LEGEND
- Učlanjen(a)
- 06.08.2009
- Poruka
- 24.424
Духовне беседе и поуке старца Антонија
preuzeto sa sajta -Pravoslavna Srbija
Треба напоменути да прва верзија дате књиге у штампаној форми није добила благослов за издавање, иако у наше време добијени благослов не представља гаранцију за душекорсни садржај духовне литературе због великог броја датих најузвишенијих благослова и површног односа према благослову као таквом. Мишљења свештенства о садржају предложене књиге су у датом моменту противуречна. С једне стране, њена вредност је у томе што је писана за савременог човека, који већ практично не примећује велики број греха који су постали саставни део његове свакодневнице. Душепогубне саблазни окружују савременог човека са свих страна и предлажу се од стране овога света у најмодернијем и најпривлачнијем „паковању“, понекад чак и псеудобогословском и на први поглед потпуно „благочестивом“. У књизи су ти „гнојни чиреви“ скривени од стране искусног духовника једноставно и доступно, у Јеванђељском духу а не само на речи. С друге стране могу се срести исправке у нашој публикацији типа скраћеница „от.“ умешто „о.“, што је прихваћено за реч „отац“. Или „от.свештеник Николај“. Тешко је рећи имамо ли ми пред собом дело весте компилације, са свеобразним духовним уметничким садржајем, написаним на основу благодатног извора, или је то прича записана и издата онаква „каква јесте“ на основу житија стварно поштојећег старца, које је прикупљено и припремљено за публиковање од стране мало оцрковљнеог човека, што укључује такву врсту свесно направљених грешака. На основу горенаведеног препоручујемо да се према овој књизи односите с духовном трезвеносћу, и при потреби за њено читање затражите благослов од свог духовника. Уосталом, последња препорука је најопштија и односи се на читање било које духовне литературе.
Редакција сајта „Украјина Шенгенска“
Увод
Одлазимо код старца Антонија. Ко је он – схимонах, јеросхимонах, послушник, монах, архијереј или свештеник – ништа од тога ми тачно не знамо. Пре пола године су почела да се постављају питања поводом неког старца који је имао виђење о крају света. У почетку сам све то окретао на шалу, и уопште се трудио да све то припишем људском неверју у званично, и тежњи да пронађу истину негде ван јерархијских зидова. Чак сам одржао и проповед на ту тему. Али питања нису престајала, већ се њихов број Чак и повећавао. Не обраћати пажњу на њих би било неразумно, тим пре што се та питања не могу сматрати глупим! И више од тога – пошто сам велики поштовалац Светитеља Игњатија (Брјанчанинова), више пута сам наилазио на сагласност старчевих речи са тиме, што је велики богослов и Светитељ XIX века епископ Кавкаски Игнајтије потврдио животом и речју на основу Светог Писма и Светоотачког Предања! А парохијани су ми говорили: „Оче треба да одете код старца!“
На једној од архијерејских епархијских служби, на којој је био велики број духовништва, чуо сам разговор о неком Антонију, још царском протојереју, који је претрпео много тога под совјетском влашћу – и Соловке, и Колиму итд, итд. По ослобођењу му није било дозвољено да служи јер је сматран за сумњовог човека. Деца су се одрекла свога оца и тада је Антоније, свештеник Бога Живог, отишао да ради као ложач парних котлова у неком малом граду. Људи су веома волели „свога попа“! У граду је постојао храм, као и настојатељи бољи или лошији, али су се они смењивали тако да људи скоро нису могли ни да их запамте! Знао је Бог и архијереј. Али Антоније је био ложач парних котлова! Ноћима су код њега долазили посетиоци и молили га да крсти, освети, опева, да се помоли, и уопште за све то што је потребно православној души! Ја нисам издржао и упитао сам: „Какав се то старац доселио у наш град?“ „А ти још ниси био код њега?“ – чуо сам уместо одговора зачуђени глас свештеника, - ми сутра идемо, ако хоћеш можеш са нама“. И ја сам се сложио.
