духовне беседе и поуке старца антонија

[Nostradamus]

а шта је са опијајућим напицима, који слабе осећај ситости? све то је - понављање паганских оргија. али ми заборављамо да је смрт ту, ми смо јој верни и постајемо њени таоци. тренутно се дешава товљење човечанства, управо товљење. јер као што сељак тови стоку и живину, коју жели да закоље, тако се и човечанство спрема за смрт а то пре свега духовну. разлика је само у томе што животиња нема слободну вољу и разум, а човек нарушава природне законе избором појединаца. али човек има и слободну вољу, и разум, њега нико ни на шта не може да принуди, и све је на добровољној бази. ово је живот, а ово је -смрт. ово је црква-истина, које представља тело христово, и која је испуњена духом светим, а ово је - пир смрти, свелукави закони и светске саблазни. свако од нас добровољно бира оно што жели.
многи ће се са тугом и кајањем сећати данашњег дана на страшном суду, јер га нису користили за стицање духа светога. нису се одазвали на позиве цркве да се напајају рекама живе воде благодати божије. нису желели да се навикну на пост и на молитву, на добра дела и духовно делање. тежили су смрти и смрт ће и добити. зато је и речено да се неће оправдати нико жив, јер то неће бити суд по људском схватању - тужилац, адвокат, последња реч оптуженог, не тога неће бити. човека ће осудити или оправдати сама његова дела и мисли. и ко је шта изабрао у овој долини туге и туђиновања, чему је тежио и шта је желео, то ће и добити. они који су изабрали живот - ће добити вечни живот и блаженство, а коме је била слађа смрт - ад са његовим вечним мукама. и према учењу светих отаца, главно мучење није вечни огањ, већ одсуство бога! данас ми, желели то или не желели, имамо као подршку његову промисао, и напајамо се на овај или онај начин његовом благодаћу, иако је при стварању света изговорена реч биљакама и животињама, самом човеку и самом свету. свет не би могао да постоји ниједног тренутка без божијег промисла. ова времена су последња и због тога што су дела људи, који су заведени ђаволским обманама, усмерена на одбацивање промисла. и ту постаје јасно колико је данас важно стицање светог духа, и колико је само у томе залог спасења. у светом писму се каже да ће владавина антихриста трајати тачно три и по године. чини се да ће и у току те три године „једва једна верујућа душа остати“ таква ће бити страшна борба, и толико ће људи лоше бити припремљени за њу. не стражимо, раслабљени смо и све одлажемо за касније. касније ћу постити, касније ћу се молити, касније ћу бити ревносан у примању светих тајни, касније ћу радити на смирењу, касније ћу чинити добра дела. али зато сада желим обилну исхрану, стан - сваке минуте, а и аутомобил је веома пожељан. а свет ће нестати као прах, и показаће се да смо голи као миш.
антихрист ће доћи као избавитељ од социјалних невоља, иако ће оне управо због тога и настати. адски пород ће имати неометану силу и власт. људи који се спремају за његов долазак већ сада држе у својим рукама основна земаљска блага. обмана данашњег благостања ће нестати брже од пролетњих вода. сетимо се само једног припреме, поновљене пробе, спроведене са људима у совјетском савезу - у току једне ноћи су сви који су вреовали банкама постали сиромашни. годинама су скупљали, неко за живот, неко због здравља, и то целог живота а показало се да је у питању обмана.
сада ће бити горе јер ће цео свет бити на удару. све ће бити спровођено преко државе, тако да са њом треба имати што је могуће мање контаката. то је залог као и неприхватање кодова. никакве банке и кредити не долазе у обзир јер је све то контролисано једном руком и једном главом. у ствари показаће се да та рука и није рука, већ шапа са канџама, и да глава није обична глава, већ глава са роговима. на њој ће уместо лица бити искежена зверска њушка. зашто они све сада упућују на банке и ради плате и ради пензија? све веома брзо гоне у један део стаје. људи ће се веома зачудити када се покаже да ће и последња копејка у њиховом новчанику бити узета, како се то на западу већ и ради.
али, авај то и неће бити последње чуђење. сав тај темељ благостања који је изградио савремени човек, ће се показати непрекидном замком за самог себе. клопка има опругу, натегни је и - слободан си, чак и заробљене животиње то некад успеју да ураде. овде тога неће бити. и зли дух ће подстицати неверне или маловерне људе да подигну руку на себе. ужасно је то што ће им држати опела када их буду сахрањивали, - написаће да су у тренутку самоубиства били у стању неурачунљивости, и ствар решена. као да се суд таквог или било ког поретка о праштању или казни може вршити на земљи! то је нешто слично католичкој индулгенцији - купио сам и опроштено ми је. и другом несрећнику је већ мање страшно - претходног су опевали са „светима упокој...“, и опроштено му је, а шта мени смета?! велики број људи ће отићи у ад и поред тог опела, јер су завршили живот самоубиством, лишивши себе и најмање могућности да се боре за вечни живот, за живот у животу. видео сам низ гробова. људи на земљи плачу и ридају, држе опело, а около плешу зли духови задовољни због тога колико су душа успели да погубе!
и они који остану живи ће завидети мртвима. да, ужаси болести и рата, погибија ближњих; треба имати велику веру и уздање у бога да би се све то издржало. како гордељивац и среброљубац може да издржи понижење, кад је он још до јуче викао: „ако си паметан, зашто онда ниси богат?!“ још јуче је свуда владало самозадовољство, а данас тога нема. антихрист ће ићи на све, и на кодове, и на „666“, и крвљу ће потписати договор са самим сатаном. али то већ није ни потребно! и тако се трзаш, поскакујеш, и тамо видиш на врату чвор - наш је! мостић преко те три године антихристове власти је подношење презира са смирењем. жалац непријатељске саблазни ће бити уперен на верне. пошто нисмо могли да их саблазнимо комфором и златом, храном и аутомобилима, покушаћемо сада под претњом смрти глађу да их саблазнимо корицом хлеба. тешко, ој тешко ће бити сачувати душу, када ближњи и деца неће имати корицу хлеба веома дуго. само онај који верује у бога, и који верује богу ће успети да не поклекне. да ли ће антихрист дати нешто људима? наравно да неће јер неће имати шта да им да. он ће имати само накупљено богатство, али богатство које има вредност само у овом свету, који је ђаво организовао, али кога је ђаво и погубио ради стварања услова за зацарење лажног месије! то ће бити озлоглашени долари, као што су то у моје време били „керенки“, на метре. злато ће се третирати као обичан метал, те људи неће имати ни шта да једу ни где да се склоне од зиме. вредност ће имати само функционалне ствари, без којих човек не може да преживи - секире, тестере, било какав алат, једноставне гвоздене пећи.
старац је затворио очи и опет му је канула једна суза. чинило се да спава али су му усне опет изговарале речи молитве. нисам знао како да поступим: грех је и да прекинем молитву, а и на лицу му се видео умор праведника.
„оче, - неодлучно сам почео, - можда је боље да дођем сутра?“
„мили мој оче александре да ли знаш да је питање следеће секунде а не следећег дана?! ех, младост, младост, све ће то назначити, све ће - решити. мање својевољности, мање сујете, а више слушати бога. не треба молити испуњење сопствених жеља, већ откривање његове свете воље. а сутра нећеш доћи и немој ни да се трудиш. боље дођи за два дана, али немој одлагати долазак на дуже. с богом, оче!“
на улици сам тек приметио да је дан на заласку. а све је прошло као један трен! само опраштање некако није имало исти призвук као и цео сусрет - зашто да сутра не дођем? старац је уморан, помислио сам. како сам био задивљен када сам сазнао новости да ујутру треба да будем код архијереја. обична ствар, али таква подударност!

 

[Nostradamus]

