Evo sta kaze jedan pravoslavac, covek vas je dokusurio, hvala Bogu pa ne moram ja da pisem:
"NIJE UMRLA NEGO SPAVA"
Gospod naziva smrt snom ne zato sto duh covekov odvojen od tela navodno "niti voli niti govori, niti slavi Boga" - jednom recju „spava“ nesvesnim snom, nego zato sto tim izrazom ukazuje da telesna smrt covekova nece biti beskonacna vec konacna, privremena, kao sto je i stanje spavanja privremeno stanje nakon koga sledi budjenje: „Lazar, naš prijatelj, zaspa, nego idem da ga probudim“.
Izjednacavanje telesne smrti covekove sa snom u Svetom pismu nije nista drugo do najavljivanje istine o buducem telesnom vaskrsenju mrtvih.
Da li su mrtvi zivi???
„A za mrtve – da će vaskrsnuti, zar ne čitaste u Mojsijevoj knjizi gde govori o kupini, Ja sam Bog Avramov , Bog Isakov i Bog Jakovljev. Bog nije Bog mrtvih, vec zivih!"
„A da mrtvi ustaju, to je i Mojsije pokazao na mestu o kupini, gde Gospoda naziva Bogom Avraamovim, Bogom Isaakovim i Bogom Jakovljevim. A Bog nije Bog mrtvih nego živih, jer su njemu svi živi.“ (Lk. 20:37-38).
Hristos nije rekao da će Bog s obzirom na vaskrsenje mrtvih „biti Bog Avraamov i Bog Isaakov i Bog Jakovljev“ i da „Bog neće biti Bog mrtvih nego živih, jer će u njemu svi biti živi.“ Dakle, nije upotrebio buduće vreme kako bi inače trebalo da je tvrdnja adventista, da je vaskrsenje mrtvih u apsolutnom smislu (i unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka) samo stvar budućnosti, istinita.
Hristos je upotrebio sadašnje vreme zato što Bog već sada jeste Bog živih a ne mrtvih; zato što već sada u njemu Avraam i Isaak i Jakov jesu živi kao duhovi; živi su jer su njihovi duhovi već sada oživljeni, uvedeni na Nebo, gde su svesni, budni, gde i vide i čuju i slave i hvale Boga i gde iščekuju i svoje buduće telesno ustajanje iz mrtvih:
„Jer vi niste prišli gori koja se može opipati i koja je zažarena od vatre, ni tmini, ni pomrčini, ni oluji, ni zvuku trube, ni glasu reči za koji su slušaoci molili da im se više ne govori. Jer nisu mogli da podnesu zapovest: ’Ako i zver dotakne goru, biće kamenjem ubijena’. I prizor je bio tako strašan da Mojsije reče: „Uplašen sam i drhtim“. Nego ste prišli Sionskoj gori i gradu Boga živoga, nebeskom Jerusalimu, hiljadama anđela, svečanom zboru i crkvi prvenaca koji su popisani na nebesima, i Bogu – sudiji svih, i duhovima savršenih pravednika, i posredniku novoga saveza, Isusu, i krvi kropljenja, koja govori bolje nego Aveljeva krv.“ (Jevr. 12:18-24) [ovde pomenuti "duhovi" su upokojeni mrtvi]
„Jer je i Hristos jednom umro za grehe, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu, telo su mu, doduše, ubili, ali je duhom oživljen; njim je sišao i propovedio duhovima koji su bili u tamnici, koji su nekad bili neposlušni, kad je Božija strpljivost čekala u Nojevo vreme, dok se gradio kovčeg, u kom se malo njih, to jest, osam duša spaslo kroz vodu....“ (1Petr. 3:18-20)
"Ko god živi i veruje u mene neće nikad umreti. Veruješ li u to?"
