духовне беседе и поуке старца антонија

[Nostradamus]

Духовне беседе и поуке старца Антонија

preuzeto sa sajta -Pravoslavna Srbija

Први део

Из редакције „Укарајине Шенгенске“​

Треба напоменути да прва верзија дате књиге у штампаној форми није добила благослов за издавање, иако у наше време добијени благослов не представља гаранцију за душекорсни садржај духовне литературе због великог броја датих најузвишенијих благослова и површног односа према благослову као таквом. Мишљења свештенства о садржају предложене књиге су у датом моменту противуречна. С једне стране, њена вредност је у томе што је писана за савременог човека, који већ практично не примећује велики број греха који су постали саставни део његове свакодневнице. Душепогубне саблазни окружују савременог човека са свих страна и предлажу се од стране овога света у најмодернијем и најпривлачнијем „паковању“, понекад чак и псеудобогословском и на први поглед потпуно „благочестивом“. У књизи су ти „гнојни чиреви“ скривени од стране искусног духовника једноставно и доступно, у Јеванђељском духу а не само на речи. С друге стране могу се срести исправке у нашој публикацији типа скраћеница „от.“ умешто „о.“, што је прихваћено за реч „отац“. Или „от.свештеник Николај“. Тешко је рећи имамо ли ми пред собом дело весте компилације, са свеобразним духовним уметничким садржајем, написаним на основу благодатног извора, или је то прича записана и издата онаква „каква јесте“ на основу житија стварно поштојећег старца, које је прикупљено и припремљено за публиковање од стране мало оцрковљнеог човека, што укључује такву врсту свесно направљених грешака. На основу горенаведеног препоручујемо да се према овој књизи односите с духовном трезвеносћу, и при потреби за њено читање затражите благослов од свог духовника. Уосталом, последња препорука је најопштија и односи се на читање било које духовне литературе.
Редакција сајта „Украјина Шенгенска“
Увод
Одлазимо код старца Антонија. Ко је он – схимонах, јеросхимонах, послушник, монах, архијереј или свештеник – ништа од тога ми тачно не знамо. Пре пола године су почела да се постављају питања поводом неког старца који је имао виђење о крају света. У почетку сам све то окретао на шалу, и уопште се трудио да све то припишем људском неверју у званично, и тежњи да пронађу истину негде ван јерархијских зидова. Чак сам одржао и проповед на ту тему. Али питања нису престајала, већ се њихов број Чак и повећавао. Не обраћати пажњу на њих би било неразумно, тим пре што се та питања не могу сматрати глупим! И више од тога – пошто сам велики поштовалац Светитеља Игњатија (Брјанчанинова), више пута сам наилазио на сагласност старчевих речи са тиме, што је велики богослов и Светитељ XIX века епископ Кавкаски Игнајтије потврдио животом и речју на основу Светог Писма и Светоотачког Предања! А парохијани су ми говорили: „Оче треба да одете код старца!“
На једној од архијерејских епархијских служби, на којој је био велики број духовништва, чуо сам разговор о неком Антонију, још царском протојереју, који је претрпео много тога под совјетском влашћу – и Соловке, и Колиму итд, итд. По ослобођењу му није било дозвољено да служи јер је сматран за сумњовог човека. Деца су се одрекла свога оца и тада је Антоније, свештеник Бога Живог, отишао да ради као ложач парних котлова у неком малом граду. Људи су веома волели „свога попа“! У граду је постојао храм, као и настојатељи бољи или лошији, али су се они смењивали тако да људи скоро нису могли ни да их запамте! Знао је Бог и архијереј. Али Антоније је био ложач парних котлова! Ноћима су код њега долазили посетиоци и молили га да крсти, освети, опева, да се помоли, и уопште за све то што је потребно православној души! Ја нисам издржао и упитао сам: „Какав се то старац доселио у наш град?“ „А ти још ниси био код њега?“ – чуо сам уместо одговора зачуђени глас свештеника, - ми сутра идемо, ако хоћеш можеш са нама“. И ја сам се сложио.
Тренутно путујемо на крај великог града, у кућу жене која је примила тако познатог старца. Он није био познат толико по својој необичној судбини, колико по виђењу последњих година постојања света и пророчанствима о томе како и ко се може спасти. При општем интересовању за то питање, разумљиво је да оца Антонија није плашила неизвесност! Овако сам ја размишљао пред сусрет са њим.
Први сусрет.
Предњи аутомобил се зауставио – стигли смо. Мала, уредна кућа, а поред капије нас дочекује жена са гостопримљивим осмехом – моји сапутници су јој очигледно добро познати, јер се започињу разговори о здрављу попадија, о дечурлији итд. Задивљујуће је то да је жена обучена у довољно светлу хаљину, марама на глави је углавном бела и повезана као у куварице – слободно позади. Очекивао сам црну хаљину, мараму, веома мрачна, хистерична лица (из неког разлога се баш то сматра истински православним ликом), а угледао сам нормалне људе са осмехом на уснама. Из куће је изашло још неколико жена а међу њима је било и парохијанки из наше Цркве.
Ушао сам и … остао укочен.
То стање је немогуће објаснити речима, то је преживљавање неке дечије узбуђености и трепета истовремено. На металном кревету је полу-лежао стогодишњи старац. Био је веома високог раста, нешто испод 1м90, и имао је необично правилне словенске црте лица. Огромна брада и дуга, лагано увијена коса на глави су били бели. Не, то није била циганска седина, већ је та белина била као оличење бића тог човека. Цео његов лик, лик монаха, аскете из првих времена хришћанства, је поражавао величанственошћу и продуховљеношћу, молитвеношћу. Само су му очи биле мало другачије – из њих је долазила нека необична свежина и доброта. На уснама је играо лаган осмех, добар, мио, рекао бих топао. „Уђите, оци свети, уђите!“ „Да, мислим свети! Имам грехова да могу да се исповедам сваки дан!“ Тек што ми је синула та мисао, а старац већ одговара, као да наставља своју прву фразу: „Да, сви имају пуно грехова, али свештеничка светост је посебне врсте, то није светост подвижника, добијена Божијом милошћу и помоћи, у зависности од одсуства грехова. Првобитна свештеничка светост је – дарована, неизбрисива! Други и мудрост пролије, а Господ допуни, - лош, да али свој!“
Људи који су ме окруживали нормално нису схватили да су чули одговор на моју мисао, а мени је то био знак да треба да будем опрезнији! Сви су се по реду целивали са старцем и на његов позив сели на столице које су стајале поред кревета. „Ту су седели неки говорници, - климнуо је старац главом на столице, и осмехнуо се, - и доказивали апсурдност Страшног Суда, краја света, раја и ада, тобоже, све мрачни рибари измислили! Можда су и чули истину, али нису могли да је разумеју. – постојао је недостатак вишег образовања! А ми ево, светле главице, не одбацујемо Божије постојање, али не као Личности, већ као свеопштег космичког разума. И њихови цитати су одабрани а све у прилог душепогубне теорије. А ја лежим и размишљам, - осмех је нестао са усни о. Антонија, - то је њихова ревност за учење, а не за предавање! Завршили су и чекају шта ћу да кажем. А шта да кажем, нема шта да се каже – глупост једна!
На глупост и одговарам глупошћу! А да ли сте видели злог духа, кажем им?! Они увређено одговарају: „Ми с вама озбиљно разговарамо а ви се шалите!“ А ја им одговарам да су се дрзнули и Јеванђеље да цитирају, и да су упознати са делима Светих Отаца, али да их не разумеју! Ви сте дошли да нађете потврду вашим сујеверицама, а пре свега мислима о непотребности Цркве у делу спасења – авај, ја вам нисам помоћник! Да, седео сам. Да нисам био примљен међу клир у неколико епархија. Али да ли то треба да буде повод за хулу на Цркву са Њеним догматима?! Ви покушавате да окренете Јеванђеље против Цркве, а ко вам Га је дао ако не Апостолска Католичанска Црква! А за злог духа се не шалим, то није шала да се он може видети, прочитајте преп. Серафима Саровског или Светог Игњатија Брјанчанинова!
Ћуте, а шта да им кажем, немам шта да им кажем – видети, значи спознати, а спознати – то већ није вера, већ знање! А разговор о вери. О вери је можда мало лакше разговарати, пробај, спознај где је истина, ја верујем у једно, а он – у друго! На први поглед све је логично! Али авај само на први!“
Старац је ућутао. Моји сапутници су осетили да је старац уморан и почели су да устају са својих места и да се опраштају. Ја сам следио њихов пример иако ми се чини да нисам желео да изађем из те куће јер сам осећао такав мир и спокојство у души. Ми смо се спремали да кренемо, и ја сам већ поред врата чуо Старчев глас: „Оче Александре а ми се већ познајемо!“ Као да ме је нешто проболо у груди, да заиста било је нечег познатог у разговору оца Антонија, али шта?! А сећате се, Верхнедонско, а оче Александре?!“
Сетио сам се. Биле су то страшне странице мог живота, да се страшније не могу ни замислити. Спопала ме је туга, или тачније знаци туге, и не желим ни да се враћам на то време, када попадија и ја нисмо две ноћи уопште спавали.
Недеља је а ја не могу да служим. Сви парохијани знају за нашу трагедију, ушли су у Цркву и читају Акатисте. Негде око 9-10 ујутру пришао ми је један младић и рекао: „Отац и попадије су ми наредили да Вам пренесем оче Александре да се не бринете да не предузимате никаква дела већ да се молите! Све се већ разрешило, све је добро!“ Ја сам искрено од тих речи био пренеражен – какав отац и какве попадије?! У насељу је живео мој претходник по настојатељству, придошлица из Љвовске области коме је било забрањено да служи али он у оваквим стварима нема ништа! Код њега су долазили за препродају иностраних марака, али не за нешто слично! А овде - отац и попадије!

 

[Nostradamus]

Младића сам добро знао, он је често молио да нешто прочита за певницом, трудио се веома и имао је веома добру дикцију. Звали су га Виктор.
„Витја, - питам га, - хајде добро попадије, а ко је отац?!“ „Како ко - отац Антоније! Он код њих стално долази, служи Литургије, исповеда, причешћује, и све нас поучава! Он се за вас такође молио целу ноћ, и рекао је да се не бринете и да је већ све добро!“ Ја то „добро“ тог тренутка нисам видео! Ушао сам у Цркву, - стотину људи се молило, читао се Акатист. Некако сам сам по себи клекнуо, узео „Акатистник“ у руке и… са сузама почео да служим молебан. О томе да је све већ заиста било добро сазнао сам тек увече. И тада се заиста појавило озбиљно интересовање за тог старца - о. Антонија.
Угледао сам га. Била је нека празнична служба у току Великог Поста. Почињем да кадим после Проскомидије, и тад ми је притрчао старији црквењак и само што није викао:
„Оче, о. Антоније је у Цркви!“ Изашао сам да кадим и поглед ми се одмах зауставио на предивном старцу у подрјаснику и топлој, помало старинског кроја раси с протојерејским Крстом са украсима. После кађења, на ћасовима, сам изашао и позвао свештеника да саслужује. Он је учтиво одбио позвавши се на то да ће служити у другој Цркви. На малом входу га већ није било у Цркви. Затим је дошло до премештаја, нова парохија и све је нестајало у сујети текућих дана. Сада опет чујем познати глас.
„Сећам се оче Антоније, сетио сам се!“ „Мислим оче да Вам пратилац није потребан. Навратите, ако између праведничких трудова нађете времена! Ја сам истина је чуо да Ви нас старце не волите, као и то да смо ми тобоже неприступачни, да смо незналице, да и Крст Христов не желимо да носимо, да узнемиравамо туђе стадо и да уопште све невоље долазе од нас, а свети оче?!“ „Када се два иста листића не могу наћи шта онда рећи за људе, оче Антоније“. „Да, да то и ја кажем чекам Вас сутра ујутру!“
Моји сапутници су већ давно изашли и били су зачуђени што сам се ја задржао. А ја сам чекао јутро. Неколико пута сам исчитавао стихове Св. Игњајтија (Брјанчанинова), житија Оптинских Стараца, упоређујући све са овим што се дешава, тражећи за то дужно објашњење.

