Dino Bucati
IPAK KUCAJU NA VRATA - Dino Buzzati (1906 - 1972)
Gospođa Marija Gron ušla je u salu u prizemlju vile s korpom za ručni rad. Bacila je pogled oko sebe da bi konstatovala kako se sve odvija prema porodičnim pravilima, odložila je korpu na jedan sto, približila se vazi punoj ruža, nežno mirišući. U sali su bili njen muž Stefano, njen sin Federiko zvani Fedri, obojica su sedela pored kamina, zatim ćerka Đorđina, koja je čitala, stari kućni prijatelj Euđenio Martora, lekar, koji je upravo pušio cigaru.
“Sve su fanees, sve su uvele", promrmljala je za sebe i rukom je, milujući, prešla preko cvetova. Nekoliko latica se odvojilo i palo.
Sa fotelje u kojoj je sedela i čitala, Đorđina je pozvala:
“Mama!"
Bila je već noć i kao obično kapci na velikim prozorima bili su zamandaljeni. Ipak je spolja dopirao neprekidan zvuk kiše koja pada. U dnu sale, prema ulaznom tremu, svečana crvena zavesa pretvarala je veliki otvor u obliku luka; u to vreme, zbog slabe svetlosti koja je do nje dopirala, ona je izgledala crna.
“Mama!" rekla je Đorđina. “Znaš ona dva kaamena psa u dnu drvoreda hrastova, u praku?" “A otkud ti sad padaju na pamet ti kameni psi, draga?" odgovorila je mama s učtivom ravnodušnošću, uzimajući korpu s ručnim radom i sedajući na uobičajeno mesto, blizu jedne svetiljke.
"Jutros", objasnila je lepa devojka, "kad sam se vraćala autom, videla sam ih na kolima jednog seljaka, pored samog mosta."
U tišini sale, Đorđinin tanak glas odjeknuo je veoma snažno. Gospođa Gron, koja je upravo prelistavala novine, izvila je usne u osmeh predostrožnosti i letimice pogledala muža, kao da se nada da on nije čuo.
"Ovo je dobro!" uzviknuo je doktor Martora. “Samo nam još fali da seljaci naokolo kradu statue. Postali su još i kolekcionari umetničkih predmeta!"
"I onda?" upitao je otac, pozivajući ćerku da nastavi.
Gospođa Gron je lako nabrala nos; uvek je to činila kada bi neko načeo neku nezahvalnu temu i kada je trebalo popraviti stvar. Ta priča o dvema statuama krila je u sebi nešto i ona je to shvatila; nešto neprijatno što je, dakle, trebalo prećutati.
“Pa da, pa da, ja sam rekla da ih odnesu", pokušala je ona tako da reši pitanje, "tako su mi antipatični".
lz pravca kamina dopro je očev glas, dubok i nesiguran glas, možda zbog starosti, možda zbog uznemirenosti: “Ali kako? Kako? Zašto si rekla da ih odnesu, draga? Bile su to dve stare statue, dve iskopine..."
“Nisam se dobro izrazila", rekla je gospođa naglašavajući svoju ljubaznost ("kako sam glupa", mislila je u sebi, "zar nisam mogla izmisliti ništa bolje?") “Da, rekla samo da ih sklone, ali nejasnim rečima, rekla sam to više u šali, naravno”…
“Ali, slušaj, mama", insistirala je devojka. “Berto je pitao seljaka, a ovaj je rekao da je psa našao dole na obali reke..."
Zaćutala je, jer joj se činilo da je kiša prestala. Međutim, kako je nastala tišina, opet se začuo nepokretan, dalek pljusak koji je pritiskao dušu (mada to niko nije primećivao).
"Zašto, pas?" upitao je mladi Federiko, čak i ne okrećući glavu. "Nisi li rekla da su oba bila u kolima?"
”Oh, bože, kako si ti sitničav", odvratila je Đorđina, smejući se. “Ja sam videla jednog, ali pretpostavljam da je tamo bio i drugi."
Federiko je rekao: “Ne vidim, ne vidim zašto". I doktor Martora se nasmejao.