трећи део​

како се спасти.​

владикино наређење је захтевало одлазак из града. за један дан ми то није успело, па сам морао и другог дана да путујем. а затим - писање извештаја и опет одлазак код владике. једном речју, ујутру трећег дана сам најмање од свега желео да седнем у аутомобил и да недге путујем, па чак и код оца антонија. смислио сам већ и разлог како да се оправдам пред њим, али ми из главе нису излазиле речи: „не одлажи долазак на дуже!“ добро, отићи ћу.
жена која ме је дочекала је била очигледно узбуђена. на моје немо питање очима је одговорила: „отац је изнемогао, али вас чека“. о господе како сам ја још могао и да сумњам да ли да путујем или не!
старац је једва могао да се мало придигне. притом му је лице било задивљујуће спокојно и благо.
„слушај оче шта ћу ти рећи. ти ћеш обавезно нешто писати о мени грешном. због тога и разговарам са тобом. то ће се десити пре или касније, и нема ни говора о промени имена и месту сахране. ја сам већ одредио где да се ископа гроб“.
„оче, - почео сам, - рано је да о томе причате...“
„оче александре не губи време јер ми је и тако мало остало. слушај и памти, можда ће нешто вредети за спасење.
уочи антихристовог доласка ће настати хаос у скоро свим земљама. у процвату ће бити оне које на основу исповедане религије чекају долазак лажног месије. то су пре свега јевреји и муслимани. за њима долазе они протестанти, који одричући божанство господа нашега исуса христа, проповедају царство божије на земљи. њихов утицај се и данас види, а надаље ће бити још и јачи. за њих је сада најважније да завладају земљом. све ће се тајно куповати - и шуме, и поља, и реке. сибир ће доћи у руке кинезима, а можда ће узети и још нешто више“. „па где је онда боље спасавати се?“ - прекинуо сам старца. „а где господ укаже. важно је спасавати се а не само водити разговоре о спасењу. суштина антихристових „чуда“ ће бити у њиховом саблажњивом карактеру. то јест он ће привлачити људе тим лажним чудима. зато је грех и смртно опасно чак и гледати их. треба се скривати и скретати поглед. али ни то још није све. смисао његовог доласка је тобоже апсолутна правда. спаситељ је дошао, али не у своје име већ у име оца - и нису га примили, већ и више од тога - распели су га. и данас га руже и распињу, одричући његово божанство и изврћући његово учење. а антихрист ће доћи - не бог, али као бог, и њега ће примити, признајући га за бога због његових лажних чуда, саблажњивих дела то јест због тога што ће то људима бити пријатно и занимљиво. зато је и речено да се неће оправдати нико жив - нико неће имати оправдања. то сада говоре псеудоучитељи. тада када њихова дела и речи прођу проверу истине, биће очигледна сва лажљивост. али ће антихриста примити у сваком храму на земљи и клањаће му се као богу. размисли, оче часни, неће он себе објавити за бога, већ ће саблазним чудима учнити то да му се поклањају као богу! ето шта је страшно, ето у чему је одсуство најмањег повода за оправдање! а ко ће га примити - људи, за које се сад јеванђеље завршава тајном вечером. они су глуви за голготу. крсна страдања су за њега, и то се све дешава тамо у јерусалиму, пре две хиљаде година.
знаш, када нас је цк хватала, ми смо били као овце, нећу да кажем јагањци, да се чак и тако не би упоређивао са спаситељем. ми смо мирно ишли на кланицу, и просто је тешко било замислити да постоји такво безакоње. а већ смо знали ко су они. колико има само пророчанстава стараца о тим временима, о власти служитеља таме. али смо седели и чекали ко је на реду. многи су упали у те ласкаве клопке. како су велики и умни били и архиепископ иларион, мој учитељ, и митрополит сергеј, и многи други. али су грешили у томе сматрајући да се са злим дусима и њиховим слугама може договорити. мислили су да ако сачувају спољашност, да ће унутрашњост остати сама по себи. али не, само је то постало очигледно много касније. таква је ситуација и данас, само ће касније бити много очигледнија.
„опростите оче антоније, а како тумачите апостолове речи о власти и подчињавању њој?“ - опет сам га прекинуо.
„иииих, душо моја,- рекао је старац, - а није ли апостол петар бежао из рима када га је спаситељ срео? а нису ли тог истог апостола павла спасли спуштајући котарицу уза зид? при чему се овде ради о прихватању реалности и супротстављању сатанизму? шта да ти наводим примере - узми само великомученицу екатерину, или великомученика георгија. потчињавање је могуће само у делима која се односе на светску власт - обављати своје дужности, и не организовати оружане буне. браћа макавеји су - добар пример примене силе против оних који хуле на бога и божије. ако пођеш путем глупог смирења, онда ћес да почнеш да постављаш питања и о прослављању међу светима и александра невског, победоносца, и димитрија, који је погубио нечасне татаре на куликовом пољу. питање за питањем, а господ их је прославио! ја се када чујем тако „блажена“ питања сетим житија светог василија великог и преподобног јова, почајевског цудотворца. како је било страшно време у које их је господ ставио и у коме су живели, и зар се свети василије није молио за погибију цара јулијана, ја видим да хоћеш да кажеш да је јулијан тобоже био одступник, али цар и то законити, примети то! и зар господ није потврдио правилан приступ светог василија - јулијан је погинуо али не од земаљског оружја, већ је био поражен копљем небеског војника. а преп. јов, да ли је он ишао на преговоре са пољацима? не, он се с њима и са њховим присталицама борио на све могуће начине, тако да се и праведник тешко могао спасити! а ти - власт!
божије дело треба разумно творити. када би у односима власт-начелник - потчињени било присутно толико свевлашће једног и дубоко смирење другог, онда не би било потребе ни за саборност цркве. а да нема саборности, не би остала ни православна црква - јер би једини чувари истине били појединци, истовремено као више свештенство - јеретици?! шта још рећи о светској власти - митрополит филип и патријарх никон су светли примери за то. и ти праведници који су жудели за истином су прослављени међу светима: св. василије велики, св. григорије богослов, преп. максим исповедник, преп. јосиф волоцки. али овде треба запамтити и то да су свети оци борећи се за чистоту вере и сами били ревносни испуниоци божијих заповести.
смирено потчињавање свакој власти је могуће онда када се не прекршује живот по речи. јер на путу исповедништва, ако је и негде посут ружама, ће се после „осана...“ чути „распни, распни га“. та неугодност ће и бити повод за самооправдање и прихватање антихриста - знање постоји, а разум се брише гресима. ако је тобоже свака власт од бога онда значи, говориће се, да се и антихристу треба подчинити. а томе ће још додавати да је све воља божија! зато се и каже да ће се нечастиви зацарити у сваком храму не спомињући ни реч о томе ко је пре њега ту служио. сети се примера великог старца саровског чудотворца, колико је он имао икона - једну, књига - десетак, и стекао је велику славу и то не од људи, већ од бога. данас сви у кућама имају пуно икона, полице су пуне књига, али нема разумног духовног делања! сви слушају али мало ко хоће да разуме!“
„да ја сам управо размислио, - и у мом баштенском камену, колика је радост доносити библиотеку са пола хиљада томова!“
„још ти једном кажем, не разговори о спасењу, већ спасоносна дела су та која су потребна и сада и тада, нешто касније. време за оправдавање је прошло, ако га је икад и било. све треба да буде потчињено само спасењу. господ је дао и мирно време и за стицање разума, и за слушање божије речи, и што је најважније да се стиче божија благодат пред предстојећим страшним годинама! неко ће искористити ово време на добро, а неко за задовољење својих похота. како је и речено, онај који има њему ће се додати, а онај који нема - од њега ће се одузети. стражи!“
на томе се и завршио наш разговор. старца сам посетио још неколико пута. он ме је поучавао са љубављу, много ми је причао о свом детињству, али је то све било приватно то јест тицало се мене и моје породице. он се више није дотицао општих питања спасења у последња времена.

последњи сусрет...​

после недељне службе ми је пришла непозната жена и рекла да ме чека отац антоније. и да пожурим. али после службе су биле требе, чекали су ме парохијани са питањима, једном речју тешко ми је било да се издвојим.
после отприлике неколико сати сам отпутовао код старца. одмах ме је дочекало неколико људи са веома забринутим изразом лица - очигледно је оцу антонију било лоше. одвели су ме у његову келију у којој се налазило неколико старијих свештеника, неколико мирских, и неколико монаха. очигледно су старца исповедили и причестили светим тајнама.
отац ме је препознао, осмехнуо се и рекао: „све кречиш оче?!“ ствар је у томе да сам се ја у то време бавио кречењем храма.
„да, не, оче, - одговорио сам, - служба, требе...“
он ме је једва приметним покретом руке позвао да седнем поред њега на кревет. оци су почели да прелазе у даљи кутак, према столу, како не би ометали наш разговор.
„ево драги господ ме позива. ово је наш последњи сусрет на земљи. оче александре надам се да нећеш одбити старца да одслужиш парастос по мом упокојењу у мојој домаћој цркви. показаћу ти где. ако хоћеш, рекао сам људима да одслужиш и литургију, али ако сам то желиш, - поновио је.
„оче антоније, - камен ми је стао у грлу, - па то не може бити!“ ја просто нисам могао да се помирим са мишљу да ћу се растати од старца. само што сам осетио сву сладост духовног руковођења, већ сам је губио.

 

[Nostradamus]

„оче, ја и ти смо људима јављали главну реалност поднебесног света, а то је да грех рађа смрт. и да је спаситељ уништио ту смрт. па шта хоћеш, драги?! смрт није нешто опрости што постоји, смрт је - додатак греховном животу. ми сви смо деца оца небеског, и нисмо рођени за смрт, него за вечност! зашто тугујеш душо моја, за све слава богу!“
после неколико дана сам одслужио литургију у домаћој цркви оца антонија. душа је треперила: ево антиминса, он је николајевски, ту је и сребрни прибор за евхаристију, вино. не, то није „кагор“, то је било вино за евхаристију које је послато са свете горе. отац антоније се веома негативно односио према употреби „кагора“ за службу, не без основа сматрајући га неодговарајућом потребом „учитељеве вести“. затим је одслужен парастос на гробу. „са светима упокој...

ii део
догађаји и људи​

десило се тако да сам после онога што се десило у верхнедонском заборавио на дивног старца. све није ишло онако како сам маштао о идили пред хиротонију - пастир на селу, тона прочитаних књига светих отаца, аскетска искуства, сопствени трудови - од свега тога је остало како кажу „рогићи и ногице“. али боље да се на то ни не подсећам.
прошло је време, и већ сам служио у другој епархији као светштеник н-ог округа. округ је био компликован због недовољног броја духовништва и био је веома велики - укључујући пет региона, али су себе сматрали парохијанима и верујући који су живели у окрузима удаљеним и неколико стотина километара. и једном су код нас у време одмора после службе дошли неки људи - молили су ме да осветим неколико кућа које су биле удаљене сто педесет километара од моје парохије. почео сам да их одбијам објашњавајући да сам уморан после службе а и да су могуће компликације с њиховим локалним духовништвом. али су ме гледали тако молећиво, да сам одустао од одмора и пошао да се преобучем.
после одслужених треба, људи су у повратку почели да ми причају приче о њиховом необичном свештенику - ложачу котлова - оцу антонију. све време у повратку смо разговарали о њему. заправо, углавном су ти људи причали, а попадија и ја смо само постављали питања када би нам нешто било нејасно. ти људи су били простодушни и њихове приче су одисале чистотом, и живописношћу - причали су нам како је свештеник антоније служио тајне литургије, опела, како је крштавао, поучавао, венчавао, итд.
те приче су просто плениле због своје једноставности. није било могуће а не погрузити се у све перипетије животних искушења тога човека. међутим једно је било задивљујуће - како је он могао да постане, ако не увек омиљен али у сваком случају уважен и од стране верујућих и неверујућих.
одмах смо схватили о коме се ради - не среће се праведник сваки дан нити у сваком месту. приче тих људи су биле прожете љубављу и уважавањем. чини се да се свештеник-ложач узвишавао као неки гранитни блок усред сујетног света. и управо та целовитост и јединственост његовог карактера је људске душе привлачила к њему.
не знам да ли схватате али је управо та предана ревност у исповедању православља и праведност духа изазивала највећу сумњу - сви смо ми деца свога времена. а наше време је време сумњи, губитка уважавања према човеку као носиоцу творчевог лика и подобија. време греха, време непрекидних духовних падова. чак и верујући човек тражи оправдање у једном - па сви около греше. вероватно је и то био повод да се према оцу антонију односим са неким предубеђењем. можда чак не толико са предубеђењем колико са опрезношћу, иако се у том тренутку појавила жеља да својим очима видим живу легенду - оца антонија.

сусрети.​

прошло је неко време и ми смо се срели. нећу покушавати да успоставим неку хронологију јер је у делу о пророчанствима све довољно јасно речено. важно је то да смо се сусрели. имао сам могућност не само да мирно осмотрим старца, и његову келију већ и да с њим водим миран разговор. привлачност подвижничког лика је била тако велика, да су све сумње у корист таквог разговора брзо нестале.
у време сусрета са старцем мени се накупило много питања и сва су она почињала речју: „зашто?...“ у најповољнијем тренутку сам страцу и испричао своје недоумице. мислим да тог тренутка нисам добио разуман одговор не би било ни предстојећих дугих разговора.
старчеве речи су ме отрежњивале својом једноставношћу и јасношћу: „оче, а зашто су теби потребни одговори?! да ли ће те спасти одговор на то питање, или твој одговор на божије питање о почињеним гресима?! мили моје оче одбаци све то и престани да се мучиш! то ти није на корист. сети се светих подвижника из првих времена хришћанства - они нису желели ни да слушају о свету а камоли да се баве разматрањем његових недостатака и зато су се и спасавали.
и твоја питања оче је боље променити на следећи начин: после речи „зашто...“ не треба ставити „то и то лоше ће се десити“, већ „зашто ми грешимо? зашто чинимо оно што богу није угодно?“
старац се окренуо на јастуку, очи су му биле полузатворене а дугим, танким прстима је равномерно окретао излизане бројанице. оне су због непрекидне употребе изгледале више као да нису плетене, већ избрушене од неке црне кости.