Земаљски путеви​

Ујутру сам опет био у аутомобилу и опет путујем сад већ познатим путем ка старцу. Иста жена ме дочекује на вратима, само што се сада у њеном погледу може видети нека тајанственост – њен поглед је поглед човека који зна нешто више него што треба и него што други знају. „Молитвами…“ „Амин“ – чује се иза врата. – „Да, он вас одавно чека, - већ шапће жена, - оче, пожурите!“ Улазим и сада већ у миру посматрам старчеву келију. Али ништа необично нисам нашао: иконе на избељеним зидовима, у светом кутку се налазе два сандука – један већи и један мањи. У свештеничком дому, или у датом случају тачније речено, у дому његовог боравка слична питања не треба постављати – прибор за Крштење и Евхаристију, са Антиминсом.
Објаснићу за људе који не знају о чему се ради. Антиминс је – свилено платно са по правилу изатканим или насликаним приказом Христа у Гробу, и пришивеним честицама моштију мученика. Само на Антиминсу се служи Божанствена Литургија, тачније Њен најважнији део када долази до претварања хлеба и вина у Тело и Крв Господњу. Антиминс обично Архијереј благослови за службу у одређеној Цркви, али у нестабилним ситуацијама у друштву – као што су рат, револуција, опасност од раскола или стране религиозне надмоћи, како је рецимо било при увођењу унијатства у Украјини, архијереји су свештеницима најпоштојанијим у вери благосиљали Антиминсе специјално за службе „на месту на којем се нађу“. Много Антиминса се нашло у рукама духовништва при затварању и уништавању храмова од стране бољшевика. Једном речју речено, ретко ко од свештеника у том периоду није имао свој Антиминс, те његово порекло и код оца Антонија није изазивало никакве сумње.
„Шта је оче Светиње вам привлаче поглед зар не?“ Пошто смо се поздравили свештеничким поздравом и целивом, ја сам по старчевом позиву сео на столицу поред његовог кревета. Разговор нам некако није ишао. Отац Антоније је полу-лежао обучен у бели стари подрјасник, само му је израз лица био другачији него јуче – на њему се видела дубока замишљеност, па чак и нека сањива тужна црта на челу.
„Оче, можда нисам дошао у право време?“ – питао сам старца. „Да, не, шта ти је, ја сам те сам звао. Просто сам се замислио о минулим данима, грех је истраживати путеве Господње, али ја не - све се враћам у прошлост, и све покушавам да схватим како, шта и зашто“.
„Ви сте кажу још били царски наследни протојереј?“
„Ма шта ти је Бог с тобом! Да смо сви у то време имали слично схватање вере и места Православља у животу Русије, тада видиш револуције не би ни било. Не, ја сам из војничке породице, отац је био инжењер у немачкој фабрици. То је у то време био висок положај! Сопствена кућа, кочије, а у кући – пуна ћаса, послуга, коњушари и све што је било потребно. Породица је била православна али безбожни дух времена и бављења Европом није могао а да не затрује духовну атмосферу. Мама је рођена племкиња, рођена је и одрасла на селу које је носило дедино име, и била је најпобожнија. Иако је та побожност више била слична обреду, али истина са призвуком старе епохе. У нашој кухињи се увек неко хранио те неки богаљ, те војник-инвалид… Отац је све то посматрао мирно сматрајући то топлом чудношћу своје супруге, али није узимао учешћа у томе.
Ја нисам успео да добијем образовање – слушао сам лекције на универзитету. Али нажалост не само лекције – каквих само партија није било на курсу, сада већ не могу ни да се сетим! Али њихова суштина је била иста – разрушити, а затим градити. Нешто страшно је долазило од свих тих учења – адски дух мржње међу људима. А људи су долазили на предавања и слушали, и слушали се међусобно! То је као када човек гледа у провалију – од смрти га дели само један мали корак, а њега нешто вуче да погледа једном и још једном! Нису хтели да слушају глас праведника, већ су ишли за неваљалцима. И стигли су ту где су стигли.
У почетку рата се чинило да ће се људи уразумити и увидети да је он Божија казна. Не, нису схватили и пошли су у револуцију. Ја сам у то време променио свој начин погледа на свет, оставио сам светску науку и уписао семинарију. Страшно је било бити иза зидова Тројице-Сергејеве Лавре, али како су се мирно и са трепетом вршиле службе у њеним Црквама! У слободно време сам седео у академској библиотеци и читао, читао, читао… Све сам покушавао да схватим шта се дешавало и да претпоставим будућност. Била је то смелост младости и уздање у сопствени разум! Срећа је да је било довољно стараца схимника, који су успели да ме припреме за живот: читање ме више није толико привлачило колико молитва и молитвено општење. Спорови и дискусије који су увек били аргументовани за обе стране које у њима учествују су сматране празним губитком времена.
Било је то страшно али и интересантно време – мучеништво је очишћавало Цркву. Ако би било и неких новости, оне би увек биле лоше, веома лоше, а најчешће – страшне! Погинули су ми родитељи, и донео сам одлуку – монаштво, живот у свету би за мене био просто неподношљив. И тако сам примио постриг и две хиротоније. Пошто сам ставио Крст на прса, примио сам и крст на рамена – хапшење, логор, депортација… А затим поново хапшење и логор, и уопште о томе не треба много причати“.
„Оче Антоније а како је духовништво прихватило декларацију 27-е године?“ – прекинуо сам старца.
„А како је она могла да буде прихваћена? Архијереји су је различито примили, тако сам чуо јер сам с њима мало општио. А ниже духовништво – мирно, довољно мирно. А шта је у њој па било а да тога није било у историји Руске Православне Цркве?! Слух је парала реч „Совјетска Отаџбина“ или некако мало другације, али је суштина иста. Тада су речи „Русија“, „Рус“ биле белогардејштина! Сами смо криви јер непријатељ нема могућности да примора човека да греши – нема никакве принуде. Он само предлаже грех, а на теби је избор. То је парцијално (појединачно) сагрешење, али из личних грехова израста и грех народа. Шта, зар су само Јевреји оскрњивали храмове и улазили у савез са безбожницима?! Не, наравно. Али то је већ друга тема. Дакле где смо стали оче Александре?“
„Хапшење, логор, депортација…“ – тихо сам напоменуо. И отац Антоније је лагано наставио своју причу.
„Отпустили су ме после рата, - болест се толико развила да нисам могао да ходам, а време је истицало. Један војник ми је предложио да одем у његов родни крај – Чак ми је рекао и коме да се обратим. Људи су топли, верујући, и они су ме цело лето лечили пажљивом негом. Нашли су ми и посао у суседном насељу – постао сам ложач парних котлова. Локалном архијереју се нисам обраћао, плашио сам се јер сам свашта чуо од људи. Мислио сам, прочиће зима и тада ћу нешто потражити. Оци су ми дали адресу једног архиепископа, за кога су ми рекли да је узимао мени сличне – опуномоћено умирујући митом за време обилне трпезе.
А желео сам да служим. Ту негде пре Божића, недељу, или две-три, не сећам се да ли је прошао празник свете Варваре, неко ми је ноћу куцао на врата. Време је било тешко, гладно, хладно, а ја имам угаљ, као други хлеб! Да мислим се отворићу. Ушао је млад момак од својих тридесет година, и стоји збуњен не може да почне. Ја већ нисам издржао већ сам рекао: „Дошао си, причај, шта је тобоже си збуњен, ја не уједам!“ А он ми је рекао због чега је дошао – и ноге су ми се одсекле. А ево шта је он испричао. У проклетим, безбожним тридесетим код његове мајке, веома верујуће жене, су се непрекидно заустављали свештеници без парохија, и монаси, као и мирјани, Чак је био и неки епископ. Они су се заустављали, служили, причешћивали, крштавали, и радили све за чим су људи имали потребе. Нарочито је чешто долазио стари јеромонах и он се људима веома свиђао због своје простоте, меког карактера, и због тога што никад није одбијао ничије молбе. Једном пред јутро је дошао монах са својим обичним кофером, у коме је носио све за службу, и неким завежљајем у рукама. Он је дао кофер мајци мог посетиоца, и наредио да га сакрије – јер су и њега самог већ тражили да ухапсе. Последњи распоред је био следећи: „Ја се нећу враћати, дај то свештенику који ће доћи у ове крајеве по изласку из логора!“ И нестао је.

 

[Nostradamus]

