Dušan Kovačević - Šetnja kroz istoriju
Dušan Kovačević - Šetnja kroz istoriju
Kad bih znao zašto moram da pišem, ne bih ni pisao...
Iako ne verujem da im se to sviđa, svakog vozača u ovoj zemlji kad-tad oslove sa: „Miško“. Kad neko iskoči iz kože, izbezumljen, momentalno ga neko proglasi za Lakija.
Piše: Branko Čečen
Foto: Vladimir Miloradović
Tekst ustupio magazin "Wine Style"
Izvor: B92
Komarci su nam „k'o rode“, samo ako se od svih ljudi na svetu baš na nas navrzu. Trudnice masovno postaju „Georgine“. Ko nije bar jednom pozvan da se nečemu primakne sa: „Priđi k' Rumenci“ nije živeo u Beogradu. Kada neko ustvrdi očiglednost, kaže mu se na izvestan, apsolutno prepoznatljiv način: „'Ajde!“ Mnoge familije su rečito (na žalost i tačno) opisane kao „Topalovići“. Kada nekome ne pada na pamet da i drugi imaju slične želje, kaže mu se: „I tata bi, sine“. A ja, osim što bih mogao u beskonačnost da nastavim sa jeftinim novinarskim poenima ovog tipa, ni jednom čitaocu ne moram da objašnjavam ništa od svega navedenog. Što se mene lično tiče, posle ovog intervjua mogu po kafanama da počinjem rečenice sa: „Jednom mi kaže (kao da svaki dan pričam s njim) Duško (nikako Dušan, Duško znači da smo gotovo intimni)...“ Pa kad pitaju: „Koji Duško?“, mogu da promrsim uzgredno: „Ma Kovačević...“ S pravom će mi svi prisutni, horski reći: „Stanislave, preterano sereš“
Da li mešavina drame i komedije uspešno opisuje Srbiju, kao što je i Srbi neobično vole?
Izgleda da je tako. Razmišljao sam o tome i mislim da je to duboko kodirano u našem mentalitetu. Kroz istoriju smo se svakih dvadeset-trideset godina susretali sa teškim, ne samo ratnim periodima. Tu je bilo užasa koje bi retko koji narod preživeo i humor je bio poslednja odbrana mentalnog sklopa čoveka, da ne poludi. Za čoveka, dok se smeje, ima nade. To je moje osećanje iz privatnog poimanja sveta. S druge strane, ne volim takozvanu „čistu komediju“ zato što život nije takav. Mislim da je ta mešavina tragedije i komedije zapravo naša sudbina.
Humor i tragični momenti izazivaju ekstremne reakcije kod ljudi, u životu ili pozorištu. Da li to smenjivanje urnebesnog smeha i iskrenih suza govore nešto o načinu na koji mi ovde živimo?
U suštini, to je neka vrsta apsurdnog življenja. A apsurd podrazumeva mešavinu gorkog i slatkog, da ne pominjem sada Njegoševe stihove. Interesantno je da smo, što severnije idemo, sve bliže čistoj drami i da je tradicija i poštovanje klasične drame zapravo drama severa. Ibzen, Strindberg... Što više idemo na istok i jug, drama je sve razbarušenija. Naravno da su na naš život mnogo uticaja ostavili periodi pod okupacijom, u kojima hteli-ne hteli poprimite osobine onoga ko vlada. Najbolji primer za to je ta duga i vrlo česta linija turcizama u našem govoru, a bojim se, malo i u poimanju sveta.
Čini se da se ljudi sa posebnim zadovoljstvom izraze turcizmom, kao da tek turcizam uspešno izrazi ono što osoba misli i oseća, jednovremeno.
Danas sam pisao predgovor za knjigu o starim, zaboravljenim rečima i napisao sam da je ta gospođa ostavila tu knjigu svojim potomcima - u amanet. Reč „amanet“ možemo da prevedemo kao „zaostavština“ ili „nasledstvo“. Ali, „amanet“ nosi u sebi nešto... Kao ukus kafe, nešto što je teško prevodivo u osećanju.
