Šta je novo?

Dušan Kovačević

Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.731
Dušan Kovačević

dusank.jpg


Puno ime Dušan Kovačević
Datum rođenja 12. jul 1948.
Mesto rođenja Mrđenovac (FNRJ)

Dušan Kovačević
(12. jul 1948. godine, Mrđenovac pored Šapca), akademik, dramski pisac, scenarista i pozorišni poslenik. Gimnaziju je završio u Novom Sadu 1968. godine. Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju studirao je u Beogradu, diplomirao je na odseku Dramaturgije 1973. godine.
Zapošljava se u TV Beograd kao dramaturg gde radi do 1978. godine. Od 1986. do 1988. radi na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u zvanju docenta. Od 1998. godine je direktor Zvezdara teatra u Beogradu. Dušan Kovačević je član Krunskog Saveta Aleksandra Karađorđevića. Izabran je za dopisnog člana SANU oktobra 2000. godine, a za redovnog člana SANU je izabran na Izbornoj skupštini 5. novembra 2009. godine. Postavljen je 2005. godine kao ambasador Srbije i Crne Gore u Portugaliji.

Rad i delo


Kada se govori o Dušanu Kovačeviću, dramskom piscu, može se slobodno reći i to da je on naš savremeni Nušić. Napisao je više dramskih dela sa komičnim sadržajima u kojima je prisutna i grotesknost, odnosno prisustvo smešnog i krajnje ozbiljnog, lepog i ružnog, stilizovanog i vrlo primitivnog (ponašanja), tradicionalnog i skorojevićkog. Takva slika društvene stvarnosti i tekućeg života biva ne samo jako prepoznatljiva nego i potpunija i kompleksnija. U njegovim ostvarenjima brišu se oštre žanrovske razlike i dolazi do preplitanja komedije karaktera, komedije naravi, farse i drame u užem smislu, uostalom kao što je isprepleten sam život.


Najpoznatija njegova ostvarenja su:

  • Maratonci trče počasni krug (1972.),
  • Radovan III (1973.),
  • Proleće u januaru (1977.),
  • Svemirski zmaj (1977.),
  • Luminacija na selu (1978.),
  • Ko to tamo peva (1980.),
  • Sabirni centar (1982.),
  • Balkanski špijun (1983.),
  • Sveti Georgije ubiva aždahu (1984.),
  • Klaustrofobična komedija (1987.),
  • Profesionalac (1990.),
  • Urnebesna tragedija (1991.),
  • Lari Tompson, tragedija jedne mladosti (1996.),
  • Kontejner sa pet zvezdica (1999.),
  • Doktor Šuster (2000.).
  • 20 srpskih podela (Srba na Srbe) (2008.)
Napisao je i scenario za film Podzemlje Emira Kusturice, da bi potom od toga načinio i prozu.
U svim ovim delima Dušan Kovačević daje sve aspekte svakodnevnog života, bojeći ga s vremena na vreme i aluzijama na politiku i sve što je ona nosila sa sobom. Kao što rekosmo, radnja njegovih dela, ma o kom dramskom delu da je reč, zahvata obično više nivoa društvenog života, razna zanimanja i ideološka opredeljenja u vremenu koje nam je blisko i po sadržajima vrlo prepoznatljivo.
Objavio je i knjigu "Vek, kalendar za godine koje su prošle" (1998.). Živi i radi kao profesionalni pisac u Beogradu.

Izvor: Vikipedija



 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.731
Dušan Kovačević - Šetnja kroz istoriju

Dušan Kovačević - Šetnja kroz istoriju

Kad bih znao zašto moram da pišem, ne bih ni pisao...


Iako ne verujem da im se to sviđa, svakog vozača u ovoj zemlji kad-tad oslove sa: „Miško“. Kad neko iskoči iz kože, izbezumljen, momentalno ga neko proglasi za Lakija.

Piše: Branko Čečen
Foto: Vladimir Miloradović
Tekst ustupio magazin "Wine Style"
Izvor: B92


10534562904ac3410b22e80286480449_orig.jpg

Komarci su nam „k'o rode“, samo ako se od svih ljudi na svetu baš na nas navrzu. Trudnice masovno postaju „Georgine“. Ko nije bar jednom pozvan da se nečemu primakne sa: „Priđi k' Rumenci“ nije živeo u Beogradu. Kada neko ustvrdi očiglednost, kaže mu se na izvestan, apsolutno prepoznatljiv način: „'Ajde!“ Mnoge familije su rečito (na žalost i tačno) opisane kao „Topalovići“. Kada nekome ne pada na pamet da i drugi imaju slične želje, kaže mu se: „I tata bi, sine“. A ja, osim što bih mogao u beskonačnost da nastavim sa jeftinim novinarskim poenima ovog tipa, ni jednom čitaocu ne moram da objašnjavam ništa od svega navedenog. Što se mene lično tiče, posle ovog intervjua mogu po kafanama da počinjem rečenice sa: „Jednom mi kaže (kao da svaki dan pričam s njim) Duško (nikako Dušan, Duško znači da smo gotovo intimni)...“ Pa kad pitaju: „Koji Duško?“, mogu da promrsim uzgredno: „Ma Kovačević...“ S pravom će mi svi prisutni, horski reći: „Stanislave, preterano sereš“

Da li mešavina drame i komedije uspešno opisuje Srbiju, kao što je i Srbi neobično vole?

Izgleda da je tako. Razmišljao sam o tome i mislim da je to duboko kodirano u našem mentalitetu. Kroz istoriju smo se svakih dvadeset-trideset godina susretali sa teškim, ne samo ratnim periodima. Tu je bilo užasa koje bi retko koji narod preživeo i humor je bio poslednja odbrana mentalnog sklopa čoveka, da ne poludi. Za čoveka, dok se smeje, ima nade. To je moje osećanje iz privatnog poimanja sveta. S druge strane, ne volim takozvanu „čistu komediju“ zato što život nije takav. Mislim da je ta mešavina tragedije i komedije zapravo naša sudbina.

Humor i tragični momenti izazivaju ekstremne reakcije kod ljudi, u životu ili pozorištu. Da li to smenjivanje urnebesnog smeha i iskrenih suza govore nešto o načinu na koji mi ovde živimo?

U suštini, to je neka vrsta apsurdnog življenja. A apsurd podrazumeva mešavinu gorkog i slatkog, da ne pominjem sada Njegoševe stihove. Interesantno je da smo, što severnije idemo, sve bliže čistoj drami i da je tradicija i poštovanje klasične drame zapravo drama severa. Ibzen, Strindberg... Što više idemo na istok i jug, drama je sve razbarušenija. Naravno da su na naš život mnogo uticaja ostavili periodi pod okupacijom, u kojima hteli-ne hteli poprimite osobine onoga ko vlada. Najbolji primer za to je ta duga i vrlo česta linija turcizama u našem govoru, a bojim se, malo i u poimanju sveta.

Čini se da se ljudi sa posebnim zadovoljstvom izraze turcizmom, kao da tek turcizam uspešno izrazi ono što osoba misli i oseća, jednovremeno.

Danas sam pisao predgovor za knjigu o starim, zaboravljenim rečima i napisao sam da je ta gospođa ostavila tu knjigu svojim potomcima - u amanet. Reč „amanet“ možemo da prevedemo kao „zaostavština“ ili „nasledstvo“. Ali, „amanet“ nosi u sebi nešto... Kao ukus kafe, nešto što je teško prevodivo u osećanju.