жена је ревносно испунила наређење и чак ни немци нису нашли кофер. и она је сада већ стара и болесна, али је чула да у котларници тобоже ради поп, па је послала сина да се све разјасни. ја нисам трчао, летео сам као птица не дишући, и не осећајући ни реуматичне зглобове, само да што брже стигнем! то је он – заветни (тајни) дом, лајући невешто као уцвељени неухрањен пас, шкрипа врата и ми смо у кући. на кревету лежи старац, на клупи седе старије жене поред стола. на столу се пуши лонац и ту је чак не кофер, како ми данас схватамо, већ најбољи дрвени сандучић, обавијен кожом. његове невелике размере су ме приморале да задрхтим – зар нема одежде?! а можда нема прибора за евхаристију?
тако сам се узбудио да сам заборавио да се поздравим са људима и да пожелим мир тој кући! „помаже бог оче, благословите!“ – поред мене је стајао мушкарац средњих година, веома крупан и очигледно фронтовац, „бог благословио“. „ја сам старији син, василије. ево оче кључева и све је ваше, узмите. само имам једну молбу да мами одслужите опело – слаба је и болесна“. „све што треба, - молим вас! само ћу ја да сакријем кофер код себе у котларници, јел' то у реду?!“ – глас ми је дрхтао, а руке су гладиле драги сандучић. василије се осмехнуо: „рекао сам вам – он је ваш оче антоније. јурко, - окренуо се према млађем брату – ће вам га сада однети“.
код мене у котларници се налазио један табурет и клупица. прекрио сам табурет чистом кошуљом, коју ми је неко поклонио, ставио сам сандучић на њега, а сам сам седео на клупици и посматрао своје благо. смеђа, дебела кожа је имала утиснуте шаре, може се рећи са призорима из црквене тематике: крст уоквирен виноградским грожђем и лишћем, а у угловима су биле – храмовне куполе. али ево кључа у рези, покушавао сам да пробушим - али кључ је на месту. садржај сандука ми не дозвољава да мислим да је реза зарђала. још једном сам пажљиво прегледао сандук и нашао сам скривени отвор, стављам у њега кљућ са друге стране, обрт и чује се лаган звекет! после тога сам отркрио и другу резу. отварам поклопац и - просто се дивим чуду! унутрашњост поклопца се распоређује и претвара у мали иконостас. унутра су стављене беле свештеничке одежде. испод њих се налази дрвена преграда, у чијим удубљењима су причвршћени службено јеванђеље, требник и службеник. с трепетом извлачим ризе и извлачим јеванђеље - да испод њега, како је и речено у илитону се налази антиминс! имам могућност да служим - каква радост!
извлачим ту средњу преграду. испод ње у удубљењу су и - посуда за евхаристију, и прибор за крштавање, и чак и дароносица. сама преграда је - мали сталак, преносни престо. има чак и ножице. мојој радости нема краја, али где ћу да служим?! немам своју кућу - то јест место становања. котларница је место где и радим и живим. људи су ме звали да живим са њима, али не желим да им одузимам простор - кућице су остале као земунице после немаца - сиромашне, а овде ћу се помолити и служити. да ја сам опасан станар јер могу да ме виде и поново ухвате. али шта сад да радим.
с том мишљу сам и заспао поред пећи и свог блага. али ако ми је господ дао све што ми је потребно за службу онда ћу ускоро добити и место на коме ћу служити - била је то мала кућа на самом крају насеља, коју ми је поклонила једна верујућа старица. почео сам да служим, и да вршим требе. никога специјално нисам молио да чува тајне, нисам ограничавао број људи који су долазили на службу, али се ова тајна строго чувала. крштавао сам и служио опело - ноћу или рано ујутру, тек што сунце изађе. новац нисам узимао, а није ми био ни потребан, добијао сам нешто од рада у котларници, људи су ми доносили стару одећу, а што се тиче хране - па зар монаху треба много хране? жив сам, - и слава богу.
тако се неприметно завршила зима а са њом и мој рад у котларници. лети је било горе - слали су ме на орање сеоских домаћинстава и послали су ми и обавештење. био сам веома тужан - колико само има празника, а ја не могу да служим. то обавештење су ми дали старице, парохијанке. после су код лекара, чију сам ћерку крстио, и објасниле да ће село остати без свештеника, уколико отац антоније оде на рад. испричале су и за моје болести, и како су се старале о мени. ослободили су ме и поново сам постављен у котларници - путовао сам на донбас како би набавио угаљ, проверавао сам систем итд.
тако је протекло неколико година. мене није напустала жеља да отпутујем у москву, у тројице - сергејеву лавру. ствар је била у томе, што чим примиш постриг и свештенички чин мораш да се суочиш са хапшењима и депортацијама, и ја сам почео да се припремам на то. припрема се састојала у томе што сам све оно што ми је било неопходно - књиге, риза, тамјан, итд., почео да разносим по становима својих верујућих познаника с молбом да све то сакрију док не наступе боља времена. и ево сада гледајући како су моји земљаци сачували службени кофер, обузимала ме је мисао да покушам да сакупим све те скривене ствари. пре свега - књиге о духовном делању, јер сам у логор отишао као млад монах, и био сам монах само по постригу а не и по духовном делању. наравно, нешто сам запамтио од поука тројичких схимника, нешто су ми рекли свештеници, који су седели са мном, али сам ја имао јаку потребу за литературом а најпре за - добротољубљем. та мисао ме је и приморала да се упутим у сергејев посад.
тада и није постојало отпуста јер је све и било илегално. успео сам да од својих надређених измолим неку потврду за пут у москву. морам да кажем да се на првој етапи моја замисао показала безнадежном - један је умро, други је погинуо, у стану опет неког другог су - непознати људи - тај човек који седи је очигледно домаћин. прошло је толико година, рат, чистке...
већ сам се био помирио са неуспехом, купио сам пирог (врста колача - прим. прев.), стојим и одједном сам чуо следеће: „оче антоније јесте ли то ви?“ окрећем се - господе, да ли је то привиђење?! преда мном је био крупан мушкарац, у скупом оделу које носи престона управа, са капом и кожном ташном у рукама, и мени као бившем логорашу се све чинило веома чудно. али не, то је он, мој бивши пријатељ са курса у семинарији, који ми је помагао да сакривам по становима верника моју једноставну имовину. он је био млађи по узрасту, знатно млађи, и није успео да прими постриг и свештенички чин. „вања!“ - наврле су ми сузе на очи. загрлили смо се и тако смо стајали, без могућности да кажемо и једну реч због стегнутог грла. поштански милиционер се вероватно зачудио видевши добростојећег човека како грли скоро сиромаха. он је пришао, питао ивана да ли је све у реду, а од мене је затражио документе и дуго их је проверавао. уосталом можда и није дуго проверавао али сам ја толико желео да останем сам са својим вршњаком да су ми минути изгледали као часови. на крају ми их је немарно вратио и не желећи похвалио рекавши да сам слободан. отишао сам са иваном у страну поред северног зида где је било мање пролазника и чуо причу његвог живота.
иван је био сведок постепених хапшења како студената семинарије и академије, тако и предавача. гласине о ужасима који се дешавају по логорима и депортацијама, а у почетку су то заиста биле велике депортације, су превазилазиле све допустиве и разумне суровости. у то је заиста било тешко поверовати, али је било немогуће неверовати. ухапшен је епископ иларион тројицки, затворене су московске духовне школе, ивана су одвели у редове ркка. служба у турјестану, чиста биографија, али је срећа што у њој није писало семнарист, већ студент. то је била мања кривица пред влашћу.
иван одлази на раднички факултет, у институт, и почетком рата прави добру каријеру. њој је допринело и то што су све истакнуте личности, на овај или онај начин брзо пребацивале из кабинета у „сарашке“ - затворске научне установе, и то у најбољем случају, а у најгорем то су била места ограђена дрветом, угљем, гвожђем...
млади сарадници су се навелико користили тим околностима - анонимно, јер није било управника! не знам да ли је сличне опусе писао бивши семинарист јован, али је он направио озбиљну каријеру из оклопног челика. он је такође требало да остане али почео је рат и он је као што је познато све исписивао. кб на уралу, бесане ноћи 41-е, награде 43-е, једном речју - успех. 44-е је позван да управља институтом у москви, носилац је ордена, академик, добија стан у центру, у оквиру круга. нашла се и домаћица за стан - озакоњује везу са бившом потчињеном службеницом кб на уралу. истина, жена потчињена само тренутно постаје управник, чак је и службени аутомобил највећим делом у њеним рукама. млада жена не зна за религиозну прошлост свога мужа, и она сматра да је његово порекло радничко-сељачко, и да је атеиста. иван је ушао у партију још у туркестану. све је добро али сања тројице-сергејеву лавру! да и плаши га одговор пред богом за децу а њих је двоје - дечак и девојчица. иван михајлович повремено оставља своју жену и децу, обучен у најскромније одело и путује по светим местима, или једноставно посећује сеоске цркве. „желим да очистим душу“ - рекао је.
није ме позвао својој кући - не сме, његов институт је затворен, кућа је под присмотром, али то што ми је рекао је просто био мелем за душу. показало се да је иван, то јест мој пријатељ вања, сачувао највећи део иметка који је сакрио у време револуције.
а десило се тако да тек што је вања био демобилисан из туркестана и био упућен на раднички факултет у москву, он је одмах нашао и сакупио сву своју имовину. природно да то није било све, и многи људи су у то време били ухапшени, а њихова имовина конфискована, али највећи део је сачуван. разумљиво је било да иван није могао то да чува код себе у општежићу јер је то било опасно. али у подмосковљу се населила његова рођена тетка, монахиња из манастира који су бољшевици разорили, па је он и однео код ње моје благо (имовину). о тетки нико није знао, и она му је била рођена тетка по мајци то јест другог презимена, и вања и тетка су строго чували тајну њихове родбинске везе. упутили смо се према њој.
неколико сати смо провели у возовима: иван је имао свој безбедни план путовања са преседањима, и ми смо били на путу остварења свог циља. пошто смо покуцали на капију у сусрет нам је изашла старица у црном, сува, мала са тако благим изразом лица да је могла икона да се наслика! на улици она није показивала никакве знаке радости због сусрета са рођаком, али се у кући одмах расплакала. „вањечка, зашто ниси долазио толико дуго?!“ - питала је она. „тета вера, ти знаш да ја треба да се искрадем из куће, а не из москве! људмила иако зна да би наш развод значио крај наше каријере, а ревнује за сваку ствар! мењају већ трећу секретарицу после ње, као вучје завијање. то ме је одвело на море у сочи, где сам обновио неколико санаторијума и дошао“ - погледао ме је иван правдајући се. тета вера је спустила очи, тихо их бришући крајем хаљине, заћутала је и ужурбала се поред стола.

 

[Nostradamus]