залог спасења.​

хтео сам полако да се удаљим, али је стари сто шкрипнуо, и отац антоније је отворио очи:
„бежиш?! чекај, оче јел' те нисам увредио? остани још пошто ионако ниси задовољан одговором, а ја не желим да те оставим у недоумици.
чини се да је све просто и мислим да си и ти о свему томе више пута говорио у својим проповедима. тешко је нешто друго - тешко је прихавтити то срцем и душом, тешко је веру исказивати делима. ми смо тако седели и „диринчили“ у логору и то не годину дана, ни две, чак не ни десет. и знаш велики број духовништва је преживео и ја мислим да је то умногоме захваљујући смиривању и одвајању од зла које је царовало свуда наоколо. рекли су - урадио сам, и то добро, казнили - спаси господе. криминалци су ми одузели хлеб - господ их храни, а онима који су ме увредили опрости господе јер не знају шта чине! и све је било са молитвом, све од душе. али у логор су дошли „градитељи комунизма“. они су са збуњеношћу у души писали свим органима писма о потпуној грешки у односу на њих, говорили су нешто о праведности и сл. падали су веома брзо.
ево и сада је свет усмерио све своје снаге да човека одвуче од оног најважнијег - од спасења. најстрашније је то што се ради тога користе мрачним силама имајући тобоже добре циљеве и намере. чини се да би било добро да се све православне цркве уједине - руске у суштини. и ту непријатељ не спава. и увлачи људе у „борбу за истину“! све и све, само нема места за спасење! све се нешто доказује, све изречено се потврђује цитатима, неким сличним случајевима из историје византије и русије... а где је спасење?! где је борба са својим страстима, са својим грехом?!
једном су тако дошли код мене неки људи, и то не први пут, које себе називају мојом духовном децом. моје савете слушају, али не чују, значи ни не испуњавају их. они су као духовна чеда инсистирали на својим правима не обазирући се на људе који су се окупили у мојој келији, као и на то да је код мене била једна удовица са којом сам се молио и плакао због њеног заблуделог сина, и ушли су у келију. онај који послуша је - исповедник вере, штит и мач војујуће цркве. али све ово је било у страсти, ван себе, у неком заносу.
саслушао сам их, распоредио по столицама, и почео да примам своју смирену братију, од света одбачену. молио сам се и плакао са њима. ја грешни нисам давао савете већ сам се трудио да сам човек чује глас свога господа. приклонио сам врат ради испуњења његове свете воље.
тако је протекло неколико сати. размишљање је заменило недоумице моје „деце“. а затим - молитва, у току које су потекле и сузе. на крају свега су почели да ме моле за опроштај и да захваљују за наук! а какав је наук - мир вам, - како је рекао спаситељ! мир у души, као залог њеног спасења. ако нема мира - нема ни спасења. а мир је - стремљење ка спасењу, и одбацивање свега онога што не доприноси томе.
ево твојих „зашто“. да, то постоји, да то веома, веома смућује. али зар ти данима не мислиш због чега су се над небом надвили облаци, и зашто не сија сунце? да, лети је хладно - то оче није уобичајено, зар не? али наступа јесен - и то је већ природно. ко ће „грдити“ новембар због хладноће и мраза?! мили мој оче александре да ли ми сада можемо да знамо да ли је на духовном пољу новембар или децембар?! треба знати само то да ће бити још хладније, биће још већи морални мраз, биће... а то што се сада дешава прихвати као топао дан, и сијање сунашца. добићеш одговор на своја питања, само ти они већ неће бити потребни...“
не знам да ли због свог карактера или своје осетљивости, ја се нисам смиривао и поново сам упитао старца: „а оче антоније, како да поступам ја као свештеник?“ одговор је на први поглед био једноставан, али и дан данас размишљам о њему: „а како да поступаш оче! ти си говорио још у верхнедонском, причали су ми, да је бог један те исти и у граду и у пустињи. ако зажели - даће, или неће! не чини, ето то нек ти буде одговор. нема у природи коју је створио господ примера када је било могуће доћи у додир са нечистотом и не понети на себи печат те прљавштине. један научник ми је причао да када људи излазе из џунгле носе на себи мирис трулежи. без обзира какве чизме обујеш, ако прођеш по дворишту у коме су животиње, упрљаћеш се и добити непријатан мирис. оче, клони се греховног ђубрета!

 

[Nostradamus]

ево сада говоре - господ је све створио. да, само трулежни производи у суштини нису створени, већ представљају резултат греховног пада - смрт једемо, смрћу и завршавамо. а производи тог додира са смрћу - живот, нису за нас, већ за биљке. господ чак и то окреће на наше добро. нас на смрт подсећа само смрад угинулих зивотиња.
остави ти оче своје „зашто“, јер ти знаш чувеног оца алексеја! праведник! молитвеност, исповедништво, пост, љубав... какав је то био човек! ја сам се с њим упознао у логору - а какво је тамо могло да буде упознавање - сјединили смо се као два дела једне разбијене ствари. свештеник по пореклу! он је знао све своје претке од xiii века и сви су носили христов крст. наградни напрсни крст је примио из руку самог цара-мученика. цар-мученик је целивао очеву руку - цар николај је волео да узима благослов од обичног духовништва које није било у престоници. а отац је још био млад па се збунио и пао на колена пред царем! а можда је његова душа осетила да се налази поред мученика!
изашао је отац алексеј из логора. све је изгледало много боље - и ранија казна му је поништена, и времена су била лакша, и људи су некако почели да живе, али не - њега нису примили на епархију. он је одмах рекао: „нећу ни да узмем јер имам довољно својих проблема“, - истина дао је новац у прво време. други су ходали наоколо: ни да, ни не. и један архијереј је почео да разговара са њим. дуго су седели, сат, два ако не и више. ја сам чекао алексеја у пријемници, а пријемница је - ходник, нема ни табурета, ни клупице, моје ноге су некако слабе, па ми је било тешко стајати. не знам о чему су разговарали, али је алексеј изашао како кажу - сав никакав. да је имао крв на лицу био би црвен. ја га никада таквог нисам видео чак ни у логору. „шта се десило, - упитао сам га, - зашто си тако растројен?“ а он одговара, а боље да је ћутао, и дан данас ми његове речи брује у мозгу: „ја му кажем, опростите великодушно владико, а ви се не бојите страшног суда?“ а он ће мени на то: „да ли ће тога бити или не, ја желим и овде да проживим!“
отац алексеј је отишао кроз пола сата, сат и као и обично окретао своју бројаницу у рукама. мислим да се молио и за тог сумњичавог архијереја. алексеј се више није враћао на ту тему, а ни ја га нисам ништа питао. ми, бивши логораши, смо му заједно помагали колико је ко могао. он је негде средином шездесетих добио епархију. и ту је у парохији претрпео невоље, па и ти сам то знаш. и отац је све време служио без иједног „зашто“. није наша ствар да испитујемо „зашто“. раније је био коњ, а сада - аутомобил, а да су питали „зашто“ тешко да би се нешто с места покренуло. човек је створен по божијем лику, а не аутомобили или животиња. и то „зашто“ га може одвести у ад!“
старац се молио а ја сам ћутао. а шта сам и могао да кажем јер ми је чак било потребно неко време да „сварим“ све ово што сам чуо.

истина и људска мудровања.​

ћутање је потрајало. старац је затворивши очи, шапутао молитве, окрећући бројаницу. ја сам опет био спреман да одем, али сам из искуства знао да отац антоније не спава, већ ми просто даје време за размишљање и моли се, моли се чак и за моје уразумљење.
„видиш ли драги оче александре,- наставио је отац антоније не отварајући очи, - човеку је најтеже - прихватање истине. човеку је једноставније да прихвати неки поглед, или просто да га испита, али само уколико у њему има и елемент људске заблуде. код мене често долазе и уметници и научници. они у почетку када покушавају да говоре о јеванђељу пребацују разговор на поређења са људским проналасцима - кораном, будистичким списима, и тек тада тобоже почиње разговор о јеванђељу. у почетку постоји жеља за спуштањем истине до људских мудровања, а потом следи разговор. и оно што је јасно је како се може испитивати истина?! истина захтева, или призива на поступке који су у сагласности са њом. а ту за нас и настају све основне тешкоће. ми још и можемо о томе да разговарамо, а кад дође до извршења - ту је већ ствар сложенија. тако се на пример измишљају теорије о томе како су све религије и филозофска учења тобоже луг са разнобојним цветовима. све треба да постоје, све украшавају живот, и свет би осиромашио без те разноликости.
то је лукав пример, и тешко је одмах нешто му замерити. али можда ти цветови нису пример оваплоћења људских мудровања, можда је то пример праведника који су просијали подвизавајући се у светој истини, шта мислиш? тада постаје јасно и следеће - зашто при нестанку цветова и траве луг одмах зараста у коров и то не неким дивљим лободовима, већ отровним трњем!
ревност о којој си говорио је потребна само у делу спасења; свога сопственог, ако се ради о мирјанину, и пастве, ако говоримо о пастиру. ја тебе разумем, али авај, није све тако како бисмо ми желели. али погледај са друге стране - ево старозаветна црква. рекло би се да духа истине тамо нема, већ постоје само садукејска учења?! али не! христу је све могуће и он оживотворава мртво. али ако га не прихвати, оживели мртвац поново умире...
уосталом... - као да се старац одједном тргао, - не, јудаизам је замро само духовно, а у ствари само што се није претворио у сатанизам! он ће православнима задавати највише невоља. и он и ислам. то су као две ноге антихриста који долази, сада се као нешто споре, али ће се временом тргнути. али када дете учи да хода онда једну ногу заплиће за другу, иако тај страшни демон већ није дете.
ево његове ноге - јудаизам и ислам, се међусобно препиру наочиглед целог света, али они то нас само уводе у заблуду. и погледај оче како лукаво делује непријатељ - јудаизам проповеда слободу, потпуну слободу од божијих заповести, истина не за саме јудо-јевреје, већ за све нас, који смо постали од многобожаца. а ислам па супротно проповеда неку привидну строгост, законе и морале... али они чекају једно те исто и са доласком антихриста ће се брзо међусобно договорити. да, вама ће бити тешко, а ја то нећу доживети...
а жао ми је деце... она ће бити рађана у похоти, без благослова и оцрковљења, као - каинити. колико њих ће пристати на задовољење ниских потреба антихристових присталица! они ће у почетку за своју утеху користити њихова тела, а доћиће дотле да ће правити и јело од њих. уосталом и данас се православне крштене бебе убијају у суровим обредима.