Nešto kao istovremeno i poklon i obaveza, kad ti neko ostavi nešto u amanet, ne znaš da li da budeš srećan ili da bežiš.
Da, da. E, to je jedna sitnica koja poprilično objašnjava te uticaje. Objasnili smo to na nivou jedne reči, ali kako sad to ide u suštinu bića i poimanja sveta? To ima velikog uticaja na vaspitanje čoveka.
Pročitao sam negde da ste Vi još uvek „veliki navijač Beograda“. I posle svega? I sada?
Ja sam čovek koji mora da živi u opsesivnim ubeđenjima. To je vrlo često dobro, a neki put i nije. Davno mi je moj prijatelji Mihiz rekao da je većina mojih drama napisana iz čiste opsesije i da se iz komada u komad vrte slične priče i problemi. I to je tačno. Jedno od tih mojih ubeđenja je da je Beograd sa svojim neuništivim potencijalom jedna od jako dobrih sredina. On doživljava uspone i padove i bio je žrtva loše politike, inata i raznih političkih zahvata koje je morao da trpi. Činjenica je da je Beograd samo u dvadesetom veku bombardovan jedno petnaest puta, a da je danas opet u usponu i uzletu, iako se u jednom trenutku tokom nedavnih devedesetih godina potpuno bio urušio. Urušili su se njegovi duh i vitalitet i izgledao je u jednom trenutku kao grad na izdisaju, naročito posle bombardovanja devedeset devete. Mislio bi čovek da će mu trebati jako dugo da se revitalizuje, da ponovo postane bitno mesto na Balkanu. Pa opet, pre jedno dve godine, pođem u Zemun na fudbal, vidim na auto-putu neku gužvu i, da je izbegnem, skrenem na neku petlju gde nisam ranije vozio. Našao sam se u nekom delu Novog Beograda koji nikad nisam video. Zato što do nedavno nije ni postojao. Za četiri ili pet godina, izgrađen je neki kvart koji mi je zaličio na slične u nekom vrlo razvijenom gradu, a zapravo sam naleteo na ove nove kompanije, banke, sva ta čuda. Stajao sam na raskrsnici i pitao se: „Kako ja sad da izađem na onaj moj put, a da ne umrem od sramote ako pitam nekoga“. To je potencijal, da ja, uprkos svemu, na Novom Beogradu gde sam kao student iznajmio prvu sobu i često išao peške preko peščara do Brankovog mosta, dospem u situaciju da uopšte ne znam gde sam. Neuništiv grad koji se sada širi uz reke i koji će, ako zaista bude izveden ovaj plan da se grad spusti na obale, biti još vitalniji. Čovek ide prema svetlostima grada po principu leptirice. Negde nešto svetli, leptirica ide prema svetlu. Vrlo često se i isprži, doduše, kao što se došljaci vrlo često isprže u velikim gradovima, ali to je druga priča.
Zašto ste prihvatili da budete ambasador u Portugalu?
Postoje dva odgovora. Jedan mogu da vam kažem, a drugi ne, zato što je to obaveza iz ugovora o radu koji potpišete kada prihvatite naimenovanje – o nekim stvarima ne možete da pričate. Ovaj odgovor koji mogu da kažem je da sam se jako umorio od ovog posla. Ove godine sam, neću da kažem proslavio, ali obeležio četrdeset godina od kada sam prvi put radio pozorišnu predstavu.
U Srbiji ljudi često ismevaju zvanična lica, to se događa i u Vašim dramama. Da Vam je neko na trećoj godini studija, kada ste počeli da pišete „Maratonce“ rekao da ćete biti državni službenik i to ambasador, šta biste pomislili?