Тренутно путујемо на крај великог града, у кућу жене која је примила тако познатог старца. Он није био познат толико по својој необичној судбини, колико по виђењу последњих година постојања света и пророчанствима о томе како и ко се може спасти. При општем интересовању за то питање, разумљиво је да оца Антонија није плашила неизвесност! Овако сам ја размишљао пред сусрет са њим.
Први сусрет.
Предњи аутомобил се зауставио – стигли смо. Мала, уредна кућа, а поред капије нас дочекује жена са гостопримљивим осмехом – моји сапутници су јој очигледно добро познати, јер се започињу разговори о здрављу попадија, о дечурлији итд. Задивљујуће је то да је жена обучена у довољно светлу хаљину, марама на глави је углавном бела и повезана као у куварице – слободно позади. Очекивао сам црну хаљину, мараму, веома мрачна, хистерична лица (из неког разлога се баш то сматра истински православним ликом), а угледао сам нормалне људе са осмехом на уснама. Из куће је изашло још неколико жена а међу њима је било и парохијанки из наше Цркве.
Ушао сам и … остао укочен.
То стање је немогуће објаснити речима, то је преживљавање неке дечије узбуђености и трепета истовремено. На металном кревету је полу-лежао стогодишњи старац. Био је веома високог раста, нешто испод 1м90, и имао је необично правилне словенске црте лица. Огромна брада и дуга, лагано увијена коса на глави су били бели. Не, то није била циганска седина, већ је та белина била као оличење бића тог човека. Цео његов лик, лик монаха, аскете из првих времена хришћанства, је поражавао величанственошћу и продуховљеношћу, молитвеношћу. Само су му очи биле мало другачије – из њих је долазила нека необична свежина и доброта. На уснама је играо лаган осмех, добар, мио, рекао бих топао. „Уђите, оци свети, уђите!“ „Да, мислим свети! Имам грехова да могу да се исповедам сваки дан!“ Тек што ми је синула та мисао, а старац већ одговара, као да наставља своју прву фразу: „Да, сви имају пуно грехова, али свештеничка светост је посебне врсте, то није светост подвижника, добијена Божијом милошћу и помоћи, у зависности од одсуства грехова. Првобитна свештеничка светост је – дарована, неизбрисива! Други и мудрост пролије, а Господ допуни, - лош, да али свој!“
Људи који су ме окруживали нормално нису схватили да су чули одговор на моју мисао, а мени је то био знак да треба да будем опрезнији! Сви су се по реду целивали са старцем и на његов позив сели на столице које су стајале поред кревета. „Ту су седели неки говорници, - климнуо је старац главом на столице, и осмехнуо се, - и доказивали апсурдност Страшног Суда, краја света, раја и ада, тобоже, све мрачни рибари измислили! Можда су и чули истину, али нису могли да је разумеју. – постојао је недостатак вишег образовања! А ми ево, светле главице, не одбацујемо Божије постојање, али не као Личности, већ као свеопштег космичког разума. И њихови цитати су одабрани а све у прилог душепогубне теорије. А ја лежим и размишљам, - осмех је нестао са усни о. Антонија, - то је њихова ревност за учење, а не за предавање! Завршили су и чекају шта ћу да кажем. А шта да кажем, нема шта да се каже – глупост једна!
На глупост и одговарам глупошћу! А да ли сте видели злог духа, кажем им?! Они увређено одговарају: „Ми с вама озбиљно разговарамо а ви се шалите!“ А ја им одговарам да су се дрзнули и Јеванђеље да цитирају, и да су упознати са делима Светих Отаца, али да их не разумеју! Ви сте дошли да нађете потврду вашим сујеверицама, а пре свега мислима о непотребности Цркве у делу спасења – авај, ја вам нисам помоћник! Да, седео сам. Да нисам био примљен међу клир у неколико епархија. Али да ли то треба да буде повод за хулу на Цркву са Њеним догматима?! Ви покушавате да окренете Јеванђеље против Цркве, а ко вам Га је дао ако не Апостолска Католичанска Црква! А за злог духа се не шалим, то није шала да се он може видети, прочитајте преп. Серафима Саровског или Светог Игњатија Брјанчанинова!