"Reci mi, Đorđina", upitala je tada gospođa Gron odmah koristeći pauzu koja je nastala. "koju knjigu čitaš? Je li to poslednji Masenov roman, onaj o kojem si mi pričala? Želela bih i ja da ga pročitam kad ti završiš. Ako ti to čovek odmah ne kaže, ti odmah knjigu pozajmiš prijateljicama. Posle se više ništa ne može naći. Oh, ja volim Masena, tako je ličan, tako čudan... Frida mi je danas obećala..."
Međutim, muž ju je prekinuo: “Đorđina", upitao je ćerku, “šta si ti tada uradila? Bar se nadam da si tražila da saznaš njegovo ime! Izvini, Marija", dodao je misleći na to što ju je prekinuo.
“Ne bi valjda hteo da počnem da se svađam na ulici, nadam se", odgovorila je devojka
“Bio je jedan od Dal'Oka, Rekao je da on ništa ne zna, da je statuu našao dole u reci".
“I jesi li baš sigurna da je to bio jedan od naših pasa?"
“Nego šta nego sigurna. Zar se ne sećaš kako smo mu Fedri i ja obojili uši u zeleno?"
“I taj kojeg si videla imao je zelene uši?" rekao je otac, koji je često razmišljao prilično sporo.
“Da, baš zelene uši", rekla je Đorđina. “Naravno, sad su već malo izbledele."
Opet se umešala mama: “Slušajte", upitala je čak preterano uglađeno, “zar su vama baš tako zanimljivi ti kameni psi. Ne znam, izvini što ti to kažem, Stefano, ali meni se i ne čini da oko toga treba praviti toliku galamu..."
Spolja - reklo bi se gotovo odmah iza zavese -doprla je, pomešana sa zvukom kiše neka potmula i produžena tutnjava.
“Jeste li čuli?!" odmah je uzviknuo gospodin Gron. “Jeste li čuli?!"
“Grom, zar ne? Običan grom. Ali ništa ne vredi, Stefano, ti prosto moraš uvek da budeš nervozan u kišnim danima", požurila je da objasni njegova žena.
Svi su ućutali, ali to nije moglo dugo trajati. Činilo se da je neka strana misao, neprikladna toj gospodskoj palati, ušla i lebdela u polumračnoj sali.
"Našao ga dole u reci!" opet je komentarisao otac, vraćajući se na pitanje pasa. "Kako je mogao dospeti dole u reku? Nije valjda mogao odleteti."
"A zašto ne" rekao je doktor Martora veselo.
"Šta zašto ne, doktore?" upitala je gospođa Marija nepoverljivo, jer se njoj obično nisu dopadale šale kućnog prijatelja.
“Kažem, a zašto bi bilo isključeno da je statua odletela? Reka protiče baš tamo ispod nje. Na kraju krajeva, to je skok od svega dvadeset metara".
"Kakav svet, kakav svet!" još jednom je Marija Gron pokušala da odbaci priču o psima, kao da se iza nje kriju nedostojne stvari. "Statue kod nas počinju da lete, a znate li šta piše ovde u novinama? 'U vodama Jave otkrivene ribe koje govore."
"Kaže još: Vreme je novac!" dodao je glupo Federiko, koji je takođe u ruci imao novine.
"Kako, šta kažeš?" upitao je otac, koji nije razumeo, s nejasnim strahom u glasu.
"Da, ovde piše: Vreme je novac! U bilansu poslovnog čoveka trebalo bi da bude ubeleženo u aktivi ili u pasivi, prema slučaju i vreme."
"U pasivi, rekao bih, u pasivi, pored ovolike kiše!" predloţio je Martora zagolican.
A onda se začuo zvuk zvonca, s one strane velike zavese. Neko je, dakle, dolazio iz nepouzdane noći, neko je premostio barijere kiše, koja je potapala svet, udarala po krovovima, proždirala obale jezera, koje su otpadale u kriškama, i plemenito drveće zajedno sa svojim zemljanim postoljem propadalo je niz strmine, uz bučan pljusak,
a malo kasnije na trenutak bi izronilo sto metara dalje, a onda bi ga usisali vrtlozi; reka je progutala kraj prastarog parka, s gvozdenom balustradom iz osamnaestog veka, klupicama, dva kamena psa.