Da je prethodno tumačenje Hristovih reči ispravno, potvrđuje i sledeće mesto Svetog pisma:
„Isus joj reče, Tvoj brat će ponovo ustati. Marta mu reče, Znam da će ponovo ustati pri vaskrsenju poslednjeg dana. Isus joj reče, Ja sam vaskrsenje, i život: onaj koji veruje u mene, ako i umre, živeće. I kogod živi i veruje u mene neće nikad umreti. Veruješ li u to?“ (Jn. 11:23-26)
Poslednja dva stiha, 25. i 26., sadrže dva iskaza:
1. da će oni koji umru a verovali su u Isusa, živeti; to jest da će biti vaskrsnuti iz mrtvih;
2. da oni koji veruju u Isusa neće nikad umreti.
Ta dva iskaza, ako se odnose na istu stvar, otvoreno protivreče jedan drugome. Jer, prvi dopušta da će oni koji veruju u Isusa umreti, a drugi to ne dopušta. Ta protivrečnost dokazuje da Isus u oba stiha ne govori o jednoj istoj stvari nego o dve različite.
U suprotnom ispalo bi da Isus protivreči sam sebi i da govori besmislice.
Koje su to dve stvari?
Saglasno onome što smo ranije već pokazali, to su „spoljašnji čovek“ tj. telo čovekovo i „unutrašnji čovek“ tj. duh čovekov (2Kor.4:16).
Stoga, 25. stih govori o tome da će oni koji umru spoljašnjim čovekom (telom), a verovali su u Isusa, živeti; odnosno da će njihov spoljašnji (telesni) čovek biti vaskrsnut poslednjeg dana.
A 26. stih o tome da unutrašnji čovek (duh) onih koji veruju u Isusa neće nikad umreti; odnosno da neće nikada videti duhovnu smrt, nego da će uvek biti duhovno živ.
Biblija uči da Pakao postoji
„A kažem vama, prijateljima svojim: Ne bojte se onih koji ubijaju tijelo i potom ne mogu ništa više učiniti. Nego ću vam ukazati koga da se bojite: Bojte se onoga koji, pošto ubije, ima vlast baciti u Pakao; da kažem vam, njega se bojte.“ (Lk. 12:4-5)
Gospod jasno uči da Pakao jeste realnost u koju se dospeva nakon telesne smrti i da ta realnost jeste nešto čega se treba bojati.
Učenje Jelene Vajt da duh čovekov ne prebiva u svesnom stanju posle telesne smrti direktno protivreči ovde navedenim rečima Hristovim. Jer ako je duh nesvestan (psihopanihija) ili ne postoji (tnetopsihizam) on onda ništa ne oseća i zašto bi se onda bilo čega bojao.
Međutim, Hristos uči da imamo čega da se bojimo baš zato što duh jeste u svesnom, budnom stanju posle telesne smrti sa svim svojim čulima.
O tome uči i sledeće mesto Svetog Pisma:
„I more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po delima svojima. I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt.“ (Otkr. 20:13-14)
Ove reči Svetog Pisma svedoče da Pakao postoji pre Strašnog suda, na kome će biti bačen u Jezero ognjeno.
Ako Pakao postoji, smisao njegovog postojanja jeste da muči, jer ako ne muči one koji se nalaze u njemu onda on i ne postoji.
Pakao koji ne muči one koje drži u vlasti i nije pakao. A ako ih muči to znači da duhovi tih ljudi osećaju to mučenje; a ako osećaju, to znači da su ti duhovi budni i svesni a ne da spavaju, kako uči hrišćansko epikurejstvo.
O tome uči i sledeće mesto Svetog Pisma:
„Zna Gospod pobožne izbavljati od napasti, a nepravednike mučeći čuvati za dan sudni.“ (2Pt. 2:9)
Vuk je tačno preveo sa „mučeći“ iz čega se vidi da se nepravednici čuvaju za Strašni sud u svesnom stanju mučenja, a ne u nesvesnom stanju nepostojanja (tnetopsihizam) ili spavanja (psihopanihizam).
A ako se nalaze u svesnom stanju muke dok im je telo mrtvo i raspalo se u grobu, to znači da postoji duh čovekov kao nešto različito i od Duha Božijeg i od tela čovečijeg i da on prebiva u svesnom budnom stanju kada je odvojen od tela.