Nešto kao istovremeno i poklon i obaveza, kad ti neko ostavi nešto u amanet, ne znaš da li da budeš srećan ili da bežiš.

Da, da. E, to je jedna sitnica koja poprilično objašnjava te uticaje. Objasnili smo to na nivou jedne reči, ali kako sad to ide u suštinu bića i poimanja sveta? To ima velikog uticaja na vaspitanje čoveka.

Pročitao sam negde da ste Vi još uvek „veliki navijač Beograda“. I posle svega? I sada?

Ja sam čovek koji mora da živi u opsesivnim ubeđenjima. To je vrlo često dobro, a neki put i nije. Davno mi je moj prijatelji Mihiz rekao da je većina mojih drama napisana iz čiste opsesije i da se iz komada u komad vrte slične priče i problemi. I to je tačno. Jedno od tih mojih ubeđenja je da je Beograd sa svojim neuništivim potencijalom jedna od jako dobrih sredina. On doživljava uspone i padove i bio je žrtva loše politike, inata i raznih političkih zahvata koje je morao da trpi. Činjenica je da je Beograd samo u dvadesetom veku bombardovan jedno petnaest puta, a da je danas opet u usponu i uzletu, iako se u jednom trenutku tokom nedavnih devedesetih godina potpuno bio urušio. Urušili su se njegovi duh i vitalitet i izgledao je u jednom trenutku kao grad na izdisaju, naročito posle bombardovanja devedeset devete. Mislio bi čovek da će mu trebati jako dugo da se revitalizuje, da ponovo postane bitno mesto na Balkanu. Pa opet, pre jedno dve godine, pođem u Zemun na fudbal, vidim na auto-putu neku gužvu i, da je izbegnem, skrenem na neku petlju gde nisam ranije vozio. Našao sam se u nekom delu Novog Beograda koji nikad nisam video. Zato što do nedavno nije ni postojao. Za četiri ili pet godina, izgrađen je neki kvart koji mi je zaličio na slične u nekom vrlo razvijenom gradu, a zapravo sam naleteo na ove nove kompanije, banke, sva ta čuda. Stajao sam na raskrsnici i pitao se: „Kako ja sad da izađem na onaj moj put, a da ne umrem od sramote ako pitam nekoga“. To je potencijal, da ja, uprkos svemu, na Novom Beogradu gde sam kao student iznajmio prvu sobu i često išao peške preko peščara do Brankovog mosta, dospem u situaciju da uopšte ne znam gde sam. Neuništiv grad koji se sada širi uz reke i koji će, ako zaista bude izveden ovaj plan da se grad spusti na obale, biti još vitalniji. Čovek ide prema svetlostima grada po principu leptirice. Negde nešto svetli, leptirica ide prema svetlu. Vrlo često se i isprži, doduše, kao što se došljaci vrlo često isprže u velikim gradovima, ali to je druga priča.

Zašto ste prihvatili da budete ambasador u Portugalu?

Postoje dva odgovora. Jedan mogu da vam kažem, a drugi ne, zato što je to obaveza iz ugovora o radu koji potpišete kada prihvatite naimenovanje – o nekim stvarima ne možete da pričate. Ovaj odgovor koji mogu da kažem je da sam se jako umorio od ovog posla. Ove godine sam, neću da kažem proslavio, ali obeležio četrdeset godina od kada sam prvi put radio pozorišnu predstavu.

U Srbiji ljudi često ismevaju zvanična lica, to se događa i u Vašim dramama. Da Vam je neko na trećoj godini studija, kada ste počeli da pišete „Maratonce“ rekao da ćete biti državni službenik i to ambasador, šta biste pomislili?

Da mi je neko tada rekao da ću o ovim godinama biti živ, ja mu ne bih verovao. Ako se vratimo u te godine, a to je početak sedamdesetih, pa da vam je neko tada rekao da ćete doživeti dve hiljaditu godinu... Znate, tada smo gledali „Odiseju 2000.“ koja je bila toliko futuristički film da smo mi mislili o njoj isto kao i o tri hiljaditoj, isto vam dođe, hiljadu manje – hiljadu više. Tada je to bila daleka, daleka budućnost, a mi sada pričamo u trenutku kada se završava prva decenija dvadeset prvog veka. Dakle, čovek, ako je uporan i ako poživi...

Ako uporno živi...

Ako uporno živi i ako mu je stalo do života, mogu mu se desiti svakakva čuda. Zato je život i zanimljiv, verovatno.

Živeli ste u raznim sredinama?

Imao sam sreće, a nekad mi se činilo i da je to nesreća, da u životu stalno menjam sredine. Odrastao sam i završio osnovnu školu u Šapcu, dakle u jednom jako specifičnom mentalitetu. Rastao sam u nečemu što zovem „bermudski trougao istorije“: Cer, Mišar i Tršić. Taj trougao je značajan, velik, tragičan... Najvažnije, to je jedan od najbitnijih delova Srbije jer se tu događala tako velika i žestoka, turbulentna istorija. Mišar – jedna od najvećih bitaka Prvog srpskog ustanka. Selo u kom sam rođen je dva-tri kilometra od Mišara i kao klinci smo, tražeći gliste za pecanje nalazili više metaka, čaura i kostiju nego mamaca. Tu su bili rovovi, poslednja odbrana. Pa onda Cer sa svojom istorijom Prvog svetskog rata, Šabac koji je dva puta spaljen do temelja i na kraju Tršić, mesto Vukovog rođenja, kao nešto najbitnije za istoriju srpskog jezika. Onda sam ja šetao po toj istoriji, po ulicama Janka Veselinovića i svih pisaca iz tog kraja.

Odatle ste prešli u Novi Sad?

Iz tog mentaliteta u Novi Sad i tamo završio gimnaziju. Susreo sam se sa, uslovno govoreći, nekakvom austrougarskom tradicijom. Šabac je imao stav, mentalitet i nasleđe kovane kroz teške vekove, a sada sam naišao na nešto mnogo opuštenije, ustrojenije, uređeno, na zgrade izgrađene u vreme najvećeg uspona imperije i mentalitetom koji je potpuno različit. A onda sam iz Novog Sada prešao u Beograd i susreo se sa energijom grada u koji su nas samo kao klince dovodili da vidimo zoološki vrt i Kalemegdan, plašeći se da se ne izgubimo. Strah provincijalca od Beograda, to je posebna priča. Posle sam se selio po svetu i radio dugo u Grčkoj, Čehoslovačkoj, Francuskoj...

Kako Vam je Portugalija izgledala nakon svog tog iskustva?