почео сам да разгледам домаћицину кућу. задивљујућа једноставност и достојанство, нема ничег непотребног, а то што има је заиста потребно. кућица је заиста мала, сала и кухиња са руском пећи која је монахињи служила као кревет. поред пећи се налазило неколико чађавих, старих икона, и чак је било тешко разабрати ликове на њима. поред икона је светлело кандило. жарећи више на кукама које су окачене на зиду. на полици се налази неколико лонаца од ливеног гвожђа и неколико тањира. у сали се налази велики свети кутак са најлепшим, огромним кандилом, вероватно храмовним - оно је било тако велико. на неколико полица се налазила гомилица ланеног рубља. столица нема, већ само сто и две клупе поред њега - једноставне, изрезбарене и веома добро избељене. „тета вера,- почео је иван, - немој да се узбуђујеш, отац антоније и ја смо дошли само на кратко, и сама знаш зашто смо дошли. у ствари, упознајте се - ово је јеромонах антоније, а ово је моја тетка вера, монахиња сенклитикија!“ мати је узела благослов. „вања ми је много причао о вама оче, слава богу да сте живи. ја већ нисам веровала да ћу дочекати власника свих ових ствари и бојала сам се шта ће са њима бити после моје смрти. али не, господ је све уредио! хајде онда да вам их дам“.
моје благо је било сакривено испод пећи, и то неколико великих кофера чији су крајеви били оивичени металним деловима. у једном су се налазиле ризе (свештеничка одежда - прим. прев.) и монашке одежде, неколико комплета воздуха и покривача. када смо отворили тај кофер у соби се осетио оштар мирис нафталина. домаћица се збунила: „не замерите оче то је од мољчавих извештаја али се мирис некако пренео!“ а мени су се сливале сузе низ лице јер сам се сетио како смо у тамним ноћима кријући се носили све то по кућама. моја монашка одежда! колико сам био радостан када сам је узео од лаврских кројача, а обукао сам је само неколико пута!
вања се изнервирао због задржавања. схавтивши то, прешао је на следеће своје благо. боже мој, а одакле је ово?! у коферу се налазило десетак антиминса, а ја сам имао само један! „то сам ја скупио, - тихо је рекао вања, - на пијаци у току рата, донео сам их из туркестана, а војници су њима гланцали своје чизме. нисам могао да гледам такво богохулство. сам нисам постао свештеник, али ћу барем на овај начин да послужим!“
у коферу је поред антиминса било и службених књига, крстионица, сребрни прибор за евхаристију, тамјан, бочица мира, које се временом невероватно згусло, и још штошта.
у трећем сандуку су биле књиге и то доста књига. узимао сам их и као да сам се сусретао са старим пријатељима, наставницима. књиге су биле свима доступне. „да, - рекао је иван као да је схватио моју мисао, - много књига је пропало. пронађени су и повериоци, у току гладних двадесетих је доста књига распродато, а неки домаћини су ухапшени а њихова домаћинства конфискована. можда су их и оставили негде скривене по кућама, али ниси могао да тражиш нове људе код којих би се ствари сакриле, - за библију се доспевало у затвор, - и сматрани су антисовјетима!“ „шта ти је драги вања, то је просто подвиг сачувати ово све усред свега што се десило у току тих страшних година! хвала, рођени, хвала ти!“ - очи су ми се напуниле сузама а једва сам успео да изговорим речи захвалности.
али то је било пола посла - нашао сам ствари али сада их је требало и превести али како?! путничких возова практично нема а и ризик је велики - с једне стране милиција а са друге… иван ми је опет помогао. кофери су били запечаћени и пломбирани као терет за његов институт. мене је преобукао у „престоно одело“, скинувши га са рамена, написао је документа за праћење терета и ставио ме на путнички воз. већ у возу сам у џепу кратког мушког капута који ми је поклонио нашао новац и коверту са дугим писмом од пријатеља...
да, тако сам отпутовао за москву. а кући су ме чекали. то је за човека тако неопходно осећање - да га негде чекају. када сам отишао нисам о томе ни размишљао. али када ме је први човек кога сам срео поздравио топлим радосним осмехом, постало ми је јасно да сам ту потребан и да ме ту очекују.
данас није проблем да се ствари допреме до куће, а тада није било ни добрих коња. довезао ме је рејонски милиционер са старим, трофејним bmw-ом! и не само да ме је довезао него ми је помогао да и кофере пренесем у кућу. а затим је било посетилаца, са и без разлога, људи су долазили, долазили и долазили. ја нисам могао да дочекам то време када ћу остати сам са својим благом, са својом прошлошћу. али они наравно нису ни могли да се досете ко ме је дочекао у москви и да сам дошао са новцем које ти трудбеници нису могли ни да сањају. долазили су са храном - јаје, хлепчић, брашно, и рибицом коју су деца уловила. поставио сам самовар, иначе поклон монахиње сенклитикије, и пили смо прави чај! иако и редак и до вечери много-много пута подгреван али прави чај!
наступило је вече, моји драги парохијани су се разишли и ја сам остао сам. занимале су ме пре свега књиге које су ми остале и нисам имао времена да их прегледам. најважније ми је било да сам угледао добротољубље на свом месту. златоуст, јефрем сирин, григорије палама, патерик, део књига је био на грчком језику, а неке чак и на латинском. све сам наравно заборавио али надам се да ћу се снаћи. угледао сам неколико књига које нису биле моје. по свој вероватноћи иванова тетка није чувала само моје благо. видео сам потписе: јеромонах нифон, схиигуман павле, послушник данило, где сте ви свечасни оци?! и осетио сам огромну одговорност пред богом и руским светим новомученицима за то што сам жив. а наравно и пред црквом.
последња ствар које ме је мучила је била шта ће бити са службом? о томе ме је у москви питала и монахиња сенклитикија да ли служим како се она изразила код „сергијанаца“. у тој ситуацији ми није било до богословских расправа, а ја према њима нисам био расположен још од револуције 14-е године - нарасправљали смо се 17-е! али одсуство да тако кажем законског служења ме је узнемиравало. сем тога, враћање и добијање свих службених и духовних ствари сам умногоме схватио као позив на службу и то не само тајну, непотпуну. у то време је у нашем селу постојала одлична парохија, како се она схватала у старо време, а не само као долазак у цркву, већ као заједница људи који љубе једни друге у господу. мало ме је збуњивао број антиминса које сам имао у рукама,и било их је око пет. шта је то било - да ли поверење на чување светиња, моштију, или већ нешто друго? и уз много сумње, почео сам својим сопственим напорима да тражим прилоге у руској православној цркви московске патријаршије.
веома брзо, и на моје чуђење без великих напора, био сам прихваћен за свештеника у једној епархији.
„оче антоније, - прекинуо сам старчеву причу питањем, - а како се прича да вас нису одмах прихватили да су вас ваша духовна деца одбила и слично?“
„ја сам ти причао да сам ја монах још од семинарије. то је друга прича. код мене се дуго времена налазио неки отац алексеј. он је био наследни царски протојереј, имао је и чеда која га нису напустила. највише ме је вређао син-фронтовац - генерал. херој савеза, залупио је врата пред татом. и архијереја је напао тако да отац алексеј није могао да добије парохију.
не, са мном је све било једноставније. истина пре тога су ме одбили једно три пута, али без икакве злобе, без одуговлачења.
владика је био довољно млад али је и даље остајао на том положају. с властима нисам био у добрим односима али нисам ни ратовао. у сваком случају владици нису посебно забрањивали да прима, и да рукполаже. ствар је у томе да иако се храмови нису превише отаварали, али старо духовништво је изумирало а сви су прошли затворе и депортације. а ако се у храму није служило онда је он брзо затваран, и то без оклевања.
десило се да су ме позвали код опуномоћеника, ја сам испунио све папире, и мислио сам да је то све. али опуномоћеник ме није пуштао, већ је измишљао разговор о лојалности совјетској власти. ја сам му објаснио да ме не интересује чак ни црквена политика, а камоли светска и да се као грађанин и хришћанин потчињавам власти. рекао сам му још да ништа противзаконито нисам учинио, нити намеравам да учиним, и то не из страха већ по савести. он је тобоже одушвљено бодрио моја убеђења и рече ми да потпишем папир. а то је папир за „куцање“! извинио сам се и одбио, благо мотивисан још у логору стеченом одбојношћу. опуномоћеник је спокојно и без емоција узео мој потпис и рекао: „ти си оче будала! хтели смо да те поставимо у граду, а сада ћеш да идеш у село. а и за то буди захвалан јер те нисмо послали на изградњу народног добра. донбас је близу и рудник је поред, тако да други пут боље гледај да промениш навике. иди и спремај се“.
владика ништа није рекао поводом моје посете опуномоћенику, али је било очигледно да је однос према мени постао поверљивији. иако је постојала потреба да будем постављен у селу, то се није дешавало: има већ педесет година, монах, без породице, а нема ни данашње образовање, јер више зна историју комунистичке партије него историју апостолске цркве. све то је владики омогућило да направи неке планове у вези мене, али разговор са опуномоћеним лицем је много тога покварио. ја сам и поред свега тога кроз неколико недеља примио парохију.
показало се међутим да не узнемирава толико примање нове, колико напуштање своје старе парохије. шта ће тамо у селу причати да је дошао болесник, логораш-инвалид који једва покреће ноге. подигли су ме, обукли, обули, дали посао и чували од проницљивог ока нквд-а. овде су ми се десиле најпријатније ствари у мом животу после ослобођења. али почели су да ме прате. људи то нису сматрали за издају, али је у свему томе постојао елемент промене. шта да се ради?! али прошла су и отишла у неповрат та времена избора за свештеника на парохији у слобожаншчини, а тим пре у православном свету. молио сам своје добротворе-парохијане само за једно - да не прецртају моје име заувек, јер и своју кућицу нисам продао већ сам је оставио њима на старање.
нисам у потпуности ни познавао све прелести и све тешкоће парохијског живота. неко је задовољан, неко је увређен, а неко сматра немогућим служење попа-крвопије у време изградње комунизма! колико је било топло антонију - котлару, толико је постало хладно јеромонаху антонију, настојатељу храма. уосталом, ускоро игуману, и потом архимандриту.

 

[Nostradamus]

последње уанпређење ме је плашило. прво, оно је било повезано са преласком у градску парохију, а ја нисам заборавио разговор са опуномоћеним лицем; друго, плашиле су ме промене у црквеном животу тога периода. умиривао сам себе да је то старачко гунђање, и да нема повода за узнемиравање нити било какве бојазни, али нешто ме је ипак бринуло.
прошло је неколико релативно мирних година. трудио сам се да савладам науку духовног делања, парохијане сам покушавао да научим да разликују бело од црног, спасоносно од погибељног. првих година после рата то је било једноставније: и народ, поучен ратом је био бољи, и људски захтеви су били природнији - кров над главом и корица хлеба. а срећа је била то што си жив. затим је ситуација постала компликованија под утицајем погубне кинематографије, као и пропаганде. ми смо били принуђени да ћутимо на амвонима, без обзира где се проповедало. много људи би нам се смејало и мало би се размишљало.
али не бих сада о томе. постао сам игуман, а затим архимандрит и све је ишло рекло би се да не може боље. али души нешто није давало мира. почео сам чешће да одлазим у насеље ради келејне службе, а сада сам већ имао и домаћу цркву по благослову архијереја. служио сам и служио, молећи господа да ми открије моју неправедност због које сам изгубио душевни мир. и једном у време јутрења које сам обично служио у три сата за време молитве у којој сам се још једном обратио господу са питањем које ме је узнемиравало, ја не само да сам чуо већ сам и осетио следећи глас: „а ко си ти антоније?!“ „како ко господе - ја сам архимандрит“. „не, ти си монах!“ и у томе је био одговор. да, ја сам монах!
ујутру сам отишао у епархијску управу и предао молбу за службени положај. архијереј ме је дуго наговарао да то не радим и морао сам да пристанем да останем у парохији до доласка свештеника у епархију, јер су се у то време многи враћали из логора, пристизали су и дипломци семинарије - међутим ипак се нисам дуго задржао.
старчество
у логору сам се сретао са старцима који су имали искуство умне молитве. био је један отац за време чије молитве се снег топио! а у логору се сем основних ствари не може научити много више јер се нема ни времена, ни снаге. да, изучио сам сву духовну литературу коју сам имао, али сам желео да све осетим и непосредно. и ево сада сам се упутио на пут трагања за науком духовног делања.
куцајте и отвориће вам се, и скоро десет година сам проживео код неког старца, чувара велике премудрости спасења, какве је људима дала оптина, и само сам ретко одлазио у своје насеље ради службе. он ме је пред смрт благословио да идем тим путем. и ево храмљем, грешан, а по мери својих снага.

виђење старца антонија​

негде почетком седамдесетих, за време служења божанствене литургије, удостојио сам се првог виђења. а десило се следеће. у то време је почело опште одушевљење људи са западом, и сходно томе губиле су се карактеристике које су својствене православним словенима - скромност, гостопримљивост, нестицање. стицање се може сматрати најважнијим карактеристиком новог погледа на свет, јер новац и ствари постају вреднији од морала, духовности. и оно најстрашније што се десило је и начин живота људи који себе називају православним, и који веома често строго поштују црквене обреде, постају исти као и многобожци који их окружују! дошло је до такве нескромности, тежње за каријером, и високим положајем у друштву. за децу из верујућих породица не представља душевну муку ступање у пионире, комсомол, партију. и већ имају оправдање у „рукаву“: „а како ћемо без тога, не живимо у пустињи већ међу људима. па, грех - ако на тај начин посматрамо све је онда грех, али покајаћемо се и у реду“. такав површан однос је изазивао страх за саму могућност спасења. ја сам ишчитавао јеванђеље, а посебно откровење, јер ми није давало мира питање о пустињи у коју људи треба да беже.
и ево видим велики број људи који иду, и једу. неки чини ми се и не једу, већ - пирују, други - блуднице, трећи - пакосте својим ближњима, и сви су они као реком понесени. међу њима има разних људи, како мирјана, тако и духовника, и војника, и политичара, свих, свих. велики број људи се просто гурају напред, а неки иду мирно. на њховом путу је страшна провалија која води у ад. чини се да сви треба да упадну у провалију - али не. велики део људи лети надоле, видим како некога надоле вуку аутомобили, трпезе, новац, скупа одећа. а неки мирно прелазе преко те провалије, чак некако и изнад ње да тако кажем. неко од њих посрће, али не упада у провалију - свети мужеви их придржавају и помажу. у провалију не упадају само богаташи, већ и људи који не располажу великим средствима. али сви они имају једног идола - светску похоту.
било је страшно. из провалије су се чули не јецаји, већ урлици и смрад. али то није обичан смрад, већ како се благоухање не може описати, нити упоредити са мирисом цвета или траве, већ је то благоухање благодати, које господ дарује од моштију, чудотворних икона или на други начин тако и адски смрад није само обичан непријатан мирис, као смрад сумпора, већ је то осећај ужаса и одвратности - једном речју - ад.
ево теби и пустиња. и тамо је отшелнике саблажњавао човекоубица, старајући се да им побуди страсти стицања, похоте, унинија. многи су падали, многи. истовремено, колико кнежева и моћника овога света се спасло, а које цркве није присајединила светима - они су имали све, али њихово срце није било везано за пропадљиви свет, већ за вишњи.
у наше време је страшно и то што искушења вребају човека на сваком кораку и веома често су таква да их није лако открити. код мене долази велики број људи које чини се мучи једно те исто питање - како се спасти и како поступити у овој или оној ситуацији. али зар је могуће узети благослов за сваки поступак и то не у току дана већ чак и месеца?! значи треба препознавати саблазни које су непромењене још од постанка света, јер ђаво не ствара ништа. друга је ствар то што се за хиљаде година он накупио искуства, и сада су његови предлози човечанству да сиђе код њега у ад много изоштренији, а у суштини цео савремен свет је - његов предлог. предлог, зато што он нема моћ никога да примора ни на шта, али зато упакује грех у пакет, тако да су слуге таме увек спремни са својим: „шта желите?“
још једна данашња карактеристика је скори долазак антихриста. многи духовни људи кажу да се он већ родио. о томе је тешко судити, непријатељ је лукав па чак и према онима који му служе. многи од њих су себе сматрали антихристима, и они су изгледали тако на основу својих погледа на свет и поступака, али то нису били они о којима говори црква. можда се и родио, можда и није, није ствар у томе. када су светитеља игњајтија (брјанчанинова) питали о доласку антихриста, он је одговарао да не постоји тачан датум, јер његов долазак условљавају људи својом злобом. такво је данашње време - време завршних припрема за његов долазак. а ту је и концентрација светске власти јер он неће бити судија само једне стране, већ целог света уз неопходно претварање „људи у звери“. али и то је мало за то да цело човечанство падне на колена, већ треба изградити такав систем живота, чије би најмање нарушавање повлачило за собом катастрофалне последице - глад, хладноћу, разарање. и тај систем се формира. кроз неколико година сам видео како ће се све то десити.