Da mi je neko tada rekao da ću o ovim godinama biti živ, ja mu ne bih verovao. Ako se vratimo u te godine, a to je početak sedamdesetih, pa da vam je neko tada rekao da ćete doživeti dve hiljaditu godinu... Znate, tada smo gledali „Odiseju 2000.“ koja je bila toliko futuristički film da smo mi mislili o njoj isto kao i o tri hiljaditoj, isto vam dođe, hiljadu manje – hiljadu više. Tada je to bila daleka, daleka budućnost, a mi sada pričamo u trenutku kada se završava prva decenija dvadeset prvog veka. Dakle, čovek, ako je uporan i ako poživi...
Ako uporno živi...
Ako uporno živi i ako mu je stalo do života, mogu mu se desiti svakakva čuda. Zato je život i zanimljiv, verovatno.
Živeli ste u raznim sredinama?
Imao sam sreće, a nekad mi se činilo i da je to nesreća, da u životu stalno menjam sredine. Odrastao sam i završio osnovnu školu u Šapcu, dakle u jednom jako specifičnom mentalitetu. Rastao sam u nečemu što zovem „bermudski trougao istorije“: Cer, Mišar i Tršić. Taj trougao je značajan, velik, tragičan... Najvažnije, to je jedan od najbitnijih delova Srbije jer se tu događala tako velika i žestoka, turbulentna istorija. Mišar – jedna od najvećih bitaka Prvog srpskog ustanka. Selo u kom sam rođen je dva-tri kilometra od Mišara i kao klinci smo, tražeći gliste za pecanje nalazili više metaka, čaura i kostiju nego mamaca. Tu su bili rovovi, poslednja odbrana. Pa onda Cer sa svojom istorijom Prvog svetskog rata, Šabac koji je dva puta spaljen do temelja i na kraju Tršić, mesto Vukovog rođenja, kao nešto najbitnije za istoriju srpskog jezika. Onda sam ja šetao po toj istoriji, po ulicama Janka Veselinovića i svih pisaca iz tog kraja.
Odatle ste prešli u Novi Sad?
Iz tog mentaliteta u Novi Sad i tamo završio gimnaziju. Susreo sam se sa, uslovno govoreći, nekakvom austrougarskom tradicijom. Šabac je imao stav, mentalitet i nasleđe kovane kroz teške vekove, a sada sam naišao na nešto mnogo opuštenije, ustrojenije, uređeno, na zgrade izgrađene u vreme najvećeg uspona imperije i mentalitetom koji je potpuno različit. A onda sam iz Novog Sada prešao u Beograd i susreo se sa energijom grada u koji su nas samo kao klince dovodili da vidimo zoološki vrt i Kalemegdan, plašeći se da se ne izgubimo. Strah provincijalca od Beograda, to je posebna priča. Posle sam se selio po svetu i radio dugo u Grčkoj, Čehoslovačkoj, Francuskoj...
Kako Vam je Portugalija izgledala nakon svog tog iskustva?
Portugalija je jedan veliki cvetni dok Evrope. O njoj sam znao ponešto, najviše o pomorcima zato što mi je more posebna ljubav, ali ne puno o mentalitetu. Sreo sam se sa ljudima posebnog kova koji su već u četrnaestom-petnaestom veku bili prvi osvajači planete. Imperija jednog malog skupa ljudi koji je osvojio ceo svet. Portugalci su u tim njihovim „karavelama“ i brodićima stigli do Japana, ne zna se gde nisu stigli. Kada vidite mapu putovanja tih njihovih brodića dužine dvadesetak metara, vi prosto ne možete da verujete gde su stizali. Što kaže jedan moj prijatelj: „Ja ovim ne bih plovio od mosta do mosta na reci, plašio bih se da ne potone“. Oni su se hrabro upućivali u te daleke i potpuno nepoznate zemlje u vreme kada Zemlja nije bila okrugla, nego ravna ploča na kojoj je negde postojao pad mora. Taj duh istraživanja je krajnje iracionalan i s te strane mi je bilo veoma drago i na neki način dragoceno da sretnem potpuno novu civilizaciju.