Portugalija je jedan veliki cvetni dok Evrope. O njoj sam znao ponešto, najviše o pomorcima zato što mi je more posebna ljubav, ali ne puno o mentalitetu. Sreo sam se sa ljudima posebnog kova koji su već u četrnaestom-petnaestom veku bili prvi osvajači planete. Imperija jednog malog skupa ljudi koji je osvojio ceo svet. Portugalci su u tim njihovim „karavelama“ i brodićima stigli do Japana, ne zna se gde nisu stigli. Kada vidite mapu putovanja tih njihovih brodića dužine dvadesetak metara, vi prosto ne možete da verujete gde su stizali. Što kaže jedan moj prijatelj: „Ja ovim ne bih plovio od mosta do mosta na reci, plašio bih se da ne potone“. Oni su se hrabro upućivali u te daleke i potpuno nepoznate zemlje u vreme kada Zemlja nije bila okrugla, nego ravna ploča na kojoj je negde postojao pad mora. Taj duh istraživanja je krajnje iracionalan i s te strane mi je bilo veoma drago i na neki način dragoceno da sretnem potpuno novu civilizaciju.

Između ostalog, pisali ste i scenario za „Poseban tretman“, film Gorana Paskaljevića, ali nikada nisam pročitao da ste pričali o tome. On je veoma poseban režiser i interesuje me da li ste se iznenadili kada ste gledali film?

Tu počinje priča o mom poslu. Moj posao je da napišem dramu. Uz pomoć didaskalija i dijaloga ispisujem sve što mislim i osećam. Drama i scenario zapravo najviše liče na partituru – slova možete da zamenite muzičkim znacima. Kada je napišete – ona dolazi u ruke dirigenta koji može sa orkestrom da je izvede vrlo veselo, a može i da je zamrači. Umesto da ceo komad izvede violinama, može sve da prebaci na kontrabas i teške duvače i dobijete taj zvuk, miris i ukus. Neki put mi se dešavalo da gledam dramu ili film i da mi nije baš najjasnije šta je reditelj hteo da kaže.

A u ovom slučaju, sa „Posebnim tretmanom“?

Goran Paskaljević je čovek koji više voli dramu od komedije. Njegovi najnoviji filmovi su posebno čiste drame, esencija drame. Ja klasičnu, čistu dramu privatno ne volim. Naravno, gledao sam manje-više sve što je trebalo da se gleda od toga, pročitao sve što je trebalo da se pročita, naročito na akademiji ali, ne volim da provedem dva sata u pozorištu ili bioskopu da bi mi neko saopštavao tih dva sata kako je život težak, tragičan i kako ćemo svi umreti. Na moj privatni potencijalni pesimizam, neko mi doliva još i svoj. Ne volim da izađem iz pozorišta gore raspoložen nego kad sam ušao. Ne volim poraz, mrak i očaj, zato što toga imam dovoljno u okruženju, u državi, u novinama, televizijskim izveštajima, saznanju da vam se svaki dan neko javi sa nekom tragičnom pričom o prijatelju ili poznaniku i samo mi na kraju tog dana fali da mi neko saopšti da je uzaludno živeti. Zato ne volim ni slikarstvo bez otklona. Ne volim muziku koja je depresivna. Ja sve to poštujem kada je vrhunsko, ali imam pravo na osećanja i to pravo čuvam. Dovoljno je napisano, igrano i snimljeno u tom žanru između blage ironije, lepog humora i drame da bi vam samo za to trebalo jedno deset života. Pa nema ni potrebe da se izlažem nečemu što mi ne prija. Zato je moj posao nezavršen dok se drama ne realizuje, a kada se ralizuje kažem: „Da, to je moja krvna grupa i to sam želeo da vidim“, ili je zatamnjeno kao na onoj staroj lampi, pa u toj sobi jedva nazirete lica. Ja volim svetlost.

Sa mnogo entuzijazma govorite o filmu „Sveti Georgije ubiva aždahu“, izgleda kao da Vam je veoma stalo do njega. Gledali ste nekoliko montiranih verzija – jeste li zadovoljni?

Naravno, u svojoj definitivnoj verziji, to je jedan krajnje uzbudljiv, velik i ozbiljan film. Za naše uslove, to je jedan krajnje neobičan film pošto, na planu impresivnosti, liči na evropsku ili američku „A“ produkciju. Što se tiče osećajnosti... Tu sam dramu svojevremeno pisao dve godine, pa sam onda radio nekoliko verzija scenarija, pa sam onda bio na snimanju, zatim u montaži, pa sam gledao do sada jedno šest-sedam verzija filma... Moj sud više nije tačan ni za mene. Jednostavno, što bi narod rekao, oguglao sam na taj film i strašno me zanima šta će drugi reći.

„Sveti Georgije“ je u odnosu na Vaše druge drame vrlo ozbiljan tekst, fokusiran je na ozbiljne stvari u samoj priči. Kako se Srđan Dragojević uklopio u nju?

Srđan Dragojević ima taj svoj, pod znacima navoda, „mrak i cinizam“ i jedino za šta smo se, onako diskretno pribojavali, bilo je pitanje emotivnosti, jer se on uglavnom nije bavio emocijama u njegovim filmovima. Mislim da je u ovom filmu on sebi maksimalno dozvolio da bude emotivan, koliko god on oseća svet. Učinio je da film bude vrlo blizak melodrami, koja je jedan od najtežih, „najklizavijih“ i najznačajnijih rodova umetnosti. Jer, zapravo i nema velike literature bez velike melodrame.

Kada bi iz Vaših drama uklonili veštinu pisanja, kada bi ih neko u kafani prepričavao, ogoljeno, u srži bi se našla uvek fantastično dobra priča. Da li Vi gledate ili čitate nešto što nema dobru priču?

U literaturi, a naročito u pozorištu postoje rodovi, pravci. Kada sam studirao, bilo je moderno pozorište „velike impresivnosti“, a u odrastanju sam prošao kroz mnogo toga, ali je ono što me je uvek interesovalo, u pozorištu ili na filmu, uvek bilo da li će me ta priča „uhvatiti“ i zainteresovati u prvih deset minuta. Ako recimo film ne funkcioniše i ne komunicira sa mnom u prvih deset minuta, ja obavezno odustanem. Nemam živaca, jednostavno, zato što mi se dešavalo da me film prevari, da ga odgledam do kraja i onda budem ljut na sebe. Baš izuzetno ljut na sebe zato što sam dozvolio da me izmanipuliše i oduzme mi... Nije toliko reč o dva sata vremena, nego o tome da sam verovao u nešto jer je ličilo da će da bude dobro, a onda se to polako tanjilo, tanjilo i pretvorilo se u ništa. Ljut sam na sebe jer nisam imao instinkt dobrog lovca. Krenuo sam u lov (mada lovce prezirem duboko i ceo taj, ako je to sport, nije to sport, to je streljanje) na krokodile, a našao crva. To se zove „traćenje vremena“.

Iako nije lako prepoznati dobru priču, njih je puno. Gde Vi lovite svoje priče i šta je to što tu priču pretvara u dramu koja će nekoga „uhvatiti“ i zadržati?