"Ko bi mogao biti?" rekao je stri Gron, skidajući zlatne naočari. “Zar i u ovo doba dolaze? Možda onaj za dobrovoljne priloge, kladim se da je on, službenik parohije, već nekoliko dana se vrti ovuda. Žrtve poplave! Gde li su samo te žrtve! Stalno nam traže pare, ali ja nisam video ni jednu od tih žrtava! Kao da... Ko je? Ko je?" upitao je tiho sobara koji se pojavio pored zavese.
"Gospodin Masiger", najavio je sobar.
Doktor Martora je bio zadovoljan: ”Oh, došao je, taj simpatični prijatelj! Neki dan smo imali jedan razgovor... oh, taj momak zna šta hoće."
“Možda je on inteligentan, dragi Martora", rekla je gospođa, “ali to je upravo vrlina koja me je najmanje uzbuđuje. Ti ljudi koji večito diskutuju... Priznajem, ja ne volim diskusije... Ne kažem ništa za Masigera, on je zaista dobar momak... Ti, Đorđina," dodala je tiho, “bićeš ljubazna, pošto se pozdraviš, da odeš na spavanje. Kasno je, dušo, znaš i sama."
“Da ti je Masiger simpatičniji", odgovorila je ćerka smelo, pokušavajući da govori šaljivo, “da ti je simpatičniji, kladim se da sad ne bi bilo kasno, kladim se."
"Dosta, Đorđina, ne govori gluposti, ti znaš... Oh, dobro veče, Masigeru. Već smo izgubili svaku nadu da ćete doći... obično dolazite ranije..."
Mladić pomalo razbarušene kose, zastao je na pragu zaprepašćeno gledajući Gronove. "Ali kako, zar vi niste znali?" A onda je prišao bliže, nejasno zbunjen.
"Dobro veče, gospođo Marija", rekao je ne odgovarajući na zamerku. "Dobro veče, gospodine Gron, zdravo Đorđina, zdravo Fedri, ah, izvinite doktore, nisam vas video zbog senke..."
Izgledao je uzbuđen, pozdravljajući se skakutao od jednog do drugog, kao da jedva čeka da saopšti neku važnu vest.
“Dakle, jeste li čuli?" odlučio je najzad, pošto ga ostali nisu ništa pitali. “Jeste li čuli da je brana..."
"Oh, da", umešala se Marija Gron s nepogrešivom neusiljenošću. "Baš je loše vreme, zar ne?" I osmehnula se, zatvarajući oči, pozivajući gosta da shvati (nemoguće, mislila je u sebi, osećanje za oportuno zaiste nije njegova jaka strana!).
Ali otac Gron je već ustao iz fotelje. "Kažite mi, Masiger, šta ste to čuli? Možda neku novost?"
"Ma kakvu novost" živahno je dobacila njegova žena. “Zaista te ne razumem, dragi, večeras si tako nervozan..." Masiger je bio zapanjen. “Da", rekao je, tražeći način da se izvuče, “nema nikakvih novosti, koliko je meni poznato. Samo što se sa mosta vidi..."
“Mogu misliti šta se vidi, reka u punoj snazi!" rekla je gospođa Gron, pomažući mu da se izvuče iz neprilike. “Impozantan prizor, pretpostavljam... sećaš li se Nijagare, Stefano? Koliko je godina prošlo od onda..."
U tom trenutku, Masiger je prišao domaćici i tiho promrmljao, koristeći trenutak kad su Đorđina i Federiko počeli međusobno da razgovaraju: “Ali, gospođo, ali gospođo", oči su mu se iskrile, “ali reka je već ispod kuće, nije pametno ostajati, zar ne čujete?"
"Sećaš li se, Stefano?" nastavila je ona kao da nije ni čula, "sećaš li se kako su se preplašila ona dva Holanđanina. Nisu uopšte hteli da priđu, govorili su kako je to nepoteban rizik, kako bi mogli biti zahvaćeni..."
“Doduše", odgovorio je muž, "kažu da se to poneki put i dogodilo. Ljudi bi se suviše nagnuli, vrtoglavica..."
Činilo se da ponovo vlada sobom. Natakao je naočari, ponovo je seo pored kamina, pružajući ruke prema vatri da ih ugreje.
A onda se po drugi put začula ona potmula i uzmenirujuća tutnjava. Sada se zaista činilo da dopire iz središta zemlje, odozdo, iz dalekih podrumskih hodnika. I gospođa Gron je protiv svoje volje osluškivala.