Između ostalog, pisali ste i scenario za „Poseban tretman“, film Gorana Paskaljevića, ali nikada nisam pročitao da ste pričali o tome. On je veoma poseban režiser i interesuje me da li ste se iznenadili kada ste gledali film?
Tu počinje priča o mom poslu. Moj posao je da napišem dramu. Uz pomoć didaskalija i dijaloga ispisujem sve što mislim i osećam. Drama i scenario zapravo najviše liče na partituru – slova možete da zamenite muzičkim znacima. Kada je napišete – ona dolazi u ruke dirigenta koji može sa orkestrom da je izvede vrlo veselo, a može i da je zamrači. Umesto da ceo komad izvede violinama, može sve da prebaci na kontrabas i teške duvače i dobijete taj zvuk, miris i ukus. Neki put mi se dešavalo da gledam dramu ili film i da mi nije baš najjasnije šta je reditelj hteo da kaže.
A u ovom slučaju, sa „Posebnim tretmanom“?
Goran Paskaljević je čovek koji više voli dramu od komedije. Njegovi najnoviji filmovi su posebno čiste drame, esencija drame. Ja klasičnu, čistu dramu privatno ne volim. Naravno, gledao sam manje-više sve što je trebalo da se gleda od toga, pročitao sve što je trebalo da se pročita, naročito na akademiji ali, ne volim da provedem dva sata u pozorištu ili bioskopu da bi mi neko saopštavao tih dva sata kako je život težak, tragičan i kako ćemo svi umreti. Na moj privatni potencijalni pesimizam, neko mi doliva još i svoj. Ne volim da izađem iz pozorišta gore raspoložen nego kad sam ušao. Ne volim poraz, mrak i očaj, zato što toga imam dovoljno u okruženju, u državi, u novinama, televizijskim izveštajima, saznanju da vam se svaki dan neko javi sa nekom tragičnom pričom o prijatelju ili poznaniku i samo mi na kraju tog dana fali da mi neko saopšti da je uzaludno živeti. Zato ne volim ni slikarstvo bez otklona. Ne volim muziku koja je depresivna. Ja sve to poštujem kada je vrhunsko, ali imam pravo na osećanja i to pravo čuvam. Dovoljno je napisano, igrano i snimljeno u tom žanru između blage ironije, lepog humora i drame da bi vam samo za to trebalo jedno deset života. Pa nema ni potrebe da se izlažem nečemu što mi ne prija. Zato je moj posao nezavršen dok se drama ne realizuje, a kada se ralizuje kažem: „Da, to je moja krvna grupa i to sam želeo da vidim“, ili je zatamnjeno kao na onoj staroj lampi, pa u toj sobi jedva nazirete lica. Ja volim svetlost.
Sa mnogo entuzijazma govorite o filmu „Sveti Georgije ubiva aždahu“, izgleda kao da Vam je veoma stalo do njega. Gledali ste nekoliko montiranih verzija – jeste li zadovoljni?
Naravno, u svojoj definitivnoj verziji, to je jedan krajnje uzbudljiv, velik i ozbiljan film. Za naše uslove, to je jedan krajnje neobičan film pošto, na planu impresivnosti, liči na evropsku ili američku „A“ produkciju. Što se tiče osećajnosti... Tu sam dramu svojevremeno pisao dve godine, pa sam onda radio nekoliko verzija scenarija, pa sam onda bio na snimanju, zatim u montaži, pa sam gledao do sada jedno šest-sedam verzija filma... Moj sud više nije tačan ni za mene. Jednostavno, što bi narod rekao, oguglao sam na taj film i strašno me zanima šta će drugi reći.
„Sveti Georgije“ je u odnosu na Vaše druge drame vrlo ozbiljan tekst, fokusiran je na ozbiljne stvari u samoj priči. Kako se Srđan Dragojević uklopio u nju?