Komad „Ko to tamo peva“ nastao je od kratkog pasusa koji sam pročitao tada, pre trideset godina u novinama, u tekstu povodom godišnjice bombardovanja Beograda. Ali, ovaj komad koji se sada igra, „Generalna proba samoubistva“, na primer, nastao je na osnovu mog osećanja vremena u kojem živim. Tu priču nisam čuo, ona ne mora da se čuje, ona je toliko idiotska u svojoj suštini i svom mehanizmu, da ona ne postoji. A zapravo – postoji. Postoji ta manipulacija - jedan isti čovek vas stalno laže, a vi mu stalno verujete. Mehanizam te priče je i razlog sve te komedije. Večeras mi je rekao čovek koji je dežurao ovde u pozorištu da je došlo preko trideset ljudi koji nisu mogli da kupe karte, a to su naši prijatelji koji su doputovali da vide predstavu. Mislim da je to zbog te zavodljivosti svetlosti i mraka koju komad ima u sebi. Naravno da ja to radim namerno, nije nikakva tajna da ja pravim tu vrstu kolača, od gorkog i slatkog i da vrlo vodim računa na kom mestu ću da pravim komediju, a na kom dramu. To se zove zanat. Kad ga dobro naučite, onda vladate materijom i tačno pretpostavljate šta će na koji način da funkcioniše u određenom trenutku. I onda eksperimentišete. S ovim komadom sam pokušao da vidim koliko mogu da podignem nivo iznad klasične drame – prema komediji. Igrao sam se, podizao sam lestvicu prema komediji do apsurda, bilo mi je zadovoljstvo da ga pišem. Pazite šta sam pokušao, da komad krene sa čovekom koji je na ogradi mosta, sprema se da skoči, a onda da se sve to pretvori u urnebesnu komediju. Pa mi to nije bilo dosta, nego sam onda srušio celu tu priču, potpuno je otvorio i promenio joj žanr. Pa onda još jednom. Iživeo sam te igrarije u zanatu do kraja, na osnovu ranijih iskustava iz pisanja. Baš sam se zabavljao.

Zar nije velika opasnost, rušiti priču u sred drame? Tako je lako izgubiti gledaoca ili čitaoca i bez toga...

Pa u tome dobra priča mnogo pomaže. Vidite, kao učenik, uvek sam pažljivo slušao kada se priča o pričama. Da li je to antička drama, klasična, viktorijanska, skandinavska, naša... Interesovalo me upravo to – kako pisac piše dobru priču? U poeziji, vi morate da znate da napišete sonet, da biste mogli da se igrate nadrealizmom. U slikarstvu morate da budete sjajan crtač, da biste mogli da budete dobar slikar. Ima incidenata, ali u suštini i većini, danas pomoću ultraljubičastih zraka pod jakim bojama velikih slika uvek nađete sjajne skice. Ta priča je zapravo crtež. A kasnije vi nanosite boju. Lično, ne smem da se usudim da pišem komad, ako ne umem da ga ispričam sebi u jednoj rečenici. Jedan čovek je rekao: „Znate šta je dobar film? Ako jedan prijatelj ide iz bioskopa, a drugi u bioskop, pa se sretnu na pešačkom prelazu i jedan pita: 'Šta si gledao'? Ako drugi ne uspe da mu ispriča film dok se ne ugasi zeleno, to nije dobar film“.

Ali i najbolja priča se može upotrebiti na sto načina...

Tako je. Pričamo o nečemu što je izuzetno bitno za publiku. Postoji u svakom mom komadu jedna rečenica u kojoj počinje zaplet. Ona se dogodi na drugoj-trećoj-četvrtoj strani. Ona je zapravo mamac za publiku. Ja znam da gledocu u bioskopskoj ili pozorišnoj sali treba pet minuta da se namesti, raskomoti, zaboravi gde je ostavio kola, šta mu se dešavalo tokom dana i to je tih pet minuta uvoda, atmosfere. Posle tih pet minuta mora da se pojavi čovek i da kaže: „Ono što si mi učino... To nije dobro“. Ili: „Noćas će te posetiti taj-i-taj čovek“. Sad improvizujem, naravno. Ili na primer u „Profesionalcu“ - posle pet minuta ulazi Bata Stojković i kaže uredniku u promenjenoj vlasti: „Ti ne znaš ko sam ja“. On kaže: „Ne znam“. Posle se ustanovljava da je to policajac koji ga je pratio i donosi mu knjige koje on nije napisao. Ali ta rečenica: „Ti ne znaš ko sam ja“ je kraj tog uvoda, gledalac počinje da se interesuje, on je kao riba zagrizao mamac.

Šta onda?

Onda polako počinje igra između teksta i gledaoca. Ta igra je izuzetno bitna zato što je publika jedan front koji pruža otpor. Publika je izuzetno bitna energija, ona neće da bude prevarena, neće da bude naivna. Ne želi da bude izneverena ili da oseti inferiornost. Neće da pristane na igru. Taj otpor morate polako da lomite da bi pubika počela, ne samo da uživa, nego da navija za komad, da navija za vas. I to je sad jedan mehanizam, znate, koji se pravi na dva načina. Jedan način je potpuno racionalan, drugi potpuno iracionalan. Ovaj racionalan su zakonitosti i pravila dramaturgije i predstavlja, hajde da kažemo, pedeset odsto posla i može da se nauči. Ovih iracionalnih pedeset odsto ne može da se nauči. Ne može da se pročita, ne piše nigde. Zapravo, napisano je izuzetno puno knjiga o tome kako napisati dramu, ali sve su one napisane na osnovu već postojećih drama. A kako napisati nešto što još nije napisano, iracionalni je deo tog posla koji ne može da se nauči. To je kao lekcija: „Kako otpevati pesmu“. Ako nemaš sluha, nećeš je otpevati i to je u muzici dosta konkretno. U dramaturgiji je to potpuno van egzatnog, merljivog iskustva i znanja.

Pročitao sam na nekoliko mesta da ste rekli da morate da pišete i da biste pisali čak iako bi se iznenada basnoslovno obogatili, ali nisam pročitao zašto je to tako.

Ne znam zašto. Kad bih znao zašto, ja ne bih pisao. Oslobodio bih se toga i... To je jedna vrsta potrebe. To je način života. Da ne pišem, verovatno bih sedeo po kafanama i pričao priče. A toga kod nas ima izuzetno mnogo. Znao sam sjajne kafanske pripovedače koje sam slušao kao da gledam najbolju predstavu ili gledam najbolji film i ti ljudi su pokušavali s vremena na vreme nešto da napišu, ali to ništa nije valjalo. To je druga vrsta dara. Kod nas postoji velika tradicija kozera i šarmantnih pričača priča i dogodovština, vrlo često izmišljenih. To nije laž, on nema nikakve koristi od toga. Nego čovek ima potrebu da izmišlja.

Aleksandar Zinovjev je pisao kako su, kada je umro Staljin, ulicama Moskve lutale velike grupe ljudi, pomešanih staljinista i anti-staljinista, koje su tražile policajce da ih pitaju šta sada da rade.

Setimo se samo dana kad je umro Tito. Tog šoka u nesrećnoj bivšoj Jugoslaviji, šoka kao slutnje da to nije dobro zato što je tinjalo hiljadu pitanja na koja niko nije znao odgovor. Ti su odgovori bili strogo cenzurisani, a to su bila osnovna pitanja: „Šta će biti?“ „Zašto je ovo tako?“ Ali se znalo da će, kad umre gazda, deca početi da se svađaju, jer je to duboko plemenska osobina ljudi sa ovih prostora. Ljudi ovde moraju da imaju gazdu, a kad gazda ode, onda se pobiju oko toga ko će da bude novi. Demokratija je lepa pojava i nosi se... Pa, tako... Par dana. Ono, za praznike se čovek lepše obuče. Inače poprilično ne funkcioniše. Mislili smo da će sa padom komunizma priča krenuti u jednom potpuno drugom pravcu, da je tog mraka bilo dovoljno. Ne. Onda je došao haos iz kojeg se izrodio rat. Balkanski narodi su u suštini paganski i veruju u toteme, uz svo zaklinjanje u hrišćanstvo. Da su hrišćani, ne bi se tako paganski ubijali – prinošenjem žrtve, spaljivanjem... To je ovde već tradicija. I onda mora da se pojavi vođa u bilo kojoj varijanti. Ako je to opština, pojavi se najjači čovek u opštini koji maltretira sve ostale. Sad, da li je na nivou sreza, pokrajine, države... Mora da se pojavi čvrsta ruka. Poslednja takva bio je Milošević koji je iznikao iz te tradicije, batina, štap i premlaćivanje. Ono što me je uvek čudilo u svemu tome, je to što se stalno pojavljuje i izvesna nostalgija za batinama.