"Jeste li čuli?" uzviknuo je otac, malo mršteći čelo. "Kaži, Đorđina, jesi li čula?..."
"Čula sam, da, ne razumem", odgovorila je devojka pobledela.
"Ali to je grom!" odvratila je majka samouvereno. "Najobičniji grom... šta biste vi hteli?... Nisu valjda duhovi!"
"Ovo nije zvuk groma, Marija", primetio je muž odmahujući glavom. "Kao da dopire odozdo"
“Znaš i sam, dragi: svaki put kad je oluja, čini se kao da se kuća ruši", insistirala je gospođa. "Kad je oluja, u ovoj kući se čuju svakakvi šumovi... I vi ste čuli običan grom, zar ne, Masiger?" rekla je na kraju, ubeđena da se gost neće usuditi da joj protivureči.
On se učtivo i rezignirano osmehnuo i odgovorio neisgurno: "Vi rekoste duhovi, gospođo... baš večeras, prolazeći kroz vrt, imao sam neki čudan utisak, činilo mi se da me neko prati... čuo sam korake, kao... sasvim jasne korake na šljunku u drvoredu..."
"I, naravno, zveckanje kostiju i hropac, zar ne?" dodala je gospođa Gron.
“Nikakve kosti, gospođo, samo korake, valjda su bili moji", dodao je, “nekada dolazi do tako čudnih odjeka."
“Tačno: bravo, Masigeru... Ili možda miševi, videćete, dragi moj, da su bili miševi. Ne treba da čovek bude romantičan kao vi, jer onda može svašta da čuje..."
“Gospođo," ponovo je, tihim glasom, pokušao mladić, naginjući se prema njoj. “Ali zar ne čujete, gospođo? Reka je odmah tu, zar ne čujete?"
“Ne, ne čujem, ne čujem ništa", odgovorila je ona odlučno, takođe tihim glasom. Zatim glasnije:
"Ali niste nimalo zabavni s tim vašim pričama, znate?"
Mladić nije znao šta da odgovori. Pokušao je samo da se nasmeje, gospođina upornost činila mu se tako glupa. "Ne želite da verujete, dakle?" pomislio je zajedljivo; i u mislima, nagonski, on joj je govorio vi. "Neprijatne stvari vas se ne tiču, je li? Smatrate da je prostački govoriti o njima? Vaš dragoceni svet uvek ih je odbijao, je li? Baš ćemo videti šta će biti s tom vašom prezrivom imunošću!"
“Slušaj, slušaj, Stefano", govorila je ona za to vreme poletno, vičući preko cele sale, “Masiger tvrdi da je sreo duhove, tu napolju, u vrtu, i on to govori ozbiljno... Ovi mladi danas, lep primer, nema šta."
“Gosopodine Gron, nećete valjda verovati", i usiljeno se smejao, crveneći, “ali ja nisam to rekao, ja sam..."
Zaćutao je osluškujući. I učinilo mu se kako u tišini, koja je nastala, iznad pljuskanja kiše, raste neki drugi glas, preteći i potmuo. On je bio na nogama, osvetljen jednom plavičastom lampom, poluotvorenih usta, ne baš preplašen, ali nekako obuzet i uzdrhtan, čudno različit od svega oko sebe, ljudi i predmeta.
Đorđina ga je ćežnjivo gledala.
Ali, zar ne shvataš, mladi Masigeru? Zar se ne osećaš dovoljno bezbednim u starom domu Gronovih? Kako možeš da sumnjaš? Zar ti nisu dovoljni ovi stari masivni zidovi, ovaj tako strogo kontrolisan mir, ova neosetljiva lica? Kako se usuđuješ da vređaš toliko dostojanstvo svojim glupim mladalačkim strahovima?
“Izgledaš mi kao opsednut", primetio je njegov prijatelj Fedri. “Izgledaš kao slikar,... zar nisi mogao da se očešljaš večeras? Molim te, sledeći put... znaš da mama drži do toga", i prasnuo je u smeh.
Otac se tada umešao svojim plačljivim glasom: “Dobro, hoćemo li početi s tim mostom? Znate, još imamo vremena. Jednu partiju, a onda idemo na spavanje: Đorđina, molim te, donesi kutiju s kartama."