Ћуте, а шта да им кажем, немам шта да им кажем – видети, значи спознати, а спознати – то већ није вера, већ знање! А разговор о вери. О вери је можда мало лакше разговарати, пробај, спознај где је истина, ја верујем у једно, а он – у друго! На први поглед све је логично! Али авај само на први!“
Старац је ућутао. Моји сапутници су осетили да је старац уморан и почели су да устају са својих места и да се опраштају. Ја сам следио њихов пример иако ми се чини да нисам желео да изађем из те куће јер сам осећао такав мир и спокојство у души. Ми смо се спремали да кренемо, и ја сам већ поред врата чуо Старчев глас: „Оче Александре а ми се већ познајемо!“ Као да ме је нешто проболо у груди, да заиста било је нечег познатог у разговору оца Антонија, али шта?! А сећате се, Верхнедонско, а оче Александре?!“
Сетио сам се. Биле су то страшне странице мог живота, да се страшније не могу ни замислити. Спопала ме је туга, или тачније знаци туге, и не желим ни да се враћам на то време, када попадија и ја нисмо две ноћи уопште спавали.
Недеља је а ја не могу да служим. Сви парохијани знају за нашу трагедију, ушли су у Цркву и читају Акатисте. Негде око 9-10 ујутру пришао ми је један младић и рекао: „Отац и попадије су ми наредили да Вам пренесем оче Александре да се не бринете да не предузимате никаква дела већ да се молите! Све се већ разрешило, све је добро!“ Ја сам искрено од тих речи био пренеражен – какав отац и какве попадије?! У насељу је живео мој претходник по настојатељству, придошлица из Љвовске области коме је било забрањено да служи али он у оваквим стварима нема ништа! Код њега су долазили за препродају иностраних марака, али не за нешто слично! А овде - отац и попадије!
preuzeto sa sajta -Pravoslavna Srbija
Први део
Из редакције „Укарајине Шенгенске“
Из редакције „Укарајине Шенгенске“
Треба напоменути да прва верзија дате књиге у штампаној форми није добила благослов за издавање, иако у наше време добијени благослов не представља гаранцију за душекорсни садржај духовне литературе због великог броја датих најузвишенијих благослова и површног односа према благослову као таквом. Мишљења свештенства о садржају предложене књиге су у датом моменту противуречна. С једне стране, њена вредност је у томе што је писана за савременог човека, који већ практично не примећује велики број греха који су постали саставни део његове свакодневнице. Душепогубне саблазни окружују савременог човека са свих страна и предлажу се од стране овога света у најмодернијем и најпривлачнијем „паковању“, понекад чак и псеудобогословском и на први поглед потпуно „благочестивом“. У књизи су ти „гнојни чиреви“ скривени од стране искусног духовника једноставно и доступно, у Јеванђељском духу а не само на речи. С друге стране могу се срести исправке у нашој публикацији типа скраћеница „от.“ умешто „о.“, што је прихваћено за реч „отац“. Или „от.свештеник Николај“. Тешко је рећи имамо ли ми пред собом дело весте компилације, са свеобразним духовним уметничким садржајем, написаним на основу благодатног извора, или је то прича записана и издата онаква „каква јесте“ на основу житија стварно поштојећег старца, које је прикупљено и припремљено за публиковање од стране мало оцрковљнеог човека, што укључује такву врсту свесно направљених грешака. На основу горенаведеног препоручујемо да се према овој књизи односите с духовном трезвеносћу, и при потреби за њено читање затражите благослов од свог духовника. Уосталом, последња препорука је најопштија и односи се на читање било које духовне литературе.