Kako Vam izgleda ovo u čemu sada živimo?

Kao nešto čemu se nismo nadali. Lično se nisam nadao da ćemo posle pada Miloševića da vidimo kako se pod okriljem tranzicije događaju neka čuda koja su, najblaže rečeno, nepristojna. To se zove „legalno otimanje“ i „legalizacija krađe“. To što sada čovek može da radi šta god hoće ako dobro laže, bio je povod da napišem „Generalnu probu samoubistva“. Zato ima podnaslov: „Malo gorka komedija o laži“. Mislim da je ovo jedno lažljivo vreme. Sad, da l' ćemo mi pohvatati lažove, to je druga priča.



 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.731
Kovačevićev "Život u tesnim cipelama"

Kovačevićev "Život u tesnim cipelama"

RTS 04.03.2011 12:43

199254_a.jpg

Najnoviji komad Dušana Kovačevića, "Život u tesnim cipelama", biće premijerno izveden 11. marta u Zvezdara teatru. Reč je o metafori, ali i o osećanju da smo svi pomalo u tesnim cipelama i da tu nelagodu želimo da skinemo sa nogu, glave i duše, kaže Kovačević. Život u tesnim cipelama naslov je najnovijeg komada Dušana Kovačevića koji će, u njegovoj režiji, biti premijerno izveden 11. marta u Zvezdara teatru.

Naš najveći savremeni komediograf 25 godina je u Zvezdara teatru. Popularnost Zvezdare, to su, pre svega, Kovačevićevi komadi i likovi, a sada i glumci prema kojima osmišljava svoje buduće junake.
"Reč je o radnicima fabrike za proizvodnju letnje i zimske obuće, koji su posle privatizacije fabrike kao kompenzaciju dobili tesne cipele. Reč je o metafori, ali i o osećanju da smo svi pomalo u tesnim cipelama, kao i o osećaju da bismo tu nelagodu voleli da skinemo sa nogu, glave i duše", kaže Dušan Kovačević.
Ne voli, zbog uroka, da mu se gleda šta i kako radi pre nego što izađe pred publiku, ali ovo je, kaže, izuzetak, zbog RTS-a. O televiziji uopšte, o mediju koji profitira na ljudskoj nemoći, govori upravo komad U tesnim cipelama.
"Mi smo postali ljudi koji živimo od televizije, za televiziju, televizija nam određuje život i diktira osećaj da smo stalno pred kamerama", kaže Kovačević.
Kovačević kaže da se na taj način, svakodnevno, plasira da je moralno ono što je do juče smatrano nečim čega se treba stideti.
"Svi smo manje-više žrtve ali i saučesnici u tome, jer smo dozvolili da nam se to desi. Mislim da je smeh naša poslednja odbrana i da je čovek koji se smeje lep čovek", kaže autor.
RTS je imao priliku i da prvi slika scenu "Danilo-Bata Stojković", na kojoj je Bata odigrao 1102 predstave.
Od ukupno 15 Kovačevićevih pozorišnih komada, Tesne cipele su osmi tekst u Zvezdara teatru. Svih osam je režirao sam. Da su njegove predstave išle iz večeri u veče, bilo bi to skoro pet godina neprekidnog Kovačevića u Zvezdari.



 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.731
Dušan Kovačević: Sterijine igre politički program

Datum: 13.06.2011 20:00
Autor: Neda Simić - Žerajić

Izvor: Glas Srpske

Sterijine igre su prihvatile da budu politički projekat i ja sam već deset godina u nekoj vrsti rata sa ideologijom tog festivala. U jednom trenutku Sterijino pozorje je odustalo od Sterije. Cela ideja na kojoj počiva 160 godina Sterijinih igara pretvara se u nešto sasvim drugo, ne bi li se novim predstavama i novim mogućnostima udaljilo od toga što piše u statutu, a to je Festival domaće drame.

206623_a.jpg

Rekao je to u intervjuu "Glasu Srpske" istaknuti dramski pisac Dušan Kovačević, čija je predstava "Život u tesnim cipelama" izvedena na "Teatar festu" u Banjaluci.
Kovačević tvrdi da su Sterijine igre već odavno izabrale put na uštrb najvećeg srpskog dramskog pisca, osnivača školstva, osnivača akademija nauka, narodnog muzeja i narodne biblioteke i da neće više učestvovati na tom festivalu, jer mu nije tamo mjesto.

* GLAS: U predstavi "Kukavičluk" Olivera Frljića, koja je dobila Sterijinu nagradu, glumci posljednjih 15 minuta govore imena 505 ubijenih u Srebrenici. Da li je to samo ideološka provokacija ili i pozorišna zbog scenskog nedešavanja, budući da publika posmatra glumce koji stoje sa strane i samo izgovaraju imena?

KOVAČEVIĆ:
To, pre svega, nije pozorište. To može da se nazove političkim programom, stavom, kako god hoćete, ali pozorište, koje je deo umetnosti, a umetnost je nešto iznad trenutnih političkih zbivanja, nema baš neke dodirne tačke s takvom predstavom. Pošto smo se izborili za veliku količinu demokratije i da svako priča ono što misli, pošto sam deo svega toga, jer sam već 40 godina u pozorištu, čini se da je Sterijino pozorje izgubilo svoju umetničku artikulaciju i daje primat dnevno političkom kao što je nekad pozorište opsluživalo snažne političke ideje i programe koji su se zvali "Za i protiv".

* GLAS: Ako je Vaš novi tekst "Život u tesnim cipelama"

metafora koja simbolizuje ljudsku nesreću i osjećaj tjeskobe koja kreće od svakodnevnog hoda, da li je rješenje da izujemo tijesne cipele i hodamo bosi?
KOVAČEVIĆ:
To je dobro pitanje i dok sam pisao taj komad imao sam to na umu. Ta dilema je poprilično apsurdna, a to je ako imate obuću koja vam zagorčava život da li je rešenje da po vrelom asfaltu ili po snegu idemo bosi. Naravno da je prijatnije u kući, ali u svakodnevnom životu, ako sagledamo mogućnosti da se oslobodimo toga, jednu stvar rešavate a drugu strašno komplikujete. Ne zna se koja je gora solucija.
Reč je o nečemu što ne traje samo poslednjih deset-dvadeset godina bar kad je reč o mom osećanju. Ta osećanja nosim još od ranog detinjstva gledajući svet oko sebe i gledajući tu političku nesreću u bivšoj takozvanoj velikoj Jugoslaviji pa tokom njenog raspada i u današnjem vremenu kada su se formirale neke nove države.