како се спашавати.​

антихрист и његове слуге ће бити сложни у свим својим прљавим делима. нема таквог греха на земљи, сем богоубиства, који они не би поновили - све ће чинити, па самим тим и јести себи сличне. све ће то бити, све.
тешко је рећи чега неће бити, јер ће чинити све могуће гнусобе. шта да се ради - дисање ада... сви греховни поступци које су чинили заблудели људи у току седам хиљада година, сви ће они бити учињени за три и по године антихристове владавине! сви! и то се неће чинити само због тога што је син греха оваплоћени грех, већ и зато да увуче све оне који у својој души имају неку црвоточину. ако постоји нешто за шта да се закачи, закачиће се само да га увуче у адски бездан. само онај који је већ сада у пустињи ће моћи да се спасе!
оче, не гледај ме тако зачуђено! - отворио је старац очи, - није реч о песку, већ о пустињи! а за сваког човека пустиња може бити на различитом месту, али је за све њих најпре у стању душе. сећаш се оног монаха који је вређао братију, гневио се и напустио манастир?! али чак да је остварио и потпуно отшелништво, он није престајао да се гневи сада чак и на ствари. зато и кажем да је пустињу могуће наћи и у шуми, и у великом граду, а могуће је не поседовати је и у правој пустињи. али спасење неће бити могуће без пустиње!
разумљиво је да се наш монах није вратио у град већ у манастир. град није најбоље место за спасавње чак ни мирјанина, а тим пре не за монаха. а велики град није добар чак ни за живот - развратан је, испуњен саблазнима, и телесним и духовним нечистотама. где је гордост однеговала дрску мисао да изгради кулу до неба?! у највећем граду тога времена, у вавилону. где је разврат узео толико маха да је то прелило чашу господње дуготрпељивости? у два велика града - содому и гомору.
зато се треба одвојити од спољашњег света. и то не у том смислу, да не видимо своје ближње, и да затварамо очи за туге и невоље наших ближњих. не, не треба гледати туђи грех. то спречава осуђивање, високо мишљење о својим поступцима, гордост и поред тога боље чува од пада. и друго, треба одбацивати све оно што нам непријатељи убацују, и тежити да на то не обраћамо пажњу. то је још теже, али само испуњавање свега тога нас удаљава у пустињу, као место где нема ничега што привлачи наш поглед, нити видљиве саблазни за људска чула. сем мисли. њих, њих треба обуздавати као разигране и разуздане коње.
авај, оче и сам знаш да сада нема фиве, нема синаја из времена лествичника, нема ни нитрије. у нитрији је по различитим проценама било и до 300 хиљада подвижника.
нема ни пустиње као места посебне осаме, и молитвеног сједињења са богом. и зато пустињу можеш пронаћи само у души, и то свако уколико се уклониш од светских саблазни, од светске расејаности која ти привлачи пажњу за туђи грех. јер када човек обраћа пажњу на туђи грех, он онда на овај или онај начин, понавља тај грех, иако само у мислима, али га понавља. и тако се неки грех који је неко починио поново рађа можда чак у облику још веће страсне разузданости. „не судите, да вам не буде суђено“, - то не треба схватати само као ограничење у погледу злих речи. узвишеност јеванђељских речи нестаје негде на небесима као нешто недоступно и непотпуно разумљиво за људски разум који је испрљан грехом. позив да се одбија гледање туђих грехова је и очински савет да се не иде стопама онога који је сагрешио.

 

[Nostradamus]

осуђујући туђи пад, ми и сами падамо, јер се наслађујемо грехом нашег познаника, замишљајући га у својим мислима. у томе је и снага демонске кинематографије. на основу чега се оцењује величина режисерског таланта тог адског порода - на основу произведених утисака на оне које желе да оскверне гестовима лица: приморавају их да се смеју или да плачу - добро. ако почну да ридају или да се грохотом смеју - још боље. а то није ништа друго него начин да се гледалац примами у други живот где на првом месту царује грех!
ево ти и пустиња. сто година проведи у песку, а пустињу можда ни не нађеш. и у престоници је „ако хоћеш“ можеш тражити, иако је такав пут трновитији. позив на бежање у пустињу ради спасења у последња времена тако треба и схватити не чак као бекство већ као удаљавање од свега тога што нам као саблазан предлаже свет, па самим тим и пре свега, од разоткривања свемогућих туђих грехова.
ја оче александре свесно не употребљавам реч познање. не! да би се неко заразио од прехладе није обавезно да пије чај из исте чаше из које пије и болесник - некад је довољно да са њим поразговара на довољно блиском растојању. тако је и са грехом - човек може а да не учествује у оргијама оних који греше, али само слушање о греховним падовима, о детаљима у чињењу греха, већ човека води нечасним путем. и чак и ако нема жељу да тај грех понови, само то размишљање о греху ће осквернити и разделити људску душу. сети се само прамајке коју је змија управо речју навела на грех.
а у последња времена већ неће бити времена за исправљање. тад је: да - да, не - не! авај, то није као пре хиљаду година, када је било могуће грешити пола живота, а другу половину провести у покајању. зато ће се у последња времена, где то само буде могуће, водити разговор о туђим гресима, наслађивајући се детаљима греховног пада.
уосталом, не већ ни греховног пада, јер се то неће сматрати падом већ једним од облика пројаве слободе. неко ће бранити блуд, неко содомију, прождрљивост, а неко ће све то ружити и видљиво разобличавати. али суштина није у томе, циљ целог тог адског театра је да примора људе да расправљају о греху, и то о његовим најнижим формама - то је важно за оне који саблажњују. они ће тежити да проведу људе кроз прљавштину, и гнусобу греха, па чак и туђег. то већ и данас постоји, али ће касније бити израженије. а имајући у кући та два саблазнитеља - радио и телевизор просто нећеш моћи да се сакријеш од предлаганих духовних нечистота.
тако је наша прамајка ева у почетку просто разматрала забрану да једе плодове и саблазнила се: видом. затим је почела да тражи оправдање за остваривање греха и овако је расуђивала: „дај, пробаћу плодове: змија каже да ће бити само боље!“ адам се увидевши да је жена жива, такође саблазнио и није се покорио божијој вољи. сви знамо шта се после тога десило, али се и ми у својим поступцима мало по чему разликујемо од прародитеља. ево како човек размишља: „сви кажу да је то добро, а мени још нису познати такви поступци. треба да пробам или да посматрам друге!“ и ако укључи телевизор тамо му се руком даје како да почини грех.
треба се обратити јеванђељу и његовом истинском тумачу, преносиоцу јеванђељског духа у свет - светој православној цркви. православље је - идеално, јер је то истина, то је знање, које је бог дао људима о себи. православље на себи не може носити младеже многобоштва, нити људских мудровања, јер то већ не би било православље, већ противљење њему - протестантство. људи који себе називају православнима могу да имају и имају много младежа многобоштва, који су преношени од далеких предака. али управо ти људи представљају сву црквену пуноћу, и зато непријатељ и тежи да у њиховим душама усади што је могуће већи број греховних мрља, како би оклеветао светост православља, боговиђења, богопознања. циљ је да се јавним приказивањем грехова православних људи саблазне маловерни и просто људи који не стоје у истини.
само пустиња. само она може да постане поуздано уточиште за људску душу у последњим временима. ево оче ти си причао о бездомнима у својој парохији. а они су водили православни начин живота - исповедали су се, причешћивали се - ево ти спасење у најстрашнијим временима! да ли је могуће преживети? - могуће је. чак ни не схватајући то, људи су одбацили добра ове демонске „цивилизације“ (већ не волим ни ту реч). за њих нема сумње изражене у „зашто“, они прихватају све онако како јесте: киша - је киша, а не лоше време. мраз - значи мраз: обуци се топлије и не хули на бога незадовољством због посланог мраза. због тога их и отац наш небески храни и одева, загрева и мази - због њихове простоте, непосредности.
ми непрекидно смишљамо гомилу питања, на које или уопште нема одговора, или одговор на њих за нас није користан, није спасоносан. ум не треба да одвлачи, нити да смета сједињењу душе са богом, ништа не треба да нас извуче из пустиње.
нисам ти случајно рекао - извуче. одвући је - једно, а извући - нешто сасвим друго. одвући је могуће од неког па чак и корисног дела, али од нечега што се привремено ради, рецимо од молитве. „ја ево видим по твојим бројаницама, само немој да се увредиш, драги оче александре, да те често домаћински послови или нешто друго одвлачи од молитве, а?“
ја чак нисам почео ни да упоређујем своје бројанице и бројанице оца антонија. његове су буквално коштане од непрекидног окретања и молитве, а моје су скоро нове, не тако давно купљене у тројици. имао сам домаће, такорећи свакодневне, али када бих негде одлазио увек сам се трудио да узмем нове.
старац је схватио те аргументе којима сам се ја руководио, узимајући у руку несвакодневне бројанице.
„знаш ли да у првом рату фронтални официри па чак и они из породица са високим позицијама нису волели да посилни посебно гланцају чизме, како би се оне разликовале од позадинских кицошки. али чак и очишћене фронтовске нису мењали за друге, на којима није било толико материјала, мазива од стремена, и уопште свега тога што би издвајало истинског војника од прерушеног.
бројанице нису - чизме, и подвижник не треба њима да се горди - ни новим, ни искрзаним. али последње су оне које су пуне молитве, оне обавезују и позивају на молитву. то је неки мостић између обичног узношења молитве, од кога је могуће бити одвучен, до непрекидног молитвеног стања и непрекидног разговора са богом. али ту већ говоримо о извлачењу - то је већ дејство супротно самој основи живота. из стања молитвености је немогуће некога одвући, могуће је само „извући“, извући из живота, и сместити у смрт“.
„оче антоније, али ако говоримо о извлачењу из живота ка смрти зашто ће то како сте ви говорили бити и буквално извлачење то јест извлачење из земаљског живота у ствари уништењем тог земаљског живота“, - упитао сам.
„а ти се врати на почетак, не иди с краја. шта је господ рекао адаму као одговор на потпуно противљење установљеном поретку:
„земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека. трње и коров ће ти рађати...“ (пост. 3, 17:18). земља се кажњава за грех заједно са адамом, с тим, ко је учинио грех - лишава се неке првобитне благодати обилне плодности.
на први поглед то изгледа као јавна неправда. али погледај оче са друге стране. добар цар управља државом и његова држава је успешна, благословена. долази нечастан човек и сав народ страда. човек је круна целе творевине. од његове похоте се рађа грех, а грех рађа смрт. и та смрт не улази само у све људе, већ и у сав живот. у свима је грех и његова сапутница - смрт. при чему, примети нешто, да апостоли не говоре о томе као о нечем протеклом, не! праведни јаков нам је то рекао не остављајући места за сумњу: „учињени грех рађа смрт“ (јак.1, 15). не - родио, већ - рађа! апостол павле, велики просветитељ многобожаца, говори мало на други начин: „плата за грех је смрт...“. али погледај - смисао је исти. даље апостол наставља: „а дар божији је - живот вечни у христу исусу, господу нашем“. (рим.6, 23). али тај дар - живот, чини се као да нама није потребан.
већ је и змија била проклета само за један грех, лишивши се дара да роди само живот. господ је после пада прародитеља назива прахом, земљом, која је била прекрасна после стварања, и за коју је и сам творац рекао: „и све беше добро“.
греси становника два града су били узрок да се земља по којој су ходали претвори у мртво море, мртво! басен у коме нема живота! било је само греха, што је довело до апсолутне смрти. неки наши „поклоници“ у израелу (они увек путују у израел, а не на свету земљу, и зато јевреји организују те туре са великим задовољством) свим благословом сматрају купање у мртвом мору и лечење блатом. лечити последице сопствених грехова - болести, грехом старозаветних нечасних људи, који се претворио у блато и мртву воду!
а ти мили човече мислиш да данас има мање греха?! да десет пута више него раније, а сто пута више те ђаволштине. управо ђаволштине, јер према речима апостола „ко чини грех тај је од ђавола“. а то значи да је на земљи и више смрти. и ја бих рекао - више смрти и то непоправљиве. смрти безизлазне, јер нема времена за чишћење душа које су доспеле у ад. зато ће се и са земљом дешавати појаве непоправљивих трагедија.