 

[Nostradamus]

други део​

друго виђење старца антонија. поуке​

тешко је било то (виђење) прихватити у тим годинама привидног совјетског благостања, и тада нисам мислио да ћу доживети остварење много тога што сам се удостојио да видим.
дакле, као што сам рекао друго виђење није било продужетак првог, не. оно се и временски десило много касније а и по садржају је такође било веома различито. прво виђење је била својеврсна поука, или већ уразумљење. ја сам се молио за одговор и добио сам га. друго виђење је може се рећи сасвим друге врсте.
нисам се ни за шта молио, али ми је одозго било дато да видим то о чему су ме питали људи који су долазили код мене. ако прво виђење може да се преприча са већом или мањом тачношћу, онда је друго у принципу немогуће препричати. ја, ћу оче александре први пут покушати да ти изложим друго виђење неким редоследом, или језиком светске науке да сисематизујем све то чега сам се удостојио да видим. покушаћу да то изложим неким редоследом а не баш сасвим онако како сам видео, јер ми је било дано једно али ради веће користи, ради тебе и твојих парохијана мислим да је боље да га испричам другим редоследом. пре овог нашег разговора све то што сам видео спомињао сам само у одговорима на недоумице верујућих.
рећићу још неколико речи, али не из виђења, већ о створеном свету како би се боље разумело оно што следи. господ ствара све живо у јединственом, веома суровом систему. цела васељена је апсолутно повезана сваким њеним дејством у најмањој ситници, а за разумна бића као што је човек, чак и дејством нечега што не припада видљивом свету као што су мисли. дејства неразумних твари не могу да нанесу штету васељени – она су ограничена како унутрашњим кочницама, тако и инстинктима и саморегулационим својствима саме природе. човек је друга ствар. он је саздан по лику и подобију божијем. и да не бисмо расправљали шта је лик а шта - подобије, шта искорењујемо из себе, а шта не, шта човек има од рођења, за шта је призван да тежи цео живот, у датом случају је важно нешто друго а то су његова дејства, како у материјалном свету тако и са невидљивим особинама, које се одражавају на његову околну средину, на средину његовог боравка, и на целу васељену. бог није збрисао са лица земље содом и гомор, већ људе који су се одрекли творчевог промисла. управо због тога и говорим да све невоље које се догађају са човечанством и природом, нису последице божијег гнева, јер ми исповедамо да је он свеблаг и свемилосрдан, и исповедамо једну истину, али су саме невоље последица сверушилачког дејства самог човечанства, које је посрнуло - не чак ни због непријатеља, јер повода нема нити га може бити, јер је повод - принуда, већ због ђавољих замки. а сада бих започео са виђењем и о томе шта ће се све дешавати у не тако далекој будућности, а нешто се већ дешава и у данашње време. ево шта сам видео о будућности.
пре свега, све могуће техничке катастрофе – систем постојања који је човек изградио је по својој суштини сатански, јер апсолутно противуречи божијим законима, те ће због тога почети да пропада. падаће авиони, тонуће бродови, експлодираће атомске станице, хемијске фабрике. и све ће се то дешавати упоредо са страшним природним појавама које ће се дешавати по целој земљи, али посебно у – америци. то ће бити урагани невиђене снаге, земљотреси, најсуровије суше. и насупрот томе – провале облака са поплавама. са лица земље ће бити збрисан страшни монструм, савремени содом – њујорк. одмазда неће мимоићи ни гомор – лос анђелес.
чини се да ће бити тешко наћи на земљи такво нешто где ће се човек осећати спокојно, и потпуно безбедно. човек ће наћи мир само у уздању у бога, а земља му већ неће дати никакву заштиту. разгоропађена природа ће највише угрозити градове, јер су се они потпуно одвојили од ње. једно је рушење вавилонске куле, а друго савремене зграде са стотинама мртвих без покајања и причешћа – стотине мртвих душа. те зграде које су постављене на стубовима а у суштини –стрелама, које пробадају земљу и као да стреме према аду – оне ће људима и донети адску смрт под барикадама.
и онај ко остане жив ће завидети онима који су погинули јер ће његов удео бити ужаснији – смрт од глади и гушења.
призор у градовима ће бити стравичан. чак и они који избегну потпуну пропаст биће лишени воде и електричне струје, грејања и хране, и подсећаће на огромне камене гробове јер ће тако много људи умирати. разбојничке банде ће бескрајно чинити своја злодела, чак ће и кретање градом дању бити опасно, а ноћу ће се људи окупљати у великим групама да би заједно покушали да доживе ново јутро. излазак сунца, авај, неће донети радост новог дана, већ тугу због неопходности да се проживи још један дан.
не треба мислити да ће на селу царовати мир и благостање. затрована, уништена поља, изгорела од суше или поплављена пљусковима неће давати неопходну летину. биће никада раније виђене куге међу животињама и људима, који неће бити у стању да закопају животиње, већ ће их остављати да труле, трујући ваздух страшним смрадом. сељаци ће страдати од напада грађана, који ће се тражећи храну разићи по селима, спремни да убију човека за корицу хлеба! да, за ту корицу, коју сада не једу без додатака и сосова ће се проливати крв. људождерство ће постати уобичајена појава јер ће човечанство примивши антихристов печат избрисати све моралне границе. ноћ ће за сељаке такође бити период посебног страха, јер ће то бити време најжешћих пљачки. а циљ није само преживети, већ и сачувати имовину ради рада, јер и њима такође прети смрт глађу. сами људи у селу као и у граду ће такође бити објекти лова. са стране посматрајући моћиће се рећи да су се вратила препотопна времена. али не. у то време је над светом била божија реч: „рађајте се и множите“. данашњи живот човечанства и његова суштина је усмерена на одбацивање и благодати и божијег промисла. али то још увек није крај.
у почетку своје приче сам сумирао све што је томе претходило и то не случајно. веома често, или тачније речено веома често ми због малог не видимо велико. због малог греха не видимо и не желимо да видимо кршење основних заповести господњих. господ је творац овога света и створио га је у хармонији са собом. сетите се његових речи о ономе што је тек створио: „и виде да је добро“.то је рекао бог, сведовољни и свеблаги, свемогући и свесавршени, свемилостиви промислитељ је сматрао творевину добром то јест свет се налазио у хармонији са добром, са љубављу, јер је бог љубав.
човек је јединствена твар, која је способна да утиче на постојање света, круна божијег стваралаштва, такође створен по лику и подобију добра и љубави. и заповести, које су човеку дате од стране творца, нису ништа друго него поуке за миран и срећан живот у свету, у хармонији са њим. све остало, што противуречи заповестима, је погубно како за свет, тако и за све што у њему постоји и зависи од њега. све почиње од малога, од школских кецеља, колективног подучавања дечака и девојчица, и то не под руководством духовног лица, већ светског предавача. ускоро ће и тај назив бити избрисан, и остаће само један – учитељ! учитељ чега и чему? колико тих учитеља су морално растројене личности, разведене, неуравнотежене. други, то јест велики део, чак и ако колико-толико сачувају људско обличје, не знају и не желе да знају правила живљења у свету који је бог створио. чему онда они уче децу? уче о свету не као о божијој творевини, већ о правилима живота у свету, као области под влашћу поднебесних духова! то је оно мало, из кога произилази страшније веће.
морална деградација. колико пута је сатана покушао да је учини свеопштом, свеобухватном, али је увек чинио страшно разобличавање цркве. а за духове таме је најстрашније – разобличавање. као што се лопов поткрада у мраку и боји се светлости, тако су и ђаволска посла најделотворнија и најсаблажњивија у одсуству светлости истине. свет је прекрила тама благостања десет „развијених“ држава, које је непријатељ изабрао као ослонац у делу одумирања целог света. главно и ударно оружје у том делу је – слобода! колико крви је проливено у свим револуцијама и превратима, социјалним и псеудорелигиозним, политичким и мистичним расправама на олтару злодуха „слободе!“ то је зао дух који се погордио и био збачен, твар која покушава да присвоји себи место творца, он је – главни слободољуб. и његова слобода није богом дарована способност човеку да буде савршен у свакој врлини. не, његова „слобода“ су – најтеже узе чији је циљ да човека лиши могућности избора између добра и зла, остављајући за њим само одлазак у ад. ето таква слобода ће и бити постигнута. протестанти су се својевремено такође борили за слободу и против католичке диктатуре, а када су дошли на власт ти исти баптисти су завели такав терор и баканалију, да се и европа згрозила! али куда иду наши?! зар може да се каже да смо ми – православна држава?
прва слобода која је потребна злом духу, и без које се све остало расплињава је – слобода вероисповести, такозвана толерантност вера. суштина тог покрета је да отвори широки пут, а пре свега за омладину водећи је ка сатани. приметите оче да је то једносмеран пут. пробај да идеш супротним смером – одмах ће те опоменути. православна црква им не даје да мирно спавају! католици су већ спремни на све, прихватају цивилизацију злих духова, „прогрес“. подржавајући сионизам, они фактицки говоре „да“ антихристу.

 

[Nostradamus]