Srđan Dragojević ima taj svoj, pod znacima navoda, „mrak i cinizam“ i jedino za šta smo se, onako diskretno pribojavali, bilo je pitanje emotivnosti, jer se on uglavnom nije bavio emocijama u njegovim filmovima. Mislim da je u ovom filmu on sebi maksimalno dozvolio da bude emotivan, koliko god on oseća svet. Učinio je da film bude vrlo blizak melodrami, koja je jedan od najtežih, „najklizavijih“ i najznačajnijih rodova umetnosti. Jer, zapravo i nema velike literature bez velike melodrame.
Kada bi iz Vaših drama uklonili veštinu pisanja, kada bi ih neko u kafani prepričavao, ogoljeno, u srži bi se našla uvek fantastično dobra priča. Da li Vi gledate ili čitate nešto što nema dobru priču?
U literaturi, a naročito u pozorištu postoje rodovi, pravci. Kada sam studirao, bilo je moderno pozorište „velike impresivnosti“, a u odrastanju sam prošao kroz mnogo toga, ali je ono što me je uvek interesovalo, u pozorištu ili na filmu, uvek bilo da li će me ta priča „uhvatiti“ i zainteresovati u prvih deset minuta. Ako recimo film ne funkcioniše i ne komunicira sa mnom u prvih deset minuta, ja obavezno odustanem. Nemam živaca, jednostavno, zato što mi se dešavalo da me film prevari, da ga odgledam do kraja i onda budem ljut na sebe. Baš izuzetno ljut na sebe zato što sam dozvolio da me izmanipuliše i oduzme mi... Nije toliko reč o dva sata vremena, nego o tome da sam verovao u nešto jer je ličilo da će da bude dobro, a onda se to polako tanjilo, tanjilo i pretvorilo se u ništa. Ljut sam na sebe jer nisam imao instinkt dobrog lovca. Krenuo sam u lov (mada lovce prezirem duboko i ceo taj, ako je to sport, nije to sport, to je streljanje) na krokodile, a našao crva. To se zove „traćenje vremena“.
Iako nije lako prepoznati dobru priču, njih je puno. Gde Vi lovite svoje priče i šta je to što tu priču pretvara u dramu koja će nekoga „uhvatiti“ i zadržati?
Komad „Ko to tamo peva“ nastao je od kratkog pasusa koji sam pročitao tada, pre trideset godina u novinama, u tekstu povodom godišnjice bombardovanja Beograda. Ali, ovaj komad koji se sada igra, „Generalna proba samoubistva“, na primer, nastao je na osnovu mog osećanja vremena u kojem živim. Tu priču nisam čuo, ona ne mora da se čuje, ona je toliko idiotska u svojoj suštini i svom mehanizmu, da ona ne postoji. A zapravo – postoji. Postoji ta manipulacija - jedan isti čovek vas stalno laže, a vi mu stalno verujete. Mehanizam te priče je i razlog sve te komedije. Večeras mi je rekao čovek koji je dežurao ovde u pozorištu da je došlo preko trideset ljudi koji nisu mogli da kupe karte, a to su naši prijatelji koji su doputovali da vide predstavu. Mislim da je to zbog te zavodljivosti svetlosti i mraka koju komad ima u sebi. Naravno da ja to radim namerno, nije nikakva tajna da ja pravim tu vrstu kolača, od gorkog i slatkog i da vrlo vodim računa na kom mestu ću da pravim komediju, a na kom dramu. To se zove zanat. Kad ga dobro naučite, onda vladate materijom i tačno pretpostavljate šta će na koji način da funkcioniše u određenom trenutku. I onda eksperimentišete. S ovim komadom sam pokušao da vidim koliko mogu da podignem nivo iznad klasične drame – prema komediji. Igrao sam se, podizao sam lestvicu prema komediji do apsurda, bilo mi je zadovoljstvo da ga pišem. Pazite šta sam pokušao, da komad krene sa čovekom koji je na ogradi mosta, sprema se da skoči, a onda da se sve to pretvori u urnebesnu komediju. Pa mi to nije bilo dosta, nego sam onda srušio celu tu priču, potpuno je otvorio i promenio joj žanr. Pa onda još jednom. Iživeo sam te igrarije u zanatu do kraja, na osnovu ranijih iskustava iz pisanja. Baš sam se zabavljao.