Ovo mesto Sv. Pisma je prevedeno isto kao kod Vuka kod niza autoritetnih prevoda (Crkveno-slovenski; Young’s Literal Translation; World English Bible („under punishment“) Weymouth New Testament; English Revised Version; American Standard Version; Aramaic Bible in Plain English; Holman Christian Standard Bible; New American Standard Bible; English Standard Version; New Living Translation)
Gore navedena mesta Svetog Pisma, dakle, jasno svedoče da duhovi umrlih ljudi ne spavaju nesvesnim snom, nego da se nalaze u budnom svesnom stanju koje i vidi i čuje i oseća...
Hristos propoveda u Paklu
„Zato Hristos jedanput za grijehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu usmrćen tijelom, a oživjevši duhom; kojim i siđe i propovijeda duhovima u tamnici.“ (1.Pt. 3:18, SPC, Crkvenoslovenski, Tyndale...)
Dakle, Hristos je svojim čovečanskim duhom sišao i propovedao duhovima umrlih ljudi u tamnici/Paklu/Šeolu/Adu.
Vidimo:
1) da čovečanski duh postoji i odvojeno od tela;
2) da se nalazi u svesnom stanju („silazi“, „propoveda“, „sluša propoved“).
Da je ovde zaista reč o Hristovom čovečanskom duhu, svedoči drevni aramejski tekst ovog mesta Svetog Pisma:
„18 For the Messiah also once died for our sins, the righteous for sinners; that he might bring you to God. And he died in body, but lived in spirit. 19 And he preached to those souls, which were detained in Hades, (Mardokov prevod na engl. jez. Zapadne pešite)”
Doslovni prevod na srpski jezik glasi:
„umro je u telu, ali živeo u duhu“.
Drugim rečima smisao je sledeći: „umro je telom, ali živeo duhom“ t.j. „bio je mrtav telom, ali živ duhom“ t.j. „telo mu je bilo mrtvo, ali duh živ“. Dakle, aramejski teskt, jasnije od svakog drugog, pokazuje da je ovde reč o Hristovom čovečanskom duhu a ne o Njegovom božanskom Duhu, zato što nema smisla reći „Duh (Sveti) mu je bio živ“, kao da postoji mogućnost da Duh Sveti ne može biti živ. Naravno, kada je u pitanju božanski duh – Duh Sveti, ta mogućnost apsolutno ne postoji, zbog čega je ovde reč o čovečanskom duhu kod koga ta mogućnost postoji.
Sveto Pismo uči da duh čovečiji umire kroz greh (Postanje 2:16,17); ne tako što nestaje, nego kroz greh, kroz odvajanje od Boga; kroz neposlušnost Bogu. Duhovi koji se nalaze u tamnici/Šeolu/Adu i kojima je Hristos propovedao bili su mrtvi u tom smislu što su bili odvojeni od blaženstva – Božijeg očinskog prisustva, a ne tako što nisu postojali ili tako što su bili u nesvesnom stanju („nirvani“).
Smrt tih duhova ogledala se u
1) njihovoj zatočenosti, neslobodi
2) u svoj ostaloj muci koju su osećali boraveći u toj tamnici/Šeolu/Adu.
U tome se projavljivala smrt tih duhova.
Za razliku od njih, Hristov čovečanski duh je nakon Njegove telesne smrti bio živ, to jest:
1) slobodan da ide gde hoće
2) bez ikakvog osećanja muke. Bio je živ jer smrt nije imala vlast nad njim. Nije imala vlast jer je Njegov čovečanski duh bio apsolutno bezgrešan. Smrt vlada čovekom kroz greh. Kada greh ne postoji ne postoji ni vlast smrti. „Smrti, gde ti je žalac, ade, gde ti je pobeda“ (1. Kor. 15: 55). Žaoka smrti je greh, i pobeda nad smrti jeste pobeda nad njenom žakom – grehom, kroz koju kao otrov ulazi u čoveka.