и видео сам какве напоре чини светско зло да би оцрнило свету цркву, непорочно тело христово! њу ће пре свега јавно срамотити у свим новинама, на радију и телевизији. јевреји са словенским презименом ће на све начине излагати духовништво и православне јавном подсмеху, ругати се њиховим обредима, постовима, начину живота и свему томе што је одувек била основна способност за живот. у саму цркву, међу духовништво биће слано хиљаде и хиљаде покатоличених рушилаца православља. због њихове привидне благочестивости, и другог, страног духа, народ ће напустити њихове храмове. они ће стајати обновљени и изграђени, али – празни! тек понегде ће светлети мали огањ истинске светости и привржености духу отачке вере. ако ко буде желео тај ће и наћи. нико неће моћи да се оправда речима: „господе, тражио сам и нисам нашао!“ усред таме безверја и безбожја по свој земљи ће горети мали огњеви истине. и истинито духовништво ће бити гоњено и подвргнуто свакаквим хулама, а ђавоље слуге се неће заустављати ни пред убиствима, ако бог буде дозволио да праведник прими мученички венац. биће много праведних мученика последњих времена!
а ти страног духа ће дочекати властелина, антихриста. али ће и они још имати могућност да се спасу то јест да распознају ко је он, иако ће власт и новац затворити очи већини. страшно време! а све почиње од малог – духовништво је престало да носи одежду која приличи свештеничком чину, као и да брије браде по католичком и протестантском маниру како не би изгледали необично.
друга „слобода“ коју зли дуси свакојако негују је слобода моралног разврата. авај, људи су је прихватили и она је постала неодвојиви део савременог живота. блуд – није блуд, већ сексуална слобода (погледајте како непријатељ прикрива своје дејство иза наизглед лепих речи: није блуд, већ разврат, није крађа већ експропријација, и тако ради са свим). разврат почиње од најранијег узраста у виду васпитања културе полова и његових међусобних односа. деци ће бити (а то се већ негде и ради) показивана обнажена тела, интимни односи, који распаљују похоту, и све ће то бити представљено за нормално стање. књиге и телевизор ће бити преплављени нагим људима, и ужасним сценама блуда. чак је и обнаженост у садашњој одећи само почетак. циљ је много, много одвратнији – стотине и стотине многобожаца су блудничили опијени алкохолом и наркотицима. поборници слобода вуку човечанство на поклоњење злим дусима. ко је кога победио, тај је томе и слуга. управо тим ропством које је увијено у слободу се људи занимају. али ни природан блуд неће бити довољан слугама таме. као пројава истинског слободољубља и слободног мишљења, појавиће се содомски грех и блуд са животињама. пропаганда те гнусобе ће бити невероватно јака, скоро и јача од полног разврата. случајеви једнополних бракова ће толико бити разглашавани, као када су у своје време били пронађени антибиотици! одсвуда ће се појављивати содомљани – уметници, пре свега, политичари, сељаци. содомски грех ће постати знак веома блиске будућности. данас се већ организују њихове дивље оргије у виду једногодишњих карневала у америци, а све ће то бити и код нас у не мање одвратном облику. сви који се буду противили тој надмоћи злих духова, ће бити проглашени као они који атакују на туђу слободу, дремљиве незналице и антидржавни људи, јер све државе као свој главни задатак постављају заштиту слободе коју креирају зли духови а не заштиту морала.
одиста слободу коју креирају зли духови јер ни данас чак не може да се сретне искључиво православни чланак, осим у црквеним издањима. а архијерејима дозвољавају да се појављују на телевизији само на велике празнике. какве само будалаштине не пишу и не говоре, али не о различитим погледима, већ о карактеру светског погледа на свет. добра слобода је када се може хулити на светост! све остало је – табу.
а све то је почело од малог и ој, како давно се код нас почело са предајом црквено-парохијских школа на руковођење светској власти. и туда су пошли безбожници у својству учитеља да припремају кадрове за револуцију 17-е године!
омладина, која је потпала под сатанину власт због потпуног греховног пада, опијена алкохолом и наркотицима, не може да се одупре последњем призиву у ад истинског човекоубице и завршиће живот самоубиством. број оних који ће дићи руку на себе ће енормно порасти. тај број расте јер такав крај не изазива дивљење међу околином – то је сама по себи логична последица онога што се десило. тим пре што ће број болесника који болују од страшних болести, које су повезане са похотом или неумереностима, и затрованошићу света бити тако велики, а њихова страдања тако страшна да ће друштво сматрати самоубиства као неку врсту милосрдног чина. ићиће чак и толико далеко да ће људе подстицати на самоубиство јер ће све бити усмерено на погубљење заблуделих душа.
друга страшна ђаволска замка ће бити подстицање људи на претерани рад и повећање личног дохотка. сама та страст среброљубља је погубна као и уосталом све што није умерено. а неумереност води ка уништењу природе, без обзира у којој области је тај новац зарађен, то ће се свеједно одразити на околину. други део те замке је у улагању тог новца и средстава. још једном понављам да је изграђени систем живота невероватно крхак, чудовишно крхак. тако и новац који користе људи подлеже тој крхкости.
шта представља данашњи новац?! превару, привид, илузију, као и та ђавоља „чуда“. сва произведена техника нешто значи само уз велики број „ако“: ако је гориво текуће, ако радијација није висока (иначе електроника отказује), и тако се може још набрајати и набрајати. поред тога, савремени аутомобил се не може возити без специјалних вештина! значи само треба одузети једно „ако“ и све то ће постати гомила непотребног метала. имамо и пример пред очима: коњ и крава су на цени код сељака.
даље, велики део новца се чува или у банкама или у хартијама од вредности. те банке ће банкротирати да би људе бацили на колена. и то ће истовремено банкротирати чак су понављања тога била успешнија. а биће и покушаја заустављања последица природних катастрофа и ратова. и са чим ће човек остати? са масом непотребних и некорисних ствари, на чије задобијање је потрошио многе године живота, чија је вредност веома релативна чак и у благостању, док за време катастрофа представља прах, ништавило.
сећам се кад су ме жене питале: да ли је грех ако се у кући налазе кристал и ћилими? сви су то згртали по кућама. а шта с тим даље? сада замислите да нема струје, гаса и грејања, па шта ће човек да ради са кристалом и ћилимима? то је за тестеру, секиру и „буржујку“! а ко има те ствари?! можда један или два човека од стотину.
рећићу још нешто кад сам се већ дотакао ствари. како је свет био рационално устројен пре безумног 19-20 века! тада се правила добра и квалитетна одећа. за њену израду су уложени труд и снага, али су је и унуци носили, ето како су људи ценили своје време! и због тога су имали довољно времена за све, и да буду у пољу, и да иду у цркву, и да поседе за столом са родбиним на празник. а шта је сада? постоји сезонска обућа и одећа! али за молитву се нема времена, помолићу се код куће јер немам времена за цркву, а деца расту као неурозна јер родитељи зарађују новац. и зато ми не живимо горе од других. а да ли живимо?! живи само онај ко је слободан, а заробљеник и роб – постоји. бог је дао свог јединородног сина да би нас извео из ропства греха и страсти, а ми као јевреји који су изашли из заробљеништва у египту, ропћемо и враћамо се назад у заробљеништво. нека гину и деца, нека су и близњи унижени, само да чорба буде не време! а шта је та чорба – то је сир у мишоловци. када су вратанца затворена али је сир још ту, зар миш зна да је она узета? а њен час већ откуцава, али је сир ту, и она га усрдно гризе, и тако се радује укусном ручку! али онај ко је поставио мишоловку је већ чуо да је замка била успешна и жртва је ухваћена. он може одмах да дође и да убије жртву, а може и да јој дозволи да свари храну. најпре ће се осећати скучено, а затим ће се навићи. гладни? такве ни не убијају! а крај је познат мислим да се и миш досетио.
да, страшна су времена. погледај само ради чега је дошло до последњег рата? кажу: хитлер, борбеност немачког народа, подела европе и света. комунисти уводе империјализам и борбу за колоније. има много тога, али суштина није у томе – суштина је у могућности централизације власти, власти над светом. свако дрво се познаје по плоду, оно што ти није рекао продавац садница на пијаци, сазнаћеш и оћеш нећеш тада када добијеш плод и дочекаш га. а какви су плодови рата – милиони убијених и унакажених православних људи како у нашој русији, тако и на балкану. главна предстража православља на југозападу је србија која је у рукама хрвата, католика – јосиф броз тито је хрват, и хрватска постаје најразвијенија република. православне области југославије нису просто у забораву, али се косово насељава муслиманима као сада и русија, и москва.
други резултат су – јевреји. пропагандом је све тако било организовано да су у рату највише претрпели – јевреји, а не словени или речимо французи. враћам се балканцима, срби су ратовали за тита, хрвати су били са немцима, а на крају су највише добили – хрвати. тако је и са јеврејима. прво, кога су немци уништили? велики део јевреја су полу-јевреји, или крштени или толерантни према вери, никако не ортодоксни, а поред тога ниједан од руководиоца сионизма није био у хитлеровим мучилиштима, - они су успели да побегну јер су унапред знали суштину онога што се дешавало. али ако се расветли све што се десавало, показује се да су прогони омогућили формирање израелске државе. земљаци су им уделили и искројили земљу. али код нас кажу – постави за сто. одвојевали су ту земљу од арапа. и опет су арапи терористи, а не јевреји!

 

[Nostradamus]