U tom trenutku pojavio se sobar unezverenog lica.
“Šta je sada?" upitala je domaćica, slabo prikrivajući razdraženost. “Je li još neko stigao?!"
“Tamo je Antonio, upravnik imanja... želi da govori s nekim od gospode, kaže da je važno."
"Ja ću, ja ću", rekao je odmah Stefano i užurbano ustao, kao da se plaši da neće stići na vreme.
I zaista, žena ga je zadržala: "Ne, ne, ne, ti ostani ovde. Tako je vlažno napolju... znaš... tvoja reuma. Ti ostani ovde, dragi. Fedri će otići da vidi."
"Sigurno jedna od uobičajenih priča", rekao je mladić polazeći prema zavesi.
Zatim su izdaleka doprli nejasni glasovi.
“Hoćete li ovde da igrate?" pitala je u međuvremenu gospođa. Đorđina, “skloni tu vazu, molim te... zatim idi da spavaš, draga, već je kasno. A vi, doktore Martora, šta to radite, spavate?"
Prijatelj se trgnuo, zbunjen: “Da li spavam? Eh, da, malo", nasmejao se. “Toplota iz kamina, godine..."
“Mama!" pozvala je iz jednogo ugla devojka. “Mama, ne mogu da nađem kutiju s kartama, a juče su bile ovde u floci."
“Otvori oči, draga. Ali, zar ih ne vidiš tamo na stolu? Vi nikada ništa ne nalazite..."
Masiger je poredao četiri stolice, a zatim je počeo da meša karte. Za to vreme Federiko se vratio. Otac je umorno upitao: “Šta je hteo Antonio?"
“Ma, ništa!" odgovorio je sin veselo. “Seljačka posla. Plaše se. Kažu da postoji opasnost za reku, kažu čak da je kuća ugrožena, zamisli. Hteli su da ja pođem i vidim, zamisli, po ovom vremenu! Sad su svi tamo, mole se, i zvona zvone, čujete li?"
"Fedri", predložio je tada Masiger. "Hajdemo zajedno da vidimo. Samo pet minuta. Hoćeš li?"
"A partija karata, Masigeru?" rekla je gospođa. "Zar želite da izneverite doktora Martora? Samo ćete pokisnuti kao miševi, a onda..."
I tako su njih četvorica počeli da igraju, Đorđina je otiišla na spavanje, majka je sela u ugao i uzela svoj vez.
* * *
Dok su njih četvorica igrali, malopređašnji udarci postali su češći. Zvučalo je kao da nešto golemo upada u duboku rupu punu blata; opak udarac u utrobi zemlje.
Svaki put on je za sobom ostavljao osećanje bola, ruke bi oklevale nad kartom koju će da bace, dah bi zastao, ali odmah bi sve to nestalo. Niko se - reklo bi se - nije usuđivao da o tome govori. Samo je u jednom trenutku doktor Martora primetio: “Mora da je to u kloaki, tu ispod. Postoji tamo neki prastari odvod koji izlazi u reku. Možda je nabujalo..." Ostali nisu rekli ni reč.
Sada treba posmatrati poglede gospodina Grona, plemenitog čoveka. Oni su upućeni uglavnom prema maloj lepezi od karata koju drži u levoj ruci, a ipak prelaze i preko ivice karata, obuhvataju glavu i ramena doktora Martore, koji sedi preko puta, i dopiru čak do dna sale, tamo gde blistavi pod nestaje pod resicama zavese. Sada se, međutim, Gronove oči više nisu zadržavale na kartama, ni na poštenom prijateljevom licu, nego su uporno gledale tamo prema dnu, prema podnožju zavese; i širile su se, a u njima se palilo neko čudno svetio.
Sve dok iz usta starog gospodina nije izašao promukao glas, ispunjen neizrecivim očajem, i on je jednostavno izgovorio: "Vidi." Nije se obraćao sinu, ni doktoru, ni Masigeru, nikome posebno. Samo je rekao: "Vidi", ali na način koji je budio strah.
Gron je to rekao, a ostali su pogledali, čak i supruga koja je veoma dostojanstveno sedela u uglu i vezla. I ispod donjeg ruba tamne zavese videli su kako lagano prilazi, puzeći po podu, nešto crno.