Jona viče iz Šeola
„Zavapih u nevolji svojoj ka Gospodu, i usliši me; iz utrobe grobne povikah, i ti ču glas moj“ (Jona 2:3, Daničić). U drugim prevodima stoji:
„Iz dubine u oblasti mrtvih” (New International Version)
“iz zemlje mrtvih” (New Living Translation)
“iz utrobe Šeola” (English Standard Version)
“iz dubine Šeola” (New American Standard Bible)
“iz utrobe pakla” (King James Bible)
Reč koju je Daničić preveo sa “grob” jeste jevrejska reč “šeol”. Evo definicije te reči u Strongovoj konkordanci: “7585. sheol: (podzemni svet (mesto u koje ljudi silaze pri smrti);
Izvorna reč: שְׁאוֹל, imenica ženskog roda.” U jevrejskom jeziku postoji posebna reč za doslovni “grob”. To je reč “keber”.
Evo njene definicije u Strongovoj konkordanci: “6913. qeber: grob, grobnica; Izvorna reč קָ֫בֶר, imenica muškog roda”.
Šeol jeste nešto različito od doslovnog groba ili grobnice u koje se polaže mrtvo telo. Šeol jeste oblast u kojoj se nalaze duhovi telesno mrtvih ljudi, u svesnom stanju, zbog čega se i kaže da je Jona “vikao iz Šeola”.
Šeol – mesto muke smrtne
Duh Sveti kroz apostola Petra govori:
„Njega Bog vaskrse, razdriješivši muke smrti, jer ne bješe moguće da ga ona drži“ (Dela 2:24, SPC, Crkvenoslovenski; „patnje smrtne“ - Tyndale; „agonije smrti“ - NIV, NASB; „užasa smrti“ - NLT; „bolova smrti“- ESV, KJV, Čarnić)
O kakvoj muci smrtnoj je ovde reč? Mi s jedne strane znamo da se mrtvo Isusovo telo u grobu u koji je položeno nije mučilo, jer se mrtvo telo koje ništa ne oseća ne može mučiti. S druge strane, međutim, znamo da Mesija nije bio oslobođen „muke“, „patnje“, „agonije“, „užasa“ umiranja, nego je kroz sve to svojevoljno prošao. Počevši od predavanje u ruke prvosveštenikovim stražarima u Getsimaniji, preko udaranja, šamaranja, pljuvanja, šibanja, krvarenja, nošenja krsta, trnovog venca, padanja, razapinjanja, probijanja klincima, žeđi... Dakle, muka umiranja je itekako imala vlast nad Njim. A gore vidimo da Duh Sveti kaže da muka smrti nije imala vlast nad Njim. To znači da je tu reč o „muci smrtnoj“ koja se dešava posle telesne smrti a ne pre, i to u Adu/Šeolu: „Jer David govori za Njega: (...) nećeš ostaviti dušu moju u Adu, niti ćeš dati da Svetac tvoj vidi truljenje“ (Dela 2:25-27), „Predvidjevši govori za vaskrsenje Hristovo da ne bi ostavljena duša Njegova u Adu, niti tijelo njegovo vidje truljenja.“ (Dela 2:31)
Međutim, ako je tačno učenje Jelene Vajt, Čarlsa Tejza Rasela i ostalih epikurejaca, to, da je ovde reč o muci smrtnoj koja se dešava posle telesne smrti a pre vaskrsenja, nije moguće, jer po njima duh čovekov posle telesne smrti a pre vaskrsenja ne može osećati nikakvu muku jer ili spava nesvesnim snom ili uopšte ne postoji. Dakle, jasno se vidi da njihovo učenje potpuno protvreči učenju Duha Svetog izloženog u Bibliji koja uči da u Šeolu postoji „muka smrti“.