* GLAS: Koliko je ta mješavina drame i komedije, gorkog i slatkog od kojih pravite svoj "kolač" ukorijenjena u srpskom mentalitetu?

KOVAČEVIĆ:
Ako pogledamo tradiciju naših dramskih tekstova, ako se setimo onoga što je najbitnije u dramskoj literaturi naravno da ćemo krenuti od Sterije kome će 2016. godine biti dve stotine godina od rođenja, pa Nušića, jer jedan je obeležio dramsku literaturu 19. veka, a jedan prvu polovinu 20. veka, kao dva punktna mesta, naići ćemo na najkvalitetnije drame koje su gorke komedije. I Sterija i Nušić su komediografi, ali zapravo komedije slike vremena, naravi, političkih zbivanja i svu svoju gorčinu su provlačili smehom. Čini mi se da je obeležje našeg srpskog mentaliteta da velike nesreće i tragedije pokušavamo da osvetlimo sa neke druge strane. Ti užasi se ne bi preživeli ako se čovek ne bi branio smehom. Mislim da je smeh jedna od najdragocenijih, a možda i poslednjih samoodbrana čoveka.

* GLAS: Sterija je naša politička "presvlačenja" nazvao političkom kolerom i nije pogriješio. Od Sterijinog vremena i nastajanja "Rodoljubaca" do danas šta se promenilo u političkom životu našeg naroda?

KOVAČEVIĆ:
Nažalost, nije se mnogo promenilo. Kao što i sami kažete ta "presvlačenja" i "Rodoljupci" zarad koristi iz decenije u deceniju, iz veka u vek su jedni te isti. Promenila se tehnologija, ubrzalo se sve ono oko čoveka i kvalitativno i kvantitativno, a sam čovek u svojoj duši u svom biću nije se mnogo promenio. Ako bismo se vratili i u daleku prošlost od antičkih drama i problema koji su oslikani dramama i komedijama od pre dve i po hiljade godina čovek je negde u suštini ostao isti. Napredovala je tehnologija, napredovala je nauka, a čovek, biće koje šeta ovom planetom sa velikim znakovima pitanja ko je, šta je, gde je i danas je isti.

* GLAS: Živimo li u crno-bijelom filmu?

KOVAČEVIĆ:
Moglo bi se reći da globalno živimo u filmu koji poprilično liči na horor. Ako upalite televizor i počnete da pratite informativne emisije i posmatrate ono što se događa na planeti, a vi ste deo te planete, i vi ste u neku ruku učesnik u tome što se zove sadašnjost, najblaže rečeno zgrozite se činjenice šta se radi i kakvo se nasilje vrši nad planetom i nad ljudima na planeti.
Taj žanr crno-beli zasad je tačan, ali ako svet ne pronađe dodatnu snagu, mislim da je krenulo vrlo pogrešnim putem i da taj put ne vodi prema nečemu belom, nego samo prema crnom.

* GLAS: Taj pesimizam ne liči na Vas?

KOVAČEVIĆ:
Da ne bih bio pesimista, verujem da će neka iskustva iz 20. veka uozbiljiti ljude i uputiti ih tamo gde je bolje i normalnije za svakog.

* GLAS: Sve više je predstava, filmova koje su prava esencija drame, u kojima nema nade. Da li je potrebno gledaocu u bioskopu i pozorištu na njegov privatni potencijalni pesimizam dolivati još i svoj?

KOVAČEVIĆ:
Čovek bez nade je jedan od najnesrećnijih ljudi na planeti. Čovek bez nade je apsolutno izgubljen čovek. Beznađe kao privatno ili društveno osećanje je jedno od najtragičnijih. Čovek naravno mora da ima nadu, i mora da je pronađe u sebi. Mora da je osmisli, čak i da je izmisli ako je potrebno. I to što sam ja dosad pisao i što je izgledalo kao naličje sreće zapravo je samo jedna vrsta opomena, ali ja privatno verujem i trudim se da ostanem u veri da je sve to što se događa prolazno. Da je to vezano za jedan period našeg života koji mora da se izdrži, jer mi na ovom svetu otkako dođemo na njega pa dok ne odemo prolazimo kroz razne periode. Neki su lepi, neki su manje lepi, a neki su ružni. Jednostavno, čovek mora da ima nadu da će ako ne on lično onda generacije koje dolaze napraviti neki bolji svet.
Zato nisam ljubitelj čiste komedije, jer život nije komedija, a ni čiste drame, jer ima i te kako i lepih trenutaka.

* GLAS: Kako biste opisali današnju srpsku dramu?

KOVAČEVIĆ:
Ako bih opet morao da pričam u metaforama, jer realno ne sagledavam stvari najbolje, čini mi se da smo po ko zna koji put na raskršću.

* GLAS: Kakva je Vaša slika pozorišne scene u Republici Srpskoj?

KOVAČEVIĆ:
Mislim da je iz godine u godinu sve bolja. Tu, pre svega, mislim na jednu vrstu razumevanja i želje ljudi koji vode pozorište i publike koja sve više ide u pozorište da je to što se zove pozorišna predstava jedan lep kulturološki čin. Sama činjenica da je banjalučko Narodno pozorište postalo jedno od jako važnih pozorišta ne samo u Republici Srpskoj nego i na festivalima u Srbiji govori o tome da je izraslo u krajnje ozbiljno pozorište, sa veoma dobrim ansamblom i izuzetno dobrim glumcima. Pozorište je kuća glumaca, svi ostali su tu gosti. Dolaze i odlaze, a glumac živi u pozorištu. Ako imate dobre glumce, imate dobro pozorište. To je tajna ovog pozorišta.

Zvezdara


* GLAS: Kakva je saradnja Zvezdara teatra, na čijem ste čelu, i Narodnog pozorišta Republike Srpske?

KOVAČEVIĆ:
Godinama, da ne kažem decenijama, smo u prijateljskim odnosima. Radili smo zajedno projekte. Naravno, naše želje su bile daleko veće i ambicioznije od onoga kad se sudarimo sa matematikom i sa činjenicom da je kultura "posljednja rupa na svirali" u svim našim pričama o kulturnom preporodu. Radimo i dogovaramo se za sljedeću sezonu da pravimo zajedničke predstave. A ako ne možemo da radimo na zajedničkom projektu, onda da se gostovanjima još više zbliže ta dva pozorišta.



 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.731
Dušanu Kovačeviću nagrada za životno delo

Dušanu Kovačeviću nagrada za životno delo

Dušanu Kovačeviću pripala je nagrada "Zoran Radmilović" za životno delo, koja se od ove godine dodeljuje u okviru pozorišnog festivala "Dani Zorana Radmilovića"

dusan-kovacevic_620x0.jpg

BEOGRAD - Dramskom piscu, akademiku Dušanu Kovačeviću pripala je nagrada "Zoran Radmilović" za životno delo, koja se od ove godine dodeljuje u okviru pozorišnog festivala "Dani Zorana Radmilovića" u Zaječaru.
U obrazloženju žirija, koji je radio u sastavu: Božidar Đurović (predsednik), Geroslav Zarić i Vladimir Đuričić, navedeno je da je Kovačević "jedan od trojice najznačajnijih srpskih komediografa uz Jovana Steriju Popovića i Branislava Nušića".