 

[Nostradamus]

сав живот последњих времена је једна непрестана невоља и бол. и овде није толико важно ко је крив за ово или оно. сам греховни живот је већ катастрофа. што је „цивилизованије“ место становања људи, тим ће више тамо бити ужаса од техничких и природних апокалиптичних катастрофа. видео сам савремени содом - њујорк у пламену, адска пећ, развалине и небројене жртве. али да ли су то жртве?! жртва је увек чиста, а овде су погибије оне оскверњене пороцима, оне које нису сачувале своје чистоте, одбациле истину и сурвале се у бездан људских, сматрај, демонских мудровања. његове прве жртве ће и бити они, који покушавају да изграде нову вавилонску кулу, државе која цвета али без бога, ван његовог закона. они ће бити жртве својих владара. они ће у својству једне од степеница ка светском поретку власти принети на ваалов олтар животе својих сународника. те власти, које чине људи који исповедају јудаизам који се претворио у сатанизам, ће у очекивању лажног месије - антихриста, ићи на све како би изазвали ратове и трагедије светских размера.
али то није крај пламена и рушења, већ само почетак. јер је првобитни пламен и рушење вавилонских кула експлозијом у ново време - дело људских руку, иако по божијем допуштењу. то зло дело, као посебно тежак грех, ће изазвати и природне катастрофе. експлозија у мору ће створити велики талас који ће „прогутати“ новозаветни содом. гомора ће већ ускоро бити подвргнута рушењима од страшних морских бура, од вода“.
„чекајте оче антоније ви говорите о погибији од вода, а шта је са божијим обећањем да неће бити новог потопа?! - прекинуо сам старца.
„а зашто мислиш потоп? - зачудио се старац, - душо моја, зар старозаветни грешници нису имали могућност да се спасу? имали су! чак је ној предлагао градитељима ковчега да уместо плате пођу са њим ради спасења. они нису хтели, одбили су. али сада потоп није оно најбитније. шта вуче људе у адско исчадије - савремене градове? неумереност. а поред неумерености још и то на шта је упозоравао и спаситељ и апостоли - страст расејаности. зар сам ишта рекао о могућем потопу? неће бити опште поплаве. рећићу и више од тога да вода није оно најважније. а главно је то да ће грех уништити земљу и све њене стихије ће људима дати да осете ужас због одбацивања божијег благослова.
али расејаност, опрости, и није оно најважније. у садашњем свету све је усмерено против спаситељевог упозорења: „стражите!“ ми не слушамо ни речи светог писма, ни светоотачке савете. знаш оче, људи ми доносе много, много књига савремених богослова, пре свега аутора, који пишу на православне теме. замолим своју духовну децу да прочитају ову или ону, а у њима нема спасења!“
„оче антоније?!“ - узвикнуо сам зачуђен и не уздржавши се.
„не, оче, не! то је драги мој оно што се на универзитетима називало критиком. шта све само не критикују - и протестантизам, и окултизам, и шаманизам, и шта још све неприхватљиво. неко нешто иступањем доказује, нешто проповеда, убеђује, али колико је то повезано са спасењем?! није уопште повезано и далеко је од њега. толико далеко, да је тешко и схватити. а тешко је схватити зато што данас сви људи на овај или онај начин живе у савременом свету са његовим ђаволским законима. тачније, по тим законима.

закон божији и закон људски.​

испричаћу ти један случај чији сам био сведок. у логору је губио живот један свештеник, сасвим се претворивши у „сенку“. он је био тако висок, нескладан, стидљив, слабог здравља. јеромонах је брзо дошао до тог стања када му је постало тешко и да се креће. а норму му нису смањивали, већ су се баш насупрот трудили да несрећника прекомерно оптерете. пошто се нико није заузимао за њега, није добијао лакше послове, нити су невољника водили у мању војну болницу. све су објашњавали тешкоћама изградње социјализма, индустрализације, колективизације... а поред тога, и неопходношћу слугама култа да искупе своју кривицу пред пролетаријатом.
криминлаци су нам подстакнути од логорске управе у почетку такође страшно досађивали, посебно одузимањем и тако и тако оскудне хране. уосталом, то је било тешко и назвати храном. али отац је преживљавао - чинило се насупрот свим природним законима! иако је он на неки начин и живео по природним законима, али само не у оквиру закона земаљског постојања смрти. он је с пуном вером примао савете стараца који су се тамо налазили, па је чак и благосиљао преступнике, који су нам отимали храну, и на основу ње стицали углед! скоро свима у логору је било познато, да је боље појести суварак из руку младог „попа“ с благословом, него украдену храну или ону која је „зарађена“ на картама од стране неког затвореника.
затим се десило следеће. отац који је једва успео да дође до дрвног погона је постао сведок највећих мука једног криминалца због заплитања црева. он се сирома' опаметио, и да ли је некоме отео, или украо храну, али је за логораша било просто незамисливо да поједе толику количину хране. његова страдања су била ужасна, и несрећник је молио стражу да га стрељају и прекину мучење.
криминалци су пришли код оца и почели да га моле за помоћ. отац је узео снег у руку, благословио га, кратко се помолио, и дао га болеснику. један од њих је то схватио као подсмевање, али су наговори осталих криминалаца који су стајали поред имали свог утицаја. криминалац који је умирао је отворио уста и прогутао комад благословеног снега. и, о чуда! буквално кроз неколико минута преступнику је постало лакше, а кроз пола сата је већ стајао на ногама.
ја већ нећу причати о томе да нас криминалци после тога нису дирали, већ су се чак понекад и старали о нама. али ствар није у томе. човек је живео по божијим законима, који су наравно изнад закона овога света“.
„оче антоније, - прекинуо сам старца, - ја сам већ чуо ту причу, и рекли су ми да сте то били ви!“
„а зар је то важно?! људи ионако свашта причају и увек има неко ко их слуша. поента није у томе ко је то био, важно је нешто друго - онај човек који живи по божијем закону увек побеђује и демонске подвале, и људска мудровања. ево погледај, данас свако ко се сети тражи кривце за неуспехе у свом животу: код магова, гатара. они су - „узрок свих невоља“, они су - „извор свих људских проблема“. пишу се и књиге на ту тему, и предавања се одржавају... при чему на страницама тих књига, и у речима тих предавања (мени су касете некако у памети) царују две крајности - прва је следећа: магова, као људи који опште са духовима злобе нема и не може бити; а друга је: вера у постојање магова и њихову свемоћ. али чак и апостолска правила говоре о њиховом постојању: гатара, магова, људи који „терају“ облаке и предвиђају страшне казне за таква нечасна дела. а ти отвори дела, па ћеш видети колико су у њима описане борбе апостола са слугама духова злобе и победе над њима?! а житија светих?! али питање је у нечем другом - зар је постојање многобожацких нечасних дела сметало установљењу цркве? не. и степен ревности за испуњавање спаситељевих заповести је утицао на живот сваке христове присталице, а не тобоже неко „бајање“.
не, оче, у овом случају који сам ти испричао није важно ко је победио, него - како. а победа је могућа само испуњавањем божијег закона, закона љубави, уз потпуно одбацивање закона палог човечанства, и закона смрти. један свети из давнина је причао како је примио крштење после тога када су њих војнике-регруте у страном граду нахранили хришћани, не питајући их које су вероисповести.
тело и душа се постом и молитвом припремају за испуњавање закона, - и ко ће се онда спорити са спаситељем?! слава богу па још није отворено дошло до тога - то ће почети касније. пост и молитва су најбољи пријатељи на путу спасења, јер пост умирује распаљивање тела, његову жеђ за неумереношћу и похотом, а молитва умирује расејаност и сједињује са богом. све што је ван тога су - степенице на лествици за ад. уосталом, лествице ни нема - постоји само страшан пад у паклене муке.
старац, под чијим сам духовним руководством био скоро десет година, се није умарао понављајући речи једног светог подвижника: „боље је дело без речи, него речи без дела“. сећаш ли се речи псалма: „а безбожнику рече бог: зашто казујеш уредбе моје и носиш завјет мој у устима својима? а сам мрзиш на науку, и ријечи моје бацаш за леђа“ (пс.49, 16-18). ако је судити по речима, наше време је - време самих праведника. ко ће завршивши чак неку „енту“ духовну школу причати то што би га разобличило као грешника? мирјани већ дискутују са духовништвом, нижући светоотачке речи као веверица печурке на грану.
а катастрофе се настављају, и то не само настављају, већ се њихов број повећава огромном брзином. па где су онда праведници?! зар ми не исповедамо непроменљивост бога и верујемо светом писму, у којем је описано како је господ помиловао градове и народе ради изабраних својих. значи нема оних, ради којих би божијом вољом требало да се заустави уништење, које је настало ради греха ђаволских слугу. сви се боре са чиме желе, само не са својим грехом и не са својим страстима.
колико је било апостола - сто, двеста, па нека их је било и триста. шака оних који су исповедали веру и вером господа исуса христа. а обратили су у веру цео свет. размисли оче, како су ђаволски жречеви имали огромно искуство општења са нечистом силом, и „чуда“ су чинили, којима су људи веровали. причали су о прошлости и прорицали будућност. а против сви тих нечастивих је иступила шачица малописмених углавном „галилејаца“. али је иступила са таквом вером којом се и горе - померају! христос васкрсе! то су они проносили људима, али су и сами пре свега живели у сагласности са том истином. „вера без дела је мртва“