Редакција сајта „Украјина Шенгенска“
Увод
Одлазимо код старца Антонија. Ко је он – схимонах, јеросхимонах, послушник, монах, архијереј или свештеник – ништа од тога ми тачно не знамо. Пре пола године су почела да се постављају питања поводом неког старца који је имао виђење о крају света. У почетку сам све то окретао на шалу, и уопште се трудио да све то припишем људском неверју у званично, и тежњи да пронађу истину негде ван јерархијских зидова. Чак сам одржао и проповед на ту тему. Али питања нису престајала, већ се њихов број Чак и повећавао. Не обраћати пажњу на њих би било неразумно, тим пре што се та питања не могу сматрати глупим! И више од тога – пошто сам велики поштовалац Светитеља Игњатија (Брјанчанинова), више пута сам наилазио на сагласност старчевих речи са тиме, што је велики богослов и Светитељ XIX века епископ Кавкаски Игнајтије потврдио животом и речју на основу Светог Писма и Светоотачког Предања! А парохијани су ми говорили: „Оче треба да одете код старца!“
На једној од архијерејских епархијских служби, на којој је био велики број духовништва, чуо сам разговор о неком Антонију, још царском протојереју, који је претрпео много тога под совјетском влашћу – и Соловке, и Колиму итд, итд. По ослобођењу му није било дозвољено да служи јер је сматран за сумњовог човека. Деца су се одрекла свога оца и тада је Антоније, свештеник Бога Живог, отишао да ради као ложач парних котлова у неком малом граду. Људи су веома волели „свога попа“! У граду је постојао храм, као и настојатељи бољи или лошији, али су се они смењивали тако да људи скоро нису могли ни да их запамте! Знао је Бог и архијереј. Али Антоније је био ложач парних котлова! Ноћима су код њега долазили посетиоци и молили га да крсти, освети, опева, да се помоли, и уопште за све то што је потребно православној души! Ја нисам издржао и упитао сам: „Какав се то старац доселио у наш град?“ „А ти још ниси био код њега?“ – чуо сам уместо одговора зачуђени глас свештеника, - ми сутра идемо, ако хоћеш можеш са нама“. И ја сам се сложио.
Тренутно путујемо на крај великог града, у кућу жене која је примила тако познатог старца. Он није био познат толико по својој необичној судбини, колико по виђењу последњих година постојања света и пророчанствима о томе како и ко се може спасти. При општем интересовању за то питање, разумљиво је да оца Антонија није плашила неизвесност! Овако сам ја размишљао пред сусрет са њим.
Први сусрет.
Предњи аутомобил се зауставио – стигли смо. Мала, уредна кућа, а поред капије нас дочекује жена са гостопримљивим осмехом – моји сапутници су јој очигледно добро познати, јер се започињу разговори о здрављу попадија, о дечурлији итд. Задивљујуће је то да је жена обучена у довољно светлу хаљину, марама на глави је углавном бела и повезана као у куварице – слободно позади. Очекивао сам црну хаљину, мараму, веома мрачна, хистерична лица (из неког разлога се баш то сматра истински православним ликом), а угледао сам нормалне људе са осмехом на уснама. Из куће је изашло још неколико жена а међу њима је било и парохијанки из наше Цркве.
Ушао сам и … остао укочен.