трећи резултат је – европа. шта је још могло да је заустави да се уједини, ако не глобалан рат. и сада се већ може сматрати да је то једна земља, од турске до норвешке. све ће бити јединствено – судство, новац, закони. све ће бити у сагласности са америком како при општем уједињењу не би дошло до несугласица.
који од ових резултата је важнији за сатанисте? није нам дато да знамо. мислим и видео сам да су то степенице једне лествице, лествице која води у антихристово царство. он ће доћи и тада је већ све готово, потпуна централизација, сваки човек је добио свој број и картицу, а на њој је све чак и појединачни погледи на свет. и помоћу те картице ће бити могуће контролисање човека и на земљи, и под земљом, и под водом. све ће то бити.
наравно, он ће желети да му се људи поклоне добровољно, као што је свет прихватио христа. али је то добровољност, коју има животиња, коју воде на клање. она иде сама а са стране су пастири са бичевима. али човечанство је већ у мишоловци, иако је остало нешто мало сира. зато је спаситељ и рекао да једва да ће се наћи и једна верујућа душа. ми смо већ примили услове које нуди овај свет. људи се нису просто сложили, већ су сами изградили свој систем зависности од њега. а ако си већ прихватио правила игре – играћеш до краја, а у датом случају до страшног суда.
испричао сам ти тако страшне ствари, да више нема скоро ни потребе да идем даље. најстрашније је међутим то што чути не значи и видети, а видети је значајно ужасније и одвратније. али треба говорити о свему овоме, како би се сликама из будућности спречавало униније у садашњости.
да, чини се да је смрт нешто најреалније што постоји у овом свету. али управо у њену реалност сви не желе да верују, тачније реалност смрти се упоређује са илузорношћу људског постојања. илузорност се не схвата као обмана, не, јер код бога нема обмане, јер је бог – истина. илузорност постојања је у њеној брзој пролазности, и у односу самог човека према њој, као што се и наше невоље гомилају у нама самима. човек се према тој пролазности односи као према вечности, одбацујући највећу реланост смрти. рећи било коме нешто о смрти, а камоли о смрти свог сабеседника – постаћеш његов непријатељ. а шта бива ако кажеш да ће он или ја вечно живети? просто, ми се трудимо да не мислимо о смрти, покушавајући да побегнемо од ње по принципу ноја – који сакрије главу у песак и мисли да нема опасности! погледај колико светитеља је ставило ковчег у своју келију, а зашто? да би се сећали смрти, а то је по светом писму – залог спасења. какви су то људи били, истински синови божији, а пред очима им је непрестано било сећање на смрт – ковчег! ово говорим ради нас грешних људи последњих времена, јер нас све то води ка вечном животу на земљи, и већ смо се тако извештили да себе обмањујемо, али још само мало и осетићемо еликсир вечне младости.
као што магарцу привежу мркву испред очију, да би он трчао за њом у току целог пута и да не би узнемиравао власника својим заустављањем тако и сатана предлаже човечанству мркву вечног, греховног живота на земљи. тобоже, шта тамо да упражњавамо неко духовно делање, молитву и пост, а тим пре да љубимо ближњега свога, па ти или поверуј у то да после гроба остаје само влажна земља, у којој ћеш и сам иструнути, и гроб ће се претворити у прах, или у то да већ постоје начини за подмлађивање, продужетак живота, спречавање старења и уопште све што пожелите. ако сте превише пробирљиви, а ипак вам се живи - замрзнућемо вас! када вас одмрзнемо тада ће већ све бити откривено, и ви ћете вечно живети! то је бесмислица коју је смислио неки малоумни човек, али несрећници у то верују. да, на земљи се можеш сјединити са вечношћу и на своје очи уверити у стварност реалне вечности, а не сатанске подвале. апостол павле, преп. серафим саровски и колико још других праведника су се удостојили да виде лепоте рајских насеља! на сличан начин је још већи број молитвеника био обасјан нематеријалном творском светлошћу. није ли залог реалности и сам облик божијих људи и људи који следе сатану?
како се спасти у ово страшно и погибељно време? данас неки теоретичари расуђују да тобоже човек не може да се спасе ако бог то не жели, већ ако бог жели он ће га спасти, а ако не жели - онда је то немогуће. и све то независно од напора самог човека. калвинисти чак сматрају да не треба ни тежити спасењу јер то нема смисла. греши брате мој колико ти душа жели, јер свеједно од тебе не зависи да ли ћеш се свидети богу или не.
али не, све уопште није тако. да, без божије помоћи нико се не може спасти, и сам спаситељ је то рекао ученицима па што бисмо ми разбијали главу. али господ помаже у оној мери колико сам човек улаже ревности, труда и напора. како је велики светитељ златоуст говорио да ми треба да принесемо све своје, а оно што недостаје то ће бог додати! али пошто нема ревности, зато се и спашавамо невољама и болестима. и умереношћу, умереношћу у свему. ствари, потрошња, то је страшна ђавоља узда на људима. све је усмерено на задобијање материјалних ствари и томе нема граница.
почео сам своју причу од првог виђења о томе да су људи одлазили у ад и шта их је тамо вукло. значи онда не сме се поседовати ни аутомобил, ни кућа ни намештај - упитао би неко. пре неколико година код мене су дошле две породице које су бежале из грузије, са молбом да се помолим за њих. задивио ме је њихов бег и то како су га остварили. у то време је већ било немогуће изаћи из земље, и сви који су покушавали да то ураде законски то јест испоштовали те формалности како би имали могућност да извезу сву имовину планирали су свој излазак, аутомобиле и не знам шта још, били су опљачкани или на граници или у току пута, подвргнути насиљу скоро до убиства. моји посетиоци су мудро расудили: „бог дао, бог и узео, само да преживимо а остало ће се - додати“. кренули су у томе у чему су били, само су ставили топле ствари у пртљажник, и бежали. тако им је господ дао и стан и аутомобил и све се уредило.
то је тај однос према стварима, које неко чува не размишљајући чак ни о својој безбедности, јер их је цео живот зарађивао. а за другога су оне само средство, а не циљ саме по себи. и зато такав човек, са таквим односом према стварима неће бити посебно привучен оним што се зове „престиж“ - само да мени буде удобно. ево шта је правилан приступ у нашем времену. не треба гомилати ствари чије назначење вам и онако није јасно, или које ћете једном применити у току времена. ви их скупљате јер то раде и сви остали. то не треба радити, већ треба имати само оно што вам је заиста неопходно, и што није нешто најскупље већ једноставно и практично. то се посебно односи на топлу зимску одећу и обућу. постоји само један принцип - одећа треба да буде скромна, од природног материјала и довољно топла.
такође треба бити веома пажљив са електроником, и електронском опремом. она се од привидног пријатеља претвара у јавне немилосрдне непријатеље: сваки пријемник постаје истовремено и предајник. ја сам по том питању више пута разговарао са искусним људима. посебно што се тиче телевизора, јер се велике битке воде око тог цивилизацијског „чуда“. мислим да ту није питање толико самог телевизора колико његовог коришћења.
савремени човек с једне стране превише општи са људима а с друге стране није чудно да је управо то велика грешка. ево о чему се ту ради - човек не разговара само на послу, већ и на путу, или и онда када нема мирно настројење - он је или узбуђен или уморан. и тако човек не општи са другим у спокојном стању.
данашњи човек има много слободног времена, и без осуђивања слободно време је сувишно време. а тако је уосталом и у свему: у храни, одећи, стану. све оно што је сувишно представља велику опасност за душу, али је двострука опасност од вишка времена, јер сама чињеница постојања сувишног времена сведочи о непостојању духовног живота, и неплодоносном животу. ево погледајте на основу чега се јавља вишак слободног времена. на рачун посла? не, посао је по томе на последњем месту. наравно о потпуно палим људима као што су алкохоличари и наркомани не желим уопште ни да говорим. то је тема која је по нечему слична нашој али се по нечему и разликује.
за човека у савременом друштву рад је на првом месту. и више од тога, чак и верујући људи се у току пролећа баве вртларско-повртларским радовима, не обазирући се ни на недељу, ни на страсну или светлу седмицу, тако да се пројављује нека самоуподобљеност. значи ту нема слободног времена. и чак ставише сви се жале на недовољно времена. али одакле онда толико слободно време?!
а то је то време које би требало искористити за духовно делање била то молитва, читање духовне литературе или душекористан разговор. време се губи на забаве. сатана је навео човека да тако организује сав свој живот, како у њему уопште не би било времена за мир, нити за размишљање о претходном дану, недељи и месецу. све се замењује забавом. и у таквом систему забаве телевизору је додељено почетно привилеговано место. управо он, тај идол савремене цивилизације, „поједе“ гомилу слободног времена. а ја бих рекао да је он - страшан деспот и тиранин под чијом влашћу је велики део човечанства и то у таквом ропству какво свет још није видео, јер робови осећају свој унижени положај, јер су у њега доведени насилним путем, а овде се ради о добровољном ропству чак на први поглед и слатком. и само горки плодови бездуховности, суровости и разврата показују да као и у сваком ропству корист има само власник. зато је телевизору у том систему припреме људи за антихристов долазак додељена не само улога да „поједе“ слободно време, већ је његова рушилачка улога још већа. човек гледа вести, па чак и православан, и чини му се да је та ствар потребна и корисна, а у сваком случају није штетна. али вести заузимају само мало времена, а остало је анализа онога што се десило, то јест поглед на оно што се десило који треба формирати код гледаоца телевизијског програма. не треба ни наводити имена оних који контролишу приказивану информацију, јер је све јасно. од тог психолошког утицаја тв програма код човека се уништава способност за сопствено размишљање, као и могућност расуђивања о протеклим догађајима, а самим тим и могућност формирања сопственог погледа на свет.

 

[Nostradamus]

почели смо причу о штетности савременог општења међу људима. корен те штетности је управо у одсуству индивидуалног мишљења и расуђивања о протеклим догађајима у складу са сопственим погледом на свет. и то није оправдање трагања за данашњим „индивидуама“, не.
причао сам да се поред маме у кухињи увек неко налазио. увече бисмо после вечере поставили огроман самовар и сви који су код нас ноћевали би седали да пију чај. започињао би разговор. како је то било интересантно! колико тога поучног је било у причама тих обичних људи! отац нам се подсмевао због тога што смо волели да проводимо вече у кухињи, сматрајући да образован човек нема шта да научи од малописмених људи. али променио је своје мишљење пошто је провео неколико вечери са нама. сви људи који су се окпуљали су били православни, који су имали своје погледе на свет независно од телевизијских информација. причали су о оним догађајима, случајевима из њиховог живота којима су сами били сведоци или су их чули од очевидаца. у свему томе се тражила поучна страна, последице тога што се десило и деловање божијег промисла, као и пројава човекове слободне воље. у тим дискусијама се пројављивала разноликост људског размишљања, које се разликује од овосветског. људи су тада умели не само да саслушају, већ и да чују и уопштено говорећи више су волели да слушају него да говоре. иако је понављам свако од присутних имао шта да каже.
удаљићу се мало од овога, али је интересантно да су ти обични људи већ тада у општем благостању и задовољству у империји видели надолазећу катастрофу. и тај закључак није био само последица њиховог општења са оптинским или кијевским старцима, слушања проповеди праведног јована кронштатског, колико последица њихове умешности да посматрају оно што се дешава и да закључују не на основу материјалног изобиља људи који их окружују, већ на основу очувања духовности у друштву. управо недостатак вере, и то не само вере у божије постојање, већ вере у смислу испуњавања христових заповести, је те људе наводило на закључак да ће неминовно наступити невоље. поново ћу се вратити „кухињским“ разговорима, а сада бих наставио о нашем животу.
да, савремено општење је на том нивоу просто немогуће. и ствар је у томе, да чак и када би се људи окупили заједно за столом њих пре свега раздваја однос према вери. како је рекао мудри давид: „рече безумник у срцу свом - нема бога!“ само одрицање божијег постојања је безумље и прави пут ка безумљу. и то није безумље тих многобожаца које су просвећивали апостоли и свети оци из првих векова хришћанства. апостол је о данашњим многобошцима рекао да „они неће примити здраво учење већ ће према својим похотама бирати себи учитеље, који ће им ласкати, одвраћајући им уши од истине на басне“. какво нормално општење је могуће у таквим условима?! људи су заволели да говоре, али не и да слушају, да уче, али не и да буду учени. шта је заједничко свима који седе за столом? алкохол и обилна храна то јест то што је на столу али не и ти који су за столом. у таквој средини се сигруно не може разговарати ни о чему душекорисном, јер се о богу како су свети учили не прича са пуним стомаком, а да не говоримо са пијаном главом!
и постоји још једно страшно зло од телевизора, али авај далеко не последње. то зло је - у подривању ауторитета цркве. подриву планском и ђаволски лукавом, у подсмевању духовништву, православним обредима, упоређивању хришћанства са окултизмом и паганством. све је прожето мржњом према истини. неће проћи још много времена а већ ће тв организатори почети отворено да се ругају христу, светима. посебно ће се мржња показивати у емисијама о пресветој богородици, и све ће бити прожето отровом адске злобе, само прикривено хумором, комедијом - „свесмешни ад“ је већ започето исмевање свега божијег и духовног који ће и довести до краја. а крај ће бити тада када се појави онај који ће покушати да замени бога. и он ће одмах ући у сваки дом. како човек може у истом моменту да уђе у сваки дом?! знамо да је то једна од божијих особина - свеприсутност, чак се и ангели премештају у простору и постоје у времену. а црква учи да ће антихрист одмах ући у сваки дом и чини се онда као да је то нека противуречност. али не, црква света саборна и апостолска је сасуд истине, божанске правде. као знак свеприсутности, антихрист ће ући у сваки дом истовремено помоћу телевизора. сваки човек ће га примити у свој стан и то добровољно!
и примиће га, јер се за то припремао на потребан начин, јер није веровао савету доброг пастира да бежи у пустињу, није то за њега - досадно му је и овако на земљи а камоли у пустињи!“
„оче антоније, а где је садашња пустиња?- нисам издржао а да не поставим ово питање.
„а ти благословени мој оче свети, не застрањуј умом, да ти храмовни малтер због зуба времена не однесе оно што је потребно иначе не би поставио то питање! али опрости мени старом! ви мислите на спољашње, а унутрашње вас не брине. један нерукотворени храм у људској души вреди десетине камених храмова! авај, католичанство је тако било занесено због петровог покајања, а још више при присаједињењу унијата, да се по њему све мери спољашњим и крстови и митре. а ти узми дела свештеномученика архиепископа илариона тројицког - он је био мудар светитељ. ја сам запамтио и његове преписке и наступе.
оно што је главно у пустињи је - једнообразност, и не задржавати поглед ни на чему, све једнако гледати. ђаво ствара привиде, то јест зеленило, воду, злато, али се треба обратити христу, како пишу свети пустињаци, изговорити молитву, прекрстити се и све ће отићи. тако и данас треба стремити таквом душевном стању, да ти се поглед ни за шта не везује, и да ти пустиња буде оно што те окружује, а ако видиш нешто саблажњиво - помоли се, прекрсти се и исповеди. осуђуј себе да си видео саблазан у пустињи, значи желео си да видиш, тачније био си настројен према томе.
шта зачуђен си? навешћу ти овакав пример: иде гљивар по шуми, у којој има много отровних гљива, али његов поглед се не задржава на њима, не. треба само да приђе једној доброј гљиви и одмах ће је видети. то је добар гљивар и његова котарица ће бити пуна. а лош види само отровне гљиве и не види чак ни огромни борик! и у котарици нема ништа. да ли је добар гљивар видео отровне гљиве? видео их је, али није обраћао пажњу на њих, није заустављао поглед на њима. зато треба причати и сећати се доброг и душа ће се - загрејати.
тако је и са грехом - човек око себе види грех и оне који греше, и обраћа своју пажњу на њих. тако он на овај или онај начин пропушта то што је видео кроз свој ум, и постаје саучесник греха. а ти немој да обраћаш пажњу на све то безакоње, прелистај своје недостатке, с њима води борбу и на њих негодуј - и неће бити порока. ето то је твоја пустиња. а овако ако си први пут нешто приметио, други пут би се можда појавило и интересовање чиме се то људи баве, а трећи пут би можда већ пожелео и да пробаш! то је оно, и зато се и говори о бекству у пустињу. али с друге стране ово треба и буквално схватити, јер антихрист неће имати потпуну и апсолутну контролу над нама, јер сам ја и на западу видео људе који су скривени од његових рогатих слугу. наравно ко жели да се спасе и ради тога напусти комфор и градске удобности, упутивши се у пустињу биће безбеднији. али ће људи себе умиривати могућношћу спасења до другог доласка. ево ускоро ће се свима додељивати бројеви, затим ће се увести посебне картице-пасоши, како би се могао одредити положај сваког човека. да ли је могуће избећи све то? могуће је, само се не сме трговати нити куповати. чак ће и они који себе сматрају православнима бити у реду за бројеве и те пасоше. а да ли свето писмо и свето предање учи другачије?! ево шта је твоја пустиња - људи су се уздали у бога и добијали храну од ангела или су били задовољни малим, да се данас то сматра бајком - јер је ван сваке памети!
ох тај разум! једним ножем сече хлеб, а другим - лишава човека живота. а разум је лукава ствар, нема такве подлости и гадости коју разум не би могао да оправда и да не нађе узроке због чега је нешто требало урадити. тако ће се оправдавати и лични бројеви, и пасоши и ...666! јер се бројеви неће стављати на безживотна тела, нити ће уводити људе у безосећајна стања, не уопште не. сви ће све схватати, али ће разум томе наћи оправдање, обавезно ће наћи, а човек који је већ унутар себе припремљен на издају ће умиривати себе разумским аргументима. мени стогодишњем страцу је тужно да о томе говорим, али ће припрема бити таква да се о неким високим стварима верујте неће ни говорити. а заповест је љуби господа бога својега! предај му самог себе, жену и децу, тело своје. апостол љубави је обличавао онога који је уверавао о својој љубави према богу, а ближњега мрзео говорећи: „онај који не љуби брата својега кога види, како може да љуби бога кога не види?“ (1 јов.4, 20). при чему се под ближњим подразумевају не само наши крвни рођаци већ и сви они људи који нас окружују. али издајник последњег времена је и издајник свога семена, који је спреман да све прогута и уништи ради трена земаљског живота, не желећи да се уразуми и схвати да он пре свега издаје себе самог, не предајући се у руке земаљских деспота, већ на вечне муке и преисподњу. предаје се, предаје се. ето он, рођени и крштени, док се налази у божијим рукама. има слободну вољу и разум где је добро а где зло, и свесно предаје себе из синовства љубави у ропство злу! а како је тамо страшно!