 

[Nostradamus]

погледај, саровски чудотворац, као да се смеје над светском неумереношћу и делима је разобличава - свет тежи да храном напуни стомак, а он је јео траву.
у свету се срећом сматра могућност да се не ради - а он се труди у зноју лица свог, а плодове свога рада дарује ближњима. свет се бави стицањем материјалног, надајући се тобоже свом вечном боравку на земљи, а он у своју келију уноси ковчег! хиљаде и хиљаде научника ће ускоро мудровати о томе како да се без бога створи хлеб. а он свима нама показује неизмерну глупост такве вавилонске мисли - молите се, и све ћете имати, сачувавши верност, чистоту!“
мени је било страшно. старац је тако говорио као да је пред очима видео и прошлост и будућност. то је био као неки прозор у људску душу и у све оно адом створено ради њеног погубљења. било је просто немогуће дискутовати о било чему - сваки приговор би имао свој одговор у јеванђељу и код светих отаца. поражавало је и још нешто - све што је говорио отац антоније није било сакривено негде у богословским дубинама. не, све је то било на површини, - сви цитати које је наводио су читани-ишчитавани, али авај - несхваћени! тачније, њихово тумачење је било коришћено у корист својих слабости, како се не би исказале страсти. и у томе је и био сав ужас - знао сам, веровао сам, али нисам испуњавао. и каква је то онда вера, кад и зли духови верују и дрхте, а шта је с нама?!

пијење чаја.​

међутим, у том тренутку је у собу ушла жена и напоменула оцу антонију да је време да се пије чај, а мени је предложила да му се придружим. старац је то благословио, и ускоро је унесен велики старински руски самовар. сви домаћи су се окупили око самовара. била је то неусиљена пауза, жене су се вртеле поред стола. када је све било припремљено, отац антоније је стајавши поред кревета, прочитао молитву и благословио. он је већ пио чај у кревету, у полулежећем положају.
пре чаја су му донели малу чашу некаквог чаја од траве. он је схвативши мој помало зачуђен поглед, рекао: „травка оче, то је живот, то је то што је господ дао човеку за здравље, за укрепљење наших слабости. нема телесне болести, коју не би исцелило биље. а ево чај је - споран. у многим манастирима је строгим уставима забрањивано да се он пије, тим пре са - шећером!“.
сам отац антоније је на тацни имао мало шећера у коцкама.
„ја сам у логорима заиста заволео да пијем чај, - настављао је старац. не, не сам чај, - како сам тамо могао да га имам! на празнике су нам давали нешто слично чају, криминалаца није било пред крај, и частили су нас. али душа се није за то отимала, већ за пијење чаја, као у нашем родитељском дому, када се око самовара окупљао сав дом - и домаћини, и мала христова браћа, и када је текао миран разговор од кога се стварала милина у души, и све боље разумевање ствари“.
после пијења чаја је било читање јеванђеља, страдања господњих. млад човек је стојећи читао, старац се молио, и из његових уста би се само понекад отеле речи: „како је он страдао!“
отац антоније се увек крстио када се спомињало име господње или када га је он помињао, придижући се на кревету. када се говорило о господњим страдањима, он се крстио три пута тихо шапућући или исусову молитву, или додајући: „како је он страдао!“ као по правилу из његових очију су тада текле сузе.
после читања се опет водио миран разговор. ја сам се бојао да ће отац антоније због старости изгубити нит приповедања, али је он настављао као да га и није одвлачио разговор о нечему другом.
„тако видиш душо моја све се сада налази у оштрим канџама расејаности. частан живот у великом граду почиње само с мраком, при којем се и мало искушење претвара у страст. какво: „бдите!“ напротив, цео живот је „окултурен“ адом и усмерен на то да се пригуше чак и они слаби гласови савести, гласови још не коначно погубљених душа. и шта носи та „култура“? идеје „моралне слободе“ чија су суштина - култови ваала и астарте, култови пијанства, разврата, прождрљивости или култови људског тела... нико не може да предложи ништа ново - бира се - или многобожачка расејаност и неумереност, или божанско стражење и обазривост при употреби“.

живот заснован на потреби.​

„сећам се тих година потпуног искорењивања религије за време хрушчова, када су нас окупљали на „испирање мозгова“ у оквиру рејонског комитета. састав „званица“ је био добар показатељ - духовништво, и то углавном сеоско. вероватно су они, по мишљењу организатора, имали највећу потребу за одговарајућим просвећивањем.
било је такође регионалних предавача атеизма, и наравно партијаца из разних организација. предавач са веома озбиљним звањима из религије, из москве, је читао предавање на свеобухватну тему. не сећам се назива, али је суштина следећа: сва упозорења попова на опасност духовног пада омладине су глупост, то је само начин да се преваре народне масе и искористе у своје сопствене интересе. али чак није била толико поражавајућа тема тог предавања колико су чудили докази које је наводио страствени говорник. они су се сводили на цитате из писмених извора древних цивилизација - и вавилонских, и египатских и сл. оригиналност цитираних доказа није изазвала никакве сумње, као ни ауторов положај и особине материјала, ни позивање на озбиљне истраживаче старине... суштина свега реченог се сводила на једно - сви древни аутори су се жалили на развратност омладине. а закључак московског госта је био неочекиван - ако су се увек сви жалили на развратност карактера, а ми људи живимо значи да су и морални закони измишљотина. увек је било лошега, али оно не може да надвлада живот.
ја грешни сам требало да седим и да се молим, али нисам издржао и подигао сам руку да поставим питање. рекао сам: „пошто се већ говори о умрлим народима, после њих није остала ни земља, само једна пустиња! ето вам резултата распада“. у том тренутку се нешто покренуло! већ нисам био срећан што сам то рекао и једва да ме нису извели“.
отац антоније се осмехнуо, погруживши се у стара сећања. а ја сам посматрао благо лице тог стогодишњег старца и нисам могао да га замислим на заседању партијаца, рејонаца итд. као и то да је направио скандал на предавању тако „високог“ нивоа. човек, који није упознат са условима постојања цркве и духовништва у том периоду, не може да себи представи сву храборст бившег логораша, који се усудио на такву реплику! јер је то било време тоталног пристанка на „лојалност“ властима, проповеди су се унапред давале свештеницима у писменом облику и контролисане су од стане опуномоћених лица. а ето оца!
„а ти оче се не чуди, - наставио је старац, схвативши моју мисао, - требало је ћутати. тада је већ настао покрет покорности властима у свему - и у духовном и у светском. спаситељеве речи: „ћесару ћесарево, а богу божије“ су потпуно извртане, и претворене у „све ћесару“.
требало је подржати верне и дати им ослонац. нека се учврсти један, два - али православна, која не клону духом, то је срећа, и то је могућност да се изведе на пут спасења неко од мирјана“. отац антоније је заћутао. ја сам слушао његово ћутање. желео сам да слушам и да чујем старчеве речи, да схватим његове мисли и то онако како је он то схватао. наравно та жеља није била испуњива, али чак свестан тога није нестајало жеље за напајањем плодовима његових духовних трудова“.
када је он ћутао, ја сам имао осећај сличан осећају човека кога мучи жеђ, а који седи поред извора чисте воде и нема могућност да задовољи своју жеђ. и дан данас не могу да се ослободим од гриже савести: могао сам да га упитам, да сазнам више али то нисам урадио. човеку је вероватно својствен тај осећај привидне вечности, непроменљивости. остављајући „за касније“ дело спасења, ми остављамо „за сутра“ и могућност општења са људима не размишљајући о пролазности земаљског постојања. и тада, налазећи се поред старца, није ми долазила на ум чак ни могућност губитка тог извора живе воде. тако је вероватно мислио и адам у рају. губитак се може осетити тек после свршеног чина. које дете може да схвати губитак родитеља?! то је немогуће, то је ван људских сила. жалостан сам и не могу да искажем тугу - тугу због наше нежељености да прихватимо божанско, које надмашује људски разум.

 

[Nostradamus]