То стање је немогуће објаснити речима, то је преживљавање неке дечије узбуђености и трепета истовремено. На металном кревету је полу-лежао стогодишњи старац. Био је веома високог раста, нешто испод 1м90, и имао је необично правилне словенске црте лица. Огромна брада и дуга, лагано увијена коса на глави су били бели. Не, то није била циганска седина, већ је та белина била као оличење бића тог човека. Цео његов лик, лик монаха, аскете из првих времена хришћанства, је поражавао величанственошћу и продуховљеношћу, молитвеношћу. Само су му очи биле мало другачије – из њих је долазила нека необична свежина и доброта. На уснама је играо лаган осмех, добар, мио, рекао бих топао. „Уђите, оци свети, уђите!“ „Да, мислим свети! Имам грехова да могу да се исповедам сваки дан!“ Тек што ми је синула та мисао, а старац већ одговара, као да наставља своју прву фразу: „Да, сви имају пуно грехова, али свештеничка светост је посебне врсте, то није светост подвижника, добијена Божијом милошћу и помоћи, у зависности од одсуства грехова. Првобитна свештеничка светост је – дарована, неизбрисива! Други и мудрост пролије, а Господ допуни, - лош, да али свој!“
Људи који су ме окруживали нормално нису схватили да су чули одговор на моју мисао, а мени је то био знак да треба да будем опрезнији! Сви су се по реду целивали са старцем и на његов позив сели на столице које су стајале поред кревета. „Ту су седели неки говорници, - климнуо је старац главом на столице, и осмехнуо се, - и доказивали апсурдност Страшног Суда, краја света, раја и ада, тобоже, све мрачни рибари измислили! Можда су и чули истину, али нису могли да је разумеју. – постојао је недостатак вишег образовања! А ми ево, светле главице, не одбацујемо Божије постојање, али не као Личности, већ као свеопштег космичког разума. И њихови цитати су одабрани а све у прилог душепогубне теорије. А ја лежим и размишљам, - осмех је нестао са усни о. Антонија, - то је њихова ревност за учење, а не за предавање! Завршили су и чекају шта ћу да кажем. А шта да кажем, нема шта да се каже – глупост једна!
На глупост и одговарам глупошћу! А да ли сте видели злог духа, кажем им?! Они увређено одговарају: „Ми с вама озбиљно разговарамо а ви се шалите!“ А ја им одговарам да су се дрзнули и Јеванђеље да цитирају, и да су упознати са делима Светих Отаца, али да их не разумеју! Ви сте дошли да нађете потврду вашим сујеверицама, а пре свега мислима о непотребности Цркве у делу спасења – авај, ја вам нисам помоћник! Да, седео сам. Да нисам био примљен међу клир у неколико епархија. Али да ли то треба да буде повод за хулу на Цркву са Њеним догматима?! Ви покушавате да окренете Јеванђеље против Цркве, а ко вам Га је дао ако не Апостолска Католичанска Црква! А за злог духа се не шалим, то није шала да се он може видети, прочитајте преп. Серафима Саровског или Светог Игњатија Брјанчанинова!
Ћуте, а шта да им кажем, немам шта да им кажем – видети, значи спознати, а спознати – то већ није вера, већ знање! А разговор о вери. О вери је можда мало лакше разговарати, пробај, спознај где је истина, ја верујем у једно, а он – у друго! На први поглед све је логично! Али авај само на први!“
Старац је ућутао. Моји сапутници су осетили да је старац уморан и почели су да устају са својих места и да се опраштају. Ја сам следио њихов пример иако ми се чини да нисам желео да изађем из те куће јер сам осећао такав мир и спокојство у души. Ми смо се спремали да кренемо, и ја сам већ поред врата чуо Старчев глас: „Оче Александре а ми се већ познајемо!“ Као да ме је нешто проболо у груди, да заиста било је нечег познатог у разговору оца Антонија, али шта?! А сећате се, Верхнедонско, а оче Александре?!“
Сетио сам се. Биле су то страшне странице мог живота, да се страшније не могу ни замислити. Спопала ме је туга, или тачније знаци туге, и не желим ни да се враћам на то време, када попадија и ја нисмо две ноћи уопште спавали.
Недеља је а ја не могу да служим. Сви парохијани знају за нашу трагедију, ушли су у Цркву и читају Акатисте. Негде око 9-10 ујутру пришао ми је један младић и рекао: „Отац и попадије су ми наредили да Вам пренесем оче Александре да се не бринете да не предузимате никаква дела већ да се молите! Све се већ разрешило, све је добро!“ Ја сам искрено од тих речи био пренеражен – какав отац и какве попадије?! У насељу је живео мој претходник по настојатељству, придошлица из Љвовске области коме је било забрањено да служи али он у оваквим стварима нема ништа! Код њега су долазили за препродају иностраних марака, али не за нешто слично! А овде - отац и попадије!