"Stefano, Stefano, za ime sveta, zašto taj glas?" uzviknula je gospođa Gron, koja je ustala i već išla prema zavesi. "Zar ne vidiš da je to voda?"
Od četvorice igrača niko još ne beše ustao. I bila je voda. Kroz neku pukotinu ili prolaz ona je najzad prodrla u vilu,kao zmija puzala tamo-amo hodnicima, a onda se pojavila u sali, gde je izgledala crna zbog polumraka. To je bilo naprosto smešno, ako izuzmemo otvorenu uvredljivost. Ali, zar iza tog bednog vodenog jezička, iz lavaboa, nije bilo ničeg drugog? Da li je baš sigurno da je cela nezgoda samo u tome? Nema li šapata potočića niza zidove, ni močvara među policama u biblioteci, ni kapanja mlitavih kapi s tavanice susednog salona (koje udaraju u veliki srebrni tanjir, Prinčev svadbeni poklon, pre mnogo, mnogo godina)?
Mladi Federiko je uzviknuo: “Ti kreteni su zaboravili da zatvore neki prozor!" A njegov otac: “Trči, idi zatvori, hajde!" Ali, gospođa se usprotivila: “Ali, nipošto, smirite se, valjda će neko od njih doći!"
Nervozno je povukla kanap zvonceta i začuo se njegov daleki zvon. Istovremeno, tajanstveni udarci počeli su da odjekuju jedan za drugim, u nekoj zloslutnoj žurbi, potresajući uglove palate. Stari Gron, namršten, gledao je vodeni jezičak na podu; on se lagano širio po krajevima, prelivao se za neki santimetar, zaustavljao se,ponovo se
širio po ivicama, pa još jedan korak napred i tako dalje. Masiger je mešao karte da bi prikrio svoje uzbuđenje, predosećajući stvari drukčije od uobičajenih. A doktor Martora je lagano tresao glavom, I taj pokret je možda trebalo da znači: kakva vremena, kakva vremena, ne možeš se više osloniti na poslugu, ili, isto tako: sad se više ništa ne može učiniti, prekasno ste primetili.
Čekali su nekoliko trenutaka, nikakav znak života nije dopirao iz ostalih prostorija.Masiger se ohrabrio: "Gospodo", rekao je, “rekao sam vam ja da..."
"Zaboga! Opet vi, Masigeru!" odgovorila je Marija Gron ne dozvoljavajući mu ni da završi. "Zbog malo vode na podu! Sada će doći Etore da to obriše. Stalno ti prokleti prozori, uvek propuste vodu, trebalo bi popraviti brave!"
Ali, sobar po imenu Etore nije dolazio, niti iko drugi od mnogobrojne posluge.Noć je postala neprijateljska i teška. Dok su se neobjašnjivi udarci preobražavali u gotovo neprekidno tutnjanje slično kotrljanju buradi u temeljima kuće. Pljuštanje kiše napolju, prigušeno novjm zvukom, već se više nije čulo.
"Gospođo!" uzviknuo je odjednom Masiger, skačući na noge, krajnje odlučno. "Gospođo, gde je Đorđina? Dozvolite da odem da je pozovem."
"Šta je sad opet, Masigeru?" i Marija Gron je opet na licu imala izraz mondenskog čuđenja. "Svi ste tako nervozni večeras. Šta će vam Đorđina? Učinite mi uslugu, molim vas, pustite je da spava."
“Da spava!" odvratio je mladić prilično podrugljivo. "Da spava! E pa, e pa..."
Iz prolaza koji je bio prikriven zavesom, kao iz ledene špilje, u salu je prodro žestok nalet vetra. Zavesa se nadula kao jedro, savila se na krajevima, tako da su svetlosti sale mogle da prodru tamo i da se odraze u vodi prolivenoj po zemlji.
"Fedri, zaboga, trči da zatvoriš!" psovao je otac, "zaboga, pozovi poslugu, pozovi ih!"
Ali, mladića kao da je zabavljao ovaj nepredviđeni događaj. Otračao je prema mračnom prolazu i vikao: „Etore! Etore! Berto! Berto! Sofija!" On je dozivao članove posluge, ali njegovi krici su se bez odjeka gubili u mračnim hodnicima.