 

[Nostradamus]

замисли се само драги мој оче свети, мајка божија се бојала преласка само преласка (!) из земаљског живота у живот вечни због могућности (за њу немогуће, а за нас - обавезне!) сусрета са слугама таме! боже, а људи одбацују тебе, предајући се заувек своме и твоме непријатељу!!!“
старац се окренуо на јастуку и заћутао. испод затворених очних капака су му текле крупне сузе - једна, две, три... усне је нечујно покретао изговарајући речи молитве.
„ти мислиш, - продужио је он кроз неколико минута, - саровски чудотворац пошто је био вазнесен до рајских обитељи тек тако је био спреман да сам пође у ад само да би се други спасли?! не, то је виши степен љубави, као свеукупност савршенства, то је ако хоћеш боговиђење и богопознање. бог је сина свога дао као жртву за наше грехе, за грехе целог човечанства. апостол павле је предложио да он сам буде жртвован за јеврејски народ, а преподобни серафим - за хришћане међу многобошцима. они и хиљаде других праведника, који су прошли путем тежње ка савршености, путем богоуподобљавања, су били спремни да себе жртвују ради заблуделих оваца. они нису само негде читали, већ су и спознали шта значи то да је „бог тако заволео свет, да је дао и сина свога јединороднога“ (јов. 3, 16).
„оче антоније, - упитао сам, - а хоће ли бити рата?!“
старац се горко осмехнуо: „о, роде неверни, докле ћу бити с вама?!“, да ли схваташ то оче? о чему ја све време причам оче александре?! па рат се води од стварања света и трајаће све до другог доласка христа - искупитеља! да ли ће људи водити рат или неће то није ни важно - тачније, то је само последица а не и узрок. узрок је у духовности, у настројењу духа. погледај, константинопољ је био под блокадом од стране многобожаца, ваших и мојих предака - словена. али и у блокади, се и поред свих греховних падова сачувала свест, схаватње, назови то како хоћеш, да су управо греси узрок свих невоља. бог је с нама док смо ми са њим. када су грци одбацили грех, и прибегли посту и молитви, господ је пројавио такво чудо, када је од испирања ризе мајке божије у мору почела бура и бродови многобожаца су просто били разбацивани у стране. колико су дивна дела господња потврђује и чињеница да је после тог чуда велики број словена примио крштење. ево шта је рат: сваки човек треба да води борбу са својим гресима. а од успеха те борбе на духовном попришту зависиће и успеси у земаљском животу.
последња су времена. чим јеванђелисти почну да говоре о њима, одмах се губи рекао бих необична детаљност приповедања. погледај како је свето писмо препуно ситних детаља, како у њему постоји тачност излагања и све је јасно јер су га писали људи који су били вођени духом светим. сасвим је друга ствар када се говори о времену пред други христов долазак. о чему пишу јеванђелисти? они говоре о духовном сиромаштву људи. то се већ тешко може сматрати сиромаштвом, то је нека сатанизација човечанства. јер су они, пали духови, носиоци свих порока: гордости, пијанства, блуда, среброљубља, властољубља, безбожности. и као последица тога се јављају - катастрофе на земљи као што су земљотреси, страшне небеске појаве, никад пре виђене болести, ратови и слично. управо ће нестајање духовности довести до погибије свега земаљског. сам спаситељ је рекао да дан и час краја времена не зна нико сем оца; треба стражити да не будете затечени као лош домаћин кога су лопови покрали. у писму чак нема ни наговештаја неког одређеног рока или дана који се могу избројати.
али човек се увек труди да проникне путеве господње, и колико је само било покушаја да се одреди година у којој ће се све завршити али је све остајало безуспешно. наступање тог краја ће бити неочекивано то јест изненада. и ту као да се појављује нека противуречност - јеванђеље ће се свуда проповедати, и ми знамо да је то један од знакова краја света, а звук архангелске трубе је - неочекиван. али ту немамо чему да се чудимо јер нема никакве противуречности. ево јевреји су хиљаде година чекали долазак месије у свет, изучавали су и завет, и пророчанства, и спаситељ је дошао и у људским пребивалиштима се није нашло места за богомладенца!
затим ће они први чути свету благовест из уста самог бога, и шта - биће „осана“, а потом кроз неколико дана, - „распни, распни га!“ та благовест је нарушавала њихов мир, и уобичајени начин живота. људско учење, и учење стараца им је било једноставније и доступније и њега су и следили. они и дан данас живе по њему очекујући долазак месије, као цара царева, који ће јеврејски народ учинити владарем над целим човечанством. и дочекаће - антихриста.
такође и данас, сви ће чути јеванђељске речи, тачније слушаће их, али их неће чути. неће чути учење цркве, ковчега спасења последњег времена, већ ће следовати за људским учењима, одбацивши истину, опијени баснама како је апостол и предвидео. црквено учење им не прија, јер не одговара већ уобичајеном начину њховог живота заснованог на угађању својим похотама. а цркву, која им је дала свето писмо, ће незамисливо ружити и хулити. и греси недостојних служитеља ће бити приписивани црквеним пороцима. смета им црква. јер је црква сасуд испуњен духом светим, а он је - дух обличитељ! обличитељ свету и света. али не тог света који је бог створио, света првобитне чистоте природе и духа, већ света загађеног грехом. света исквареног похотом, света који умире и који тежи да многи људи постану саучесници његове погибије, чији је резултат погибија њихових душа.
као што вртлог после потопа брода захвата и оне најситиније његове делове, тако ће и данас погибија света, као област под влашћу духова злобе поднебесне, захватити многе, многе животе. међутим, овде постоји и суштинска разлика - ти животи су се већ раније предали греху и његовом оцу - ђаволу. нисам још видео човека који је имао жељу да се спасе, и који је ишао тим путем спасења, а да није достигао по својој мери тихо пристаниште. а то пристаниште је једно - хирстос! то је то тихо пристаниште. тешкоће и мучења имају само они којима је земаљски живот све што постоји. земаљски живот је само блесак непостојећег, па чак и ако кажемо нечег постојећег, али веома краткотрајног. чини ми се да сам о смрти већ причао и да не понављам, али суштина је у свему овоме! смрт је највећа реалност свега земаљског!
и опет постављају питање како то да господ бог - истински постојећи, одређује смрт то јест непостојање, као највећу реалност у створеном свету. али смрт је - одбацивање постојећег, одбацивање божијег промисла, то је смрт, то је непостојање. господ није створио смрт, јер је немогуће да живот створи смрт, да љубав рађа зло. смрт је управо у неприхватању живота, у делима супротним делима љубави, јер бог је љубав како је рекао апостол. и зато смрт, ад са његовим вечниим мукама и зло нису природне појаве, то јест нешто што је својствено свету који је бог створио, иначе би морали да говоримо о томе да је творац - творац и добра и зла. не, зло је супротност љубави, ад је супротност рају, његов антипод, а смрт је сагласно томе супротност животу, то јест дело против живота! шта је то „сатана“? противник! свако противљење божанском поретку и јесте сатанизам, па самим тим и смрт и мучење, јер су благодат и живот само у богу.
и онај последњи који гура људске душе у погибију нема неко посебно име, јер би за зло то било просто превише и немогуће, и зато је он - антихрист, анти христос, сатана христу. сва његова дејства су с једне стране усмерена на подражавање христу, а то је пре свега и привлачење људи да иду за њим добровољно, без присиле, иако ће и у овоме бити присутно „анти“. с друге стране то је апсолутна супротност христовом путу. христов пут је крсни пут на земљи, и сладосни, венценосни на небу, у обитељима цара славе. антихристов пут је смрадни пут који није сладак ни на земљи, а његов крај је у -аду! тиме је све речено, а свако бира оно што жели. али многи људи ће зажелети да буду заведени његовим лажним чудима. не антихрист, већ сами људи, који се сагласе да приме на себе сатанин знак, знак богоборства, они ће издавати оне који га нису примили, и слати верне на мучења. први хришћани су били јавно мучени, на разним скуповима. страшне ће бити муке исповедника последњих времена, и биће тајно мучени од људи који их окружују. чиниће их људи који су поучени духовима злобе.
то је још једно зло које доноси телевизија - подучавање људи особинама злих духова! и то се већ дешава јер на човека са свих страна већ гледају монструми. њих данас називају ванземаљцима, и још којекако, али су то - зли духови. доћиће време када ће се они слободно јављати људима, служећи антихристу и његовим присталицама. како ће тешко тада бити борити се с њима!
и поред свега тога ће владати још и глад. глад ће бити двојака - глад за храном, и најважнија духовна глад. биће неколико неплодних година, суша, које ће довести до страшне глади. али ни то није главни узрок, јер су се људи навикли да једу знатно знатно више него што им је потребно за одржавање живота. преп. марији египатској је било довољно неколико зрна и капи росе да би живела и издржала пустињску жегу. преп. серафим саровски чудотворац се хранио травом и сваки дан се бавио тешким физичким радом. они су били испуњени благодаћу. и зар само они?! одбацивши трулежно, они су се сједињавали са животом, и чак су и њихова тела остала нетрулежна насупрот закона смрти, који је грехом унешен у природу. с људима последњих времена се дешава супротно - један од њихових идола је - храна. они не једу тада када им се једе, већ једу зато што имају. зна ли савремени човек уопште за прави осећај глади? тешко, јер да зна не би му требало толико различитих специјалитета, сосова и рецепата за спремање одређених јела, јер је сво њихово назначење - жеља да се поједе оно што је спремљено. онај човек коме је храна заиста потребна само ради одржавања снаге не жели све то - њему су довољни и корица хлеба и гутљај обичне воде.