четврти део​

о прошлости и будућности.​

отац антоније је отворио очи: „сав ужас, оче свети, ће бити у томе што ће сваки човек схватити неповратност протеклих времена мира. немогућност повратка дана стицања благодати, укрепљења божанским даровима. како је христос одговорио на страх ученика о човековој немогућности да се спасе? што је човеку немогуће, богу је могуће. само његовом благодаћу која нас укрепљује можемо да пресечемо ужасни бездан, који води у ад. бездан између ада и раја. и веруј, тај понор није неко људско мудровање, није нека многобожачка алегорија, као у митовима, не. тај понор заиста постоји.
сећаш ли се старе бајке која говори о томе како је син-богослов пошто се вратио кући за распуст почео да доказује родитељима да се у рерни не пеку две кокоши, како је у ствари било, већ три? отац је у тој причи мудро поступио: предложио је сину који мудрује да поједе трећу, а себи и жени је оставио праве кокоши. тако и људи који су одбацили творца, уздајући се у свој гордошћу обузет разум, добијају трећу кокошку. апостол је учио: „а кад имамо храну и одјећу, овијем да будемо довољни“ (1 тим.6, 8 ). тако је и било, док су у безумном уздању у свој ум људи заборавили да су и њега добили од бога, само је он затрован садашњим противљењем творцу. даље, грешењем човек одбацује божију свемогућност, а тиме и само његово постојање. и ка небу се не извија тамјан молитве и добрих дела, већ страшни дим плодова људских руку. и све мало по мало... шта само одећа и храна - дај и дворце, аутомобиле, авионе! чак ни храна и одећа нису оне о којима је апостол говорио.
земља, која је чак због једног греха постала проклета, већ не може да трпи човечанство, које је упало у страшне греховне мреже - страшне, одвратне, лепљиве и невероватно чврсте. затрована и изнемогла земља, већ не може да подржи живот свега живог што се храни од њених плодова. седам и по хиљада година она је хранила сваку твар. сада ће глад пре свега жњети плодове тог свеопштег безумног греховног пада.
неумерност у жељама и потребама је већ постављена на врх угла тог безумља. што горе, то боље. земља ће јаукати, али авај те јауке нико неће чути. сваки велики град је изругивање над природом, и због тога ће постати извор невоља за људе. најпре извором несрећа, а затим општом гробницом за оне који у њему живе. какве год терене да истражују научници, и какве год закључке да имају, и какве год архитектуре зграда да измишљају неће ништа вредети, и градови ће тонути у преисподњу, повлачећи за собом стотине и хиљаде душа без покајања, без раскајања... то ће бити неизречиво страшно! василије велики је славио бога јер неће доживети те дане. велики међу светим оцима - свети василије! и људи ће слушати, али неће чути, неће желети да се одазову на позив творца на спасење. француска, та колевка разврата и блуда, богопротивљења, осећа на себи све страхоте због одбацивања бога. морске буре и земљотреси, бродоломи, ће доносити смрт свему живом и на приобаљу и на копну - ето шта чека отаџбину револуције.
онај ко се надао да ће данас у мирној, снабдевеној и успешној држави наћи одушак од живота, у својој држави која је исцепкана злим силама - дубоко се вара. прелазак на све те услове победничког сатанизма је само добровољно укрцавање у воз супротног правца. и вагони тог воза су на први поглед тако лепи и привлачни, и чак не изгледају као затвор. затвор и логор је - насиље над човеком. воз савремене „цивилизације“ је добровољно предавање себе ђаволу. он већ машта о добровољности следовања његовим позивима, па чак и привидним. предавање сопствене душе на вечно мучење, добровољно одбацивање жеље за богоуподобљењем и богоопштењем - то не да је страшно већ је и горе од тога.
узми адама који је први згрешио, па први и није добио оно што је очекивао: тражио је саврешентво чињењем греха, а нашао је смрт. праоци су били лишени не само рајског богоопштења, већ нису добили ни ону земљу за коју су знали пре тога. она је била под утицајем духова злобе, а људи су примали на себе страшан јарам робовања греху.
тако и сада, тражећи забрањени плод на дрвећу држава које исповедају гордост и поклоњење мамону, граде идоле „слободе“, које носе потпуну неумереност у телесном и равнодушност у духовном животу, људи ће себи наћи власнике - зле духове, сваки у сагласности са својом похотом. из тога ће настати култови директног поклоњења сатани. хиљаде људи ће велзевула назвати богом, узносиће му похвале и приносити крваве људске жртве. та епидемија безумља ће највише погодити размажену омладину, која не зна за физички рад. већ раслабљена, заборавивши пређашње словенско целомудрије, она је васпитана на култу поклоњења идолу силе. и зато је много подложнија да прогута адски фалсификат о томе да је православље вера слабих, а сатанизам - јаких. и повероваће у то.
борба са свим тим моралним смећем, које је ђаво накупио од времена своје отпадије, на жалост већ не може да донесе видљиву корист човеку у свету, који је на своја рамена примио сатанин јарам уместо крста христовог. зато ће власт и у земљама са привидним хришћанством гушити чак и слабе покушаје противљења америчком лудилу. она ће почети да лудује поведена изабраним идолом - „слободом“, увлачећи цео свет у тај вртлог смрти, духовне и телесне погибије. иако ће слуге таме бити све мање заинтересоване за америку са сваким новим покореним народом. чак је и сада то само ужасна батина у рукама израела и рибарска мрежа за светски сионизам. она је испунила своју улогу у привлачењу свих земаља и народа на ђавољски пут греховног одласка у ад.
онога ко се до сада није ухватио на мамац америчке демократије „с људским лицем“ и није прихватио култ „слободе“, чека физичка погибија од удараца те звездама украшене батине.
чак и сада тешко да се може рећи да цео свет не представља нови вавилон. да, да, као онда у стара времена, када су људи имали жељу да владају небесима без божијег благослова, против његове воље, тако се и данас ради на изгрдањи новог светског поретка, заснованог на супротстављању творцу. један језик, једна култура, једна религија, један одлазак стада на духовну и телесну кланицу...
америка већ почиње ако не да смета а онда у сваком случају да раздражује градитеље новог светског поретка. чак ни привидна независност дејства њене власти у односу на правог домаћина, тог синедриона, који је прихватио на себе и убедио јевреје да на своје главе приме спаситељеву крв, не задовољава оне, чији су преци викали: „распни, распни га!“

 

[Nostradamus]

престоница „новог света“ неће бити њујорк или вашингтон - јер ће они просто нестати. центар васељене ће постати јерусалим, и то ће бити следећи покушај да се завлада светом преко духовног притиска на храм, између чијих зидова је све, сем јевреја - нешто мање вредно од животиња, а боље од дрвета и камена. и тај покушај ће бити успешан. у старом „центру“ ће бити стрељања, експлозија, и уопште страшног насиља над становништвом. али и то ће бити искоришћено за уверавање свих и свја у неопходност потпуне контроле над људима.
страшно ће бити болеснима, хладно и самотно ће бити онима, који у нашим годинама релативног мира нису покушали да стичу љубав, ту свеобухватност свих савршенстава, благодат светога духа. а то ће бити само мали одраз, и слаба слика геенског огња и адске хладноће!
људи ће се наћи у таквој ситуацији јер су опет и опет одбијали да иду путем богоуподобљавања, путем следовања христу даље од тајне вечере, до голготе, до крста. неки од њих се верујући у постојање бога уздају у своја добра дела, сматрајући то довољним за спасење, одбијајући да приме божију благодат у цркви. тако се секташи бусају у прса и вичу: „господе, ја верујем у тебе!“ они као да умирују творца, тога, који је сам себи довољан, коме ништа не треба, а тим пре не похвале и признања самог његовог постојања, јер је он и тако и тако - једини постојећи!
хладноћа и духовна глад неће мучити само оне који су видљиво отпали од наслеђеног духовног блага, светих тајни, благодати, коју дарује, понављам, дарује православна црква, јер само она може да је дарује. хладноћу и глад осећају и сви они који себе сматрају православнима, али не желе да приме духа. чак ако такви људи и испуњавају обреде, они се не напајају благодаћу. то су затворени, запушени сасуди, и они остају суви колико год ви покушавали да их залијете животворном росом! јер су затворени... а таквих, авај има много.
за човека је с једне стране привлачно да следи ђаволским позивима, и да прати зов свог грехом развраћеног тела, а с друге - да се нада добијању божанских плодова. зато је и вероватноћа исповедништва у последње време увек повезана са мучеништвом, и то ће не само збуњивати људе већ ће их и одбијати од следовања христу. стотине хиљада такозваних православних верника ће одбацити своја уверења, благодат, бога. адске силе су већ спровеле своје додељивањем бројева свима. да ли се то радило насилно? не, просто су постављени услови - или примаш број и настављаш да радиш или одлазиш. због прећутне сагласности, а и директног благослова духовништва, цела земља се претворила у логор у коме није важно име добијено на крштењу, ни презиме наслеђено од предака, већ само примљени број.

о прошлости.​

нешто слично томе се већ десило 1917-е године. и то не у октобру, од кога углавном почињу да рачунају почетак власти слуга таме, не, већ у фебруару 1917-е године. управо је фебруар био месец издаје и државе, и православља, и самих себе. о могућности дешавања сличног у русији, упозоравао је свети јован, кронштатски чудотворац. људи су слушали, али нису чули, а и они који су чули - нису разумели. а издали су управо сами себе. неко је потом знао да се попне на голготу, поневши свети крст мучеништва, а за већину је све кренуло путем у ад. колико је само међу бољшевицима, војницима, надзорницима, било бивших семинариста, деце духовника, потомака познатих племићких породица!
а шта би било с нама, полуобразованим из духовних школа, да се према речима врховне црквене власти, 1917-е, при свргавању руске монархије, није коначно испунила „божија воља“! а сви су потписали поздравно писмо привременој влади - и митрополит кијевски владимир, и митрополит московски макарије, и архиепископи тихон, михаил, јоаким, сергеј фински и остали. неко од њих је понео мученички крст, неко крст исповедништва, а неко... да!
чинило се ништа необично то што су до нас непрекидно долазиле вести о ситуацији у цркви, само је мене то мало интересовало, као и већину духовништва. схваташ ли оче да није важно спољашње, већ унутрашње. једиствена могућност спасења и тела и душе је сједињење с богом, и одбацивање свега светског. а политика, па чак и светска, иако је повезана са црквеном политиком, све то није корисно. спаси и сачувај душу коју је јагње крвљу искупило на крсту. да, душу су тровале све информације о томе шта се дешавало, али су се оне и прихватале као такве - отровне за душу. ко њој може да смета да се и у тамници удостоји светости и небеске чистоте?! душа сваког човека може тако да просија да својом чистотом, светлошћу богоуподобљености, стицању светога духа, просветли духовну нечистоту и самог окорелог грешника. разумом је просто било немогуће схватити све то што се дешавало. јер нико, сем обновљеника, није јавно предлагао нешто што противуречи апостолским правилима или саборним поставкама. као уосталом и сада. а ако је тако, онда изгледа као да и нема о чему да се говори - живот тече нормално. међутим већина схвата да нормалности углавном нема, јер недостаје љубави и царује лукавство - али је то немогуће било коме доказати. ко је разобличавао свештенство које је скренуло у аријанство, монофизитство, и сличне јереси? пустињски монаси-отшелници, данашњи старци. и зато је све било урађено како би се искоренило старчество из црквеног живота. и пројављено је многовековно искуство претварања белог духовништва у робове без права гласа: у сваком случају одвилкли су се да говоре истину.
мучеништво је у то време била обична ствар. колико је само свештеника, који су рукоположени двадесетих-тридесетих, једва изнело живу главу од комесарских револвера почетком двадесетих, кренувши страшним путем на логорску голготу. ко је желео да изда, већ је издао и они су још отишли са спаситељеве вечере. несрећници су писали покајна писма у новинама и све то порицали. неко је покушао да спасе земаљски живот уписивањем у нквд.
али се највећи део преосталог духовништва одупрео. спасавали су се на разне начине - неко је лутао по градовима и селима. то је обично био удео монаха и монахиња из разбијених породица. они разумљиво нису могли да испуњавају требе, и зато су живели од милостиње и привремених послова: сиромаштво се тако веома брзо прекидало. било је добро ако су имали неке даље рођаке који су били спремни да прихвате праведне скиталице. појединци су се одлучивали на сличан поступак - режим свеопште контроле је већ био присутан.
свештеници су по правилу преживљавали од тајних служби и треба. али су их немилосрдно хапсили, и примењивали најстрожије статуте - контрареволуција, бандитизам... а резултат свега тога је било одвајање мирјана од цркве и страшне природне појаве. то су две међусобно повезане ствари. ђаволизам је по својој суштини рушилачки и не може ни у ком случају бити градитељски. свет су саградили и сачували божији људи, а не тобоже градитељи комунизма. имао сам једну пријатељицу-монахињу - она је била најскромнија и најсмиренија људска душа. била је сељанка из довољно имућне породице - њен отац је поседовао млин, а њу су хтели да удају буквално пре револуције. она је пешке ишла из средње русије за кијев, а затим у тројицу. после тога је посетила схимника, који је живео у дивљинама поред нилове пустиње. она је ту дошла заједно са сестром, и праведници су им дали различите благослове - једној - брак, а другој - монаштво. она је у манастиру била само годину или две, али је свети завет сачувала до краја живота.
њене родитеље су већ у то време ухватили организатори колхоза, и зими затворили у један подрум. женама су дозволили да обуку хаљине, и оне су остале живе. мајка није дуго живела после мужевљеве смрти - умрла је од туге. и јадна монахиња је пошла по свету. радила је код сељака, и у породици, а у манастиру су је научили да ради са ланом и свилом. највише је живела код сестре, чији муж иако атеиста није гонио жене из поштовања према вери, и није хулио на монахињине погледе. а она, у свим животним перипетијама не само да је успела да очува завете дате богу при постригу, већ је кроз све несреће мудро пронела књиге убијених монаха. и то не само књиге, већ су била потпуно очувана и писма са духовним поукама и фотографије мученички пострадалих стараца. то је просто било страшно прелиставати та писма - то је био глас вапијућег у пустињи! они су већ све знали, замисли, знали, видели и апеловали на заблуделе мирјане, и сабраћу - уразумите се! ови су их слушали, али нису чули, или ако су чули нису поверовали. замисли душо моја како је било њима који су знали крај тог безумља, да гледају шта се дешава!
по себи могу да кажем, да је тешко било у тим годинама привидног благостања прихватити пророчанства о наступајућим несрећама. да и саме несреће, ако је неко и веровао у њихову могућност, су просто сматране као неке невоље и пролазне тешкоће. а несреће су већ биле на прагу, куцале на врата, проузроковане развратом морала и одступању од православља. све је било прожето духом нихилизма, људских мудровања, паганским духом мистике и директног сатанизма. популарни композитор, неколико песника и слични „ствараоци“ сматрали су себе антихристима! они чак нису сматрали за срамоту што су својим поклоницима изопачених страсти причали о контактима са злим духовима, узбуђујући се ђаволом и његовим противљењем богу!