"Tata", začuo se ponovo Federikov glas. "Nema svetla ovde. Ne vidim ništa... Bože, šta se desilo!" Svi u sali bili su na nogama, zapanjeni zbog naglog krika. Činilo se da je sada cela vila, neobjašnjivo, prepuna vode. A vetar je, kao da zidova i nema, prolazio kroz nju gore-dole, bezobzirno, ljuljajući lampe, hartije i novine, rušeći cveće.
Federiko se vratio. Bio je bled kao sneg i pomalo je drhtao: “Zaboga!" ponavljao je mahinalno. “Zaboga, šta se desilo!"
Da li je trebalo još da objasni kako je, probivši obalu svojim gluvim i neljudskim besom, reka stigla sve do njih? Da zidovi s te strane
samo što se nisu srušili? Da se sva posluga izgubila u noći i da će, po svoj prilici, uskoro nestati svetla? Nije li bilo dovoljno, kao objašnjenje za sve, to belo Federikovo lice, njegovi zadihani pozivi (on je, inače, bio tako elegantan i siguran u sebe), užasna tutnjava koja je postajala sve jača i jača, rastući iz dubokih ponora zemlje?
"Hajdemo, brzo, hajdemo, i moja kola su napolju, bilo bi ludo...",
rekao je doktor Martora, od svih još najmirniji. Zatim se, u pratnji Masigera, eto pojavila i Đorđina, uvijena u težak ogrtač; ona je lagano jecala, apsolutno pristojno, gotovo nečujno. Njen otac je počeo da pretura po jednoj fioci, uzimajući stvari od vrednosti.
"Oh, ne! Ne!" najzad je viknula gospođa Marija, očajnički. "Oh, neću! Moje cveće, moje lepe stvari, neću, neću!" usta su joj zadrhtala, lice se zgrčilo i gotovo izobličilo, ona samo što nije posustala. Zatim se, uz neverovatan napor, osmehnula. Njena mondenska maska bila je netaknuta, njena rafinirana lepota bila je spašena.
"Neću zaboraviti, gospođo", okrutno je rekao Masiger, iskreno je mrzeći. "Nikada neću zaboraviti ovu vašu vilu. Kako je bila lepa u noćima s mesečinom!"
“Brzo, ogrtač, gospođo", insistirao je Martora obraćujući se domaćici. “I ti, Stefano, uzmi nešto da se ogrneš. Idemo pre nego što nestane svetla."
Gospodin Stefano Gron nije se čak ni plašio, to se zaista moglo reći.Bio je potpuno bezbojan i u ruci stezao kožnu faksciklu s vrednostima. Federiko je kružio salom gacajući po vodi, i više nije mogao da vlada sobom.”Gotovo je, gotovo je", ponavljao je. Svetio je počelo da slabi.
A onda je odjeknuo, mračniji od prethodnih i još bliži, dugi tutanj katastrofe. Ledena klešta stegnula su srce Gronovih.
"Oh, ne! Ne!" ponovo je počela da viče gospođa. "Neću, neću!" Bleda i ona kao smrt, s ružnom borom na licu, krenula je preplašenim koracima prema zvesi koja je drhtala. I odmahivala je glavom: htela je da kaže da ona to zabranjuje, da će sada ona lično doći i voda se neće usuditi da prolazi.
Videli su je kako pomera krajeve zavese, koji su se vijorili, besnim pokretom, kako nestaje tamo u mraku, baš kao da ide da otera gomilu dosadnih skitnica, koje posluga nije u stanju da udalji. Da li je svojim aristokratskim prezirom sada htela da se suprotstavi propasti, da preplaši ponor? Nestala je iza zavese i, mada je zlokobna tutnjava rasla, činilo se da je nastala tišina.
Dok Masiger nije rekao: "Neko kuca na vrata."
“Neko kuca na vrata?!" upitao je Martora. “Ko bi to mogao biti?"
“Niko" odgovorio je Masiger. “Sada, razume se više nema nikoga. Ali, kucaju na vrata, to je sigurno. Možda neki glasnik, neki duh, nečija duša koja je došla da nas upozori.
Ovo je gospodska kuća.
Ponekad oni s drugog sveta imaju izvesne obzire prema nama.
- iz knjige Prodavnica tajni - Dino Bucati,
Libretto, 2006