Zar nije velika opasnost, rušiti priču u sred drame? Tako je lako izgubiti gledaoca ili čitaoca i bez toga...
Pa u tome dobra priča mnogo pomaže. Vidite, kao učenik, uvek sam pažljivo slušao kada se priča o pričama. Da li je to antička drama, klasična, viktorijanska, skandinavska, naša... Interesovalo me upravo to – kako pisac piše dobru priču? U poeziji, vi morate da znate da napišete sonet, da biste mogli da se igrate nadrealizmom. U slikarstvu morate da budete sjajan crtač, da biste mogli da budete dobar slikar. Ima incidenata, ali u suštini i većini, danas pomoću ultraljubičastih zraka pod jakim bojama velikih slika uvek nađete sjajne skice. Ta priča je zapravo crtež. A kasnije vi nanosite boju. Lično, ne smem da se usudim da pišem komad, ako ne umem da ga ispričam sebi u jednoj rečenici. Jedan čovek je rekao: „Znate šta je dobar film? Ako jedan prijatelj ide iz bioskopa, a drugi u bioskop, pa se sretnu na pešačkom prelazu i jedan pita: 'Šta si gledao'? Ako drugi ne uspe da mu ispriča film dok se ne ugasi zeleno, to nije dobar film“.
Ali i najbolja priča se može upotrebiti na sto načina...
Tako je. Pričamo o nečemu što je izuzetno bitno za publiku. Postoji u svakom mom komadu jedna rečenica u kojoj počinje zaplet. Ona se dogodi na drugoj-trećoj-četvrtoj strani. Ona je zapravo mamac za publiku. Ja znam da gledocu u bioskopskoj ili pozorišnoj sali treba pet minuta da se namesti, raskomoti, zaboravi gde je ostavio kola, šta mu se dešavalo tokom dana i to je tih pet minuta uvoda, atmosfere. Posle tih pet minuta mora da se pojavi čovek i da kaže: „Ono što si mi učino... To nije dobro“. Ili: „Noćas će te posetiti taj-i-taj čovek“. Sad improvizujem, naravno. Ili na primer u „Profesionalcu“ - posle pet minuta ulazi Bata Stojković i kaže uredniku u promenjenoj vlasti: „Ti ne znaš ko sam ja“. On kaže: „Ne znam“. Posle se ustanovljava da je to policajac koji ga je pratio i donosi mu knjige koje on nije napisao. Ali ta rečenica: „Ti ne znaš ko sam ja“ je kraj tog uvoda, gledalac počinje da se interesuje, on je kao riba zagrizao mamac.
Šta onda?
Onda polako počinje igra između teksta i gledaoca. Ta igra je izuzetno bitna zato što je publika jedan front koji pruža otpor. Publika je izuzetno bitna energija, ona neće da bude prevarena, neće da bude naivna. Ne želi da bude izneverena ili da oseti inferiornost. Neće da pristane na igru. Taj otpor morate polako da lomite da bi pubika počela, ne samo da uživa, nego da navija za komad, da navija za vas. I to je sad jedan mehanizam, znate, koji se pravi na dva načina. Jedan način je potpuno racionalan, drugi potpuno iracionalan. Ovaj racionalan su zakonitosti i pravila dramaturgije i predstavlja, hajde da kažemo, pedeset odsto posla i može da se nauči. Ovih iracionalnih pedeset odsto ne može da se nauči. Ne može da se pročita, ne piše nigde. Zapravo, napisano je izuzetno puno knjiga o tome kako napisati dramu, ali sve su one napisane na osnovu već postojećih drama. A kako napisati nešto što još nije napisano, iracionalni je deo tog posla koji ne može da se nauči. To je kao lekcija: „Kako otpevati pesmu“. Ako nemaš sluha, nećeš je otpevati i to je u muzici dosta konkretno. U dramaturgiji je to potpuno van egzatnog, merljivog iskustva i znanja.