 

[Nostradamus]

свако непослушање и властима, и цркви, па чак и друштву већина је сматрала као пројаву посебног дара слободољубља. слободоумље постаје знак доброг понашања, убицама се аплаудира, а над жртвама се смеју, њих мрзе. та „слобода“ и јесте прави носилац истинског ропства. врло брзо ће то осетити и убице и ти који су подржавали њихова гнусна дела. некога од њих ће стрељати, некога ће оставити да неко време ради на „изградњи народног добра“, оживотворавајући те идеје којима су сами развратили руску државу.
јевреји са руским презименом ће увести земљу у такву катастрофу, којој ће бити равна само апокалипса. и многи ће мислити да је то већ крај, али ће то бити проба краја времена, само проба, иако веома промишљена и јавно спроведана у сагласности са строгим планом. данас нико не може да каже када је тај план створен, али мислим да су се главне инструкције за уништење русије појавиле одмах после слома хазарског каганата (од стране кнеза свајтослава), којим су управљали јевреји који су обратили и хазар у јудаизам. тада им је ратоборни рус постао кост у грлу, јер је имао намеру да уништи њихову вековну трговину - велики пут свиле. убили су кнеза. избрисали су свој план после заузимања крима од стране равноапостолног владимира, који је желео крштавање и казну за богоубице, - јевреји су ово полуострво такође у потпуности држали у својим рукама.
много, много пута су потомци оних, који су у страшној ноћи викали: „крв његова на нас и на децу нашу“, пакостили светој русији. колико вреди једна „жидовска јерес“. нови мудраци сада то тако представљају, кажу да су тобоже мрачни, необразовани новгородски попови у сусрету са европски образованим људима кијевског кнеза, нешто чули, али нису схватили, изврнули и за све оптуживали јевреје. неко може и да поверује у ту басну, али је болно то да често слушамо о словенској неразвијености. само за кога тада све (!) штампарије из литваније нису припремале јеретичке књиге и као пословне ствари возовима слали у новгород, москву?! и ако схарије није био посланик синедриона, и ако иза његових леђа нису стајале све богоборачке силе, како је он могао да буде тако мудар да добије подршку турске, кримског ханства, пољске, литваније и уосталом целе европе?! старци су тада спасли нашу отаџбину. они су вођени духом светим, разобличавали непријатељске интересе. колико је само трудова и увреда понео волоцки ревнитељ православља - преподобни јосиф! више свештенство које је имало власт је већ упало у јерес, али је неискварени народ подржао праведнике.
рушење православних начела је почело у питеру, у једној његовој парохији, али га је гоњени патријарх никон предупредио. тако се и десило: у почетку је у друштву искорењиван традиционални православни начин живота, а то подразумева све - и одећу, и храну, и обредност, и обичаје, све што представља основу постојања једне државе.
следећи удар је био много јачи и то директно по цркви - он је такође био ђаволски лукав - деградирање духовништва на чиновнички ниво и ни на који начин непрестижан од вишег нивоа. за раздвајање духовништва и народа је коришћено и присилно удруживање свештенослужитеља, као и привидна разлика у положају између оних који поседују свештенички чин и обичних људи. привидна због тога што као деца духовништва нису примала свештенички чин и постајали су обични подлаци, власници кметова, а саме свештенике су шибали, као и сељаке све до краја xviii века. монахе су подвргавали физичким казнама безмало до средине xix века. уточиште се могло наћи код неких људи, а посебно код племића на високом положају, који су поштовали свештенички чин, у време када је подржавано јавно понижавање лица који су од бога добили посебан дар духа светога за вршење тајни?!
затим - јавно срамоћење цркве, њених догми, закона хришћанског живота и духовништва. када су друштво заслепљено својим страстима привели вери у свом том бунилу, изашавши из наобузданог ада због свог противљења богу, од цркве је одузета школа. то је био страшан удар на духовност људи, а пре свега сељака који су представљали већину народа руске државе. школа је под руководством духовништва и семинариста, васпитавала лепо васпитане грађане, и закону послушне православне хришћане. закону послушне! у обичним школама су почели да васпитавају нихилисте. ко је био први нарушилац закона?! сатана, а његово име значи - противник, нихилист. дакле, васпитавана су поколења сатаниста, будућих црвенокосача - мрачњака и стрељаца - свих тих, који ће кроз неколико година играти по иконама, пуцати из револвера у свете иконе, пушити, лежати на светим престолима, гланцати светим антиминсима чизме, испрскане крвљу невиних жртава.
после тога ће вика нечастивих у лажној борби бити усмерена против монархије, заштитнице православља, и остатка начела древног живота наших предака. како ће света гора остати неразрушива стена истинске вере усред будућег океана изопачености, тако ће и русија као једини ослонац православља. цар је изрекао дивну фразу: „једини пријатељи русије су њена флота и војска“. али, авај, и флоту и војску чине људи. све остало је нешто друго, али су људи најбитнији. а јединице су формиране од редова, матураната секуларних школа, у којима су већина учитеља били нихилисти, сматрај - сатанисти.
и у вишем кругу ситуација није била ништа боља, ако није била и гора. тешко је било наћи породицу у којој се нису упражњавале спиритуалне сеансе. православље се већ сматрало неком заосталошћу, старом ствари, коју вам је жао да баците, али и немогуће да примењујете у животу. како је све слично као у данашње време! „апостолска правила су застарела“, „уставе треба мењати“... данас промене које сеју зло, а следећег дана - жетва његових плодова!
тадашње време жетве посејаног противљења творцу је било почетком 1917-е године. у фебруару те проклете године ће чак и брат цара-мученика ићи са црвеном машном. привремена влада је поздрављена од стране свих, све до вишег архијерејства. признавали су је сви сем стараца, признатих и непризнатих, сада канонизованих или просто заборављених. они, носиоци светога духа су вапили и позивали - православни, уразумите се! уразумите се! али, авај, опет су слушали и нису чули, а ако су и чули - нису разумели или нису веровали.
колико је било њих, отаца и братије, сестара по целој светој русији, у манастирима и већ изгнаних из њих? светих архијереја, који су носили крст апостолства? јер сваки од њих који је био гоњен, али сачувао истину је био већи него сунце, које загрева само телом. духовништво је грејало људске душе, и загревало земљу вером и мученичким следовањем христу, доносећи јој божију благодат. управо њиховим молитвама је света русија и победила у борби у великом отаџбинском рату. за њих постојање власти није имало никаквог значаја, постојала је само - русија. не схватајући то, многи руски емигранти су одлазили да ратују против отаџбине под туђим заставама. а рат није вођен против совјета, већ против самог православља, против руског духа.
вероватно су организатори битке са главним носиоцем духа православља - монархијом - већ предокусили жетву плодова антихристове власти над светом. само они нису учили руски народ пожртвовању, нити оданости христу. данас се многи подсмевају пророчанствима великог кронштатског чудотворца о крају света, заборављајући да у библији постоји неколико описа сличне промене божије воље. пророк је тамо просто био увређен на бога због тога што он није испунио своја обећања, за казну исквареном народу. али су се људи покајали, и господ је променио своју већ објављену одлуку. русија је умивена мученичком крвљу, и зато се и десило то о чему је говорио велики пророк. чак и они који се у обичном животу ни на који начин не одликују праведношћу, следили су христа на крсном путу за голготу. то је било време изванредног подвизништва и истинског исповедништва.
оче, данас тога нема, нема... свуда влада похлепа, страст за земаљским добрима, неумереност у употреби... знаш ли да су негде да ли у астрахану или у ростову, у најстрашнијим годинама необузданог бољшевичког сатанизма, извукли архијереја из његових раскошних кочија и приморали да иде пешке. мени су о томе причали у логору. а реци ми душо моја да ли је петар првоврховни отишао из рима у кочији?! апостоли су ишли пешке и зато су на свом путу сусретали христа.
мили мој човече, схвати да ја ово не причам због осуде - господ је већ пред вратима и ја знам да ће се завршити мој век. због вас ми душа страда! и то како страда! грешни ја, сав у греховним чиревима, али слуга бога мога. веруј, ја знам како он љуби свакога од нас, деце своје. он, творац и свевласни господин, пере ноге својим ученицима! ко је данас на то спреман? опери ми ноге!“