"Vrsni poznavalac našeg mentaliteta, uspeo je da se na istinski artificijelan način, u vremenima koja nisu bila naklonjena slobodoumlju, obračuna sa svim našim manama, da ih uz visok stepen empatije i humora 'servira' publici tako da svest o njima izazove visoku katarzu, koja je nesporno temelj ozbiljne literature", ocenio je žiri.
Činjenica da Kovačević postaje prvi laureat nagrade za životno delo, koja nosi ime Zorana Radmilovića, ima višestruku simboliku, navedeno je u saopštenju Pozorišta Timočke krajine "Zoran Radmilović".
"Zoran je, uz Danila Batu Stojkovića, na najbolji način afirmisao Kovačevićevu literaturu. Alhemija kojom su ovi velikani stvarali zlatna poglavlja našeg teatra i filma, neponovljiva je, uzbudljiva i veličanstvena. Zato, ova nagrada nema ambiciju da verifikuje ono što je, inače, očigledno. Ona pokušava da na simboličkoj ravni poveže dva pozorištnika, koja služe na čast našem narodu", istakao je Božidar Đurović, obrazlažući odluku žirija.
Nagrada je Kovačeviću uručena sinoć u zaječarskom pozorištu pre izvođenja njegovog komada "Kumovi", a akademik je rekao da mu ona znači izuzetno mnogo, zato što je sa Radmilovićem proveo decenije u prijateljstvu i radu.

"I sad kad mu budu rekli da sam ja ovo dobio, reći će samo 'ma ajde'... Meni je jako žao što večeras primam njegovu nagradu. Bilo bi bolje da se večeras vidimo, ali sudbina je bila takva da sad imam njega kao uspomenu. Da ga citiram, reći ću žiriju ono što bi on rekao: 'niste trebali'", zahvalio je Kovačević na priznanju.

Izvor: Tanjug




 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.731
Duško Kovačević otkriva za „Blic“: Šta je inspirisalo "Maratonce", "Ko to tamo peva"...

Dušan Kovačević, jedan od naših najuspešnijih dramskih pisaca, otkriva za „Blic“ šta ga je inspirisalo za najveća dela, koja su postala kultna predstavljena na filmskom platnu i na pozorišnim daskama.

1_zpsc608e1f1.jpg


Ko to tamo peva


Dotrajalim autobusom firme „Krstić i sin“, dan uoči nemačkog napada na Jugoslaviju 1941. godine, za Beograd kreće grupa putnika, a svako od njih ima neodložne razloge da što pre stigne u prestonicu. Film „Ko to tamo peva“ snimljen je 1980. godine u režiji Slobodana Šijana, prema scenariju Dušana Kovačevića.
- Ovaj film je inspirisan istinitim događajem jer je zaista istorijska činjenica da je taj autobus dolazio tog dana i da su njegovi putnici bili sličnih sudbina, rešeni da stignu u Beograd - kaže Dušan Kovačević.


Balkanski Špijun


Drama o političkoj paranoji Ilije Čvorovića, bivšeg staljiniste, koji je dve godine odležao u zatvoru i proganja svog podstanara, povratnika iz Francuske, u kome vidi agenta mračnih imperijalističkih sila, državnog neprijatelja i špijuna. Godine 1984. je snimljen film „Balkanski špijun“.
- Bio sam inspirisan jednim mojim rođakom koji je tri puta bio na Golom otoku, jedan od retkih. Istorijski okvir je bio takav da je na Goli otok mogao da ode svako za koga su komšija ili državna bezbednost imali razloga da ga pošalju - navodi Kovačević.


Maratonci trče počasni krug


Porodica Topalović ima pet generacija muškaraca koji se bave prodajom pogrebne opreme, grobarskim poslom i svađaju se oko nasledstva upravo preminulog Pantelije Topalovića, osnivača porodične pogrebne firme. Prema scenariju Dušana Kovačevića, reditelj Slobodan Šijan je 1982. godine snimio ovaj film koji i danas važi za jedan od najboljih ostvarenja srpske kinematografije, čiji se citati i danas čuju u svakodnevnom govoru.
- Kada su „Maratonci“ u pitanju, takva firma postoji u svakom većem gradu u Srbiji i svi smo mi korisnici tih usluga. Pre ili kasnije - kaže kratko Dušan Kovačević


Profesionalac


Kod univerzitetskog profesora, pisca, boema, direktora jedne velike izdavačke kuće i protivnika Miloševićevog režima jednog dana dolazi nepoznati taksista, bivši agent službe državne bezbednosti. Njegova misija poslednjih deset godina bila je da špijunira ovog intelektualca (koji je bio u vezi s njegovom ćerkom) i piše izveštaje o njegovim postupcima do najintimnijih trenutaka u njegovom životu. „Profesionalac“ je snimljen 2003. godine u režiji Dušana Kovačevića, koji je napisao i scenario.
- „Profesionalac“ je zasnovan na priči o tajnim dosijeima koji su kod nas večita tema. Jedan policajac je imao privatni dosije jednog čoveka i to je bilo dovoljno inspirativno da se snimi ovaj film - ističe dramski pisac.


Sveti Georgije ubiva aždahu


Ova srpska istorijska drama je uzbudljiva, istinita priča iz Prvog svetskog rata o oklevetanim mačvanskim seljacima osakaćenim u balkanskim ratovima, tragičnim bogaljima, ratnim invalidima veteranima koji su navodno iskorišćavali odsustvo sposobnih vojnika i predstavljali opasnost za njihove žene i sestre. Prvo je postavljena predstava 1986, a zatim je 2009. Srđan Dragojević snimio je istoimeni film.
- Jedan od glavnih likova koji se ne pojavljuju u ovom komadu je Nikola Pašić, i to prema pričama koje su ostale među preživelim svedocima, ljudima koji su išli na Cer, mobilisani, a naravno, iza svega stajao je Nikola Pašić - objašnjava Kovačević.


Branislav Nušić

Ono što nas očekuje u narednom periodu iz kreativne radionice Dušana Kovačevića jesu dela zasnovana na istorijskim junacima.
- Već nekoliko godina pokušavam da napravim dve predstave do kojih mi je jako stalo. Prva je o životu Jovana Sterije Popovića i Milovan Vitezović je pri kraju te drame, a drugi komad je za sledeću godinu povodom obeležavanja 150 godina od rođenja Branislava Nušića i ta predstava će biti izvedena premijerno u Smederevu, na Nušićevim danima. To su moje želje i dve drage obaveze - najavljuje Dušan Kovačević.

Izvor: Blic Online
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.731
Kultura izjednačena sa prostaklukom

Branislav Nušić i dalje je živ, a zahvaljujući njegovim delima bolje shvatamo vreme u kojem živimo, rečeno je u Utisku nedelje, čiji su gosti bili Dušan Kovačević, pisac, Dejan Mijač, reditelj i Radoslav Milenković, glumac.