Pročitao sam na nekoliko mesta da ste rekli da morate da pišete i da biste pisali čak iako bi se iznenada basnoslovno obogatili, ali nisam pročitao zašto je to tako.
Ne znam zašto. Kad bih znao zašto, ja ne bih pisao. Oslobodio bih se toga i... To je jedna vrsta potrebe. To je način života. Da ne pišem, verovatno bih sedeo po kafanama i pričao priče. A toga kod nas ima izuzetno mnogo. Znao sam sjajne kafanske pripovedače koje sam slušao kao da gledam najbolju predstavu ili gledam najbolji film i ti ljudi su pokušavali s vremena na vreme nešto da napišu, ali to ništa nije valjalo. To je druga vrsta dara. Kod nas postoji velika tradicija kozera i šarmantnih pričača priča i dogodovština, vrlo često izmišljenih. To nije laž, on nema nikakve koristi od toga. Nego čovek ima potrebu da izmišlja.
Aleksandar Zinovjev je pisao kako su, kada je umro Staljin, ulicama Moskve lutale velike grupe ljudi, pomešanih staljinista i anti-staljinista, koje su tražile policajce da ih pitaju šta sada da rade.
Setimo se samo dana kad je umro Tito. Tog šoka u nesrećnoj bivšoj Jugoslaviji, šoka kao slutnje da to nije dobro zato što je tinjalo hiljadu pitanja na koja niko nije znao odgovor. Ti su odgovori bili strogo cenzurisani, a to su bila osnovna pitanja: „Šta će biti?“ „Zašto je ovo tako?“ Ali se znalo da će, kad umre gazda, deca početi da se svađaju, jer je to duboko plemenska osobina ljudi sa ovih prostora. Ljudi ovde moraju da imaju gazdu, a kad gazda ode, onda se pobiju oko toga ko će da bude novi. Demokratija je lepa pojava i nosi se... Pa, tako... Par dana. Ono, za praznike se čovek lepše obuče. Inače poprilično ne funkcioniše. Mislili smo da će sa padom komunizma priča krenuti u jednom potpuno drugom pravcu, da je tog mraka bilo dovoljno. Ne. Onda je došao haos iz kojeg se izrodio rat. Balkanski narodi su u suštini paganski i veruju u toteme, uz svo zaklinjanje u hrišćanstvo. Da su hrišćani, ne bi se tako paganski ubijali – prinošenjem žrtve, spaljivanjem... To je ovde već tradicija. I onda mora da se pojavi vođa u bilo kojoj varijanti. Ako je to opština, pojavi se najjači čovek u opštini koji maltretira sve ostale. Sad, da li je na nivou sreza, pokrajine, države... Mora da se pojavi čvrsta ruka. Poslednja takva bio je Milošević koji je iznikao iz te tradicije, batina, štap i premlaćivanje. Ono što me je uvek čudilo u svemu tome, je to što se stalno pojavljuje i izvesna nostalgija za batinama.
Kako Vam izgleda ovo u čemu sada živimo?
Kao nešto čemu se nismo nadali. Lično se nisam nadao da ćemo posle pada Miloševića da vidimo kako se pod okriljem tranzicije događaju neka čuda koja su, najblaže rečeno, nepristojna. To se zove „legalno otimanje“ i „legalizacija krađe“. To što sada čovek može da radi šta god hoće ako dobro laže, bio je povod da napišem „Generalnu probu samoubistva“. Zato ima podnaslov: „Malo gorka komedija o laži“. Mislim da je ovo jedno lažljivo vreme. Sad, da l' ćemo mi pohvatati lažove, to je druga priča.