S druge strane iz 1.Petrove 3:18, znamo da se duh Mesije Isusa u Adu/Šeolu nije mučio nego da je „propovedao“ drugim „duhovima“. To znači da se izraz „razdrješivši muke smrti, jer ne bješe moguće da ga ona drži“ ne odnosi na to da se Isus u Šeolu mučio i da je bio neslobodan, nego da je boravio na mestu mučenja i neslobode drugih duhova pri čemu se sam nije mučio niti je bio neslobodan zbog čega se i kaže „jer ne bješe moguće da ga ona drži“.
Dakle, vidimo da Biblija uči da Šeol jeste mesto mučenja duhova pri čemu je Hristov duh bio nepodložan toj vlasti mučenja, jer je bio savršeno pravedan a ne nepravedan, savršeno bezgrešan a ne grešan – „Zna Gospod pobožne izbavljati od napasti, a nepravdnike mučeći čuvati za dan sudni.“ (2. Petrova 2:9) Drugim rečima, učenjem da Šeol jeste mesto mučenja grešnih duhova Biblija uči da:
1) duh čoveka, odvojen od tela – postoji;
2) da se tada nalazi u svesnom stanju sa sve tri duševne sposobnosti – razumom, voljom i osećanjem.
Oni koji se poklone zveri i prime žig se time odmeću od Boga, suprotstavljaju Bogu, i oni su dakle oni za koje Bog kaže preko Isaije: "ljudi koji se odmetnuše od Mene" i prema Otkrivenju "biće mučeni ognjem i sumporom". Biće mučeni dakle, a kako će biti mučeni ako iščeznu, ako ništa ne osećaju, kako uče adventisti??? "I dim mučenja njihovog izlaziće va vek veka; i neće imati mira dan i noć". Vidimo da će biti mučeni "va vek veka" i da neće imati mira dan i noć, dakle još kako da ti grešni ljudi postoje i osećaju mučenje i nemaju mira, a nisu iščezli u nebiće kako uče adventisti. Bog, dakle, kaže da će se nepokajani grešnici mučiti, adventisti da neće. Ko laže - Bog ili adventisti? Znamo da Bog ne laže, jasno je da su adventisti ti koji lažu i izvrću Božije reči.
I opet iznose navodne argumente da vavek ne znaci vecno:
*"Vecni sud" (Jevrejima 6.2) ne mislite valjda da ce sud vecno da traje.
*"Vecno svestenstvo" (1. Dnevnika 23.13) Ne mislite valjda da ce na nebu biti svestenika. Isus je jedini svestenik na nebu i zauvek.
*"Vecni rob" (2. Mojsijeva 21.6) ne mislite valjda da ce neko da vecno robuje. I nakon smrti.
*Vecna guba (2. Carevima 5.27), ne mislite valjda da ce neko biti vecno gubav.
*Prokleta smokva doveka nece imati rod (Matej 21.14), Da li se to ostvarilo. Radja li danas smokva?
Muke će biti večne, ali ne beskonačne jer u Svetom Pismu se rečju vek označava 1000 godina, a takođe i vremenska dispenzacija, tj. određeni interval vremena koji ima svoj početak i kraj.
Dakle, kad se kaže npr. da će mučenje biti "va vek veka" misli se na to da će trajati hiljadama godina. Nakon isteka tog perioda mučenja grešnika nastupa apokatastaza, tj. vaspostavljanje svega, o čemu govori Sveto Pismo.
Sada, dok smo na zemlji, treba da se kajemo da bismo ušli u Raj, ako se ne pokajemo sada, kajaćemo se večno u Paklu i tek posle tog velikog bola i mučenja, posle kajanja u ognju, ući u Nebeski Jerusalim.
A 1 minut u Paklu je neopisivo strašan i osećaj je, prema opisima onih koji su imali viđenje od Boga, kao da nema kraja mukama, a šta reći tek za hiljade godina. Adventisti međutim negiraju večne muke u Paklu, tj. hiljade godina mučenja u ognjenom jezeru, jer uče da posle smrti nema nikakvog mučenja već samo neko stanje nirvane gde nema nikakvog osećanja i svesti, nasuprot jevanđeljskoj priči o bogatašu i ubogom Lazaru i drugim biblijskim svedočanstvima od kojih sam neke već naveo.
