи су га користили. да, на првом месту су поштовали физичку снагу. али су почели да уважавају и духовне вредности, чак и не схватајући их у потпуности, и не одмах. неко од њих се спуштао до стања сличног звери, али већина њих је иако у основном облику, сачувала људски лик. то причам због тога што су ови људи иако преступници били отворени за добро. као узе првоврховних апостола у риму? речју божјом, својом праведношћу и чистотом, они су све оне затворенике који су мучени у затвору учинили овцама стада доброг пастира, и обратили их од зла ка христовој љубави, испунивши грехом опустошене сасуде људске душе живом водом светог духа. али да би могло да се учини тако нешто добро, треба и сам бити испуњен драгоченом росом вере и љубави.
у последње време ће све и свја бити у злу. не рођењем, већ добијеним васпитањем и страшном жељом за грехом. деца из привидно сређених породица ће се погрузити у тај адски порок - наркотике. жене ће бити блуднице, као у првом риму, не само због новца, колико из жеље за задовољењем телесне страсти и похоте.
содомија ће се сматрати нешто слично као одабрана храна на пиру стомакоугађања. неће бити чак ни моралних, а камоли духовних ограничења у чињењу греха, и све ће неизмерно распаљивати страст. безстрасност ће бити одбачена и од многих који себе сматрају православнима. девственост девојчица и дечака - како је то ужасно чути, - више неће бити благо за које је заповеђено да се чува слично крхком суду са драгоценом течношћу.
оче, не свиђа вам се?! а шта од свега тога ми већ нисмо знали? нису ли чувени песници, и то примети, најпознатији, дискутовали у својим поемама о томе с ким је боље задовољавати похоту - да ли са девојком или младићем?! управо су нам они донели ту гнусобу пре неколико десетина година. они ће бити прибројани победницима на сатанском пиру, муслиманима последњих времена са јеврејима и осталима који пророкују царство добра на земљи. несрећници...
али и то је за похотљивце последњих времена само нека међуетапа. ускоро грешнике с новцем већ неће задовољавати сличне похотне забаве. они ће почети да служе своје госте јелима од тих дечијих тела, људождрество ће се сматрати потпуно нормалним чином, чак и више од тога - знаком лепог васпитања. оно ће затим од задовољства прерасти у обично стомакоугађање. у почетку ће то бити нешто слично јелу од хиљаду шевиних језика из времена првог рима. ти ћеш то доживети... крепи се!
господу ништа није немогуће, и он ће верне сачувати и у последње време. најјаче наравно чека голгота, страшна тајна голгота, коју припремају све адске силе. али ће бити и истинског духовништва, које ће спаситељ сачувати ради служења божанске литургије, ради сједињавања верних са христом, који ће се крити међу дивљим развратом безбожника. нико од оних који жуди за причешћем неће остати неутешен. имаће они и духовно руководство, и исповест и што је најважније, причешће светим телом и крвљу христовом“.
„оче антоније, - прекинуо сам старца, - али како ћемо бити удостојени свега тога? сви смо ми људи грешни, на овај или онај начин, али смо под влашћу света. како се удостојити - нећу рећи - изабранима, али како се сједнити са изабранима?!“
„а ти буди сједињен јер све је речено у јеванђељу, апостолским делима, растумачено светим оцима. тежи да испуњаваш оно што су они рекли и записали. сети се да је христос предложио младићу који је испунио све заповести божије: „продај све и пођи за мном“. само милосрдна љубав и може верујућег човека учинити истинским спаситељевим сапутником. сам знаш да је робовски удео - тачно испуњавање заповести, а синовски - уподобљење богу љубављу ка свој својој браћи у христу. колико пута је он понављао да није дошао на земљу ради праведника, већ ради уразумљења грешника, и њиховог обраћења ка добру, милосрђу и благости.
и треба се уразумити, чувши глас сина божијег, следећи његов земаљски живот, као пример понашања свакога који жели спасење. „нас ради человјек и нашего ради спасенија сшедшаго с небес...“. цео његов живот је успињање на голготу са крстом на безгрешним раменима. за нас смисао таквог успињања није само у трпљењу страдања, већ и у васкрсењу, већном животу, светом и благом, у сијању божије славе!
све нам је откривено: христос чак није имао где главу да заклони, а ближњима је чинио само добро. он и његови ученици нису увек могли да приложе чак и најмањи новчић за цркву. у страшном тренутку пред неправедним судом и голготом, знајући шта га чека, христос се молио до крвавог зноја. а тај део молитве коју су записали апостоли, гласи: „оче! кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! али не моја воља, него твоја да буде“. и она треба да буде смисао живота сваког хришћанина. треба, али авај оче, није постала... ето шта је страшно.