1_zps4f2500c5.jpg

Dušan Kovačević

“Nušić je živ i sram nas bilo što je živ”, kaže Radoslav Milenković. On misli i da je ono što je Nušić pisao mnogo benignije u odnosu na ovo vreme danas.
“U Nušićevo vreme je ministarka bila priprosta žena, a danas su ministri ministarke. Na vlasti su prostaci, koji ništa ne znaju", rekao je Milenković i dodao da vlast nije briga za kulturu.
"Ja sam siguran da mnogi u vladi nisu 20 godina bili u pozorištu. Njima to nije važno, njima to nije ni bitno. Zato ih nije ni briga. Imamo vlast koju nije briga što ne radi Narodni muzej."

2_zps27b87641.jpg

Radoslav Milenković

Dušan Kovačević kaže da je svima nama prva asocijacija na pomen Nušića osmeh, a osmeh niko nema.
“Nušić je napisao toliko da bi se njegov život mogao podeliti u nekoliko likova. Veličina pisca se ogleda u tome i da je napisao lik koji je poznatiji od njega.
Radeći njegovu biografiju, naišao sam na neke političare koje niko više ne pamti, a Živka i dalje živi”, rekao je Kovačević.
On je podsetio da je Nušićev rođendan slavio ceo Beograda i da je danas tako nešto nezamislivo.

3_zpsa0e0f907.jpg

Dejan Mijač

“Danas niko ne bi mogao da dobije počast kao Nušić jer se vreme uprostačilo. Danas se kultura izjednačila sa prostaklukom. Šta danas znači kulturni radnik. Dan kada se obeležava rođendan svečanost je počela već u 10 sati. Kada je Nušić umro celo Narodno pozorište bilo je obavijeno u crno”, ispričao je Kovačević.
Dejan Mijač dodao je da je Nušić bio omiljen i pored negativne kritike.
“Njega su ljudi jako voleli i pored kritičara i nezadovoljstva sobom. Ni Molijer nije bio omiljen u Francuskoj, a danas je njegova bista ispred Akademije nauka na kojoj piše “Tebi ne nedostaje ništa, nama nedostaješ ti."
Mijač kaže da od političara i ne očekuje da se bave kulturom.
"Oni su već u mladosti odlučili da to rade, njima ni čitanje knjiga nije bitno", rekao je Mijač.

Izvor: Blic Online
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.731
Duško Kovačević za "Blic": Paranoja lako uspeva ovde

Pre 30 godina “Balkanski špijun”, priča o paranoidnom i zbunjenom Beograđaninu (Danilo Stojković), osvojio je SFRJ.

i33Qjzi.jpg

"Balkanski špijun" se danas čita kao realizam: Dušan Kovačević


Predstava “Balkanski špijun u Sarajevu” Narodnog pozorišta iz Sarajeva preksinoć je izvedena pred beogradskom publikom u Zvezdara teatru na sceni koja nosi ime - „Bata Stojković“.
Kultno delo Duška Kovačevića izvodi čak i trupa “A la place” iz Tokija.
Lik Ilije Čvorovića, koji je umislio da je njegov običan podstanar zapravo terorista koji želi da ruši državu, večna je srpska priča o “nevidljivim neprijateljima” i pogrešnim iluzijama.
- Taj komad sam pisao u vreme kad se pričalo da je Tito umro - kaže Duško Kovačević objašnjavajući kako je napisao komad, i posle kratke pauze dodaje: ”Ta vest se pronela kao dosta istinita. Pričalo se da je možda i sahranjen, ali niko nije bio siguran jer je on za života proglašen besmrtnim. I svi koji su pričali i da je umro i da je sahranjen su se ograđivali. Jer nikad se ne zna. Ovde se pogotovo nikad ne zna šta te može strefiti. Mislili ljudi može on sutra osvanuti i eto belaja i nezgode za one koji su brbljali.”

U svim našim narodima i narodnostima, veli Duško, ta paranoja je podgrejavana sa svih strana.

TEIGkBd.jpg

Bata Stojković kao Ilija Čvorović u filmu


- I iz svih službi. Onda je krenuo onaj cirkus sa kolektivnim rukovodstvom koje se šetalo kao cirkus “Adria”, tobož brinuli o zajednici, a paralelno su u hodu svi radili na raspadu i otcepljenjima. Počelo je da miriše na paljevinu, da se oseća u vazduhu i ljudi su još više zaglibili u strahove i strepnje. Negde gori a niko ne prijavljuje požar nego su se svi pravili da je sve u redu, a naročito ljudi koji su vodili zemlju. I onda kad je planuo požar, bilo je i što biti ne može.
Pominje, potom, Kovačević, scenu u kojoj Ilija Čvorović prati stanara u francusku ambasadu. "Mi vidimo da on u ambasadu ulazi s tašnom a izlazi bez tašne. To je tokom ovih godina dobilo ogromnu realnost. ‘Balkanski špijun‘ danas se zapravo čita kao realizam. Nije uopšte toliko paranoičan i lud kakav je bio onda kada je napisan. Nažalost, njegove tvrdnje i sumnje su se obistinile."
Prisećamo se na trenutak kako je rekao da ga ugrožavaju TV Dnevnik, realnost, političari, prave od njega pisca stvarnosne proze i ništa mu ne vredi inspiracija apsurdom, mešaju mu se direktno u egzistenciju...
- Čovek koji se bavi izmišljanjem i živi od mašte više nema uslova da preživi - prokomentarisao je Kovačević kroz smeh.


Urušavanje kulture


Upitan da prokomentariše budžet za kulturu i činjenicu da jedino ljudi koji rade u kulturi neće dobiti tzv. povećanje plata, kaže: ”Budite oprezni, možda i ne treba da dobiju... da to nije neki posao koji ima veze sa diverzijom...”
A potom ozbiljnim tonom dodao: ”To urušavanje kulture će se direktno odraziti na život ljudi u Srbiji. A osnovni problem je u Ministarstvu kulture i tu nema dileme. Ministar mora da postavi uslove ispod kojih se ne može ići, ne može raditi, ne može živeti. Ako on pristane jer o kulturi ne brine, ko će da brine. Sa sa ovim zakonom koji je Tasovac prihvatio - nemamo čemu da se nadamo. Ako je on izabran da ništa za kulturu ne uradi, onda su ga odlično izabrali”.


Kultni film

GgC0o7O.jpg


„Balkanski špijun“ je drama Dušana Kovačevića o političkoj paranoji Ilije Čvorovića, bivšeg staljiniste, koji je dve godine odležao u zatvoru. Sledeći svoju paranoju, on proganja svog podstanara, povratnika iz Francuske, u kom vidi agenta mračnih imperijalističkih sila, državnog neprijatelja i špijuna. Glavni junaci drame su - pored Ilije Čvorovića - još i Danica Čvorović, njegova supruga, kćerka Sonja, brat Đura i „balkanski špijun“ Petar Jakovljević, krojač, povratnik iz Pariza.
Godine 1984. je snimljen film „Balkanski špijun“ u kome glavne uloge tumače Danilo - Bata Stojković (Ilija Čvorović), Zvonko Lepetić (brat Đura), Mira Banjac (Danica Čvorović), Sonja Savić (Sonja Čvorović) i Bora Todorović (Petar Jakovljević). Na Festivalu igranog filma u Puli 1984, film „Balkanski špijun“ je osvojio Zlatnu arenu, kao i nagradu za najbolju mušku ulogu za Danila - Batu Stojkovića u ulozi Ilije Čvorovića.

Izvor: Blic Online
 
Top